Film na dan

   It Happened Last Night.

    Iako svoje tekstove na blogu nisam zamislio kao reportažu, ne mogu stalno da budem neko ko će samo da čeprka po prošlosti i govori o "arhaičnim" stvarima. Sinoć (ili noćas, po našem vremenu) smo imali dodelu Oskara. U filmskom je svetu ova vest sigurno jedna od najzanimljivijih u svakoj tekućoj godini. Ne znam ni da li se na našim kanalima prenosila dotična manifestacija, ali znam da je ja sigurno nisam gledao?!

    Nema nikakvog posebnog razloga, trenutno slabo stojim sa kablovskim operaterima, a i ne verujem da bih ostajao tako kasno i eventualno bio za kompjuterom samo da bih mogao da ispratim ceremoniju koja traje tri i po sata. Uz to, u nekim trenucima ume da bude jako dosadna. Sećam se da sam ranijih godina uspevao da hvatam poneku scenu, na možda pola sata najviše. Da ne ispadne da je ne poštujem, prosto mi je dosadno da sve to ispratim. Ne želim da izustim nijednu lošu informaciju, bez obzira na relevantnost ove ceremonije. A da li danas ljudi i gledaju nešto što traje toliko dugo ili samo čekaju da pročitaju vesti na internetu?

   Izgleda, kako mi je krenulo, da će ovo da ispadne jedna poduža reportaža. Druga stvar, primetili ste (pod uslovom da čitate moje tekstove) da retko kad pomenem neke savremenije filmove i da nerado pričam o aktuelnim dešavanjima iz sveta filma. Postoji i za to jedno malo objašnjenje - ja baš i ne gledam "nove" filmove. Možda sam nadmen ili samo blesav, ali po svom zacrtanom pravilu sam odlučio da svaki novi film pogledam posle određene vremenske distance. Možda i tek posle godinu dana od njegovog prikazivanja. Za sve na ovom svetu postoji aktuelno mišljenje i mišljenje koje mora da "odleži". Da se ne bih stalno "uspaljivao" oko novih filmova, rešio sam da ih čekam. 

   Prema tome, baš i nemam mnogo kompetencija da pričam o sinoćnjem izboru. Zato sam rešio da samo izbacim neke činjenice na videlo, napišem vesti i ukažem na eventualne zanimljivosti. Oko kompetentnosti ljudi koji su birali ćemo govoriti nekom drugom prilikom. Možda takođe tek posle godinu dana. Inače, davno sam planirao da pišem o nagradi Oskar i Američkoj Akademiji, i za tu ću sigurno da izdvojim neki drugi tekst. Tamo će verovatno biti malo više činjenica i zanimljivosti. Zašto sam u naslovu postavio ono pitanje?

   Kako sam pročitao na sajtu Akademije (imate link ovde kod mene na stranici), dodela nagrada se od pre neki dan zvanično naziva The Oscars, dok je svih ovih godina bila The Academy Awards. Ta njihova "Akademija" (Academy of Motion Picture Arts and Science) je i stvorena da bi uručivala nagrade. Ne verujem ni da je mnogo vas znalo kako se tačno i nazivala ceremonija, u svakom slučaju, stvar imena je čisto tehničke prirode. Kod nas je bio i ostao - Oskar. Ne računamo onu domaću glupost u popularnosti. Kao što biva sa svakom ceremonijom, počinjalo se tiho, da bi se došlo do sveopšte svetske ludnice. Prva ceremonija je održana 16. maja 1929. godine, za nagrađivanje filmova snimljenih 1927. i 1928. Biće o svemu tome mnogo opširnije drugom prilikom. Sinoć smo imali 85. po redu dodelu nagrada. Ako ni zbog čeg drugog, treba je poštovati zbog dugovečnosti.

   Jednom davno kad sam pisao o "najboljim ikad" filmovima, pomenuo sam da nagrada Oskar nije toliko velika nameštaljka koliko su neke druge (pomenuo sam tad i  Nobelovu nagradu za mir). Svakako je bilo jako dobrih, ako ne i maestralnih ostvarenja koja su dobijala nagrade. S druge strane, bilo je i velikih podbačaja, i očiglednih poklona pojedinim ličnostima. I o tome neki drugi put. Da li se sinoć desilo tako nešto? Još jednom - moje mišljenje ovde ne može da figurira, jer nijedan (ali bukvalno!) film u bilo kojoj konkurenciji nisam pogledao. Najprestižniju nagradu (za najbolji film) je dobio "Argo" (Argo, 2012.) Bena Afleka (Ben Affleck). 

