Film na dan

Da završim dok ne padne mrak.

   Najradosniji dan u godini za sve hrišćane dočekujem radno (ako se pisanje bloga može smatrati radom) u želji da mi cela godina bude takva. Neka tekstovi budu na drugom mestu, voleo bih ove godine da završim nešto pre njih, i zato ću se potruditi da malo kasnije uzmem knjigu u šake. Kao i juče i svih ovih dana, praznična i topla atmosfera nas nije napustila. Ostaće takva makar do sutra. Zašto smo mi došli ovde?

   Ispričaćemo jednu priču. U stvari, postavićemo neka pitanja, i ispričati priču. Ili je nećemo ispričati. Malo šale nije na odmet. Kako Božić treba da bude pre Nove godine, a mi ga slavimo po nekom drugom kalendaru, kod nas uvek sve nekako bude zamršeno i naopako. O tome, nekom drugom prilikom, mi bismo mogli da se skoncentrišemo na filmove. Dosta od uvoda, neka je srećan Božić.

   Sinoć smo govorili o temama, idejama i porukama prazničnih i Božićnih priča, njihovoj razlici u poimanju pravoslavaca i katolika i o tačkama razmimoilaženja. Glavna poruka bi uvek trebala da je ona ljubavna. Koliko mi neke stvari radimo mehanički, opet bi moglo da se priča mnogo puta i drugom prilikom. A o tome kako se na filmovima prikazuje Božić pojašnjavali smo prethodnim prilikama. Da li nam je onda ostalo nešto za priču? Hoćemo li da se ponavljamo? I da i ne. 

   Na dan Hristovog rođenja, mogli bismo da pričamo o Isusu. E sad, ja nisam toliko kompetentna osoba da bih mogao da pričam o Isusu Hristu kao liku, kao čoveku i kao Bogu. Mogli bismo cele godine o tome, a na kraju, imamo Sveto pismo, imamo Crkvu, a imamo i sveštenike, mogu oni da nam pojasne sve nejasnoće. Ne bih da pravim zabune i probleme, pa ću odvojiti veru od običaja i pravila. Jedino pravilo je ljubav. Hoćemo li da se ponavljamo?

   Da uzimam posao sveštenicima, nemam nameru. Dosta je ispričano priča, ja bih bio samo jedan u nizu falcifikatora, iako svako ima pravo na svoju ličnu veru. Blog koji sam napravio dozvoliće mi da se zadržim samo na viđenje lika i dela Isusa Hrista sa strane raznih reditelja, producenata i glumaca u velikom nizu filmova. Možda je taj niz i manji nego što nam se čini. Nisam bio lenj pa sam na najpoznatijem filmskom sajtu IMDb-u potražio u koliko se naslova pojavljuje Hristov lik. Danas je ta brojka došla do 362, na ovaj ili onaj način. Isprva mi se učinilo da je možda priča o Tarzanu više puta ekranizovana.

   Verovatno bih pogrešio u prethodnoj konstataciji jer je uopšte u umetnosti interpretacija Isusovog lika na milione. Dve hiljade godina maštanja. Knjige, pesme, slike, statue su godinama i godinama dočaravale ono što naše oči i uši nisu mogle da vide i čuju. Hrišćantsvo je, za razliku od nekig drugih, vizuelna religija, i na sreću ne zabranjuje portretisanje Njegovog lika na bilo kakav način, sa čime se danas otišlo i predaleko. Međutim, u ljubavi i ratu... Sa pojavom filma, mogućnosti su se samo uvećale. Ovde ipak imamo razliku, jer upoređujući ga sa drugim primerima, njegov lik nije ustanovio Holivud.

   Možda je na primeru Isusa Hrista Holivud ostao najdosledniji u pričanju i pripovednjau one jedne univerzalne istine. Koliko ima istine u Bibliji opet otvara vrata teme za neke druge rasprave i nije joj ovde mesto. Njega uvek zamišljamo isto: kao visokog muškarca u ranim tridesetim, sa dugom kosom i bradom, beloj odori, staloženog glasa... Moram da priznam da nisam pogledao dovoljno ostvarenja da bih dosledno pričao o kvalitetu svih tih izvođenja. Svaki reditelj se trudio da doda nešto svoje, dok su se Holivudski producenti striktno držali rigoroznog kodeksa. Da li su nam priče, potpuno slične u svojoj suštini, vremenom dosadile pa se danas i ne osvrćemo na nove Biblijske naslove, pitanje je nad kojim bi mogli i trebali da se zamislimo?! Ako smo nekad i pogledali neki dosadan biblijski film (a ima ih, i to podosta), zašto se odmah po automatizmu odričemo novih i sličnih izdanja?!

