Film na dan

I filmovi.

   Zabporavismo ono "Naša Nova godina" da dodamo ispred. I treba da stoji ispred jer nam se čini kao da se samo ovde slavi dočekivanje još jedne Nove godine. Od viška glava ne boli. Tako se kaže. Kako se od vremena gašenja Srbije (usled formiranja Jugoslavije) promenilo mnogo stvari, tako se menjao i prioritet "Naše Nove godine". Mnogo je vode proteklo Dunavom, a mi smo mnogo stvari zaboravili. Čini mi se da najviše volimo da zaboravljamo.

   Da se ne bih previše zaneo, sasvim ću se malo osvrnuti na problematiku različitosti kalendara i osvrnuću se na ono što nam je na ovom blogu zasigurno bitnije. I filmovi. Od velikog raskola hrišćanstva 1054. godine veliki su se problemi nagomilali. Međutim, ni to nije mnogo važno. Pošto računanje vremena može da varira od mesta do mesta, došlo se do greške u pravljenju kalendara iz jednih, drugih i trećih razloga. Ko voli astronomiju i istoriju može da proučava ove fenomene.

    Hajde sad brzom brzinom da skratimo. Papa Grgur VII i greške u proračunu, danas su nas doveli do toga da postoji razlika od 13. dana. Tu nam dolazi ono spominjanje Srbije od pre 100 godina. Pojašnjeno: u Srbiji pre Jugoslavije (nisam siguran da li i u Jugoslaviji pre komunizma) se vreme računalo po starom kalendaru. Zovemo ga julijanski po Juliju Cezaru jer se razlikuje od gregorijanskog po papi Grguru. E sad, odakle veza pravoslavlja i Julija Cezara? Kad se raspala Jugoslavija, odjednom smo se svi setili naše vere i našeg starog kalendara.

   Tako to ide svuda, histeriji nikad kraja. Iako je komunizam pokušao da iskoreni religiju u bivšoj nam velikoj zemlji, nije uspeo da je izbaci iz glava svih ljudi. Onda smo u poslednjih dvadesetak godina svi postali vernici, svi slavimo Slave, i svi odjednom dočekujemo našu staru zaboravljenu Novu godinu. Kad se ide u krajnost, ide se do kraja. Mešaju se stvari koje ne može niko da sastavi. Pa se to lagano stišavalo dok nije došlo do ovih nekoliko poslednjih godina, gde je opet skoro svakoj osobi manje važno da li ove Nove godine ima ili nema. I kakve veze sve ovo ima sa filmom?

   Možda i nema nikakve, možda sam se opet uplašio nedostatka reči i misli, a možda čak i ima neke. Ono o čemu bih voleo da pišem je nedostatak pravoslavnih tema u filmu. Mislim da je današnji dan i dočekivanje pravoslavne Nove godine (iako je više ni sve pravoslavne crkve ne dočekuju) baš pogodan za jednu takvu temu. Vi i da mislite suprotno, više mi ne možete ništa, još malo pa stižemo na kraj teksta. Dobro, nisam baš toliko požurio. Da ne bih zabalavio i previše, možda je bolje spustiti se u pasus namenjen konkretnijim stvarima.

   Hvala. Tu smo. Pre svega: koliko nas ima? Ne vas koji čitate ovaj tekst, mislio sam na one pravoslavne veroispovesti. E sad, danas religija toliko i ne zauzima mesto u životima ljudi kao nekad, ali je zato sve više ima u politici. Verovatno pogrešno i opasno. Kako god, u politikama filmskih producenata, pravoslavlja je uvek bilo jako malo. Da počnemo od nas. Jugoslovenska kinematografija, iako jaka u vreme komunizma, nije mogla, ni smela da se ovim pitanjima bavi. Zato smo jako puno uskraćeni za filmove tih tematika. Može se napomenuti da je filmova sa srpskom tematikom, ili pričama iz srpske istorije bilo takođe malo. Sve u slavu bratstva i jedinstva. Ne zauzima ni jednu stranu, i nisam pristrasan (iako možda tako deluje).

