Film na dan

   Jučerašnji tekst je ostavio neku vrstu praznine i sasvim nesvesno započeo novu temu na koju nisam ni obraćao puno pažnje. Ponovnim čitanjem pomenutog teksta (izgleda da sam ga samo ja i čitao), došao sam na ideju za još jednu priču. Ovu. Bilo bi lepo kad bi novi redovi nicali sami od sebe, a teme i ideje se nadovezivale jedna na drugu. No, videćemo koliko je to izvodljivo i koliko moja mašta može da bude plodna.

 

   Potrudiću se da sam sebe ne uslovljavam brojem tekstova, pasusa, pa čak i reči. Koliko god "iscurelo", buću zadovoljan. Naravno, neću vas ostaviti baš na ovom mestu, nije to u mom stilu. Može li, s druge strane, ovaj pasus da bude sam sebi svrha? Ako već ne želim da budem oskudan, mogu li da budem preopširan? To verovatno može uvek, a da budem iskren - nekako mi se i usladilo. Prema tome, pasus je završen, i još jedan zarez dodat kako bi se izvukla koja nova reč. Kvantitet nije kvalitet. Hm, eto ideje za novi tekst. Nadam se da ću moći da je povežem sa filmovima. 

 

    Bogami, izvukao sam i više nego što sam očekivao. Odavde pa na dalje nema zezancije, mogli bismo malo i da radimo. Šta to povezuje naslov, filmove i moju ideju? Znam da ništa ne znam. Znamo li? Mislim na autora. Kaže li se uopšte "autor"? Možda mislislac? Filozof? Sokrat. Kako se od kraja srednje škole nisam dugo bavio istorijom filozofije i filozofima, malo sam ih pozaboravljao, pa se zbog toga stidim. Kad bolje razmislim, još jedna ideja se upravo rodila.

 

    Da li je Sokrat bio baš toliko glup, pa nije znao ništa? Aham, već sam postavio ta pitanja. Dobro. Ne bih da zaboravim ovu drugu ideju koja mi je malopre sinula, pa ću krenuti od nje. Rekao sam već kako od kraja srednje škole nisam imao prilike da se puno bavim filozofima. Možda nisam imao vremena i želje, ali hajde, nije ni važno. Dalje, posle toliko godina pauze (da ih ne brojim) i smanjivanja informisanja, omiljeni filozof mi je postao Sokrat, iako to nije bio u srednjoj školi. Nameće se pitanje: da sam ih malo više proučavao, da li bi mi danas baš Sokrat bio najdraži?

 

   Novi pasus za novo mudrovanje. Znam da ništa ne znam. Dugo sam se pravio pametan svojom kontra-rečenicom: ne znam koliko znam. Mislio sam da je moja mudrost (ako je uopšte moja, mada je nigde nisam čuo pre toga; a opet, koliko se dugo nisam bavio filozofijom nije ni čudo što je nigde nisam čuo ili pročitao), daleko kvalitetnija od Sokratove. Sinulo mi je i lupilo u čelo baš kao munja. Ipak nisam mudriji od njega. Kažu da su najjednostavnije stvari uvek najteže za izvođenje. A gde ćete jednostavnije od - znam da ništa ne znam?!

 

    Vratimo se na pretposlednji pasus. Zaključak bi bio sledeći: s obzirom da se nisam upuštao u previše filozofije, sve sam je manje znao. Međutim, što je manje znam, sve sam sigurniji da je i ono malo znanja koje posedujem o njoj sasvim dovoljno da se javno šepurim pred ljudima i pravim pametan. Koliko je Sokrat znao, i koliko je njegova misao genijalna? U sledećih nekoliko redova pokušaću da njegov problem prenesem na moj problem sa filmovima. Jao, filmovi. Pa da, ipak je ovo filmski blog. Pazite kako izlazite iz autobusa.

 

    O počecima sam govorio. O početku ću tek da pišem. Ovaj tekst lebdi negde u etru, uskočićemo na trenutak, malo prošunjati i izaći napolje. Pre nego što sam postao koliko-toliko filmski obrazovan (jer je sad i moje filmsko obrazovanje dovedeno u pitanje, baš zbog Sokratove misli), imao sve konce u rukama. Znao sam da nisam odgledao neke tamo poznatije filmove, pa sam smatrao da će mi za to trebati nekoliko dana. Inače, naredni tekstovi će se konkretnije baviti naslovima, pa ih zato ovde i izostavljam.