    Ne bukvalno najnovije, ali svakako najsvežije i najoriginalnije delo o Hristovom životu je ono Mela Gibsona "Stradanje Isusovo" (The Passion of the Christ, 2004.). Govorni jezik u filmu je aramejski, jezik kojim se služilo u ono vreme. Film sa puno istinskog nasilja, originalnih kadrova, film nad kojim se i Vatikan zamislio, nama ipak na ovaj dan ne daje za povod da se o njemu priča. Naime, koliko god filmova o Isusu bilo, glavna tema je Njegovo stradanje, pa se zato može pričati o njima kad nam dođe Vaskrs. Rođenje, i ostale Božićne teme su scene preko kojih se uglavnom pretrči, zato i nije čudo što ovih dana gledamo filmove sa nekim drugim slikama. Mogu i da nabrojim naslove najpoznatijih ostvarenja, ali ni to onda ne bi imalo smisla. Pošto govorimo o liku Hrista na filmu, bilo bi prigodnije pomenute neke glumce koji su ga igrali: Džim Kavizel (Jim Caviezel) u već pomenutom delu, Vilijem Defo (William Dafoe), Maks von Sidov (Max von Sydow), Ted Nili (Ted Neely), ... Vi pronađite naslove.

   I kad bih imao prilike za to, meni bi jako teško bilo da uđem u tu ulogu, možda zato što bi me obuzeo nekakav strah, da ne govorim o stvarima tehničke prirode (imam veliku glavu, iako su mi duga kosa i brada na mestu). Da li se danas preteralo u nekim stvarima, i da li je svetu bolje bez vere je opet nešto drugo?! Takođe je portretisanje Isusa Hrista u crtanoj seriji "South Park" priča za sebe. Danas je bitno ostati radostan, pun ljubavi za druge, i pokušati zadržati se na tom putu još samo 364 dana; do sledećeg Božića. Ko misli da je put dugačak i trnovit neka barem pokuša, ako ga i bude zaboravio usput, ne mora daleko da gleda, javiće mu se sam. Mir Božiji, Hristos se rodi.

Trebaju li nam bajke?

   Možemo li sami? Dobrodošli u novu, 2013. godinu. Počeo sam kao Aca Inforrmacija. Dosta sa tim, mogli bismo zaista da se uozbiljimo. Možemo konačno da spojimo lepo i korisno, možemo i više od toga: novogodišnje želje, poruke, čestitke sa jedne i film, likovi i životni moto sa druge i treće strane. Sad zvučim kao Obama - Yes, We Can! Dosta i od njega. Ovde smo da bismo pričali o jednoj pre svega književnoj, a onda i filmskoj ličnosti, koja je konkretno na Badnje veče doživela svoju epifaniju. Ja sam našao za shodno da prvi tekst u ovom našem novom okrenutom listu posvetim promenama i predavanju novim vrednostima.

   Trebali bismo svi da se pogledamo u ogledalo, da prelistamo koliko smo to postali pametniji za godinu dana, koliko bogatiji. Šta ćemo sa parama? E, baš ništa, ovde smo došli jer ne želimo da nas pare svojim istrulelim rukama vode u provaliju. Pretpostavljam da možda znate o kome ćemo da pričamo. Iako je lik, a i književno delo, daleko više vezano za katoličku tradiciju i njihovo praznovanje Božića, nećemo da ulazimo u tehničke gluposti. Možda sam se i ja u 2012. osvestio. Konačno sam uradio nešto što ima smisla. Dobro, o kome je reč? Neću da vas davim - da li ste čuli, pre svega za Čarlsa Dikensa, a onda i za njegovu novelu "Božićna priča" ili "Božićna pesma"?

