18 April, 2013 15:52

Zvuk tišine

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Moja mašta je pred početak pisanja ovog teksta morala da se rasplamsa, tako da sam priuštio sebi uživanje uz muziku iz jednog od nekada najpopularnijeg filma mladih. Ako budete prevodili naslov nazad na engleski jezik shvatićete o čemu pričam. Danas opet pričamo o muzici, malo smo učestalili, ali pesama nikad u višku. Barem za moj račun. Ovde smo uglavnom govorili o nekim prekretnicama u interpretaciji filmskog zvuka, pa ni ovom pričom nećemo previše pobeći od zadatog problema. 
 
    Burne šesdesete su donele mnoge promene, pa jedan maleni tekst ne bi mogao pristojno da opiše širinu tih dešavanja. Naše drage bake i deke se verovatno sećaju tog perioda sa velikom setom, a mi samo možemo da se kajemo što nismo bili mladi u ono vreme. Mada, u Srbiji i Jugoslaviji nikad nije bilo dobro biti mlad. Opet ulazim u nešto što ne poznajem iz prvog lica, tako da ću da zastanem. Dakle, period bejbi bum generacije koja stasava u ozbiljne ljude, velike studentske demonstracije širom Evrope, štrajkovi, borbe za veće slobode i prava svih ljudi, nova razmišljanja, prekretnica u filmskoj industriji, nova muzika i nova kultura. Može li rečenica koja nema predikat da bude ispravna?
 
 
    Dok su američki filmovi stagnirali, evropski su rasli do te mere da su sredinom te decenije bili, što umetnički, što produkcijski lepši. S druge strane, Amerikanci su mogli da se pohvale dobrom muzikom, iako opet može da se raspravlja da li su više dobrih bendova iz onog perioda dali Britanci ili oni. Sve su to ipak bili proizvodi nove subkulture, nove generacije rock & roll muzičara i fanova, koji se baš i nisu shvatali ozbiljno. Ovo govorim sa dređenom rezervom, i u smislu uvoda za rečenicu koja sledi, ne mora da bude nužno istinito. Filmovi i muzika nisu dobro sarađivali pa se filmska muzika pravila na stari "dobri" način. 
 
   Tako smo dobili nove buntovnike i na ovom polju. Dobro, nisu buntovnici u onoj meri u kojoj su to bili hipici i mnogi bendovi širom sveta, jer nisu mogli da imaju tolike slobode, film je i dalje bio ozbiljno sredstvo komunikacije. Neko je valjda smatrao da filmovi i dalje moraju da se prave po starinski, sa starim kodeksima ponašanja i cenzurama koje su datirale još od tridesetih godina XX veka. Nekoliko reditelja je probilo barijeru, pa je stari kodeks već početkom sedamdesetih ukinut, a uveden je novi sistem ocenjivanja. Majk Nikols (Mike Nichols) je 1967. snimio film koji će biti prekretnica Holivuda u mnogim stvarima. 
 
 
   "Diplomac" (The Graduate, 1967.) se danas smatra jednim od najboljih američkih filmovima i na njihovim listama je uglavnom u vrhu. U duhu onog vremena, govori uglavnom o sukobu generacija, o zbunjenom mladom brucošu i njegovim problemima. Nije se to prvi put neki film suočio sa problemima mladih, ali je među prvima koji ih je predstavio na tako originalan način. Svako vreme nosi nešto svoje, svaka generacija je posebna, a da li ćemo mi jednog dana biti džangrizavi starci će zavisiti od nas samih?! Ulogu mladog, zelenog, pogrešno vođenog i zbunjenog diplomca Bendžamina Bredoka (Benjamin Braddock) tumači tada po prvi put u velikoj ulozi na platnu sadašnja megazvezda Dastin Hofman (Dustin Hoffman).
 
    On je suočen s jedne strane sa svojim prezahtevnim roditeljima koji od njega očekuju da svu svoju energiju usmeri na novo školovanje i karijeru, a s druge strane sa samim sobom i pritiskom koji oseća. Roditelje naravno ne zanima šta on na sve to ima da kaže, jer ipak, on je nebitan: na kraju krajeva ko tu daje pare? Shvatate zašto je film uzburkao mnoge strasti. A ništa se nije promenilo do dana današnjeg! Na sve to, majka njegove prijateljice i moguće verenice, odlučuje da se malo poigra sa njim i da ga zavede. E sad, zavisno iz kojih uglova gledate, njegova situacija i ne mora da bude ugrožena, mislim, zašto to ne bih i ja poželeo sebi?! Slatko se smeškam posle ove konstatacije. Kad smo već kod muzike, rečenica "I'm not trying to seduce you" se čuje u onoj popularnoj pesmi simpatičnih španskih čikica - "Macarena", ako me pamćenje ne vara iz 1995. godine.
 
 
    Da ostavimo dedice i tetke sa strane, radnju filma ne moramo da prepričavamo, nema tu mnogo da se priča. Kraj je sam po sebi čudan i dvosmislen, tako da zaključaka nema. Bitno je ono što osećamo. Cela jedna mlada generacija nije želela da bude smatrana nesposobnom i nekorisnom, pa je izvela bunt, a eto danas se svi vraćamo u prošlost, umesto da sami uradimo to isto. Pitam se da li bi nam bejbi bumeri dali podršku ili bi nas prekorevali?! Tough One. Muziku za film, ako do sad niste znali, napisali su Pol Sajmon (Paul Simon) i Art Garfankel (Art Garfunkel), poznatiji kao duo Simon & Garfunkel. Nekoliko činjenica, zanimljivosti i pitanja se može izvesti iz njihove saradnje sa Nikolsom na ovom projektu.
 
    Pre svega, njih dvojica i nisu bili popularni u onoj meri u kojoj je npr. bio Bob Dylan. Pominjem baš Dilana zato što je njihova muzika bila slična: rock i folk-rock. Često su se razmimoilazili, što bukvalno što u razmišljanju. Konačno su se razdvojili 1970., ako ne računamo povratničku karijeru - nešto od čega mi je danas pun ...  Kako su se poklopile kockice? Majk Nikols je želeo da upotrebi njihovu pesmu "The Sound of Silence" (e baš onu koju pominjemo u naslovu), ali je s druge strane smatrao da to nije dovoljno, i da bi mogli zajedno da naprave celu muzičku podlogu za film. U ono vreme označeno kao neuobičajen potez, postaviće standarde za svaki novi moderan film. Od onda je korišćenje već izdatih pesama i njihova reafirmacija uzela velikog maha. Pogledati filmove Kventina Tarantina (Quentin Tarantino) za bolje razumevanje problema.
 
 
    A ideja producenata nije posebno radikalna: želeli su da prodaju još po koju ploču već izdatog albuma. Da ne bude posle da ne znamo kako je sve počelo. Iako je pesma "Mrs. Robinson" lepša i muzikalnija od pominjane, ne možemo ipak da govorimo o njoj kao podlozi, jer je u filmu korišćen samo njen deo, nešto manje od minuta, i to bez teksta. Uz još nekoliko melodija i dobili smo Diplomca. "Zvukom tišine" i počinje film, pa nas odmah tera na razmišljanje: vidimo mladog čoveka punog budućnosti koga prati prilično melanholična pesma. Pa, valjda je autor znao šta treba da se kaže. 
 
   Danas je malo onih koji pesmu nisu čuli, mada ne mogu da tvrdim isto i za film. Možda bi svi mladi buntovnici u najavi morali da ga pogledaju, mogli bi mnogo da nauče. Sukob generacija je uvek bio problematičan, a mene sve više intrigira. Nadam se da ću jednog dana i u svojim poznim godinama biti cool dekica, a ne dosadno džangrizalo kome je uvek bilo lepše "u njegovo vreme". Eh da, a dok sam još uvek mlad, shodno iskustvu iz filma, voleo bih i da me neka gospođa Robinson zavede pa da onda vidimo da li je sukob generacija zaista "sukob". Ovde bismo mogli da završavamo, uz nadanje da sam odradio dobar posao. Kao i uvek, uživajte u muzici, a u filmovima posebno. A sad, pesma!
 