   Kako čitam, ovde se govori o iznenađenju, naročito zbog toga što Aflek nije bio nominovan za nagradu za najboljeg reditelja. Retkost je u istoriji nagrada Akademije da jedan film dobije Oskara za najbolji, a da njegov reditelj nema čak ni nominaciju (samo tri puta za prethodne 84 godine). Ne mogu da znam da li je ovo dobar ili loš film!

   Danijel Dej Luis (Daniel Day-Lewis) je ušao u istoriju kao prvi glumac koji je osvojio trećeg Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. To čak nije uspevalo ni Klarku Gejblu (Clark Gable), Tomu Henksu (Tom Hanks), Džeku Nikolsonu (Jack Nicholson) i još nekima... Oni su još uvek samo na dve. Kod žena se zna ko tu dominira (pominjao sam je). Dej Luis glumi Linkolna u svojim poslednjim danima u filmu Stivena Spilberga (Stieven Spielberg) "Linkoln" (Lincoln, 2012.). Linkoln kao film je bio jedan od ozbiljnijih kandidata za nagrada za najbolji film. Tako barem kažu.

   Oskara za glavnu žensku ulogu je dobila Dženifer Lorens (Jennifer Lawrence) za ulogu Tifani u filmu "I u dobru i u zlu" (Silver Linings Playbook, 2012.). O ovom ostvarenju tek nemam nikakvih informacija, naročito ne o njenoj izvedbi. Oskara za sporednu žensku ulogu je uzela En Hetavej (Anne Hathaway) koja se pojavljuje u obradi drame Viktora Igoa (Victor Hugo), "Jadnici" (Les Miserables, 2012.). Najbolji muškarac u sporednoj ulozi je Nemac Kristof Volc (Christoph Waltz), koji oglumi u ostvarenju Kvenitna Tarantina (Quentin Tarantino), "Đangova osveta" (Django Unchainted, 2012.).

   Poslednja najbitnija nagrada, ona za najboljeg reditelja, je otišla u ruke Anga Lija (Ang Lee), za režiranje spektakla "Pijev život" (Life of Pi, 2012.). Ovaj film nije imao glumačke nominacije, iako ih je bilo čak 11 ukupno (nominacija), već je, osim za najbolju režiju, dobio i nagradu za specijalne efekte (onu vrednu pomena). Uglavnom, kao što se vidi, nagrade su otišle različitim filmovima, što je meni pomoglo da svaki pomenem u nekom drugom kontekstu, bez nabrajanja na silu. Moraću da dodam i da je nagradu za animirani film dobila "Hrabra Merida" (Brave, 2012.), Piksarov (Pixar) najnoviji hit, a najbolja pesma se može lako pogoditi. Adel (Adele) i Skyfall iz istoimenog filma o Džemsu Bondu (Skyfall, 2012.) je najbolja.

   Šta je kontroverzno? Zapostavljeni su u potpunosti filmovi kao što je "Uspon mračng viteza" (Dark Knight Rises, 2012.) Kristofera Nolana (Christopher Nolan), "Hobit, neočekivano putovanje" (The Hobbit: An Unexpected Journey, 2012.) Pitera Džeksona (Peter Jackson), i već pomenuti bondovski Skyfall Sema Mendesa (Sam Mendes). Namerno ili slučajno, može da se nagađa?! Imaju li ovi filmovi kvalitet ili nemaju (barem za ponekog Oskara) ili su samo skupa zabava, takođe je diskutabilno?! Ja sam ovde tek nemi posmatrač.

