Odakle da počnem? Pre svega, treba imati neke motive, biti lepo raspoložen, opustiti se potpuno i prepustiti čulima. Svaki put kad slušate muziku zato što želite da je slušate, a ne zato što je to u modi ili vam se nudi, onda morate da se uključite do kraja. Ako sam bio razumljiv, možemo da nastavimo dalje.
 
   Možda sam tu početnu i trenutnu zanesenost izgubio u međuvremenu, ali sećanje na potpuno zadovoljstvo ostaje u meni. Pre desetak dana pogledao sam film "Klavir" (The Piano, 1993.), rediteljke Džejn Kempion (Jane Campion), i na svoje zaprepašćenje bio oduševljen značajno više nego sa bilo kojim filmom u poslednje pola godine. A pogledao sam ih podosta. I naslov nam mnogo toga kaže pa zato i ne čudi sva ona početna aluzija na muziku. Ko ne voli klavir i muziku na klaviru, neka odstupi. Ko ne voli filmove, takođe. Ko nije pogledao film, neka ga slobodno pripremi za gledanje sledećom prilikom.
 
 
   Rekoh već da me je malo toga u kinematografiji oduševljavalo u poslednje vreme. Odlučio sam zato da sagledam sve moguće opcije. Možda niste zapazili u prethodom pasusu, ali reditelj ovog filma je žena. Nisam šovinista, ali žena ima zaista malo među osobama koje rade sa druge strane kamere (dakle, ne računamo glumice). Takođe je malo žena i među spisateljicama, što može da implicira da je njihovo gledanje na neke stvari malo drugačije nego što to javno mnjenje koga sačinjavaju uglavnom muškarci sugeriše. I to je definitivno tačno, ženske priče su drugačije, uverio sam se gledajući neke filmove.
 
    Glavne uloge u ovom filmu tumače Holi Hanter (Holly Hunter), Ana Pakvin (Anna Paquin), Sem Nil (Sam Neill) i nenadjebivi Harvi Kajtel (Harvey Keitel). Holi Hanter glumi namerno nemu pijanistkinju Ejdu (Ada McGrath) koju otac udaje (ili prodaje) novozelandskom naseljeniku Alisteru (Alistair Stewart) koga glumi Sem Nil.
 
 
   Ona je namerno nema, i nije progovorila od svoje šeste godine. Pretpostavljam da u filmu ima nekih tridesetak, a cela radnja je smeštena u XIX vek. Ana Pakvin glumi njenu ćerku Floru, tada jedanaestogodišnjakinju. Za ovu ulogu je dobila Oskara. I tako počinje vožnja, njih dve odlaze na divlji Novi Zeland, a u miraz osim ličnih stvari nose i klavir. Ejda u stvari ne može bez sviranja i klavira.
 
    Pošto je klavir pretežak da bi ga Maori (novozelandski starosedeoci) nosili, on ostaje neko vreme na plaži, a onda na scenu stupa vodič i nosač Džordž Bejns (George Baines) koga tumači Harvi Kajtel. Dao sam mu pridev "nenadjebivi" zbog nekih akcija u drugim filmovima, a ni u ovom "nije loš". Znate i vi sigurno. Konkretna dešavanja u filmu nam nisu od presudnog značaja, i mislim da se sa uvodom može završiti. Pretpostavljate da brak Ejde i Alistera i ne ide baš kako treba jer nema emocija, pa ona svoju strast pronalazi negde drugde. Hajde sad pogađajte gde!
 
   Njenog muža zanimaju samo novci i imanje (što me podseća na neke bliže situacije), i on zato Bejnsu prodaje njen klavir u zamenu za parče zemlje, a Bejns budući da je nešto "mudriji" od svog prijatelja odlučuje da svakog dana ustupi Ejdi klavir kako bi ga ona naučila sviranju. Ko je naseo na trik, naseo je. Zašto su žene drugačiji reditelji od muškaraca? Možda i ne znam odgovor, ali pretpostavljam da je kod žena mnogo toga drastično senzualnije, emotivnije, osećajnije i erotičnije. 
 
 
   Ono što je mene uzbudilo u filmu (iako ne "uzbudilo" uzbudilo) su baš te scene nabijene nekom strašću koje se tako lepo prebacuju na nas. Nisu to samo scene ljubljenja, ili scene maženja, golišavih tela; ima tu još nečeg, nečeg što ne može da se vidi ali se oseća. Muzika je ovde samo začin bez koga se nikako ne može dobiti isti efekat, niti se može zamisliti film.
 
   Ako film niste gledali, verujem da ste zavodljivu melodiju koja je njegova glavna tema sigurno negde čuli, ali kao što to često biva ne možete da je povežete sa nekim konkretnijim nazivom. Muziku za film je napisao Majkl Njuman (Michael Nyman), a još jednom slobodno pretpostavite da se sastoji uglavnom od kompozicija na klaviru. Uglavnom ili u potpunosti. Ta glavna tema se takođe prosto naziva The Piano, uz još nekoliko drugih koje su dobre, ali ne na nivou ove. 
 
 
   Inače, to nije klasična kompozicija, zapravo je jako moderna, pa i ne čudi što se ljudi u filmu iščuđavaju nad Ejdinim nesvakidašnjim stilom sviranja. U naletima velikih strasti, ona više puta svira baš ovu temu, dok se pri promenama raspoloženja menja i njena muzika. To je samo jedan od načina komuniciranja između nje i ostalog sveta. Šta se do kraja filma dešava, za ovaj tekst nije ni važno. 
 
   Računam da ste vi već pronašli ovaj film preko torrenta i da je "skidanje" uzelo maha. Teško je reči pretvoriti u muziku, pa muziku o osećaj, osećaje u film, a film ponovo u reči. Zato mnogi reditelji i ne vole da govore o svojim delima. Pesmu je bolje saslušati nego prepričati, a film svakako bolje pogledati. Cilj ovog bloga je i da vas ubedim u to da na filmu nisu najbitniji radnja, scenario, priča ili glumci, na filmu je najbitnije... Bogami, ne znam ni ja odgovor. I da ne bude da gledam i govorim samo o delima od pre 50 godina, 1993. je za mene još uvek sveža, mada je se slabo sećam, što je i bolje. Mi smo neke godine prespavali (ni krivi ni dužni) ali je svet nastavio da živi. Zaista vam preporučujem film, naročito ženama, verujte mi ovaj put. Imate virtuelni cmokić od mene, ali nije u obliku smajlića.