 
 

02 April, 2013 18:10

Jedna pesma i Marlen Ditrih

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   O njoj bi mogli da se pišu redovi i redovi, kolumne, pesme i romani, moglo bi da se diskutuje do ujutru, pa i do sledeće večeri - međutim, ono što ću ja da pokušam biće samo fragment fragmenta potencijalnih mogućnosti. Prošlo je dvadesetak godina od njene smrti, a Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) i dalje pleni svojom pojavom, nastavljajući svoju besmrtnu karijeru preko urbanih legendi i holivudskih anegdota. Ako neko ne zna, ona nije bila samo glumica: naravno, pod uslovom da uopšte znate da je bila glumica.
 
   Kako se nisam previše oduševio sa svim holivudskim glumačkim legendama u onoj meri u kojoj su mi to neke informacije nagoveštavale, mislio sam da će stvar sa Marlenom (iako je ovde pravilnije da se piše Marlen, draže mi je da je zovem Marlena) da bude slična. Na ličnu sreću i zadovoljstvo, napravio sam pogrešku. Marlena kao glumica jeste jedna velika legenda i zaslužuje sve ono što se o njoj napisalo i što se još uvek prepričava. Ono loše što je o njoj pisano, nju nije zabrinjavalo ni za života, tako da nema bojazni da bi danas imalo bilo kakvog uticaja. Što se mene tiče, za sad sam pogledao samo tri filma u kojima je ona glumila, pa prema tome, iako ne mogu da vidim celokupnu sliku, mogu da prepoznam da je sve na svome mestu. Da završavamo sa uvodom - ovaj tekst nije posvećen Marleni kao glumici, ali sam morao da joj odam počast sa nekoliko pohvalnih rečenica. Od koga je i ovo je previše.
 
 
   Dakle, Marlena je pre svega bila glumica koja se vrlo rano preselila sa nemačkog na holivudski film. Možda nekom eto danas deluje čudno, ali postoji jedna šira priča u vezi transfera nemačkih umetnika u Holivud što ću ostaviti za neke druge prilike. Dalje, tokom godina, postala je jedna od najkontroverznijih, najintrigantnijih i najzanimljivijih zvezda ne samo filma već i celokupnog šoubiznisa. Znamo je kao pevačicu i plesačicu, a svojim kabare nastupima je ostavljala bez daha, i bogami uzimala fine svote novca. Naravno, pevanjem i plesanjem aktivnije je počela da se bavi tek nakon dobrog utemeljenja glumačke karijere. Čak je i u svojim pedesetim godinama izgledala zanosno, a zaštitni znak su joj bile noge. Možda je ovo malo nespretno rečeno?
 
   Ne samo svojom lepotom i talentom, pažnju je zavređivala i njena otvorena biseksualnost, već pomenuti golišavi i provokativni nastupi, pa brojne veze ili makar priče o eventualnim brojnim vezama sa drugim megazvezdama tih vremena. Među prvima je počela da nosi muške pantalone, a definitivno je zaslužna za današnje ponašanje "modernih uspešnih" žena širom sveta. Može se reći da je njena karijera počela skromno: prve uloge koje je dobijala u filmovima su bile nebitne, pa niko nije mogao ni da je primeti. Čovek koji ju je "iskopao" je bio američki reditelj nemačkog porekla Jozef von Šternberg (Josef von Sternberg), a ovom rečenicom dolazimo do konkretne stvari.
 
   O Marleninoj karijeri, rekoh već, može da se priča do prekosutra (šta sam ja rekao: do ujutru?), tako da ćemo neke druge anegdote ostaviti za prigodniju priliku. Razlog zbog kog smo ovde je nešto konkretniji. Treba znati stanje stvari u nemačkoj filmskoj industriji tokom dvadesetih i na prelazu u dridesete godine XX veka, ali bi i to odnelo mnogo prostora. Rećiću samo da su se njihovi filmovi tog vremena ravnopravno nosili sa američkim, ako nisu bili i bolji. Šternberg dobija ponudu od berlinskog filmskog studija UFA da snimi jedan od prvih nemačkih zvučnih filmova. Tako je nastao prvi svetski klasik zvučnog filma "Plavi anđeo" (Der blaue Engel, 1930.).
 
 
    Film nam govori o tome kako jedan čovek može da propadne ako se pogrešno zaljubi, odnosno ako se zaljubi u pogrešnu osobu. Hm, osoba čak ne mora ni da bude pogrešna. Kao i sva Šternbergova dela ni ovo nema mnogo radnje, razvlačenja priče, niti oslikavanja likova. Film dočarava atmosferu jednog trenutka, a onda i pogrešan život čiji je svaki sledeći dan bleđa kopija onog prethodnog. Eh, da nam je neko pričao da će tako biti... Emanuel Rat (Immanuel Rath) koga tumači veliki nemački glumac tog vremena Emil Janings (Emil Jannings), je uvaženi profesor lokalne Gimnazije, vrlo strog, dosledan i precizan. Kad uhvati svoje studente da razmenjuju slike golišave starlete putujućeg noćnog kluba, odlučuje da tamo i ode ne bi li ih uhvatio "u šteti". A sad se igramo pogađanja.
 
    Pomenuta golišava starleta (pevačica, igračica, ili možda nešto uvredljivije) je prelepa Lola-Lola, a ako povežemo dva i dva, dobićemo odgovor da njenu ulogu tumači Marlen Ditrih. Dakle, Marlena već u svojoj prvoj ulozi na zvučnom filmu izaziva, mami poglede i "zatvara kuće". Rekoh već gore da ju je Šternberg nekako iskopao iz jednog malo poznatog mjuzikla i napravio od nje zvezdu odmah nakon prve bitnije uloge. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, kako u ovom filmu, tako i u životu. Marleni je ovo bila prva, a Janingsu poslednja velika uloga. Šternberg se zaljubio u nju, bili su čak i zajedno, a onda kako to nije moglo da funkcioniše, postajao je sve ljubomorniji. Ah ta Marlena.
 
   Nikad se nije desilo da mi tekstovi budu egzaktni što se tiče teme razgovora, a tako će biti i sa ovim. Trebalo je da se piše o muzici, a ja se raspisah kao lud, bez ikakvog spominjanja neke pesme na vidiku. Još malo ćemo, tu je pesma, baš iza ugla. Naš uskoro nesrećni profesor dolazi u noćni klub, ne sluteći da će se uprkos svom strogom držanju ipak zaljubiti u fatalnu Lolu-Lolu. Što znači da se svaki kamen da obraditi ako nađemo dovoljno dobro oruđe za njega, i da ne mora uvek samo tiha voda breg da roni. Ono što je omamilo i nateralo profesora da se nepovratno zaljubi je samo jedna mala i bezopasna pesma izvedena te večeri specijalno za njega. Naravno, u drugom delu filma ćemo videti kako ta pesmica nije ni malo nevina i da u njoj, koliko god da je lepa, nema nikakve draži: Lola-Lola će je izvoditi svake većeri pred drugim muškarcima, u drugim klubovima, drugim gradovima, ... 
 
 
   Međutim, ako život za nekoga ide dalje, našem profesoru je stao: zaljubio se, oženio, ostavio posao, otišao sa svojom ljubavi na daleko putavanje i tako bacio svoj život u bezdan nepovrata. Ona je nastavila da flertuje sa drugim muškarcima, a on je postao najobičniji klovn i zabavljač. Na kraju će ga bezobličnost trenutnog života i sramota od ljudi koji su ga nekad poštovali odvesti u smrt. Poučna priča o tome šta treba raditi i da li se treba uvek voditi putanjom ljubavi i ne biti ni malo rezervisan. Naravno, to ne može da se vežba. A sad - pesma.
 
    Pre toga da se kaže kako je film sniman i na nemačkom i na engleskom, pa pesma ima svoja dva oblika. Na nemačkom bi to zvučalo: "Ich bin von Kopf bis Fuss aus Liebe eingestellt", što se može bukvalno prevesti kao: "Od glave do pete spremna sam za ljubav". Komponovao ju je Fridrih Holender (Fiedrich Hollaender). Možda neko od vas i voli nemački jezik, ali ja ne smatram da je dovoljno dobar da bi se na njemu pisala poezija. Naravno, nećemo da vređamo velike nemačke pesnike, ovo samo konstatujem za konkretan slučaj. Amerikanizovana verzija zvuči malo lepše - "Falling in Love Again (Can't Help It)", a čak ne mora ni da se prevodi. I sad zamislite kako vas neko priziva, kako vam peva da ne može protiv sebe i svog zaljubljivanja, a onda... Neka nesrećan kraj ostane samo na filmu.
 