   Na engleskom je lakše: A Cristmas Carol. Ma znate sigurno. Ako niste čitali knjigu, neki filmčić ste pogledali sigurno a možda se i ne sećate se da je to u stvari to. Da budem precizniji, postoji, čini mi se, nešto više od 20 ekranizacija ovog dela. U obzir su uzeti svi igrani (zvučni i nemi), animirani i kratki filmovi. Tako kaže internet. Napominjem da je kod nas ovo delo manje popularno, ali se nadam da grešim. Bilo bi fino. Glavni junak je Ebenezer Scrooge (ovde ću okrenuti stvari, pa ću u zagradi napisati njegovo ime na srpskom, jer nisam siguran da li postoji neki prevod - konkretno bi bilo Ebanizer Skrudž, što mi je malo bezvezno, ali, šta sad). 

    Smešten je u viktorijansku Englesku (dakle, XIX vek) i vreme najvećeg razvoja čovečanstva ali i najvećeg siromaštva. Sve ono što nam je moderni svet danas omogućio, krenulo je da se rađa tih godina. Prezaposleni i premalo plaćeni radnici, beda na sve strane, nemaština, glad, ali i prebogati, predebeli "ljudi", industrijske revolucije, progres. Pustite vi sad siromašne, ne bismo imali pametne telefone da nije bilo II industrijske revolucije. Naš junak je direktor jedne banke, čovek u godinama, škrt na lepim rečima, dobroti i milostinji. U stvari je sušta suprotnost: zao, tvrdica, preopterećen poslom i sakupljanjem novca. Poznato?

    Ne bih da ulazim u analizu svih ekranizacija jer se one u suštini svode na isto, a i nisam ih sve ni pogledao. Pomenuću zato samo tri. Ali redom. Drugi naš junak (onaj prezaposleni i premalo plaćeni) junak je gospodin Krečit (Bob Cratchit - opet nisam siguran da li postoji prevod imena), koji na Badnje veče smušeno traži od svog poslodavca slobodan dan kako bi Božić proveo sa porodicom. Znate ono, kao da je ukrao nešto. Naš tvrdica od gazde mu uz tešku muku dozvoljava, ali pod uslovom da sledećeg dana dođe ranije na posao. Da pomenem i ekranizacije: u prvom kratkom animiranom Diznijevom crtaću Skrudž je Baja Patak (a kasnije u seriji "Pačije priče" (DuckTales) i Čika Skrudž - Scrooge McDuck), dok je Bob Krečit - Miki Maus. Ovo delo mi je nekako najtoplije i najsimpatičije (Mickey's Christmas Carol, 1983.), verovatno jer ga se sećam još kao dete.

    Sedam godina pre toga je umro tadašnji Skrudžov partner, Džejkob Marli (Jacob Marly), takođe baš na Badnje veče. Kad se Skrudž vratio svojoj kući, desilo se nešto za njega nepojmljivo. Kako nije verovao u bajke, nije verovao ni u duhove. Te večeri ga je posetio upravo Marlijev duh. U našem crtaću, Marli je simpatični Šilja (Goofy), dok npr. u Mapetovskoj obradi, braću Marlijeve predstavljaju one dve čikice sa balkona. Tačno, druga ekranizacija koju pominjem je ona Mapetovska (The Muppet Show), sa Kermitom Žapcem kao Krečitom, Gonzom kao Dikensom, i specijalnim gostom - glumcem Majklom Kejnom (Michael Caine) kao Skrudžom (The Muppet Christmas Carol, 1992.). Prosto se ne zna koja je pričica smešnije ispričana.

    Naravno, sve vreme nas kopka ona ozbiljnija i surovija strana priče. Marlijev duh je bio u lancima, koje je on nosio, kako kaže, zbog svih zlodela koje je za života napravio. Upozorava Skrudža da će njegovi biti duži a patnje veće, ako li nastavi da živi istim načinom života. Treća i najozbiljnija ekranizacija, iako takođe animirana (doduše digitalno), je poslednja Diznijeva, sa Džimom Kerijem (Jim Carrey) kao pozajmljivačem glasa Ebanizeru Skrudžu (A Christmas Carol, 2009.). Marlijev duh pri odlasku objavljuje Skrudžu da će ga posetiti tri duha. I tako se priča dalje razvija a našem junaku se još uvek čini da je sve to samo posledica loše svarene hrane.