   Tako da mi se čini da sam došao do kraja. A čini mi se i da nisam do sad imao duži tekst i da ne verujem da će se ovo ponoviti. Međutim, materijala za priču je bilo podosta. Da li ćete vi ove vesti da pročitate na nekom drugom mestu, ili ih već jeste pročitali, meni je svejedno?! Moje je samo da širim vesti o filmovima, bili oni dobri ili još bolji. One loše pominjemo u nekom drugom kontekstu. Da li će ovi filmovi i nagrade izdržati test vremena, ostaje takođe da se vidi?! Da li mi možemo da izdržimo test vremena?! Ako baš dođete do kraja teksta, onda i prokomentarišite nešto, biće mi (kao i uvek) zadovoljstvo da odgovaram. Pozdravljam vas i želim vam puno dobrih filmova. Bez persiranja sa velikim V. 

Istina na filmu.

   Ili - pojma nemam. Došlo mi da napišem neki tekst u kome ću da odmorim mozak, u kome neću da skupljam podatke po internetu i gde ću da postavljam pitanja i ne dajem odgovore. Istina je negde tamo. A gde nam je film? Uklješten negde ovde. Kaže li se tako? Kako? Pa, negde ovde? Gde god da je, ljudi će uvek nailaziti na filmove sa nejasnim dijalozima, radnjom, i činjenicama. Koliko smo se samo puta mi nervirali oko toga? Eto, još jedno pitanje. Nemam pojma koliko sam se puta nervirao.

   Ne mogu baš da kažem da nisam razmišljao o čemu bih mogao da pišem u trenutku kad mi je sinula ideja za neki ovakav tekst. Nije ovo baš potpuna improvizacija, samo mislim da sam se malo zaglibio sa svim onim podacima i da hoću da se izduvam. A pošto ovo ionako niko ne čita, i nije neki problem. Dakle, šta to nama najviše smeta kod filmova pa nas tera na pljuvanje istih, i onda na komentarisanje "ma da, kao da je ovo moguće"? Pre odgovora da napomenem da sam u prošlim tekstovima pisao o nedeljivosti filma, i tome da je film jedna vrsta umetnosti. To stoji i ovde. Samo, u svakom žitu ima kukolja. 

   S druge strane, koliko druge umetnosti prate granice i pravila stvarnosti? Da li je greška samo odraz neznanja i netalentovanosti ili namerne primene samo radi pojačavanja osećaja? To je pitanje na koje se baš i ne može dati jedan tačan odgovor. Umetnost radi umetnosti, ili kako bilo, mislim da bismo ovde morali prvo da spomenemo Holivud. Tamo se ipak najbolje uočava tanka granica između umetnosti, šunda, namerne i uslovljene greške i nečeg što zarađuje novce. I to da se audio - vizuelni doživljaji, koji se danas prave i lažno nazivaju filmovima, ne mogu smatrati istim sam negde takođe napisao. Ostaju nam samo filmovi.

    Prvo čega sam se setio, a to mi je jako privlačilo pažnju kad sam kao mali gledao filmove, su one tajanstvene laboratorije sa svim tim fizičkim i hemijskim eksperimentima. Epruvete bez prestanka ključaju, pune raznoraznih šarenih tečnosti, onda se pomeša nešto (čije ime ne znaju ni scenaristi) i dobije rešenje. Ili tajni napitak. I šta onda da radimo posle toga? Pošto sam upisao fakultet koji ima neke veze sa hemijom, zaista sam kao pravi laik očekivao laboratoriju nešto sličnu onoj na filmu. Dobio sam ja boje u eksperimentima, ali belu, mutno belu i prljavo belu. A bela čak nije ni boja. Da prestanem da gledam filmove sa glupim idejama? Ne...

    Pomenuh fiziku. Skoro sam gledao film "Ratnik" (Warrior, 2011.), gde je jedan od junaka profesor fizike i svojim učenicima objašnjava II Njutnov zakon. Sila je masa puta ubrzanje, a on tamo mlatara nekom palicom za bejzbol. Niđe veze na kvadrat. Da ne pominjem seriju "Štreberi" (The Big Bang Theory), valjda je za Amerikance sve što nije sabiranje i oduzimanje viša matematika. Možda ovo ide i u prilog svim greškama i nebulozama koje se prave na filmovima - i previše tačnosti ume da bude zamorno. Primer matematike i idiotizma je film "Dobri Vil Hanting" (Good Will Hunting, 1997.) - ljudi se muče celog života, vežbaju zadatke, a tamo neko dođe i počne da škraba po tabli kao da je Lajbnic ili Gaus. Ma nemojte, molim vas.

