Film na dan

   Postavlja se pitanje da li se misli na studio ili na čoveka? Kako god da se okrene, može da se svede na isto. Volt Dizni je bio (znamo već šta, pisano je) osnivač svog filmskog studija, koji se takođe zvao Dizni (The Walt Disney Company). Hajde da se malo lupaju gluposti.

   Inače, planirao sam za ovaj članak malo vizuelniji stil, tako da će biti više slika a manje teksta. Nemojte zato da se čudite ako naiđete na jednu rečenicu u pasusu.

   Kao na primer ovde.

   Ili ovde, sa slikama između.

   Kako Amerikanci vole da kažu: Quit fooling arround! Zašto će tekst biti vizuelan - zato što pišemo o crtaćima, a konkretnije, zanimaju nas japanske anime?!

   Anime ili mange, zvuči i jeste skoro isto. Da pojasnimo ukratko, mange su japanski stripovi sa karakterističnom animacijom i kompleksnom istorijom i tradicijom. Anime bi na japanskom značilo - animacija. Dakle, tu smo negde. Kako vam volja.

   Da se vratimo na simboliku pominjanja Diznijevog imena. Postoji u Japanu jedan studio, koji se zove Studio Ghibli, koji se danas žargonski naziva japanskim Diznijem, čiji je osnivač i vlasnik gospodin Hajao Mijazaki (Hayao Miyazaki), koga u žargonu nazivaju savremenim Voltom Diznijem.

   Bajkovito kao i u svakom crtaću. Mijazaki je ne samo vlasnik, nego i scenarista, producent, reditelj i animator. Kao i Dizni. Neko bi možda rekao da je bolji. Oko toga nema rasprave.

    Što se tiče stila i njihovih crtaća, može se reći da su dosledni u nekorišćenju kompjuterske animacije i da se crtaći ovde još uvek izrađuju na tradicionalan način. Što im ništa ne umanjuje na kvalitetu. Od najpopularnijih crtanih dugometražnih filmova u Japanu, Giblijevi crtaći su najpopularniji.

   Ne znam da li ova poslednja rečenica baš i ima smisla, ali mislim da ste ukapirali?! I ne samo u Japanu, danas su njihovi filmovi popularni širom sveta, a treba im zahvaliti na popularizaciji klasičnih japanskih crteža i njihovom potpunom razumevanju.

   Razlika je što kod njih nema negativaca i heroja u kategoričkom smislu. Svi su sa vrlinama i manama. Mir i ljubav su najbitnije teme. Ideje i motivi su prosto za ostavljanje bez daha, ponekad se zapitate dokle to ljudska mašta može da ode.

   Trenutno (početak 2013.), broj njihovh crtaća je došao do cifre 17, iako je studio otvoren još davne 1985. godine. Kvalitet na uštrb kvantiteta. U njihove komercijalne i finansijske pretenzije ne treba sumnjati, daleko su od zapadnjačkih shvatanja. A opet uzimaju pare.

   Na kraju, pomenuću samo najpoznatije naslove njihovih ostvarenja, a vi se potrudite za torente, jutjub i gugl: "Na krilima duha" (Spirited Away, Sen to chihiro no kamikakushi, 2001.), "Moj komšija Totoro" (My Neighbor Totoro, Tonari no Totoro, 1988.), "Princeza Mononoke" (Princess Mononoke, Mononoke-hime, 1997.), "Groblje svitaca" (Grave of the Fireflies, Hotaru no haka, 1988.), ...

    I da se zna, postoje i drugi animatori  u Japanu. Uživajte dok postojite...

U suprotnom ću dosaditi.

   Pretpostavljam da bi lagano moglo da se prekida sa prazničnim raspoloženjem iako po onom "našem" kalendaru Nova godina još uvek nije stigla. Danas je inače treći dan Božića, i dan kad se slama uneta na Badnje veče iznosi iz kuće. Kome je u srcu radost, kraja praznicima nema. Nešto sam previše raspoložen, a ume i to da škodi jer već osećam da mi nedostaje tečnosti. Ne u telu, već u pisanju. Možda se i kaže drugačije.