 
    To je bila prva pesma koju je Marlena izvela, iako nije bila pisana specijalno za nju. Svoju kabaretsku karijeru je kasnijih godina gradila sa još nekoliko svojih i naravno pozajmljenih prepevanih. Najpoznatija je svakako "Lili Marlen", mada je Marlena ostala poznata po izvođenju verzije na engleskom jeziku. I o ovoj pesmi nekom novom prilikom, tek oko nje postoji mnogo priča. Inače, i pesma "Falling in Love Again" nije ostala samo Marlenina, razni bendovi i izvođači su je obrađivali i prepevavali, od kojih su najpoznatiji Bitlsi (The Beatles) i Kristina Agilera (Christina Aguilera). Može se dugo diskutovati oko toga kako je Marlena došla tamo gde jeste, na njenu sreću, mnogo se kockica poklopilo. Velike priče imaju i često sasvim neočekivane obrte, pa ne iznenađuje to što većina ljudi ostane anonimna - možda jednostavno ne veruju u čuda.
 
   Ako nekad čujete ovu pesmu, setite se da je njena prvobitna namena bila odvođenje muškaraca u pakao života. Hm, možda ovo može da posluži ženama da onda lakše upravljaju nama. Neka sam vam dao moćno oružje. Eto, i simbolika je tu - baš onoj osobi koja je bila oličenje prave i slobodne žene je pripala "čast" da jednu uspešnu (ali izgleda emotivno nesposobnu) osobu odvede u provaliju. Za početak. Rezimirajući sav svoj trud mogu da kažem da sam još jednom preterao i da sam malo umrsio klupko. Ovde je bilo svega a ponajmanje priče o muzici. Za sve će se ipak pobrinuti jutjub, pa ako i ne pročitate ceo tekst, možete makar da poslušate. Pretpostaviću i da će vam pesma zvučati staromodno, ali šta sad, pa nismo baš svi od juče, bilo je života i pre nas. Čuvajte se opasnih žena! Ovo važi i za dame.
 
 
 

15 Mart, 2013 21:46

Klavir o klaviru

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (4) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Odakle da počnem? Pre svega, treba imati neke motive, biti lepo raspoložen, opustiti se potpuno i prepustiti čulima. Svaki put kad slušate muziku zato što želite da je slušate, a ne zato što je to u modi ili vam se nudi, onda morate da se uključite do kraja. Ako sam bio razumljiv, možemo da nastavimo dalje.
 
   Možda sam tu početnu i trenutnu zanesenost izgubio u međuvremenu, ali sećanje na potpuno zadovoljstvo ostaje u meni. Pre desetak dana pogledao sam film "Klavir" (The Piano, 1993.), rediteljke Džejn Kempion (Jane Campion), i na svoje zaprepašćenje bio oduševljen značajno više nego sa bilo kojim filmom u poslednje pola godine. A pogledao sam ih podosta. I naslov nam mnogo toga kaže pa zato i ne čudi sva ona početna aluzija na muziku. Ko ne voli klavir i muziku na klaviru, neka odstupi. Ko ne voli filmove, takođe. Ko nije pogledao film, neka ga slobodno pripremi za gledanje sledećom prilikom.
 
 
   Rekoh već da me je malo toga u kinematografiji oduševljavalo u poslednje vreme. Odlučio sam zato da sagledam sve moguće opcije. Možda niste zapazili u prethodom pasusu, ali reditelj ovog filma je žena. Nisam šovinista, ali žena ima zaista malo među osobama koje rade sa druge strane kamere (dakle, ne računamo glumice). Takođe je malo žena i među spisateljicama, što može da implicira da je njihovo gledanje na neke stvari malo drugačije nego što to javno mnjenje koga sačinjavaju uglavnom muškarci sugeriše. I to je definitivno tačno, ženske priče su drugačije, uverio sam se gledajući neke filmove.
 
    Glavne uloge u ovom filmu tumače Holi Hanter (Holly Hunter), Ana Pakvin (Anna Paquin), Sem Nil (Sam Neill) i nenadjebivi Harvi Kajtel (Harvey Keitel). Holi Hanter glumi namerno nemu pijanistkinju Ejdu (Ada McGrath) koju otac udaje (ili prodaje) novozelandskom naseljeniku Alisteru (Alistair Stewart) koga glumi Sem Nil.
 
 
   Ona je namerno nema, i nije progovorila od svoje šeste godine. Pretpostavljam da u filmu ima nekih tridesetak, a cela radnja je smeštena u XIX vek. Ana Pakvin glumi njenu ćerku Floru, tada jedanaestogodišnjakinju. Za ovu ulogu je dobila Oskara. I tako počinje vožnja, njih dve odlaze na divlji Novi Zeland, a u miraz osim ličnih stvari nose i klavir. Ejda u stvari ne može bez sviranja i klavira.
 
    Pošto je klavir pretežak da bi ga Maori (novozelandski starosedeoci) nosili, on ostaje neko vreme na plaži, a onda na scenu stupa vodič i nosač Džordž Bejns (George Baines) koga tumači Harvi Kajtel. Dao sam mu pridev "nenadjebivi" zbog nekih akcija u drugim filmovima, a ni u ovom "nije loš". Znate i vi sigurno. Konkretna dešavanja u filmu nam nisu od presudnog značaja, i mislim da se sa uvodom može završiti. Pretpostavljate da brak Ejde i Alistera i ne ide baš kako treba jer nema emocija, pa ona svoju strast pronalazi negde drugde. Hajde sad pogađajte gde!
 
   Njenog muža zanimaju samo novci i imanje (što me podseća na neke bliže situacije), i on zato Bejnsu prodaje njen klavir u zamenu za parče zemlje, a Bejns budući da je nešto "mudriji" od svog prijatelja odlučuje da svakog dana ustupi Ejdi klavir kako bi ga ona naučila sviranju. Ko je naseo na trik, naseo je. Zašto su žene drugačiji reditelji od muškaraca? Možda i ne znam odgovor, ali pretpostavljam da je kod žena mnogo toga drastično senzualnije, emotivnije, osećajnije i erotičnije. 
 
 
   Ono što je mene uzbudilo u filmu (iako ne "uzbudilo" uzbudilo) su baš te scene nabijene nekom strašću koje se tako lepo prebacuju na nas. Nisu to samo scene ljubljenja, ili scene maženja, golišavih tela; ima tu još nečeg, nečeg što ne može da se vidi ali se oseća. Muzika je ovde samo začin bez koga se nikako ne može dobiti isti efekat, niti se može zamisliti film.
 
   Ako film niste gledali, verujem da ste zavodljivu melodiju koja je njegova glavna tema sigurno negde čuli, ali kao što to često biva ne možete da je povežete sa nekim konkretnijim nazivom. Muziku za film je napisao Majkl Njuman (Michael Nyman), a još jednom slobodno pretpostavite da se sastoji uglavnom od kompozicija na klaviru. Uglavnom ili u potpunosti. Ta glavna tema se takođe prosto naziva The Piano, uz još nekoliko drugih koje su dobre, ali ne na nivou ove. 
 
 
   Inače, to nije klasična kompozicija, zapravo je jako moderna, pa i ne čudi što se ljudi u filmu iščuđavaju nad Ejdinim nesvakidašnjim stilom sviranja. U naletima velikih strasti, ona više puta svira baš ovu temu, dok se pri promenama raspoloženja menja i njena muzika. To je samo jedan od načina komuniciranja između nje i ostalog sveta. Šta se do kraja filma dešava, za ovaj tekst nije ni važno. 
 