    Prvi duh koji ga posećuje je "Duh Božićne prošlosti". On ga vodi u detinjstvo i vreme kad je bio usamljen, bežao od proslava Božića i od svojih drugara. Saznajemo da je Skrudž kao mladić imao i ljubav, ali da ni posle nekoliko godina nije hteo da se oženi jer ga je nova ljubav, ona prema novcu, obuzela u potpunosti. Vidimo da se naš junak polako lomi i da mu nije prijatno dok gleda slike svog pogrešno vođenog života. Ali, kako kaže duh, tu prošlost je Skrudž sam sebi napravio. Drugi duh koji dolazi da prosvetli našeg junaka je "Duh Božićne sadašnjosti", predstavljen u liku ogromnog i veselog džina. Skrudža je odveo do kuće Boba Krečita, i njegove jeftine ali tople večere. Krečitov sin, Mali Tim (Tiny Tim) je teško bolestan i nosi štake. Skrudž shvata da će vrlo brzo da umre ako mu se ne pomogne. Njegova agonija se uvećava. Najstrašniji od svo troje duhova je "Duh Božića koji će tek doći". On pokazuje Skrudžu da mu je još malo ostalo do smrti, a da niko za to "neće dati ni dve pare". Ni budućnost Malog Tima nije svetlija.

   Na kraju, Ebanizer Skrudž doživljava potpuno prosvetljenje. Poseta duhova je ispunila svoju svrhu, dobili smo jednog boljeg čoveka. Vidimo Skrudža kako udeljuje sirotinji, kako nosi poklone Malom Timu, Bobu Krečitu daje povišicu, a on sam počinje da se smeje i raduje Božiću. Što se mene tiče, i ja sam svoju misiju ispunio. Sa željom da makar jedno od ova tri filma pogledate, i da vam ova priča otvori oči: i na trenutak, pa će biti dovoljno. Nismo mi došli na ovaj svet da se baškarimo i da ga koristimo. Mi smo na Zemlji u prolazu, i dok to ne shvatimo, nema nam ni srećne Nove godine, nema nam ni radosti, ni veselja, ni osmeha. Sa najlepšim željama za 2013., ja se isključujem. Budite milosrdni. Jutjub za rastanak. Tako.

Franke-šta?

   Frankenštajn. Bacićemo sve karte na sto. Nema skrivenih i nepotrebnih uvoda, prva reč, prva rečenica i sve nam se već otkriva. Ali, misterija ne bi bila misterija da se vi sad ne zapitate kakve veze ima naslov sa onim što ide dalje. Slobodno se počešite po glavi. Naravno, ovde se ipak govori o literarno-kinematografskom liku, pa će ljubitelji knjiga o već pomenutom Frankenštajnu sigurno znati ponešto. Ja eto, nisam nikad pročitao. Ne uopšteno knjigu, razume se.

    Spomenućemo i knjigu, mada kad malo bolje razmislim, nešto nisam siguran da je kod nas ima u tolikom tiražu koliko bi možda trebalo (preplavljeni smo Hari Poterom i Prstenovima - ovo napisano bez ikakve uvredljive namere). Možda je ipak ovo delo daleko više poznatije ljubiteljima gotike, ali da, oni su obuzeti vampirima trenutno (i njih danas ima na tone - ovde nema napomene). Meri Šeli (Mary Shelley), britanska spisateljica, je pisala roman "Frankenštajn, ili moderni Prometej" (Frankenestein, or The Modern Prometheus) od svoje petnaeste do dvadeset prve godine, i izdala ga tajno u Londonu 1818. godine. Smatramo ovo delo začetkom naučne fantastike (SF) i horora u popularnoj kulturi.

    Ostavićemo knjigu tamo gde joj je i mesto - ovaj blog posvećujemo filmovima. Od svog postanka pa do danas, stvaraoci filmova su u nedostatku svojih ideja, spas skoro uvek tražili u knjigama ili istorijskim zapisima. Holivud je naravno silovao ovu ideju do iznemoglosti, pa sad imamo na tone različitih prerada i varijanti jednih istih stvari. Naš junak nije spašen istog, jer se od početaka filma znalo da će Frankenštajn biti neiscrpna sirovina za duge i retko različite obrade. I tako, prva adaptacija je došla vrlo rano, Edisonov studio (pisaćemo o Tomasu Edisonu zasigurno) je uspeo da u 16 minuta (pričaćemo i o trajanju filma u to vreme) spakuje roman i izda ga kao film 1910. Naslov filma se naravno podrazumeva kao takav. 