   Ono o čemu bismo pričali nema nikakve veze sa ovim prethodno napisanim. Ispraćamo Božić, a ja nikako da se otresem prigodnih tekstova na tu temu. Od kad sam napravio grupu tekstova sa crtaćima kao glavnom temom oni ne prestaju da mi okupiraju mozak. Zato ćemo danas još samo jednom da napišemo nešto malo o Božiću pre nego što praznik padne u blagi zaborav, a mi budemo o njemu razmišljali samo u budućem vremenu. Do tad ćemo se već ubaciti u prazničnu brzinu.

   Pišemo o još jednom animiranom filmu, pišemo o još jednom crtaću koji je Božićni, pišemo o iščekivanju praznika, a sa suzama u očima ih ispraćamo. Dosta patetike. Na Badnje veče smo pričali o delu Tima Bartona "Noćna mora pre Božića" koje govori o liku koji je kidnapovao Deda Mraza i pokušao da razume praznike iako to nije mogao niti umeo. Sa našim Božićem to nije imalo nikakve veze, a neće imati ni ovaj sledeći crtać. U svakom slučaju, bilo mi je simpatično za razmišljati o tome. 

   Može se reći da je Bartonu za inspiraciju poslužilo nekoliko ostvarenja iz prošlosti, a naročito jedan kraći televizijski crtać, napravljen naravno kao Božićni specijal. Svakako je taj njegov uzor bio crtani film "Kako je Grinč ukrao Božić" (How the Grinch Stole Christmas!, 1966.), inače da nije ne bismo pisali o njemu. I da ne bude zabune, pričamo o crtaću iz dalekih šesdesetih a ne o istoimenom filmu sa Džimom Kerijem (Jim Carrey) iz 2000. godine. A dobro, znam da sam dosadio "i Bogu i narodu" i znam da mi je tekst još dosadniji od ideje, ali probajte vi da se stavite u moju situaciju. Preveliki sam zalogaj zagrizao. 

   No dobro, idemo dalje deco. Verovatno je kod nas ovaj kraći film velika nepoznanica, ja nisam siguran, jer ga kao mali nisam gledao na televizijama, mada ne mogu da tvrdim to isto u ime nekih starijih generacija. Ko zna šta je sve tad dolazilo do naših ekrana?! Grinč je napravljen po istoimenoj knjizi za decu Dr Zeusa (Dr. Seuss), poznatog američkog pisca dečijih priča, pesnika i animatora. E sad, koliko je on nepoznanica kod nas je takođe nepoznanica. Hm, jesam li to dobro preformulisao? Njegovi najpoznatiji junaci su slon Horton (pre neku godinu izašao crtani film o slonu koji priča sa stanovnicima jednog zrna peska) i stanovnici tog istog zrna peska koje pomenusmo u zagradama čije ime bi se moglo prevesti kao "Ko", mada bi zvučalo priglupo. Naslov te poznate priče je "Horton Hears a Who!". Za to ste čuli, siguran sam. 

    Osim Hortona, znamo i za Loraksa (The Lorax), ili kad malo bolje razmislim, da nije ovog novog filma od prošle godine pitanje je i da li bismo znali. U svakom slučaju, nije na odmet približiti nam američke dečije priče, kad već imamo Harija Potera (ne, znam da on nije "Amerikanac"). I naravno Grinč. On je jedan jako mrzovoljan tip (od koje je sorte nemam pojma, možda je vanzemaljac jer je sav zelen) koji živi na vrhu planine iznad gradića (opet teško za prevoditi - Whoville) čiji su stanovnici naši junaci sa zrna peska iz prethodnog pasusa. Pa sve je izmešano, šta da radim?! Najsmešnije je to što Grinč ima srce "za dva broja manje" pa zato već 53 godine mrzi sve oko sebe, a naročito Božić. Ima i psa koji se zove Maks (Max).