   Računam da ste vi već pronašli ovaj film preko torrenta i da je "skidanje" uzelo maha. Teško je reči pretvoriti u muziku, pa muziku o osećaj, osećaje u film, a film ponovo u reči. Zato mnogi reditelji i ne vole da govore o svojim delima. Pesmu je bolje saslušati nego prepričati, a film svakako bolje pogledati. Cilj ovog bloga je i da vas ubedim u to da na filmu nisu najbitniji radnja, scenario, priča ili glumci, na filmu je najbitnije... Bogami, ne znam ni ja odgovor. I da ne bude da gledam i govorim samo o delima od pre 50 godina, 1993. je za mene još uvek sveža, mada je se slabo sećam, što je i bolje. Mi smo neke godine prespavali (ni krivi ni dužni) ali je svet nastavio da živi. Zaista vam preporučujem film, naročito ženama, verujte mi ovaj put. Imate virtuelni cmokić od mene, ali nije u obliku smajlića.
 
 

21 Februar, 2013 22:42

Baby Elephant Walk

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Ne znam baš kako bih ovo mogao da prevedem na srpski, ali da se odmah zna da naslov predstavlja naziv jedne pesme, numere, kompozicije, ... Toliko od uvodnog pasusa.
 
   Čak nije ni bitno da se trudite oko čitanja teksta, slobodno se spustite dole, na kraj, pratite jutjub link i poslušajte. Verujem da će većina vas prepoznati melodiju iako će po prvi put da "poveže dva i dva". Takvih slučajeva je podosta u našim životima. Ovo možda i ne zvuči razumno kako mi se učinilo u prvi mah. Razumećete!
 
    Tonove ove zarazne melodije je napisao proslavljeni američki kompozitor Henri Mansini (Henry Mancini), i to specijalno za film "Hatari" (Hatari!, 1962.). Dakle, ko baš i ne zna, Mansini je poznatiji kao kompozitor filmske muzike. Zato ga i spominjem, ipak je ovo filmski blog. Kad već ispiram mozak samome sebi.
 
 
    Rečenicu - dve o filmu. A onda poneku i o Mansiniju. Jer ovo nije tekst ni konkretno o filmu, niti konkretno o kompozitoru. O njemu možda i drugi put.
 
   Film baš i nije toliko poznat, niti je vrhunac holivudske kinematografije, niti je kultni klasik. Samo je, eto tako, dobar film sa makar jednim poznatim glumcem i od strane dobrog reditelja. Džon Vejn (John Wayne) i Hauard Hoks (Howard Hawks). Verujem da znate ko je ko. Makar ste čuli za glumca.
 
 
   Da nije bilo novogodišnjeg prikazivanja na jednoj našoj televiziji, ne verujem da bih u skorije vreme i pogledao ovo delo. Inače, film se više fokusira na likove nego na radnju. A šta oni tamo rade? Ništa specijalno, love životinje po afričkoj savani i onda ih prodaju zološkim vrtovima. Ima ih raznih nacionalnosti, ima i nekoliko devojaka, pa tu bude i romantična priča u pozadini. Simpatično, naročito za mene - ljubitelja klasične kinematografije. 
 
   Naslov i tema safarija će vam dati ideju da se tu negde pojavljuju i slonovi. Jedna od pomenutih devojaka u filmu odlučuje da se posebno brine o dva slončića, a zauzvrat joj oni uzvraćaju ljubav. Ništa lepše od ljubavi između čoveka i životinje. Tu makar nema laži. 
 
 
   I onda je naš kompozitor, za simpatične scene druženja devojke i slončića napisao posebnu temu. Čujemo je u scenama gde ih ona vodi na reku ili kad se jure po ulicama jednog afričkog grada (nisam siguran ni koja je zemlja ni koji grad u pitanju - možda negde u Keniji ili Tanzaniji).
 
   Henrija Mansinija znamo kao autora široko poznate Pink Panter teme. Ko za nju nije čuo, verovatno je ili gluv ili zaista nije za ovaj svet. Ostale poznatije kompoziije su mu Moon River iz filma "Doručak kod Tifanija" i Peter Gunn tema iz istoimene serije. Nađite ih obe na internetu; i za njih ste sigurno čuli, ali ih se opet verovatno ne sećate.
 
 
   Naš Mansini je tokom karijere dobijao dosta nagrada, što Oskara, što Gremija (Grammy Awards), a njegova zaostavština i uticaj žive i danas. Popularna pesmica o slončićima takođe živi u brojnim reklamama i raznim obradama. 
 
   Verujem da sam bio dovoljno zanimljiv i ne previše štur. Želja mi je da ne preteram sa detaljima i da ne bude baš dosadno. U svakom slučaju, kao što gore stoji, ako ste rešili da odmah pustite pesmicu, verovatno vam je zapala za oko ova rečenica.
 
   Kad je budete poslušali, vratite se gore na tekst, nije nešto mada nije ni loš. Laku noć... 
 
 
 

12 Januar, 2013 22:34

Dubstep i Sneško Belić

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

Hipsteri, gde ste?

   Pre svega, da vam uputim moje izvinjenje (iako ne znam kome tačno) pošto ovaj tekst dolazi sa malim zakašnjenjem. Da se nisam trgnuo, ostavio bih pisanje za sledeći dan, što mi nije želja. Zablenuh se u filmove, naravno. Kad bih sa takvom ljubavlju mogao da učim, pitanje "gde bi mi bio kraj?" ne bi se ni postavljalo. Večeras smo tim povodom u nešto drugačijem izdanju. Ne mogu odmah sve da otkrijem, ali definitivno neću da govorim o svom školovanju.

   Svaki put kad krenem u izradu nekog teksta na ovom blogu, ja ne znam kakve će sadržine biti moje rečenice, ali imam temu. Ovoga puta, tema je muzika, pesma, ali film skoro pa i da nije. A film je glavna tema bloga. Uzeo sam malo slobode i dozvolio sebi poigravanje. Valjda imam pravo da imam pravo? Da nije možda Božić još uvek sa nama? Sutra veče se dočekuje Nova godina: može biti svega. Na moju žalost i žalost ovog teksta, osim onog kratkotrajnog zadržavanja snega, mi i dalje imamo suvu zimu.

   Kad malo bolje pogledam, to je žalost i svih nas. Umalo da se zbunim, zaboravih Sneška iz naslova. Razlog različitosti ovog teksta je to što ne govorimo konkretno o igranom filmu već smo se opet uhvatili u koštac sa crtaćima. Nisam baš želeo toliko da vas silujem sa njima, želeo sam da pišem ili se setim neke prigodne porodične ili božićne pesmice, i nijedna mi nije pala na pamet. Znači, i dalje smo u Božićnoj atmosferi? Kako to da objasnim - skoro i još par trenutaka - glasi odgovor.

   Inspiraciju sam našao u kratkom animiranom filmu britanske produkcije: "Sneško Belić" (The Snowman, 1982.), koji eto traje svega 27 minuta. Naravno, moja želja je da nikad ne pišem o onome što nisam pogledao. Zato nisam ni mogao da nađem neku drugu inspiraciju jer sam se u trenutku setio vrlo malo pesmica. Ovu sam "otkrio" preko nekih drugih izvora. Večeras nam je malo drugačije. Imamo i dubstep (čita se - dabstep). Pričaćemo o njemu negde pri kraju teksta, iako se u vreme izdavanja ovog crtaća nije ni nazirao. 

   Da bude jasnije: crtać nema nikakve veze sa dubstepom, dubstep im veze sa crtaćem. U stvari makar ih nešto jako tanko povezuje. Inspiracija. Kao i mene. Kad smo kod toga, i naš crtać je urađen po slikovnici (bez teksta) Rejmonda Brigza (Raymond Briggs), izdate 1978. Prva projekcija ovog filmčića je bila 26. decembra 1982. Dakle, pričamo o kratkom, televizijskom i animiranom filmu. Divota. Rediteljka je bila Dajana Džekson (Dianne Jackson), i ne treba trošiti reči na to koliki je uspeh u trenutku doživelo ovo ostvarenje. Nominovano je i za Oskara za najbolji kratkometražni animirani film. Pa dobro, tu nije imao uspeha.