   Pošto ja imam problem sa filmovima koje nisam pogledao, a nemam nameru da pišem o nečemu što ne znam, preskočići ovaj i još dva iz perioda nemog filma, i "baciti" se na četvrti i delimično peti u nizu. Dakle, na dela koja su ustanovila Frankenštajna kakvog ga danas poznajemo. Sad možemo opet da se vratimo na naslov, i postavimo pitanje - pa ko je taj Frankenštajn?! Misterija će biti odgonetnuta, nemajte sumnje, samo još nekoliko reči o tom četvrtom u nizu filmu i to šta iza njega stoji. Ali nemojte da preskačete redove, znaću ja sve, stićiće vas kletva. Tadašnji produkcijski studio (u ono vreme jedan od manjih) "Juniverzal" (Universal) je krenuo sa izbacivanjem raznih filmova sa čudovištima i naučnom fantastikom. Odavde su krenuli i Drakula, Fantom iz Opere, Vukodlak, Mumija i ostali... Ne možemo reći da im se nije isplatilo, zarađivali su zaista fine svote novca.

    U to fino društvance je upao i naš mali Frenki. Dobro, to mu samo ja tako tepam. Nismo konkretno napomeuli o kom vremenu pričamo, da pojasnimo, govorimo o prelasku filma na zvuk. Nekako mi se čini da je u ovom periodu nastao veliki broj finih filmčića, verovatno zato što su ideje još uvek bile sveže. Tako je prvi zvučni film o našem junaku bio "Frankenštajn" (Frankenstein, 1931.), iste godine kad se pojavio i "Drakula" (Dracula, 1931.). Mislim da smo svi nekad ili negde čuli ko je najpoznatiji i možda najsimpatičniji drakula od svih - Bela Lugoši (Bela Lugosi). Njega pominjemo zato što je on zapravo trebao da glumi i u Frankenštajnu, ali je on to na žalost ili sreću odbio, jer kako je govorio, upravo došao Holivud i nije imao nameru da bude lutka koja još i ne govori. Evo, načinjemo tajnu polako.

   Možda je tako i bolje, Lugoši je ostao samo Drakula, sa svojim simpatičnim akcentovanjem engelskog jezika. Ko li zna uopšte odakle je došao?! Naš junak je ustvari glumac koji je takođe došao u Holivud iz "ko zna gde" i koji je takođe ostao urbana legenda sa ne istim ali takođe karakterističnim akcentom. Pošto su producenti stavljali Lugošino ime na postere, a na uvodnu špicu filma znak pitanja "???", niko zapravo nije ni znao ko je on - Boris Karlov (Boris Karloff). Da odmotamo klupko do kraja. Reditelj ovog holivudskog klasika je zapravo bio Britanac, Džejms Vejl (James Whale). U ovaj i sledeći (koji smo suptilno spomenuli) film "Frankenštajnova nevesta" (The Bride of Frankenstein, 1935.), Vejl je uneo nešto sasvim novo. Filmovi puni mraka, straha, jeze, čudnih kreatura, tajni, leševa, pa čak i diskretno skrivenih gay poruka su uspeli da uzbune nežne američke gledaoce i da nateraju producente da malo po malo izbacuju razne scene iz filmova. Drugi film je u Švedskoj npr. zbog raznih cenzura skraćen sa 80 na svega 15 minuta. Konkretno o filmovima svakako nekom drugom prilikom, a sad da završimo tekst i rešimo misteriju. 