   Ono nekoliko ljudi koji ovo budu čitali će verovatno biti ražešćeni pa će nasesti na moju provokaciju. Otvoren sam za sve polemike. Možda sam trebao da nazovem tekst: "Gluposti i film"?! Druga vrsta gluposti (već sam se prebacio na novi naslov) u filmovima su sva ona naučno - fantastična izmišljanja, ali sa npr. pogrešno pretpostavljenom budućnošću. Da je kao po Terminatoru, već bismo bilo u debelim... Nećemo tu reč. "Povratak u budućnost 2" (Back to the Future, Part II, 1989.) je predvideo leteće skejtove već do 2015. godine. Može čak i čika Mrka da im pozavidi. Veliki sam fan SF-a, i fantazije u globalu, ovo napominjem samo zato što postoje ljudi koji će uvek reći da tako neke debilozne gluposti nikad neće gledati. 

   Na ovom mestu može da se priča i o tehničkim nedostacima, pa tako u svemirskom brodu možemo da vidimo fiksni telefon, mačeve od kartona, i milion drugih stvari. Mašta opet radi svašta. Ipak ne treba osuđivati fantastiku samo zbog nedostataka tehnologije. Čovek je hteo da leti još pre 2.500 godina, pa je znao samo da to može da uradi ako zalepi perje na sebe. Mada, kad se baš potrude mogu i da smisle nešto ne može da se prevaziđe ni današnjim "besprekornim" efektima. Svetlosna sablja je najlepši izum koji je film dao. Mogli bismo da završavamo polako?

   Pa hajde, bio bi red. E tako, dolaze praznici, mozak je na plaćenom odsustvu, pa ja moram da se krpim sam kako znam i umem. Obećavam da će se on vrlo brzo vratiti, ne dam ja njemu tako dugo odsustvo, uvek se ugledam na ove naše "gazde". Bili vi meni živi i zdravi, i nemojte mi se ljutiti ako vam ne nađem nijedan link sa jutjuba. Pojedoh se živ. Mrtva istina.

Odavde već postaje ozbiljno.

    Gotovo nekoliko trenutaka posle vaspostavljanja moje minijaturne blog stranice, počela je da me goni misao - koji to film zaslužuje da bude prvi spomenut?! Odmah da izrazim zadovoljstvo napredovanjem u stilu, već mi se sviđa kako ova prva rečenica zvuči i kako već sve ovom drugom uspevam da pokvarim. Ali, ja ne bih bio ja kad ne bih upropašćavao nešto dobro započeto. Čak sam uspeo i da prvi pasus namenjen uvodu, preusmerim odmah na razradu. Pošto mora da postaje ozbiljno, neću se više zamarati nepotrebnostima.

   U jednom od prethodnih tekstova sam preneo teoriju po kojoj nešto što je univerzalno lepo, postoji. Nema sumnje, sporovi oko toga će uvek postojati. Umetnici, filozofi i mi obična raja ćemo uvek naći način da onoga koji mnogo priča nazovemo dosadnim filozofom. Međutim, iako se na neki način ovde priča o lepom, još konkretnije, želim da pričam o najlepšem od najlepšeg. Kako se često u holivudskim filmovima koristi : best of the best (ili čak best of the best of the best).

   Danas se vrlo lako može uočiti ko to voli da forsira sve te izbore za najboljeg, najlepšeg, najsnalažljivijeg, pa se prave takmičenja, pa svetske lige, prvenstva univerzuma. Da, čak ni univerzum nije pošteđen naših zemaljskih izbora, iako jedva čekam da neka vanzemaljska rasa uputi protest oko netransparentnog i nameštenog takmičenja za Miss Universe. Šta, zar se samo devojke sa Zemlje takmiče? Nemoguće. Naravno, odgovor je tačan - amerikanci. A koje je beše bilo pitanje - ah da, ko to voli da pravi poređenja i bira najboljeg?! 