    Ako smo kod drugih tekstova u nedostatku mesta morali da uprošćavamo prepričavanje, sa ovim filmom za to nema nikakve potrebe. On nam je uprošćen sam po sebi pa bismo prepričavanjem verovatno daleko više saznali ono što se u njemu dešava. Kao i slikovnica, i crtać je bez reči, pa i bez muzike. Treba napomenuti da je tehnika animacije malo neobična jer se radilo običnim suvim ("drvenim") bojama. Simpatično u svakom slučaju. Koliko li sam puta ovo napisao? Pobeže mi misao. Imamo jednu srećnu (verovatno britansku) porodicu koja se na Badnji dan priprema za proslavu Božića dok njen najmlađi član (sin, čije ime ne znamo) odlučuje da pravi Sneška Belića. Pretpostavljamo da nije imao šta pametnije da radi.

   Da li je bajka ili nije, u svakom slučaju, mali se "napalio" na svoje delo (Sneško zaista pristojno izgleda) i ne može da zaspi a da kroz prozor ne gleda svaki čas na njega. U ponoć se dešava magija i Sneško nam tako oživi. I sad tu ono kratko, i po meni bizarno: iz ne znam kog razloga, Sneško je toliko radoznao da je mališan morao da ga vodi od sobe do sobe ne bi li mu pokazivao šta kako funkcioniše. Izlaze napolje, pa još i voze motor, odlaze do šume, uznemiravaju jadne ptice. Dobro, sad sam ja preterao. Onda dolazi ono najbitnije za sve nas: Sneško želi da poleti i ode a mali mu ne dozvoljava. Uz prve zvuke u filmu, taktove pesme koja upravo kreće, njih dvoje počinju da lete. Tad i naš crtać postaje trodimenzionalan, ili mi se čini da postaje.

    Malo je tekst nepotrebno razvučen i sad moram sve da zbrčkam u jedan pasus. Pa neka ide... To je ta naša pesmica o kojoj želimo da pričamo. Kako sam već pomenuo, meni ceo taj crtani film deluje nekako bizarno i čudno. Da li je samo do mene, nisam se raspitivao, možda mi vi možete pomoći?! Kako film, tako i pesmica ima nešto "bolesno" u sebi. Pesmica se zove (a svi ćete je se setiti, verujem) Walking in the Air, i u originalu je izvodi dečak iz nekog crkvenog hora po imenu Peter Ejti (Peter Auty). Pošto je doživela ogroman uspeh, pesmica je prepevana, i zvanično je izvodi (takođe dečak) Aled Džons (Aled Jones). E sad, valjda je verzija pesmice ovog drugog dečaka nepošteno postala poznatija jer je bila hit na svim listama singlova po Britaniji. Što nije mala stvar. Ono što je nama najviše bitno - pesma je obrađivana još mnogo, mnogo puta (prepevavanja, remiksi, različiti aranžmani).

   Da završavamo. Šta se dešava do kraja crtaća manje je važno: Sneško dečaka odvodi na skup Sneška Belića (valjda na Severni pol), pa se ujutru otapa. I valjda umire, što celom filmu dodaje na bizarnosti. Sad malo plačemo. Kako sam ja saznao za ovaj crtani film? Pomenusmo dubstep. Taj novoosmišljeni hibridni elektronski muzički pravac danas sluša veliki broj ljudi (naročito hipstera) i na žalost je postao mainstream. Ja sam ga slušao nešto malo pre toga, a u to vreme sam i čuo za jednu jako dobru obradu nekog potpuno nepoznatog lika jedne za mene tada nepoznate pesmice. Ostalo je istorija, i ostalo je napisano u tekstu iznad ovih redova. Taj tip, ili lik ili neki DJ potpisuje se pseudonimom Hereldeduke i ništa drugo pametno, osim obrade ove pesme, nema. Neka se trudi. Što se tiče jutjuba, tamo imate postavljen i ceo crtani film i obe zvanične verzije pesmice i mnoge obrade. Za vas sam odabrao onu moju omiljenu. Uživajte u dubstepu.

 

03 Januar, 2013 20:42

Pesmica gde joj mesto nije

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

Tralala u podnaslovu.

    Teška vremena zahtevaju ulaganje velikog napora, a osmišljavanje dobrih uvodnih rečenica iz dana u dana me iscrpljuje do mere da više ne znam čemu postojanje istih. No, dok tražim razloge svog postojanja, s vremena na vreme se bacim na pisanje. Dakle, postojim svaki dan. Voljeni, okupismo se ovde da spojimo melodiju jedne pesmice, scenu jednog zanimljivog filma, muziku, rečenice, ... Već imamo poligaman brak. Ne mora se sve odmah otkriti, ali možete da znate da smo i dalje u prazničnom raspoloženju, a iako se film ne može nazvati prazničnim, pesmica svakako jeste.

   Iskreno, mislim da ćete ovde po prvi put i čuti za nju. Zato joj je i mesto tamo gde joj nije. Sad polako probajte da zamislite neku prazničnu melodiju sa toplim prazničnim rečima, dečjim horom u pozadini, glasom jedne fine tete (ah, znamo mi muškarci kako da zamišljamo fine tete) i ubacite je u neki akcioni film. Ne mora to ni da bude toliko drastično, kad već pišem o tome, mogu i da se setim nekih scena. S druge strane, to se u tim slučajevima smatra presedanom. O današnjim filmovima neću da trošim reči. Neću ni o muzici u njima.

   Naravno, ni poimanje akcionih filmova više nije isto. U suštini sve što prati savremene trendove, jednog dana bude ismejano i zaboravljeno. Da li je vreme da pričamo o akcionim filmovima? Zar nije ovo blog posvećen nekim drugim stvarima? Da i ne. Nemamo predrasuda, a i ja sam veliki ljubitelj Džejmsa Bonda, simbola akcionih filmova, iako se ovde baš i ne govori o njemu. Zato što nema ono u zagradi? E, pa, zapravo se ovde i govori o jednom Bondovom filmu (James Bond na engleskom, iako smatram da svi znate kako se piše, ali 'ajde da ostanem dosledan). Mora li? A šta bismo onda radili sa pesmicom kad ne bismo imali film?

   Praznici nam stižu a sezona Bonda se završila. Mi ostajemo u prazničnom duhu i zadržavamo se na jednom detalju. Posle ere Šona Konerija (Sean Connery) kao Bonda (1962. - 1967.), ostalo je upražnjeno mesto koje je ubrzo popunio australijski maneken Džordž Lejzenbi (George Lazenby). Neću da vas smaram sa detaljima, iako ih o Bondu znam podosta, pretpostavljam da ih vi baš i ne volite. Nije se ni Lejzenbi dugo zadržao, ostao je samo na jednom pojavljivanju. Mnogo je zanimljivih stvari vezanih za film "U službi njenog veličanstva" (On Her Majesty's Secret Service, 1969.). Mene je za početak zbunjivao sam naslov filma, mislio sam da je previše očigledan, međutim, i knjiga Jana Fleminga (Ian Fleming - Bondov "tvorac") se zvala isto.

    Osim novog glumca i čudnog naslova, producenti su se odlučili za još neke radikalne poteze. Reditelj ovog filma je bio Piter Hant (Peter R. Hunt), dotadašnji pomoćnik pri režiranju ranijih delova u serijalu, kome će ovo takođe ostati jedina Bondova ekranizacija. U zajedničkom dogovoru producenata i reditelja, odlučeno je da se ne preteruje sa korišćenjem svih onih spravica i da se akrobacije svedu na minimalnu i realističnu meru. Radnja filma npr. najautentičnije od svih filmova o Bondu prati sadržaj Flemingove knjige. Glavna ženska uloga je poverena tadašnjoj osvetnici (britanska serija - The Avengers - jako popularna šesdesetih) Dajani Rig (Diana Rigg). Njen lik Grofice Tereze - Trejsi (Tracey) mnogi danas prihvataju kao najbolju od svih Bondovih devojaka u serijalu. 