    Kao i svi ostali koji samo znaju da je Frankenštajn neko tamo čudovište i ja sam ušao u koštac sa ova dva filma. Znao sam da će biti dobri, možda zbog kritika o filmu, i to je bilo sve. Već na pomenutoj uvodnoj špici je stajalo: Henry Frankenstein - Colin Clive, a na kraju Monster - ???. Šta je ovo, upitao sam i sebe i film?! Radnju neću da prepričavam, to ću drugom prilikom, ali ću da skratim - Frankenštajn je ustvari ludi (ili genijalni, znamo koliko je granica tanka) naučnik, koji je pobegao sa fakulteta da bi se u nekom izolovanom zamku bavio svojim eksperimentima sa strujom i mrtvim leševima. Granica između nauke i fikcije je ovde još tanja, ali dobro, mašta radi svašta. Znači, naš DOKTOR Frankenštajn je uspeo da od delova mrtvaca (koje je prethodno ukrao sa groblja) i jednog mozga kriminalca (greškom ukrao iz laboratorije fakulteta) napravi svoje najveće delo - ČUDOVIŠTE. Čudovište koje naravno nema ime, a ni njegov tvorac ga tako ne zove. 

   U samo jednom pasusu uspeli smo da rešimo sve ono za šta smo se pripremali ceo tekst. Može se brzo i sumirati sve. Svi znamo kako čudovišta prolaze u filmu. Međutim, mnogi kažu da je drugi Vejlov film na ovu temu još bolji, i da se čudovište stavlja u jedan drugi ugao. A dobija i mladu. Eh, da meni sad neku ponudi mladu... Dalje su razni reditelji i produkcijske kuće pravile još mnogo filmova na ovu temu (što obrade ovih filmova, što prerade romana direktno), i sa raznim novim glumcima (iako se ovde zna ko je najbolji); pošto ih nisam gledao ne mogu da ih spomenem. Nama ostaje da znamo o čemu je ovde ustvari reč, a filmove ćemo uz kokice lako da pogledamo. Verovatno nas iz Holivuda očekuje još neka obrada. Do tad, jutjub i čuvena rečenica njegovog tvorca - It's alive. Jesmo li mi?

2 in 1.

    Eto, jedan članak, a dve ličnosti. Osećam kako mi je sve teže da pišem, očekujem od sebe da budem u isto vreme i zanimljiv i konkretan. A šta da radim kad sam prosto biće, mogu samo jednu prostoproširenu radnju da izvodim?! Da li sam se prevario u nečemu na početku? Jedna ličnost, dve ličnosti? Ili je 3 in 1 sa dodatim šećerom? Previše pitanja. Odmotavaćemo odgovor. Ko zna, zna. I onda igra "Slagalicu". Moja greška je bila namerna, ali kad malo bolje razmislim, to i nije greška. Da pređemo u sledeći pasus, biće nam komfornije.

   Za sve koji se još uvek češu po glavi, o čemu ja to budala pišem, u pitanju je strani film, jedna reč. Svakako, pričamo o filmu Psiho (Psycho, 1960.). Teško da ima ljudi koji ovo delo nisu gledali, pa čak i ljubitelji isključivo filmova iz XXI veka, neretko priznaju da je baš Psiho jedan od nekoliko crno-belih filmova koje su pogledali. Da li znamo reditelja? Prelistamo li azbuku filmskog jezika, njegovo ime ćemo naći u skoro svakom uvodu - Alfred Hičkok (Alfred Hitchcock). Hičkok je alfa i omega Holivuda, njegova kičma i zaštitni znak. A Psiho je njegovo najveće remek-delo.

    No, ovde konkretno nije reč ni o Hičkoku, ni o samom filmu Psiho. Pričamo o likovima. O dvoje zapravo. Ili o jednom liku? Gde nastaje zabuna, i kako se pravi, pokušajmo da odgonetnemo?! Inače, da bih se potpuno odvojio od Hičkoka i filma Psiho, moram da napomenem da se Norman Bejts i njegova majka pojavljuju u još nekoliko nastavaka (tri filma i jedan neuspeli pokušaj od serije), u onome što bih ja nazvao veštačkim silovanjem Holivuda i njegovog pokušaja zarade što lakšeg novca. Naravno, najbolje je lako zaraditi, bez potencijalnog naprezanja moždanih vijuga. Hm, kako li bi se naši političari snašli u Holivudu?