   Producent, reditelj i glavni animator je Čak Džons (Chuck Jones) sa svojim prepoznatljivim stilom animacije. U vezi njega nema zabune, ako samo malo napregnemo mozak setićemo se njegovog imena na kraju crtaća o Dušku Dugoušku (Bugs Bunny) ili o Tomu i Džeriju (Tom & Jerry). Kad se budemo setili njega setićemo se i stila - svedena i uprošćena animacija sa "jeftinom" podlogom i upečatljivim likovima. Osim nekoliko pesmmica, jedini glas u filmu je onaj Borisa Karlofa (znamo ga iz priče o Frankenštajnu), koji je ovde i u ulozi naratora i u ulozi Grinča. Iako već u poznim godinama, sa svojim strašnim i opasnim glasom uspeo je da na pravi način upotpuni ovo remek - delo (od samo 26 minuta). Cela priča je ispričana u simpatičnim stihovima sa dosta dobrog rimovanja.

   Radnja je sasvim prosta. Kako ne može da shvati zašto su to naši likovi uvek srećni i radosni za Božić, Grinč pokušava da se preruši u Deda Mraza (a svog psa u irvasa), ukrade Božić i onda i svu radost. U vreće koje je poneo sa saonicama trpa sve što mu dođe šaka: poklone, ukrase, jelke, pa čak i hranu koje je pokupio iz svih kuća u gradiću. Najlepši trenutak je onaj kada ga jedna malena devojčica u pola noći priupita zašto joj uzima jelku. On joj on na to odgovara kako se jelka pokvarila, pa mora da se popravi, ali će je on sigurno vratiti. Eto; da li su crtaći za decu, prosudite sami?! Kada se, uprkos svim ukradenim poklonima, stanovnici Whoville-a bude i radosno dočekuju Božićno jutro uz pesmu i igru, Grinč ostaje zbunjen. Odjednom, njegovo srce poraste za tri broja i on shvata šta je to zapravo Božić. Vraća im poklone i u znak zahvalnosti prisustvuje prazničnoj proslavi.

   Kažu da je uvek najteže napraviti ono najprostije. Da li je tom logikom najteže i razumeti najprostije stvari, porazmislite sami. Nadam se da smo shvatili šta su praznici, porodica i radost i da možemo da zakoračimo u godinu bez ikakvih bojazni. Bilo bi lepo kada bi nam život bio samo malo veća bajka nego što jeste. Najgore je što u našim realnim bajkama nema zelenih čovečuljaka koji nam kradu radost, nego u većini slučajeva i ne znamo ko nam to radi. Nego, da se ne bacamo u depresiju, idemo dalje, a ja se uz najavu video snimka odjavljujem. Odjavljujem. Odjavljujem se!

... je Badnje veče?

    Pre svega da vidim mogu li ovaj tekst da napišem u jednom dahu, i bez pauza. Ne znam da li se kaže "Srećno Badnje veče" ili je "Hristos se rodi", ali smo i dalje u prazničnom duhu, koji eto traje danima. Baš nešto žalim ove naše poslodavce. Uneli smo slamu i naložili badnjak, i sad možemo na miru da gledamo filmove, ako ih uopšte ima na tv-u. Ako ih nema, mogao bih neki i da vam preporučim pa da ga pogledate, tako je do sad išlo. Nismo uzalud u prazničnom raspoloženju.

   Iako su naši senzibiliteti različiti, pa nas ni Holivud ne sluša i pravi filmove po svojim zamislima, možemo večeras da budemo opušteni bez obzira na sve. Možda sam ranije trebao da napišem tekst jer ste verovatno već doneli odluku. Dočekujemo Božić, sutra nema posla, iako bi bilo dobro da poradimo malo ili ustanemo rano, za svaki slučaj, da nam bude dobra godina. Šta bi najbolje ulepšalo jedno praznično i mirno veče? Pa naravno, crtani film.