   Imamo nešto što se baš i ne uklapa u standardne Bondove filmove. Naravno, ne možemo da budemo zavarani, scena klasičnih Bondovskih zapleta ima tokom celog filma, protagonisti i antagonisti su isti (M, Q - Blofeld), pije se votka martini, ... Veći deo radnje se odvija u jednom planinskom mestu u Švajcarskoj. Iako ima zime, snega i skijanja, nije precizirano da li je vreme Božićnih praznika. U svakom slučaju, može da se podvede pod prazničnim filmom, barem po tim parametrima. U ono vreme film se baš i nije proslavio, svima je bilo žao Konerijevog odlaska, a na pridošlicu Lejzenbija nisu gledali sa oduševljenjem. Tako je dobio pomešane kritike, a nije se proslavio ni na blagajnama, pa su se producenti posle njega ponovo vratili na oprobane recepte. Danas, ovaj film dobija sve više na popularnosti i smatra se jednim od najboljih u serijalu (iako je Lejzenbijeva gluma i dalje ocenjena kao ne baš zadovoljavajuća).

    Muziku za film je napisao oskarovac Džon Beri (John Barry). Sa Berijevim izborom se nije eksperimentisalo, on je ipak napisao muziku za najviše delova (tačnije 14), iako nije kumovao glavnoj Bondovoj temi. Sam Beri je ipak odlučio da se za ovaj film malo poigra sa muzikom. Po prvi put se za jedan film koriste analogni sintisajzeri (Moog synthesizer), a pesma za uvodnu špicu ostaje bez teksta. Znamo da su sintisajzeri kasnije ušli u najširu upotrebu, što za filmove, što od strane poznatih bendova i muzičara. Beri je ipak bio pionir. Ne moram da naglasim da se i ovaj muzički zapis smatra najboljim u serijalu o Džemsu Bondu. Dakle, ima li neke zabune u vezi izbora filma?

   Dolazimo do onog najbitnijeg za naš tekst - do pesmice. Glavna muzička tema ovog filma je pesma "We Have All the Time in the World" koju peva Luj Armrstrong. To mu je inače bila poslednja jer je već tada bio jako bolestan. Međutim, nas zanima neka druga. U jednoj sceni jurnjave, gde Bond beži od Blofelodvih "jurišnika", dok je gradić u kome ga traže osvetljen brojnim prazničnim sijalicama, kamere nas vode do klizališta. Naizgled nevino okruženje: deca se klizaju, ljudi vesele, a naš junak sklupčan, drhtav i smrznut se krije u masi posmatrača. U pozadini, deca pevuše neku zaraznu melodiju, Do you Know How Christmas Trees Are Grown, tralala. Onda se odjednom pojavljuje njegova ljubav, koja ga odvodi, sakriva i na kraju spašava. Zvuči čudno, sarkastično i nerealno, ali je zapravo tako. Sve u ovom filmu je drugačije, počevši od samog Bonda koji po prvi put deluje ranjivo i zaljubljeno.

   Naravno, stihovi pesmice koju pevuše dečica u pozadini ove scene su i stihovi naše pesme gde joj mesto nije. Ovu pesmu izvodi neka Nina, za koju nigde drugde nisam ni čuo (možda zato što i nije poznata široj javnosti). Da bi sve bilo drugačije, naš Džejms se u ovom filmu i ženi. Poslednja scena filma je takođe srceparajuća - njegova supruga je morala da bude ubijena. Otkrih ja vama i previše, i zato ovde stajem. Možda budemo pričali još koji put o Bondu i njegovim filmovima, a što se naše pesmice tiče, nadam se da će vam biti simpatična makar upola onoliko koliko je i meni. Zato morate da poslušate ovaj link koji vam budem ostavio. Pa ne radim ja to za džabe. My Name is...

 

 

30 Decembar, 2012 19:13

Rođeni divlji

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (1) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

Kakav bljutav naslov!

    Za početak da krenemo od nekog pojma, pa da vidimo gde ćemo stići. Može se iz naslova naslutiti nešto, iako je on namerno osmišljen da zvuči bezveze. Da bude odbojan, pre svega. Ako budem nekad hteo da uređujem novinske članke, verovatno mi neće dati da sam osmišljavam naslove tekstova "Baba ubila dedu", koji te prosto mame da ih kupiš. Pa kad se zezneš, a ti vidiš da nema ni "d" od divljeg. Kod mene, za promenu ima. Ovde se sve radi naopako. Može neka asocijacija? Dva pojma. Film i muzika. To sam znao i ja.

    Priznaću da mi je za ovaj tekst bila potrebna veća priprema, iako mi je malo onoga što se vidi strano. Baš smo juče pomenuli glumačku porodicu Fonda, i dali nagoveštaj da ćemo da pričamo o jednom filmu. Niste dugo čekali, vreme je za priču o onome što se zove "Goli u sedlu" (Easy Rider, 1969.). Nisam ni ja puno odugovlačio sa najavom teme, iako nam naslov kaže nešto drugo. Opet, kao i svaki put, napomena: ko je gledao - zna, ko nije - neka se uči. Kad je već toliko mlad. Sad, da vidimo, gde se razdvajaju oni sa ukusom za drogerantsku i strano-narodno-zabavnu muziku! Naslov teksta nam govori nešto drugo. Po drugi put. Rečenica, ne naslov. Rođeni da budemo divlji.

   Ne, nije Cecina pesma. Kad upropaštavam, da barem idem do kraja. A čija je? I da li je uopšte pesma? Ako spadate u grupu onih koji nisu čuli ni za film ni za pesmu, pa... Ne smem da vam kažem. Hajde više. Evo, dakle, stepski vuk, ili neka bude "Steppenwolf - Born to Be Wild". To je veza sa našim glupavim i na brzinu osmišljenim naslovom. Ko ume bolje da prevede, neka mi sugeriše, u svakom slučaju, neće biti uzet u obzir. Ja i moja diktatura ega. Opet podvojenost. Šta to sve imamo u ovom filmu? Odgovor bio prost kad bismo sabrali dva i dva. Koje je godine film izdat, kom muzičkom pravcu pripada bend Steppenwolf, da li naslov pesme asocira na nešto, da li smo pročitali na google-u?! Yes, yes + yes, yes. Down, Boy.

    Dva velika prijatelja: Denis Hoper kao reditelj i Piter Fonda kao producent (imena u zagradi ste mogli da vidite u prošlom tekstu, ne morate i ovde) su napravili film koji je i danas predmet obožavanja makar svih bajkera u svetu. Inače, oni su i glavni protagonisti filma, to ne mora opet da se pominje. Prema nekim izvorima podataka, ovo je putni film, ili uopšte ne znam kako da ga nazovem - road movie. I nemam pojma koji bi to žanr mogao da bude. Kao putuju od jednog mesta do drugog. Mi ne moramo to da znamo, već nešto drugo: njih dvojica voze Harlije tokom celog filma. Otuda i kultnost ovog filma. Harley Davidson čoperi (choppers), na to sam mislio. Za ovaj film su inače specijalno napravljena dva kompleta od dva čopera. I to ručno. Znači, opet dva i dva?

   Moram da skočim sa teme i sugeriram da je prevod filma na srpski ("Goli u sedlu") još bljutaviji od mog prevoda pesme "Born to Be Wild". Ovaj nam film govori o kasnim šesdesetim i kontrakulturi hipi pokreta. Govori o predrasudama koji je ostali deo američke nacije imao prema njima. Ne, mi u Srbiji nemamo predrasuda ni prema kome. Šta je sve tu što je nekome bilo na smetnji? Možemo redom: droga, drogerantska muzika, drogerantska kosa, ... Nije baš taj redosled, ali se naslućuje. Zbog toga sam i ja morao da imam jednu podužu pripremu za ovaj tekst. Ne, ne, nisam se drogirao! A tekst liči na pisanje nekog pod opijatima? Ma ne, ne, sigurno je neka greška.

    Čak mi se i sviđa kako sve izgleda. Kad budete pogledali film, onda ćete moći da se složite sa mnom - i tamo je sve nabacano. I o filmu ćemo sigurno drugom prilikom. Ovde smo došli zbog muzike (koje nigde na horizontu). Za sad je samo droga. Možda eventualno alkohol. A nedostaje nam rokenrol. Rock & Roll, Man. Po prvi put je u jednom filmu u potpunosti korišćen rokenrol za dočaravanje atmosfere, iako je bilo prethodnih delimičnih pokušaja (i ne računaju se Bitlsi). Njih dvojica se dakle voze čoperima u želji da upoznaju Ameriku, i usput "duvaju", nailaze na hipi komune, prostitutke, i svašta nešto, dok u pretposlednjoj sceni imamo subjektivnu kameru koja dočarava korišćenje esida. Nisam probao, pa ne znam koliko je verodostojno. I sve vreme, radnju pratimo uz zvuke rokernola, kantrija i psihodeličnog roka.