   Kako sam na ovom blogu odlučio da pišem o dobrim filmova, loše nastavke neću da uzimam u obzir. A, možda samo ne želim da priznam kako nisam pogledao ni jedan nastavak ovog filma. Paralela se može povući sa serijalom o Hanibalu. Ni te nastavke nisam pogledao. Do neke druge prilike, pričam samo o onome što zaslužuje svu moju pažnju, a to je svakako i nedeljivo - Psiho. Pročitao sam negde da Holivud opet priprema "iznenađenje" u vidu filma sa radnjom koja se dešava pre Psiha, opet odrastanje, opet izmišljanje vruće vode. Ko ne voli klasike, može da sačeka ovaj. Izašao je i neki film o Hičkoku (glumi ga Entoni Hopkins), a govori baš o dešavanjima oko snimanja Psiha. Izgleda planiraju da mu umuvaju po nekog Oskara (filmu ili Hopkinsu, nisam siguran). I nikako ne smem da zaboravim da su i film i likovi nastali po istoimenoj knjizi Roberta Bloha, bilo bi ružno i bezobrazno prema njemu da ga ne spomenem. 

   Nikako da se usredsredim na Normana i majku mu Normu (simpatična igra reči), ovaj tekst me je odveo najdalje u pisanju budalaština. Da nisam ja bipolarna i podvojena ličnost možda? Neko želi da izađe iz mene. Tu smo. Rešenje oko zadate fame da li pričamo o dve ili o jednoj osobi je pred nama. Ljudima koji nisu pogledali film mogu da pokvarim kraj i zadovoljstvo, ali ne verujem da je neko ko krstari ovim blogovima uspeo da ne pogleda ovo ostvarenje. Tako je i sam Hičkok "naređivao" onima koji su izlazili iz bioskopskih sala nakon projekcija da ne govore drugima kako se film završava. Završava se baš kao i instant kafa. 2 in 1. Norman Bejts je njegova majka.  

   Znamo, znamo, gledali smo. Psihologija podvojene ličnosti je verovatno neka ozbiljnija nauka, a ono što je Hičkok napravio sa ovim filmom predstavlja nauku za sebe. Entoni Perkins (Anthony Perkins) glumi Normana Bejtsa, iako je pred smrt priznao kako u poznatoj sceni ispod tuša (pisaću sigurno i o tome) ipak nije glumio lik svoje majke. Pošto je lice vešto sakriveno senkom i mrakom, nagađamo da je to uradio neki statista. Skraćeno, Norman Bejts drži motel negde u Arizoni, "Bogu iza tregera", u koji na prenoćište dolazi ljupka Merion Krejn (Marion Crane, igra je Dženet Li - Janet Leigh), bežeći od zakona jer je pre toga "odradila" svog šefa za 40.000 dolara. Izgleda se Norman zaljubljuje u nesrećnu Merion, poziva je na večeru u kuću (odmah i za motela), a sve to na nezadovoljstvo svoje majke. Svoje majke? Da. Majci se to ne sviđa, onda dolazi famozna scena ispod tuša, majka ubija Merion, onda nešto dosadno, još pola filma, "ovamo-'namo", Normana hapse, i film se završava. Skraćeno.

   Upravo sam nakazno prepričao celu priču, a da nisam ni trepnuo. Kad podvojeni priča o podvojenima... Poslednja scena i lice Normana Bejtsa (ko se ne naježi pri gledanju iste, ne može da ne bude boles'an, ja makar mislim tako), razgovor između njega i "majke" vredi svako čekanje kraja filma. Moram ipak da otkrijem o čemu se radi: majka na kraju potpuno preotima telo Normana Bejtsa i on ceo postaje svoja majka. A da mi ipak gledamo "Preljubnike" na Pinku? 

   Nekoliko Hičkokovih filmova kao temu provlači odnos glavnog junaka i njegove majke. I sam Hičkok je bio u prisnom odnosu sa svojom. Za dalje od toga nemam kompetencije da ulazim. Na kraju, mogu da zamislim koliko bi bolje rijaliti šou ""Gledaj majku, biraj ćerku" izgledao da ga je Hičkok režirao. Sad već nemam pravo da se sprdam sa tim. Možda jedino kad bi bilo "Gledaj svekrvu, beži od sina"... Ah, ti preljubnici, upropastiše mi članak. I na kraju neki nebitni video sa jutjuba (da, da, insert je iz filma "Psiho"), da pokušam da izvadim stvar.