   Amerikanaca danas ima i preko glave u kojoj god sferi hoćete, iako je verovatno najveći njihov uticaj ispoljen u industriji filmova. Nisam pogrešio, kod njih je film industrija. Odakle njima pravo...?! Dovikuje neko iz poslednjih redova... Šta vredi, sa njima nema rasprave, iako se o primeni njihove zle moći u sferi filma ne može toliko suditi koliko o nekim drugima stvarima. Sve ostalo mogu da sklepaju Kinezi. "Kadija te tuži, kadija ti sudi", pa tako, amerikanci prave i amerikanci biraju najbolje. Ozbiljno ili neozbiljno, njima na čast.

   Da se vratimo na pojam opšteg lepog. To što kao mali nismo znali za bolji film od Terminatora, ili za boljeg glumca od Žan Klod van Dama, pa čak i od sve četvorice zajedno, a onda kad smo malo porasli, i kao tinejdžeri puni sebe se ložili na "Američku lepotu" (American Beauty, 1999.), ne može nikako da nas svrsta u red ljudi koji su kompetentni za izbor najboljih filmova koji su ikad napravljeni na kugli zemaljskoj i dalje i dalje... Au, kakva rečenica, jedva sam izašao na kraj s njom. Da zaključimo, zna se da se u svim žirijima skoro uvek nalaze neke dekice ili bakice sa više godina iskustva nego naših meseci školovanja... Imamo li mi onda pravo da biramo? Imamo, samo je vrlo verovatno da ćemo "lupiti i ostati živi".

    Koji su to motivi svih tih izbora za najbolje filmove, da li su to pare (prvo što nam padne na pamet pri spomenu bilo čega iole sumnjivog), ili forsiranje neke osobe ili dela zbog veće reklame npr. (opet pare, hm simpatično), ili se zaista bira po "čojstvu i junaštvu" (da se ne zezamo, ipak je zbog para), na kraju krajeva nije ni bitno?! Gledao sam i analizirao mnoge liste najboljih ikad, a onda i pogledao neke filmove sa tih lista i ne mogu nikako da tvrdim kako ti filmovi nisu dobri. Čini mi se, da nikakvih skrivenih i lažnih motiva nema. Za izbor nekih sumnjivih ideja i likova slobodno pogledati izbor mirotvoraca dobitnika Nobelove nagrade. 

   I tako, reč po reč, polako završih i ovo poglavlje, a da ne spomenuh ništa konkretno. Osim ako i dalje ne mislimo da se "Roki 4" i "Terminator 2" kolju oko titule najboljeg ostvarenja svetske kinematografije, onda za nas ima nade. A za mene, izgleda nema. Nikako da se odmaknem od ovih uvodnih stvari i da od opštenja krenem ka nečem konkretnijem. Hm, ostaću pri opštenju malo duže... Ozbiljno, ozbiljno, počinje.

   A koji je to onda najbolji film svih vremena - amerikanci kažu jasno i glasno da je to Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941.)?! Premišljao sam se da li baš njega prvo da spomenem, da prvi svoj konkretni tekst posvetim njemu, ali sam izvagao ovako. U svakom slučaju, biće razmatran. Mnogo buke ni oko čega, ovoliki tekst nepotreban, kad se ustvari zna se šta je najbolje. Scena iz jednog našeg filma: "Zašto napadati ovaj pošteni svet, kad se zna ko ovde voli da krade". Eto, odgonetnuli smo misteriju. 

Zahuktava se. 

   Na dobrom sam putu, krenulo mi ovo blogovanje, ili da stavim pod navodnicima, hajde neka bude - krenulo me ovo "blogovanje", i sad ne znam šta sam hteo da kažem. U svakom slučaju, ja sam zadovoljan, da ne budem patetičan i previše, jer ko sam ja? Uvek se nasmejem kad trebam ovo da izgovorim. Manje bitno. Počeo sam o filmovima, i nadam se da na toj stazi i ustrajem. Šta smo počeli, ah da, film kao takav?! 

    Kako ljudi dele filmove? Da vidimo - postoje pre svega strani i domaći. Sve što nije ćirilica se smatra stranim. Šta ćemo npr. sa filmom "Spasilac" (Savior, 1998), film skoro u potpunosti na srpskom i sa skoro celom srpskom glumačkom postavom i rediteljem, ali sa očiglednom stranom produkcijom? Ili još bolji primer, ko glumi Tita, oca svih naroda i narodnosti u fiilmu "Sutjeska"? E, tu je problem, mi smo promenili četiri (a možda još neku) države a i dalje nazivamo neke filmove domaćim.