    Za psihodeličnu muziku i psihodeličan tekst. Na originalnom izdanju albuma za muziku iz ovog filma je bilo samo deset pesama. Vidim da se u novom izdanju iz 2004. našlo 19. Da sam brojao numere u filmu - nisam, logično objašnjenje ovog fenomena moraju da budu pare. U ko zna čijem džepu. Naslovna pesma (ne iz našeg naslova, već iz filma) je "Ballad of Easy Rider" (posle fijaska sa već pomenutim našim naslovom ne želim više da prevodim nazive pesama), čijih je nekoliko prvih stihova napisao Bob Dilan (Bob Dylan) i dao Piteru Fondi nakon što je odlučio da ne sarađuje u izradi muzike za film. Zvanično, muziku za film je sakupio, obradio i prilagodio Rodžer Mekgvin (Roger McGuinn), gitarista bivšeg američkog folk - rok sastava The Byrds. Dilanovo ime je bilo u prvobitnoj odjavnoj špici, ali ja njegovo insistiranje uklonjeno. Ima više razloga za to. 

    U izbor pesama nećemo da ulazimo, što se mene tiče, nije loš: Jimmy Hendrix, The Byrds, The band, Steppenwolf. Posvećeno svim bajkerima - rokerima stare škole - drogerantima - hipicima - čupavcima - ljudima slobodnog duha. Etc. Naša pesma iz naslova je smeštena u uvodnu špicu filma. Nakon što su prošvercovali i preprodali drogu, dva junaka kupuju čopere i kreću u avanture. Scena vožnje traje dok traje pesma, potpun ugođaj. Ceo tekst smo sveli na dve rečenice. Pomenuli smo predrasude, ceo film je između redova ispunjen njima. Na kraju Vajat (Wyatt - Piter Fonda) i Bili (Billy - Denis Hoper) kao da moraju da budu ubijeni, jer se nikako ne uklapaju u sistem, u jednakost, u malograđanštinu. Podseća me na to koliko je danas sve manje ljudi koji nose dugu kosu. 

   Nemojte da se brinete što ćete da budete ošišani na "nulu", svetu ionako ne trebaju ljudi koji hoće, žele i umeju da budu drugačiji. Nisam hipik, ni roker, ni drogerant, ali jesam drugačiji. Makar i kao čupavac. Iako snimljen pre više od 40 godina, film kao da i dalje traži razlog svog postojanja. Lekcija nije naučena, a ni muzika poslušana. Evo ide Nova godina, imaćemo muzičke parade na svim televizijama pa ćemo moći da se opustimo i skratimo i mozak na nulu. Kakvi fleševi. Idem ja. Naravno, neću da zaboravim da postavim link. Rođeni da divljamo. Ma, batali.

 

 

26 Decembar, 2012 22:13

Gari Kuper, Fred Cineman

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (1) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

Deset upola s' lukom, možda?

    Inspiraciju za naslov teksta koji upravo pišem sam dobio iz jedne naše serije. Mislim da se svi sećamo ovoga: tajanstvena asocijacija, dobar humor i naravno kafana i serija "Složna Braća" (1995.). Sve osim toga, malo je zajedničkog sa onim o čemu želim da pišem. Razmišljajući kako da tekst nazovem, setio sam se kako sam uopšte prvi put i čuo za Kupera, Cinemana, i tačno u podne. A pojma nisam imao. Dobro, bio sam mali i znao sam jedino za Švajcenegera.

   Moraću da priznam da je u to vreme dr Nele Karajlić bio veći filmofil od mene. Danas, govorimo o nekim vrlo zanimljivim stvarima, govorimo o nečemu što se retko kad može naći zajedno na jednom mestu. U prilog tome idu složna braća i ćevapi. Već bismo polako mogli da se prebacimo na činjenično stanje. Jedan od najpoznatijih holivudskih filmova (iako sa slabom zaradom u vreme svoje redovne projekcije) je svakako onaj o kome želimo da pričamo: "Tačno u podne" (High Noon, 1952.), sa Garijem Kuperom (Gary Cooper) i Grejs Keli (Grace Kelly) u glavnim ulogama, i u režiji Freda Cinemana (Fred Zinnemann).

    Još jedan primer uplitanja nemačke kinematografije u klasični Holivud je i Cineman, iako poreklom Austrijanac. Dolazimo do zanimljivosti #1. Pretpostavljam da znade da je film "Tačno u podne" vestern (western), ili kako se kod nas odomaćilo - kaubojac?! Kako onda austrijanac da režira najameričkiji žanr od svih?! Kako je baš on režirao taj film i ko mu je to dao, nije mnogo ni važno. Inače, da podsetim sve, ovo je tekst o muzici, a ne o filmu, i da će o njemu konkretnije biti pisano nekom drugom prilikom sasvim sigurno. Pomenuh već da film baš nije dobro odjeknuo na blagajnama. 

   Razloga za njegovu tadašnju neuspešnost ima više, a u tome se i krije sva mistika. Da ukratko prepričam. Vil Kejn (Will Kane, inače proglašen za petog najvećeg heroja američkog filma) je šerif koji se upravo oženio u nekom tamo gradiću, ali i saznao da je Frenk Miler (Frank Miller), koga je on ranije priveo pravdi, pušten na slobodu i da vozom dolazi u grad na obračun. Tačno u podne. Radnja filma je obrađena u realnom vremenu, tako da sve ono što se dešava od otprilike 10:45 do 12:20 je pred našim očima. Za to vreme Kejn pokušava da nađe ljude koji će mu pomoći u njegovoj odbrani, i odbrani grada od bandita. Posle jurnjave tamo - 'amo, i raznih dešavanja, dolazi podne, a njemu niko ne priskače u pomoć. Osim žene. Tako se i završava, njihov brak i njih dvoje preživljavaju.

 

    Najkraće rečeno, film prezentuje mračnu stranu čoveka, opisuje kukavičluk i izdaju, glorifikuje pojedinca. Nešto potpuno atipično za klasične "prave američke" vesterne, gde imamo pucnjavu, jurnjavu, akciju i nasilje. Ovde je sve nekako na psihičkom nivou. Znamo da amerikanci ne vole kad moraju da uključuju mozak, pa je to po meni prvi razlog njegovog neuspeha. Jednostavno ga nisu smatrali svojim. Najviše kritika je dobijao od najpoznatijeg glumca vesterna Džona Vejna (John Wayne) i poznatog reditelja vesterna Hauarda Hoksa (Howard Hawks). Njima je bilo smešno to kako neko trčkara po gradu kao kukavica i na kraju mu pomogne niko drugi nego baš žena. Tako su odlučili da naprave svoju varijantu priče, koja je kasnije postala film "Rio Bravo" (Rio Bravo, 1959.). O tome drugom prilikom.

   Film "Tačno u podne" je dobio četiri nagrade Oskar: za montažu, odlično izvođenje lika Vila Kejna od strane Garija Kupera (glavna muška uloga), i još dve za muziku. Oskari za muziku se dele u dve kategorije: za originalnu muziku i za najbolju pesmu. Dolazimo do onog o čemu smo i hteli da pišemo. Tek sad. Dakle, to je bilo prvi put da jedan film dobije obe ove nagrade. Još konkretnije, pričamo o jednoj osobi, pričamo o najvećem muzičaru u doba klasičnog Holivuda, čije je ime Dmitri Tjomkin (Dimitri Tiomkin). Dolazimo do druge zanimljivosti vezane za ovaj film. Kako baš Rus da komponuje muziku za najameričkiji žanr koji postoji?

    Da li je to još jedan od razloga zbog čega su gledaoci izbegavali ovaj film, nećemo znati?! Ali o Tjomkinu i znamo ponešto. Nije baš bio Rus (poreklom Ukrajinac), ali jeste za ono vreme ostavio najviše traga i uticaja u Holivudu. Prebegao tridesetih godina u Ameriku, prvo boravio u Njujorku, ali se za vreme pada berze preselio na zapad i svoje muzičko umeće preneo na film. Ima 22 nominacije i čak četiri Oskara. Posebno se proslavio kao kompozitor u vesternima, što je i dan danas zaista fascinantan podatak za jednog neamerikanca. Možda ipak ne treba imati predrasude. Pošto se približavamo kraju, za priču o njemu ćemo naći drugo mesto i neko drugo vreme. Biće i od mene.

