Nije nešto posebno zanimljiva tema koliko se to u naslovu čini. Nisam mogao na brzinu da dođem do bolje ideje, a da odmah odgonetnem i značenje - animirani film je u pitanju. Praktično dve animirane kreacije Diznijeve mašte. Međutim, poznavajući karakteristične Diznijeve dugometražne crtaće, moglo bi se doći do zabune: forma u Fantaziji je malo promenjena.
 
 
    Upozorenje: sledi detaljna obrada animiranog filma uzduž i popreko, mole se čitaoci sa manjim simpatijama prema crtaćima da napuste projekciju. To će mi uštedeti malo prostora. Mogu da dišem. Jedan od najzanimljivijih, najboljih, najartističnijih, najinovativnijih, najlepršavijih i svakako najeksperimentalnijih dugometražnih animiranih filmova je delo Diznijevog studija, a ime mu je "Fantazija" (Fantasia, 1940.). Tačno tako, nastao u vreme kad su se mnogi ljudi koji danas umiru rađali. Izvinjavam se na morbidnosti, bitno je da se shvati poenta. 
 
   Lagao sam sa upozorenjem, neću baš do tančina prepričavati i pojašnjavati delo. Iskren da budem, i nema mnogo šta da se priča - pa film i nije baš narativne forme, više je skup slika. I naravno muzike. Dakle, film se sastoji iz osam nepovezanih celina, odnosno animiranih priča koje prate dela klasične muzike u izvođenu Filadelfijskog filharmonijskog orkestra (Philadelphia Orchestra) pod dirigentskom palicom Leopolda Stokovskog (Leopold Stokowski). Rečenica je namerno predugačka da bi se stekao utisak ozbiljnosti. Možda na prvi pogled deluje banalno i jednostavno, ali ako malo bolje razmislite, i neće baš biti. Uzmite bilo koju pesmu, zamislite je, i onda pokušajte da napravite animirani ili igrani film po njoj. Lako?
 
 
   Film je dobio dva Oskara, i bio najkomercijalniji crtać četrdesetih godina XX veka, uprkos svojoj apstraktnosti. Ideje za njega su se rađale nekoliko godina unazad, ali je on ugledao svetlost dana tek posle dva dugometražna Diznijeva filma. Znamo koja dva. Posebno značajno je reći da se preko ovog dela testiralo i novo stereo ozvučenje (stereophonic sound - Fantasound), nešto što danas primamo zdravo za gotovo. Pa eto, da se zna ko je bio prvi. Naravno, da ne pišem kako je sve to koštalo ogromne svote novca: instaliranje opreme, pre svega. Osim toga, Dizni je želeo da vrati izgubljenu popularnost Mikiju Mausu tokom kasnih tridesetih. Sve u svemu - odužio se tekst. U sledečih osam pasusa ću ukratko objasniti o čemu se u svakoj celini radi. Neće da bude naporno, ne brinite, a biće i slika!
 
    Nakon uvodnog obraćanja dirigenta Stokovskog, dolazi nam prva celina u kojoj slušamo "Tokatu i Fugu u D - molu" Johana Sebastijana Baha. Slika orkestra u pozadini prelazi u igrane oblike, linije i formacije oblaka.
 
 
   "Krcko Orašić" Petra Iliča Čajkovkog je podloga za drugu celinu, u kojoj gledamo smenu godišnjih doba i ples raznih bajkovitih bića.
 
 
    Treća celina je možda i najzanimljivija, jer se u njoj pojavljuje Miki Maus u ulozi Čarobnjakovog šegrta. Ideja je posle toga kopirana više puta. Umorni čarobnjak odlazi na spavanje, a mali šegrt uzima njegov šešir u nadanju da će dobiti i njegove moći, i tako pravi poznati haos sa metlama.
 
 
    Delo Igora Stravinskog "Posvećenje proleća" je u četvrtoj celini, koja nam prikazuje rađanje života na Zemlji - od bakterija do dinosaurusa.
 
 
   Peti deo je najkraći, a ujedno je i pauza (intermission); upoznajemo se sa muzikom za film u kojem je zvuk predstavljen kao tanka linija koja vibrira. 
 
 
   "Simfonija #6" Ludviga van Betovena kao podloga za šestu celinu crtaća: u njoj se oko Olimpa igraju razna mitološka bića antičke Grčke.
 
 
   Najlepši i možda najpoznatiji je sedmi deo, gde uz zvuke dela Amilkarea Ponkijelija "Ples satova": nilski konji, aligatori i nojevi plešu balet.
 
 
   Poslednja, osma, celina je kombinacija dve numere: uz zvuke dela Modesta Musorskog "Noć na ćelavoj planini" ogromni demon na brdu okuplja druge zle duhove i noćna bića, a onda dolazi zora, i uz zvuke "Ave Marija"  Franca Šuberta se rađa dan i tako rasteruje tamu. 
 
 
   Za Diznija sam već jednom napisao je vrhunski genije filmskog jezika. Uverite se i vi. Dalje, pomenuo sam gore da govorimo o dva filma. Da bi proslavio ulazak u novi milenijum (moja pretpostavka, nije zasigurno), Diznijev studio je 1999. napravio novo delo: "Fantaziju 2000". Naravno, svako vreme nosi nešto svoje, ovde imamo nešto savremenije teme, a svakako treba pomenuti korišćenje dela "Rapsodija u plavom" Džordža Geršvina u simatičnoj sceni na gradilištu. O ovom filmu ćemo možda drugom prilikom, mada ne mogu da obećam, jer je daleko od umetničog nivoa svog uzora iz daleke 1940.
 
 
   Do neke sledeće prilike, uživajte u muzici i uživajte u Fantaziji. Svima nama treba malo fantazije, dosta je više sumorne realnosti.