  U političke probleme nemam nameru da ulazim, jedino što želim da zaključim je da je nepotrebno deliti filmove na domaće i strane. Mislim da je pojam "strano" vezan ipak za nešto što nam je nepoznato, nedokučivo. Onda je bolje reći da nam je film stran onda kad ga nismo pogledali ili ako nismo uopšte ni čuli za njega. Ne slušati distributere i javno mnjenje i njihove definicije stvari. Zahuktati mozak na radnu temperaturu.

   Dakle, podela filmova na strane i domaće je očigledno pogrešna. Kako to ide dalje? Stari i novi filmovi? Na ovom mestu mora da se pomene Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich, holivudski reditelj srpskog porekla i veliki poznavalac filmova). On kaže da je jedini nov film onaj film koji nismo pogledali. Da li pojašnjavati šta je pisac hteo da kaže? Ljudi koji se boje starih filmova kao žene godina, ne bi trebali da se smatraju poznavaocima i ljubiteljima istih. Ovo ide u prilog onima koji vole žene u godinama.

   Hm, da, da, nove lampe za stare. Teški i laki filmovi? Jedino naši političari (i onaj na koga se ovo konkretno odnosi) mogu, voljeni i nikad izgrađeni, beogradski metro da planiraju kao laki i teški. Šta to god da im znači, neka im je u prilog (da ne bude samo kao što je neka naša političarka izjavila da se razmatra između tvrdog i mekog metroa)! Tvrdo ili meko, teško ili lako, film može da bude samo film, a to što mi nemamo nameru da napnemo naš mozak makar za 1% više nego što ga napinjemo za neke druge stvari (napinjanje u širem smislu), ne može da nam dozvoli da ih tako klasifikujemo. Ako se od ove produžene rečenice nije makar malo zahuktao, onda ne čitati dalje, sledi hrpa besmislica. Mozak, naravno.

    E, da, koliko puta sam od nekog čuo - kako možeš da gledaš one tvoje gluposti, ništa se ne razume tamo, vidi traje scena dva minuta i ništa se nije ni pomerilo u njoj. Ovo i ne mora da bude toliko uvredljivo, jer "napadač" očigledno zna šta je scena. Filmski jezik ipak nije toliko nerazumljiv. Ja sam takođe samo prosti i ubogi učenik i polaznik škole filmskog jezika. Avaj, umetnički filmovi? Dobro, to nije podela, ali je neka vrsta podgrupe, podskupa. Da ne bih ovaj pasus razvukao na više redova nego što volim da mi pasus ima, u sledećem sledi pojašnjenje.

    Još uvek nisam siguran u sve podele ove vrste, ali u jedno jesam siguran. Osim ako se jasno ne naznači da je reč o npr. dokumentarcu, svi filmovi koje mi gledamo su NARATIVNI filmovi, što znači da postoji narativni tok, priča, smisao. Apstraktni, umetnički, već pomenuti dokumentarni, pa čak i animirani, eksperimentalni, kratkometražni, i ostali su filmovi neke druge vrste. Njih iako ima dosta, ima ih mnogo manje nego što ima ovih prvih, narativnih. Prema tome, na svakih stotinu narativnih, ja mogu da pogledam neki "umetnički". U suprotnom se ne opterećujem. Baš ako planiram da smuvam neku hipsterku, onda naširoko mogu da se upoznam sa svim čarima skandinavskog polarnog eksperimentalnog filma (ne mislim na poznate nam švedske porniće, jer oni nisu za devojčice - da mogu smajlić, ovde bih ga stavio).

   I tako ljudi, nemojmo praviti nepotrebne podele između filmova, gledajmo ih i učimo nešto iz njih. Ja kao veliki filmski prorok bacam kletvu na sve oni koji ubuduće planiraju da prave podele, nemojte braćo k'o Boga vas molim. Nisam očekivao da ću se ovoliko smejati sam sebi na ovim budalaštinama. Stajem. Zahuktan sam i previše. Bye, bye... 

Odavde već polako gubim lepršavost.