 

   Gde nastaje problem? Što sam se više upuštao u odiseju proučavanja filmova, rupa je postajala sve dublja, a njeno dno sve mračnije i dalje. Umesto da samo zagrebem po površini, pogledam desetak filmova i dođem do tražene istine, došao sam u situaciju da manijakalno kopam obema rukama, dok su nokti pocrneli od zemlje. Grebem kao da sam lud, ali je promena više nego očekivana - zavoleo sam to čeprkanje. Ne mogu ni da se prepoznam. A šta je još važnije?

 

   Pa, znam da ništa ne znam. Ne znam ni kako vi gledate na to, a i na filmove (jesu li to filmovi, ili su filmovi to?). Ko hoće da razume, ja mu nisam ni potreban kao medijator. S druge strane, volim da podelim svoje najdublje emocije (misleći na emocije koje se tiču filmova; one druge ostaju u spavaćoj sobi) upravo na svojoj blog stranici. Sa vama. Znam da ništa ne znam, i znam da neću skorije saznati.

 

   Koliko je filmova snimljeno do sad? Pa ko to sve da isprati? Ali, zar nije za savladavanje filmskog znanja potrebno pogledati tek nekoliko najvećih ostvarenja? Tačno. Međutim, taj broj "nekoliko" postaje i opsesija i noćna mora. Još samo nekoliko filmova, i tu sam. Spoznao sam, naučio, progledao, došao do znanja, ... Na kraju, ipak shvatam da ništa ne znam.  Ne znam ni koliko znam. Zato sam se i postideo i pobegao sa stranice na neko vreme.  Zato sam rešio da moji tekstovi budu uopšteniji nego obraćanje naših predsednika (vlade, države, odbora, preduzeća, ustanova, ...). Zato sam se i vratio. Zato što znam koliko ne znam. Ah ti filmovi...

   Početak bilo kakvog rada, posla ili interesovanja često nam posle neke vremenske distance bude obavijen velom tajne. Desiće se ponekad pa ćemo se prisetiti baš tog trenutka kad nam je "kvrcnulo" u glavi pa smo dobili ideju, i eventualno sebi promenili život. Ne mora da znači da će svi jednog dana imati ideje kao Donald Tramp (Donald Trump), ili Mark Cugerberg (Mark Zuckerberg), na kraju krajeva, kad bismo svi bili uspešni, ovaj i ovakav svet ne bi ni postojao. 

 

   Hoću da kažem kako ljudi vole da se prisećaju svojih početaka, neretko i sa određenom dozom stida, jer ipak, vreme je učinilo svoje, iskustvo nam je pokazalo da smo nekad bili mladi, zeleni i naivni. Možda sam ironičan, pošto mladost ne mora uvek da simboliše samo energičnost i neiskustvo, lutanje "glavom bez obzira". S druge strane, ni starost ne donosi sazrevanje baš svaki put. Barem takvih primera oko nas ima koliko poželite. Bilo kako bilo, da nismo ušli u auto, ne bi ni bilo vožnje, pa ko god da vozio.

 

   Razlog manjeg zaokreta u pisanju tekstova na ovom blogu je i prihvatanje greške. Verovatno sam sazreo, ako ne zbog stečenog znanja u međuvremenu, a ono zbog činjenice da će uskoro ova stranica proslaviti godinu dana. Započeo sam je vrlo emocionalno, vatreno, ali takođe i snebivljivo. Trebalo mi je neko vreme da se opustim, kao da je danas na internetu jako važno kakvog je kvaliteta ono što se nudi. Cenzurisanje i lektura nemaju vreme za "5 minuta slave" svakog od nas.

 

   Da se ne razumemo pogrešno, ni ja ne želim da pišem radi pisanja, odnosno, neću napraviti tekst o tome kako sam počeo da pišem tekstove. Iako mi ni to ne ide loše. Već počinjem da se premišljam. O kom to početku ja zaista želim da pišem? Šta bih da podelim sa vama? I koji početak je stariji: stvaranje blog stranice o filmu, ili film konkretno?! Dilema više nije zanemarljiva. Kokoška ili jaje? Vidljivo je da se piše o počecima ove stranice, ali prirodni tok stvari ne ide tako. Ne mogu da pišem o filmovima ako ih nisam gledao.

 

   U poslednjoj rečenici pasusa iznad sublimira se celokupna moja odsutnost sa stranice tih nekoliko meseci. Ne uzimajući u obzir spoljašnje okolnosti (zauzetost oko ispita, pa i povremeni rad, nervoza, manjak volje i energije za neka druga delovanja a ne pisanje, ...), najbitniji problem koji je zaustavio moj rad je moje dvoumljenje. A možda i sumnja u svoje kvalitete. Oko sumnje u kvalitet pisanja sam pričao, i kroz razne tekstove provlačio teze nebrojeno puta, tako da to baš i nije sumnja. Ja znam da ne umem da pišem kvalitetno. Neki se drugi crvić sumnje u meni rodio.