    Sad ono najkonkretnije. Šta je to toliko bitno u vezi muzike u filmu "Tačno u Podne"? Pa ovako: svi znamo da današnji filmovi imaju nešto što se zove uvodna špica, ili uvodna pesma, početak, zahuktavanje, kako već... E, ali klasični filmovi to nisu imali: postojala je kartica (title card), ili nekoliko njih, na kojoj su se ispisivala imena glumaca, imena nekoliko bitnih ljudi koji su radili na njemu (montažeri, scenaristi, reditelj, ...) i na kraju (ili češće na početku) naziv filma. Nije bilo onog uvoda, kakvih danas imaju npr. filmovi o Džemsu Bondu (oni mi prvi padaju na pamet, sa svim onim devojkama i pogledom kroz cev pištolja). Pošto sam ovo napisao, možete komotno da me pitate koji je to film koji je prvi imao svoj uvod i naslovnu pesmu. I Will Say No More.

   Pesma se se zove "Do Not Forsake Me, Oh My Darling", i ukratko peva o dešavanjima u filmu, dok kauboj jaše u pozadini. Koliko god da nisu voleli ovaj film, svi su priznali da su ga upravo uvodna scena i pesma spasili i da su najsvetliji trenutak u njemu. Pesmu inače izvodi tadašnja kantri zvezda Teks Riter (Tex Ritter), čovek čije ime ne može da bude više cool nego što jeste. I eto kako su jedan Rus i jedan Austrijanac promenili američki film, i pretvorili ga u ono što mi danas gledamo kao takvo. Dobro, nisu ceo film, samo početak. Samo toliko... Prvi tekst je morao da bude posvećen prvom soundtrack-u. Poštenije nisam mogao. Mi se čujemo nekom drugom prilikom, a da ne mislite da sam nešto zaboravio, izvol'te jutjub. Baš je neka zarazna melodija. 

 

 

16 Decembar, 2012 16:32

A gde bismo bez muzike?

Posted by megamind under [ Soundtracks ]
[ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

A bez filma?

    Polako, pa sve brže, moje stranice se šire. Već sam završio i trinaesti malerozni članak, dodatno uredio grupe, značajno uvećao broj reči po tekstu, ali sve nekako mislim da nešto nedostaje. Zahvatila me zaista neočekivana euforija oko ovoga, pišem kao po narudžibini, kao da moram svaki dan o nečemu da blebetam. Mislio sam da sam objektivniji, ali me izgleda ljubav prema filmovima obuhvatila celog pa tako tekstovi počinju da odišu istinskom i pozitivnom manijom. Svaki dobar film za mene postaje savršen, ali tako to valjda dođe sa svakom zaljubljenošću. Naravno, možda sam samo "bolestan u mozak" narodski rečeno.

   Dođosmo do novog problema. U ovim tekstovima u kojima ne pišem konkretno o flmovima imam prostora da brbljam, a to evo koristim do iznemoglosti. Prepravio sam stare kategorije i napravio šest novih. Znao sam da to neće dugo da ostane tako, jer meni đavo prosto ne da mira. Posle samo tri dana mi je opet sinulo - budalo jedna, gde ti je muzika?! Narodna, zabavna ili strana? Ostavićemo ljude koji vole sve što vole mladi iza nas i preći na jedan drugi (ne mora nužno da bude viši) nivo.

    Moja druga velika apstraktna ljubav je muzika. Naznačiću ovo "apstraktna" da ne ispadne da ne znam za prave ljubavi. Kakva gomila gluposti. Prava ljubav, pff. Dobro, film, muzika, seks, droga, alkohol, hm, hm, ... Imaginarno zakašljavanje... Da, da, film i muzika. Dva dobra ne idu zajedno? Kaže ko? Neki nepisani zakon hemije? Ne mogu da verujem da ovo moje "gluplje ja" opet ima nešto za reći. I ne ide zajedno, na kraju krajeva, ali mi već znamo šta je dobar film, a nadam se da znamo šta je dobra muzika. Onda problema nema, osim mog pisanja pod uticajem teških droga. Bogami, uhvatilo je maha.

   Spojićemo. Dobra muzika i loš film, loša muzika i dobar film, a kombinaciju loše muzike i još lošijeg filma ostavljamo iza. Složili smo se da dobar film i dobra muzika ne mogu zajedno. Ma to je rekla ona budala, to se ne računa. Sve je u našem ukusu. Ali ni ukusi ne postoje. O čemu mi onda ovde pričamo? Da popijemo jednu čašu droge? Možda i obrišem, pa krenem iz početka. Yeah, wright. Drogerantska muzika je uspela da mi popije mozak. Evo, neću više. Odlučio sam da napravim novu kategoriju pod kojom ću da pišem o onome što jako volim da vidim i čujem - o filmskoj muzici. Gde bih ja bio da mi nije muzike? Ili filma? Ili sebe trenutno? Najviše trebam sam sebi. Ah, evo ga ide.

    Svi znamo, barem se nadam da znamo, da je film bio nem sve do 1927. godine (pisaćemo i o tome konkretnije). Od svoje pojave krajem XIX veka, preko turbulentnih početaka, detinjstva i rane mladosti, zvuk i slika nikako nisu mogli jedno sa drugim. Teško ih je bilo sinhronizovati, pokušavalo se, ali bezuspešno. Pošto gledanje filma bez ikakvog zvuka ne stvara nikakav osećaj (i to sam probao, znam o čemu pričam), uz svaku projekciju su pijanisti (ili obični muzikanti) improvizovali neko muzičko delo i tako davali filmu glas (setimo se Kristine iz Maratonaca). Sa daljim razvojem pravljeni su i zvučni zapisi filmova, pa sve to tako projektovano, ali još uvek bez sinhronizacije. Nemi filmovi nisu bili bukvalno nemi, ali nisu mogli da pričaju. Tehničkim i umetničkim inovacijama se 1927. došlo do prve sinhronizacije zvuka i slike, a konkretnije od toga u nekom drugom tekstu.

   Muzika (pre svega zvuk) i film su se zaljubili i odlučili da žive zajedno. Naravno, prvo se počelo sa snimanjem pevanja i pesama, a tek onda glasa i dijaloga. Tako su nastali i novi žanrovi, a najveći proboj su doživeli mjuzikli. Spoj pevanja, igranja i na brzinu osmišljenog zapleta je brzo, lako i naprečac zaposeo bioskopske sale. I o mjuziklu ćemo pisati - žanr koji je danas u debeloj anonimi, a koji je upravo provodadžisao vezu muzike i filma (i moje dve najveće ljubavi). Danas naravno nijedan film ne može da se zamisli bez muzike, a nikako bez bilo kakvog zvuka. 

   Iako sam ja ovu novu kategoriju nazvao "Soundtracks", što bi trebalo da se prevede kao "muzika za film" (ovo sam pokušao bez google translation-a), u ovom tekstu očigledno mešam dve stvari: zvučni zapis filma (Movie score) i muziku za film (Soundtrack, Movie songs). Dve potpuno različite stvari, ali koje opet idu jedna sa drugom i zajedno sa filmom u paketu. Ideja za razgovor pod ovom kategorijom ima koliko hoćete, već sam napomenuo koliko mi je ta tema draga; filmske muzike je pun internet, a takođe se uvek napravi po neka lista najboljih ikad... 

   Eto, završavamo i ovo, tekst iz kojeg planiram da "izniknem mlade". Ova pilula za smirivanje je kratko delovala, izgleda da opet počinje. Moram na brzinu da završim, "pišem ovo, a ruka mi drhti, barabo jedna..." Dakle: film, muzika, filmska muzika, one love, ... Bežim, pozdravljam se, i razmišljam šta bi sa jutjuba moglo da se postavi. Hajde, da probam nešto random, internet je svakako pun tih gluposti. A kako ćemo bez filma?