    Kako sam napomenuo, sastavio sam četiri grupe u koje ću da stavljam tekstove a da ću za početak svakoj da darujem po jedan, nešto kao pelcer... Da vidim kako će to sve dalje da se razvija, raste i napreduje. Ne želim da sve bude prolaznog karaktera i da me ova uzbuđenost oko pisanja blogova napusti posle nekoliko dana. Danas mi je ovo četvrti, ne verujem da ću nastaviti u istom ritmu, ali kad već imam inspiraciju, svejedno mi je. Odlepršaće mi misli ovih dana negde drugde, ni u to ne sumnjam.

   Moram svaki tekst da započnem nekim trabunjanjem, a moje opravdanje je da ja radim kao dizel motor, polako se zahuktavam, a onda kad uhvatim ubrzanje... Pa, valjda se zna kako to ide dalje. Ovom tekstu je dovoljan pasus i po nebitnih informacija, a odavde pa na dalje planiram da pišem o onome što i jeste tema - ličnostima na filmu.

    Zamislio sam da sve ličnosti podelim na nekoliko podgrupa. Možda sam i ukrao ideju, mada sumnjam, a ionako nemam nameru da kopiram sajtove za pretragu (o čemu sam već pisao). Uglavnom, da ne bih išao u širinu, to su realne i fiktivne. Ili prave i izmišljene. Ličnosti naravno. Oduševio sam i pevazišao sebe. I tako, ne ide mi baš nešto, naravno sve je predviđeno, ionako je ovo samo nebitan uvod.

   Rasprava o tome šta je najbolja stvar u filmu se danas svela na to koji film ima bolju radnju. Naravno, ljudi koji u filmu samo čekaju i digitronom sabiraju broj eksplozija, nisu uzeti u ovo razmatranje. Dakle, ako radnja filma nije zamršena a u isto vreme jasna i lako rešiva, onda ni film nije dobar. Ako baš glume Anđelina Džoli ili Džoni Dep, onda može da se govori o istinskom ostvarenju. Kombinacija ovo dvoje glumaca se baš i nije pokazala efikasnom, uzgred da primetim.

   Šta se desilo, i da li se ikad obraćala pažnja na ljude u filmu, na glumačku izvedbu, dobro osmišljenu ličnost, rediteljski touch? Da li smo ikad znali da obraćamo pažnju na te detalje? Šta to radi reditelj, gde postavlja kamere, iz kog dela scene dolazi svetlost; da li je protagonista alkoholičar, duševno oboleo, zaljubljen; da li su glumci zvezde, poluamateri ili naturščici? Ništa od toga? Čak i da je nešto, nije dovoljno, mora da bude sve.

   Ne mogu da tvrdim kako su gledaoci filma (a to smo svi mi) potpuno zapostavili uticaj ličnosti zarad dobre radnje, ali da se zanemaruje uticaj, to svakako mogu (da potvrdim dakako). Poznati reditelj iz perioda klasičnog Holivuda (pričaću sigurno i o njemu i o klasičnom Holivudu) Hauard Hoks (Howard Hawks) je rekao da film mora da ima ili dobru radnju ili dobre likove. A ja mogu da dodam nepisano pravilo hemije i fizike da dva dobra ne idu zajedno. Da li mi to danas nemamo dobre likove ili su svi filmovi toliko obogaćeni radnjom, mislim da ne mora da se kaže, čini mi se da se zna gde je savremeni film?! Otvorio sam raspravu sa sobom koju ne mogu da kontrolišem. Makar nije dosadna.

   Završavajući tekst, da sumiram sve što sam hteo da uradim i šta planiram da napravim. U ovoj grupi ću pisati o ličnostima iz filma, njihovom uticaju na razvoj filma i filmskog jezika kao i o međusobnom uticaju. Ko tu šta radi, ko je znao bolje da odglumi šmekera, a ko nije morao da se trudi oko toga. To me podseti na dokumentarac o Šutki (predgrađe Skoplja, najveće romsko naselje na Balkanu), gde su svi šampioni i svako želi da bude prvak. Sad kad sam završio, kao da želim još nešto da dodam. Naravno, misli lepršaju, a drugi tekstovi će morati da trpe moje gubljenje u svetu pisanja. Odavde nema više.