 

   Koliko ja zapravo poznajem filmove, filmsku istoriju, filmski jezik, film uopšte? Znate onu Sokratovu : "znam da ništa ne znam"?! Nije on baš bio toliko glup da je dozvolio sebi da ga svi pamtimo uglavnom po toj rečenici. Uostalom, da li glup čovek i zna da ne zna? A ako zna, da li voli da prizna da ne zna? Hm, pošto ja priznajem da ne poznajem filmove, da li sam to indirektno priznao da sam pametan? Jer, nasuprot glupoj osobi stoji pametna! Opet ta ironija. Nego, zbog čega sam ovaj put ironičan? 

 

   Današnjim čitaocima ne prijaju teme i radovi koji otvaraju previše pitanja a daju malo odgovora. Naučeni smo da sva rešenja postoje tamo negde, bilo na kablovskoj televiziji, internetu, pa čak i u filmovima. Svaka jednočasovna "naučna" emisija (ili naučna bez navodnika, ako ih još uvek ima) gradi svoju priču tako brižljivo, ubrzava tempo, provlači reklame taman kad ih ne želimo, i zavodi nas kako bismo izgubili još jedan vredan sat našeg života i sačekali rešenje. Ali, na kraju, niko ne ostane ravnodušan. Niko ne ostane bez demistifikacije. Prema tome, dolazimo do pitanja koji su to filmovi bolji, oni sa otvorenim ili oni sa dovoljnim krajem?

 

   Još jedno pitanje, a ovaj put i gde mu mesto nije, nikako mi ne pomaže. Vama još manje. Čak planiram da završavam polako. Vidite, posle dužeg vremena, a tako bismo nazvali moju apstinenciju od ovog sajta, osećam zadovoljstvo. Zadovoljstvo jer sam uspeo da napišem nekoliko ne toliko kvalitetnih redova, koji zapravo ne govore ni o čemu, osim o mojim nasumičnim mislima. Ili su to moje nasumične misli koje stoje same za sebe a ne govore o nasumičnim mislima? Možda je prefiše filozofije pogubno za nečiju blog stranicu? Možda ljudi i ne žele da čitaju blogove?

 

   Jedna stara kineska poslovica (a sve što je staro kinesko je cool; uostalom, nove kineske poslovice i ne postoje) kaže da ako drvo pada u šumi gde nema ljudi, niko neće ni da ga čuje. Kako pada. Dakle, ako ljude i ne zanima moje naklapanje u prazno, do ovih redova neće ni doći; što će reći da je potpuno nevažno o čemu ja to naklapam. O filmovima to sigurno ovaj put nije bio slučaj. Pošto sve volim da radim u desetercu, ko zna, možda i napravim neki set od deset tekstova koji će biti tako nasumično napisani. 

 

   Na žalost, sam sam sebi dao rđavu ideju koja će me izgleda ponovo gurati u provaliju inspiracije. Mora da ih bude deset! Sumirajući sve ovo, ipak sam uspeo da napravim tekst ni iz čega. Na kraju, nije bilo ni jednog ni drugog početka, ali smo zaključili da ja ne umem da pišem, i što je važnije - ako već želiš blog stranicu, nemoj da kopiraš druge. Pažljivo konstruisana razrada dolazi do vrhunca. Daću vam odgovor. Nije me bilo sve ovo vreme jer sam shvatio da ja ne dajem ništa novo u osvrtu na filmove. Polovina svakog mog teksta je bila kopirana uglavnom iz wikipedije, a druga polovina je bila od male važnosti za zadatu temu.

 

   Pošto sam uspeo da izvučem još jedan pasus, mogao bih i da dam neko obećanje. Toliko ih je na ovoj stranici bilo da se osećam pomalo kao neki političar. Makar da imam četiri plate, bilo bi mi lakše. A ima ih i sa pet? Videćemo, možda se i promenim. Kad se budem stabilizovao, možda ću i uspeti da neke filmove predstavim samo iz mog ugla; a do tad, čavrljanje u nedogled. Neka me neko zapita za svrhu ovog teksta. Moj odgovor će biti bez ikakve mistike: znam da me niko ne čita i znam da sam loš pisac, ali su takva vremena da me jednostavno mrzi da koristim olovku i papir, mrzi me da sve to kasnije prekucavam, a i mrzi me da kostistim Word. Prosto, na blogu je najlepše ;) .