   Dva teksta unazad smo inaogurisali novu kategoriju na ovom blogu, i zato moramo punom parom da pišemo o crtaćima ne bi li smo sustigli ove druge. Nećemo ništa da radimo na silu, mislim da bi jedan crtać zaslužio mesto na malim ekranima u sred Badnje večeri. Razmišljao sam i o tome koji bi to naslov bio dovoljno dobar da opiše veče pred Božić, ali se ispostavilo da bi se sve opet svelo na iste i pozate teme. Možda u našoj tradiciji i nije gledanje crtaća na Božić, ali na kraju, nigde nije zapisano ni da nije. U nemogućnosti dobrog sadržaja koji bi opisao događaje uoči Božića, odlučio sam se za naslov. Koliko sam pogrešio, ocenite sami. 

   Vrlo je napeto poći linijom kojom hodaju svi miljenici dela čoveka čiji film planiramo da pogledamo. Zašto on ima toliko obožavalaca, meni neće biti jasno, a ovo što sam rekao bi upravo moglo da izazove njihov gnev?! Ne smem da uradim ni jedno ni drugo. Drugo je da probam da ne razočaram sebe. Naslov "Noćna mora pre Božića" (The Nightmare Before Christmas, 1993.) je bio zaista primamljiv kao naslov teme za Badnje veče. Morao sam čak i da ga pogledam. Dobro, dobro, nema preterivanja, da je crtać loš, ne bih ga izabrao. Pomenusmo autora, a ime mu je Tim Barton (Tim Burton). Ah, taj Barton, hipster pre hipstera.

    Treba odmah reći da Barton nije reditelj ovog dela nego samo njegov producent i scenarista. Ustvari, on je razradio ideju, a neko drugi je sproveo u delo jer je u to vreme snimao je "Povratak Betmena" (Batman Returns, 1992.) i radio pretprodukciju za film "Ed Vud" (Ed Wood, 1994.). Sa podacima moram pažljivo, i dalje se plašim gneva koji bi mogao da bude izazvan. Osim njima, vernim Bartonovim pratiocima, široj publici je Noćna mora malo poznato delo, možda zato jer je stvoren onih godina kad nam je na prvom mestu bila borba za goli život. Nećemo o tome, skakavci su pojeli mnogo više od našeg znanja. Hoćemo li da nastavljamo, izgubismo silno vreme u raspravi?!

    Reditelj je bio Henri Selik (Henry Selick), a radilo se pod Diznijevom produkcijom. Ne znam da li je Barton još uvek pod ugovorom sa njima, ali znam da je počeo karijeru kao Diznijev animator, i ostao veoma bliski saradnik i danas?! Međutim, tema same priče je studiju delovala previše mračnom za nešto što bi deca trebala da gledaju, pa je pušten pod produkcijom krovne kuće Touchstone Pictures. Sad za sve one iz široke mase koji ne znaju šta je to toliko strašno u ovom crtaću, da pojasnimo. Pre svega, tema pliva negde između Noća veštica (Halloween) i Božića. U izmišljenom svetu, glavni likovi su smešteni u Halloween Town (ne želim ovo da prevodim), jedan od mnogih gradića u kojima žive čudna stvorenja sa kojima se upoznajemo na svaki praznik. Ili samo Amerikanci.

    Glavni junak među svim bizarnim stvorenjima ovog gradića je Džek (Jack Skellington), čini mi se i njihov kralj, koji ih iz godine u godinu vodi na svaku Noć veštica, gde su oni glavni organizatori ove plašljive večeri. Njemu sve to jednog trenutka dosadi a posle lutanja kroz neku šumu naleti na portal za Božićni gradić (Christmas Town), gde se upoznaje sa svim čarima Božića. I još jedno ili: ili misli da se upoznaje. Odlučuje da kidnapuje Deda Mraza, preuzme njegovu ulogu i čitavu proslavu Božića. Zajedno sa svojim sugrađanima organizuje sve neophodne pripreme. Ili makar misle da su ih organizovali. Dokle više ovo propitivanje? Još malo. Naravno, pošto ne znaju šta to Božić zaista i predstavlja, pripremaju ga prema Džekovoj ideji koja je dobronamerna, ali pogrešna. Šta znaju vampiri, duhovi, veštice, polumrtvaci, goblini i vukodlaci šta je Božić? Poznato?