Idemo, popunjavamo polja.

   Umetnost radi umetnosti kao pojava mi je uvek bila fascinantna za tumačenje. Danas, kada je umetnosti sve manje, a pokušaja umetnosti sve više i nadolazi, lar pur lar polako zauzima svoje mesto među neupućenim "poznavaocima". Sa tim pojmom sam se susreo još u petnaestoj godini, a trebalo mi je bezmalo još deset da potpuno shvatim njegovo značenje. Uopšteno, raditi nešto samo zato da bi ga uradio je postao lajtmotiv skoro pa svih wanna-be pametnica. Ne volim da kritikujem javno, to radim u tišini svoje duše, ali volim da preispitujem sebe.

   Moguće da promašujem temu, i da je blogovanje preveliki zalogaj za mene. Zato neka ovo bude jedan od mojih poslednjih tekstova koji će se baviti preispitivanjem.  Samo sam hteo da vidim odakle ću da počnem i u kom pravcu ću da idem. Da se zadovoljim sa pisanjem nečeg tek da bih ga napisao, nije mi namera. Kako sam ja opasan, sam sebe hoću da linčujem. To se, čini mi se, na nekom drugom mestu drugačije naziva. Počinjem da se gubim, ovde stajem sa tim. Idemo.

   Još jedna stvar da se pomene, pre nego što u nepovrat zađem u magični svet filma (a zamalo da se izvučem sa malopređašnjom rečenicom). Ja sam jednom davno načuo ili pročitao negde da ukusi ne postoje a da univerzalno lepo postoji. Postoje osobe koje stvaraju to "lepo" (njih je oko 1%), osobe koje to stvoreno "lepo" razumeju ali ništa dalje od toga (takođe 1%), i velika većina posmatrača (98% po mojoj matematici) kojima ništa nije jasno a u isto vreme sve razumeju. Kad smo kod razumevanja, da se razumemo, ne vidim se u ovih 2 x 1%. Stojim iza toga da ukusi ne postoje, i da 2% iako deluje zanemarljivo, pravi upravo tu razliku. Uostalom, izvesna latinska poslovica je stara makar 1500 godina. Opet ne znači ništa, ali dovoljno da se zamisli čovek. Čovek jesam i jesam zamišljen.

   Sve to prevedeno na svet filma priča jednu drugu priču i baca drugačije svetlo na gledanje i razumevanje filmova.  I opet, da se preduhitrim jednom doskočicom, čini mi se da se u svetu umetnosti, film još uvek ne smatra istom. "Sedma umetnost" je samo nadenuto ime za širu javnost. Postoji samo šest umetnosti. Verovatno će se to u budućnosti promeniti, film će dobiti svoje zasluženo mesto, mada mi se čini da će to biti nametnuto kao što se i sve drugo danas radi - hajde da proglasimo film za umetnost, vidiš da masa to želi. Neka se varam, biću još zadovoljniji.

   Film jeste umetnost, filmski jezik je jedno moćno oružje, samo ga treba naučiti. Naučiti govoriti njime i naučiti slušati ga i razumeti. Koliko ljudi banalno prihvataju filmski jezik kao nešto lako razumljvo, može da se poredi jedino sa manipulisanjem engleskim jezikom. Danas ga svi znaju i svi se služe njime. iskreno mi je žao tog i takvog engleskog jezika. Samo zamislite nekoga kako izgovara: Jes aj du i vjer ar ju (ovo je verzija na jekavici) i ne mora ništa više da se doda. 

   I da se popuni još neko polje i završi, a onda nastavi dalje: nisam zamislio ovaj tekst ovakvim u trenutku pisanja, ali mi se ipak sviđa kako je na kraju ispalo. Obe opcije bi bile dobre, a tako je i sa jezikom filma, bilo da je improvizovan u potpunosti ili striktno vođen rigoroznim pravilima od početka do kraja - film je umetnost koja može da se stavi rame uz rame sa književnošću, muzikom, arhitekturom...

   Upravo sam suptilno svoj tekst uporedio sa umetničkim delom. Ako ste me unapred osudili za arogantnog, upućujem izvinjenje: ne, moj tekst nije umetničko delo, ali je pokušaj istog u stvaranju. Popunili smo.