Samo su pokojnici i Bunjuel zaslužili da se o njima govori sve najbolje jer nas u suprotnom može zadesiti nesreća. Svaki pojam koji treba da bude spomenut ima svoje poznate i nepoznate činjenice. Naše znanje je ono koje odvaja bitno od nebitnog, a ponekad su to i naše želje. Večeras želim da pišem o dotičnom gospodinu, pa iz straha da nešto ne zaboravim ili pogrešno ne interpretiram (a sve zbog neobaveštenosti i neupućenosti) sa ovim tekstom neću ići u širinu. Ne onoliko koliko to uobičajeno znam da radim. 
 
    Hajde sad, za one neupućene, ako ih ima uopšte, da razjasnimo naslov. Ma mislim da zaista nema potrebe! Za sve nas u Srbiji, Bunjuel je lik koji nikako da upiše studije režije, a kojeg glumi Aleksandar Berček u filmu "Nacionalna klasa" iz 1979. A ko je onda pravi Luis Bunjuel (Luis Bunuel)? Pretpostavljamo da je reditelj, i znamo da je krao od Ezenštajna i Fejada. Ko su oni?
 
 
    Zasad ćemo ostaviti njih dvojicu na stranu, imaju i oni svoje mesto u istoriji kinematografije. Kako kaže Berček: "ja se mislim, dal' da budem iskren, dal' da foliram tu nešto, ono što sam pročitao"... E, takvu dilemu imam i ja za skoro svaki tekst. Kad govorim o nekom filmu ili o nekoj sceni, uvek mi bude lakše jer sam to sagledao u celosti; kad pominjem poznate ličnosti, nikad ne mogu da budem 100% siguran. Za sad sam pogledao svega četiri Bunjuelova filma. Možda je nekome i to mnogo.
 
    Takođe ne mislim da je on plagijator, kompilator i da je direktno krao od ove gorepomenute dvojice. To ne možete ni vi da znate dok ne pogledate neka njihova dela. Iako su snimljena u dalekoj ili daljoj prošlosti, za prave ljubitelje filmske umetnosti nema prepreka. Dakle, sa svega nekoliko pogledanih filmova i jednom kultnom predrasudom, upustiću se u raspravu o Bunjuelu. I nije BunjOel, nego baš kao što piše - BunjUel.
 
 
   Koliko para toliko i muzike; koliko znanja, toliko i teksta. Bunjuel je rođen 1900. u Španiji, međutim on nije španski reditelj. Celu svoju rediteljsku karijeru i ime napravio je u Francuskoj, a nešto malo je snimao i po Meksiku. Koliko sam video, on je za čisto špansku produkciju snimio samo jedan film. U svetu je poznat kao veliki nadrealista i revolucionar filmskog jezika, a u svojim mlađim godinama vodeća figura avangardnog talasa u Francuskoj. Umro je 1983. i sigurno je jedan od najpoznatijih i najzanimljivijih svetskih filmskih reditelja.
 
   Bunjuela ne možemo da vežemo ni za jedan pravac, niti za jedan žanr. On nije bio ni holivudski, ni reditelj novog talasa, niti neorealista... Prvi film je snimio 1929. godine i značajan je deo već pomenutog avangardnog pokreta sa kraja dvadesetih godina XX veka. Njegov prvi film je možda i najbolji kratki film ikada snimljen. Da li znamo njegov naziv?
 
 
   "Andaluzijski pas" (Un chien Andalou, 1929.) traje nekih 16 minuta, nema konvencionalnu radnju, i predstvalja pokušaj prenošenja nadrelizma iz likovne umetnosti na filmsku traku. A ko bi onda mogao da mu bude saradnik? Pa naravno, najpoštovaniji nadrealista u istoriji nadrealizma - Salvador Dali. Dali je naravno bio i Bunjuelov prijatelj. Takođe i Diznijev, ali to je tema za neke druge priče. Prema tome, ko nije pogledao, a ni čuo za ovaj film, može to da uradi bez problema jer neće da izgubi mnogo vremena.
 
   Pošto je ovo priča o čoveku, a ne konkretizovanje njegovih dela (mada, šta je čovek bez svojih dela?), prepričavanje "Andaluzijskog psa" nema smisla; mada i da ima, opet ga ne bi bilo, jer nema mnogo o čemu ni da se piše. Rekoh već - taj film je nadrealan. Pokušajte da sanjate, a kad se probute da sklopite kockice i prepričate radnju sa nekim smislom. Pokušajte i da razumete ovaj pasus bez ponovnog čitanja. Ne ide? Na moju žalost, ja nisam nadrealista, već loš pisac.
 
 
    Daleko od toga da je Bunjuel čovek od samo jednog dela a uz to i kratkog. Posle godina provedenih u Francuskoj, gde se školovao i naučio svašta o filmu i njegovim tajnama, vratio se u Španiju, da bi potom otišao u SAD. Da ne dužim, to su bile čudne godine, Španski građanski, pa onda i Drugi svetski rat. Nije ni bitno - Bunjuel se preselio u Meksiko, gde je snimao filmove.
 
    Iz njegove Meksičke ere sam pogledao dva: "Zaboravljeni" (Los olvidados, 1950.), koji govori o klincima delikventima iz predgrađa Meksiko Sitija, i "Viridiana" (Viridiana, 1961.), koji nam priča priču o potencijalnoj kaluđerici i još svašta nešto. Na vama je da otkrivate tajne. Kako budu prolazile i godine, pretpostavljam da ću se više družiti sa njegovim filmovima, a za sad ovoliko.
 
 
    Sredinom šesdesetih se vraća u Evropu i Francusku i nastavlja svoju karijeru. Verujem da je bio jako popularan među umetničkom elitom, jer su u to vreme umetnost i avangarda bili značajno popularni. Danas: kom opanci, kom obojci. Četvrti Bunjuelov film koji sam uspeo da pogledam je "Lepotica podneva" (Belle de jour, 1967.), govori o ženi koja je nezadovoljna svojim (verovatno) dosadnim mužem, pa odlazi da radi u bordelu. Sve sam rekao.
 
   Motivi koji se provlače kroz njegove filmove su uglavnom snovi i seksualnost izražena na razne načine. Iako gledano sa današnje distance gde se u "rijaliti šovovima" kerembeče kako stignu i pokazuju sise za "dobar dan" filmovi Bunjuela deluju kao male mace, za ono vreme su bili dosta eksplicitni. Doduše, ne računajući sveopštu svetski popularnu jeftinu elitnu pornografiju, Bunjuel je i dalje eksplicitan i mnogima čudan.
 
 
   Možda je ružno i uvredljivo da poredim Bunjuelove filmove sa jeftinom televizijskom šemom, ali kao što i svaki put napominjem - morate da znate kako da odvajate žito od kukolja. Dakle, jedno je dobra gola sisa, a drugo je jeftina gola sisa. Znači, dve sise i problem rešen. Izvinjavam se ženama, ovo na kraju nije imalo nikakve uvredljive konotacije, stvar je obične šale. Mada, znam da vi sve razumete. Pozdravljam vas ...