    Jedina osoba koja primećuje da nešto nije u redu je Seli (Sally), devojka sastavljena od lišća i krpa, a kojoj je život podario ludi naučnik. I tema ljubavi je provučena kroz ovo delo, tako da imamo kompletno ostvarenje. Ne treba pominjati da im posao ne uspeva, deca se se uplašila bizarnih poklona (odsečene glave, zmije i ostalo), i policija kreće u poteru za uzurpatorom. Na kraju, Džek shvata svoju grešku, oslobađa Deda Mraza, vraća Božić, zaljubljuje se u devojku, srećno i dugovečno, bla, bla... Kao i svaki put - pogledajte; a vi Bartonovi poštovaoci nemojte previše da mi zamerate na eventualnim propustima. Treba napomenuti da je film urađen u tehnici "kadar - po - kadar", i da je napravljeno preko 200 maketa za razne likove, a čak 400 raznih modela Džekove glave za izražavanje svih osećanja i mimike lica. Sve u svemu, tehnika koja je dugo bila zapostavljena, dobila je nazad svoje mesto među umetničkim delima. Zar je malo što sam uporedio sa umetničkim delom?

   Inače, još jedna rečenica za poslednji pasus: ne treba nikako zapostaviti Danija Elfana (Danny Elfman) jer je ceo film urađen kao mjuzikl, a njegova muzika i pesmice kao podloga cele priče. Koliko je priča mračna a tema pogrešna za ovo prigodno veče, procenite sami. Znao sam i pre početka pisanja da nije možda najbolji izbor detalja i priče, možda nije ni previše Božićna, ali svakako ima neke dobre razloge da se zamislimo. Iako je samo jedan običan crtać. Ovo treba da zvuči sarkastično. Na kraju, Božić nije nešto što se slavi eto tako radi reda: vidite od komšije pa probate i sami. Ne. Božić ne probavati sam. Uz želje za lepo provedeno veče i prijatno Božićno jutro i podne, ja se odljavljujem. A pre Božića, noćna mora.

Dobro je da sam ih se setio.

   Kako je reorganizovan ovaj blog, to mi nije padalo na pamet. Praznično raspoloženje mi je ipak pomoglo da se setim.  Dve rečenice su dovoljne za dobar uvod. Možda dve dobre. Kao da mi je nešto zapelo. Možda baš praznično raspoloženje? Veselo, veselo! O čemu ćemo danas da pričamo: filmovi, scene, likovi, muzika? Ne, ne... 

   Pretpostavljao sam da mi đavo neće dati mira (po ko zna koji put već), pa sam i napomenuo da se konstrukcija tekstova neće dugo održati istom. Dobro je da sam ispravljajući sebe, drugi put napravio pravilnu raspodelu. Ostalo je samo da dodam ono što je falilo. U sred ovih praznika, ponestalo mi je mesta za priču o crtaćima. Ili ih zovite kako poželite. A pasusi nastavljaju trend skraćivanja.

   Trebalo je onda ovu poslednju rečenicu da prebacim u ovaj. Počevši od ovog teksta, pa na dalje, imaćemo novu kategoriju i novu grupu tekstova. Znamo svi šta nam je bilo najslađe da gledamo dok smo bili deca. U vezi crtaća odmah mogu da se postave dva suštinska pitanja. Da li smo još uvek deca? Da li su crtaći za decu? Problem je što se ova dva naizgled ista pitanja potpuno isključuju. Šta smo to onda mi? I da li su deca neozbiljna?

   Da se odmah očistimo od svih onih koji misle da su crtaći neozbiljni. "Crtaći su samo za decu" i ostale izjave kod mene ne prolaze. Mogu da dodam da retko koji film u poslednje dve godine može da bude smisleniji od iole ozbiljnijeg crtaća. Kad budemo raskrstili sa tim, možemo da krenemo dalje. Na početku smo napravili podelu na narativne i nenarativne filmove. U ove druge spadaju dokumentarni, alternativni, umetnički, apstraktni, kratkometražni, možda televizijski i na kraju animirani.

   Porasli smo, pa nam više nisu crtani, nego su animirani. Ko god želi da raste. Rasprava ide u ovom pravcu. Pođite za mnom! Već je pomenuto nekoliko ličnosti i konkretno animiranih filmova, pa se može stvoriti neka vrsta zabune. Iako nje nema. Vrlo prosto. Animirani filmovi su po jednoj podeli nenarativni, a po drugoj ovo drugo. Odnosno ono prvo. Imaju narativni tok. Osim onih koji ih nemaju. I onih koji su kratki, koji ih takođe imaju ali su kratki. Čekaj, čekaj, polako. Ide li ovo negde?

   Malo sam odleteo, malo sam vas zbunio. Ali vi ste pametni, znate na šta mislim. Ovo radim da sebi ne bih pravio probleme. Dakle, odlučio sam da sve buduće tekstove koji će govoriti o svim ličnostima, dešavanjima i ostalim stvarima iz sveta animiranog filma prebacim ovde. I kratkometražne, i klasično - animirane, i digitalne i kadar - po - kadar (stop motion). Polako sa tim podelama. Nije problem, objasniću pasus niže.

    Kako dolazim do kraja, osećam kako imam jedan jadan tekst. Nema opravdanja iako nisam imao inspiraciju. Ne zbog teme, da se razumemo. Crtani filmovi su se pojavili nedugo posle pojave prvih igranih filmova, a možda i simultano, što će reći na početku XX veka. Kao i tadašnji igrani, i ovi su bili kratki i u svojoj ranoj mladosti nisu zavređivali mnogo pažnje. Naravno, svi su bili ručno crtani (valjda znamo kako to ide: 24 sličice su jedna sekunda, pa puta 60 za jedan minut, i tako dalje). Razvojem kinematografskih tehinka polako su rasli i naši crtaći. Revoluciju je napravio znamo već ko, pisali smo o njemu. Naravno, nije to sve išlo baš lako, bilo je potrebno dvadesetak godina Diznijevog rada do onoga što će promeniti animirane filmove u celosti.

    Ružno je naravno da se priča samo o Voltu Dizniju kao revolucionaru animiranog i filma uopšte, ali s druge strane, on i zaslužuje da bude na prvom mestu. Posle "Snežane i sedam patuljaka" (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.), sve je bilo drugačije. I producenti i reditelji i gledaci su na animirane filmove posle nje gledali drugim očima. Animirani filmovi su podjednako dobro mogli da ispričaju priču kao i igrani. A to rade i dan danas. Mnogi čak i bolje. Tehnika je stalno napredovala, pa smo dobijali sve ono što sam gore naveo. Prvo se razvijala tehnika ručnog crtanja, do sredine osamdesetih godina kad je počelo da se eksperimentiše sa digitalnom animacijom. Korak po korak i digitalni crtaći su potpuno zamenili one klasične. Naravno, ima izuzetaka, pričaćemo i o njima. Tehnika kadar - po - kadar predstavlja nešto zasebno, ali se i ona svrstava u animaciju.

   O svim ostalim tehnikama, stilovima i pratećim stvarima drugom prilikom. Ovim smo otvorili jedno novo poglavlje, sve o crtaćima ostaje ovde. I svi kratkometražni crtaći vredni pomena će takođe biti obrađeni; popularne crtane serije, likovi, muzika, sve što ima smisla. Tako. Na kraju sam uspeo malo da se popravim. Nadam se da je sve u redu? I nemojte nikad da odrastete, makar nemojte da lažete sebe kako ne volite crtane filmove. Odnosno, nemojte da lupate gluposti govoreći kako su oni samo za decu. Čak mislim da je istina na drugoj strani. That's All Folks.