    Najpoznatiji film iz tog vremena (a da je sa temom iz pre - jugoslovenskog perioda) je bio "Marš na Drinu" iz 1964. Iako bez pominjanja kralja i sa još nekim minusima, mene i danas čudi kako je u opšte uspešno završen. Nego, to je bila samo kap u moru. Simboli pravoslavlja su bili sakriveni ili ponekad izlagani ruglu mase. Valjda je tako bilo u svim komunističkim zemljama? Jeste, ali i nije. Najpoznatiji pravoslavni film svetskih razmera je onaj ruskog reditelja Andreja Tarkovskog "Andrej Rubljov" (Andrey Rublyov, 1966.). Doduše, ovaj film je, kao i sva dela Tarkovskog, više vizuelni doživljaj pun slika nego što ima jaku vezu sa portretisanjem života poznatog ruskog ikonopisca. U svakom slučaju, makar se jedno kinematografsko svetsko remek - delo može nazvati pravoslavnim (šta god da to znači).

   Nije se samo kod nas sve zaokrenulo u poslednjih dvadesetak godina, pad berlinskog zida je dosta toga promenio svuda u svetu. Čini mi se da se u Ruskoj, a i nekim kinematografijama iz okoline, pojavljuje sve veći broj filmova sa sličnim temama. U Makedoniji imamo i muziku koja može da se okarakteriše kao moderna crkvena (Anastasia, Mizar, ...), dok je kod nas još uvek sve nekako pod znakom pitanja. Gde je problem, i u kome, mi nikad nećemo dobiti prilike da saznamo?! Najbitnija stvar u pravljenju svakog filma su pare, pa ih neko verovatno ne da za takve stvari. Bitnije su nam jeftine komedije i ratni promašaji. Kad pominjemo pare, da pomenemo i Holivud (odmah se javila asocijacija) makar u jednoj rečenici - pravoslavni lobi (ili bilo čiji sa ovih prostora) je tamo verovatno još uvek slab za bilo kakve uspešnije poslove te prirode.

   Da završavamo, iako mi se čini da sam napisao nikad besmisleniji tekst. Nisam mogao da mozgam previše na ovu temu, kao i svaki put bih radije želeo da se otvori neka nova ideja za diskusiju. Dok se ne usaglase kalendari, neki od nas će verovatno da slave ovu "Našu Novu godinu", a ja pošto nisam ni onu "običnu", ne vidim razloga za to ni večeras. Daleko je bitnije da li ćemo u bližoj budućnosti gledati neke filmove za koje ćemo moći da kažemo: "E, ovo je naše". Svakako, u prvim tekstovima sam naglasio da podela na domaće i strane filmove ne bi trebala da postoji. Možda sam napravio grešku a možda sam samo sentimentalan. Pozdrav. Srećna Nova godina i jedna pesmica za potpuni užitak i vraćanje u detinjstvo!

Hohoho po drugi put.

   Ne, ovo nije repriza ili nastavak teksta od pre dva dana. Kao što vidite, već se razlikuju, čak nisu ni u istoj kategoriji. Inače sam planirao da napravim neki kraći serijal, neku manju grupu tekstova posvećenu praznicima: juče se pričalo o jednom liku i donosile se važne odluke za Novu godinu. Ili je malo n? Sve dok traje veselo raspoloženje (ne računam sve one dobre ljude koji moraju da rade), biće i veselih tekstova. Da ne upotrebim zaboravljenu reč za veselo - gay. Zaboravićemo zaboravljeno.

    Da je klima ostala normalna, i da ljudi nisu umešali svoje prste u nešto gde im nije mesto, mi bismo za ovaj doček imali sneg. Pravi pravcati sneg, sneška belića, sanke i grudvali bismo se. Ovako ćemo morati da ga gledamo samo preko malih ekrana. Ili da ga čitamo u novinama. Imam poteškoća sa pisanjem, očigledno sam potišten nedostatkom snega, zato moram da gledam tv i program koji mi oni serviraju. Na veliku sreću, neko je izmislio internet, a sve nas oslobodio oštrih kandži televizije (pošto nema snega, nema ni razloga da izlazimo napolje; a da ima snega, bilo bi nam hladno za izlaženje - zato nam ostaju ekrani).

   Dok uspete da nađete sve argumente i duboko me zakopate zajedno sa mojom tvrdnjom o neizlaženju, ja se već odmakoh za čitavu rečenicu. Ovde mi ne možete ništa. I neću da budem tvrdoglav, samo sam se šalio. Mada, kad ste već ovde i čitate ove redove, verovatno ste zdrav život ostavili iza sebe. Eto, još jedna provokacija. Nastavljamo. Pošto televizija više ne mora da bira umesto nas, mi smo postali dovoljno zreli da znamo šta je to za nas i dobro. Osvrt je samo na filmskom programu, na šta ste drugo mislili?! Nikako ne mogu da se izborim sa rečenicama koje počinju na o. Još malo, pa cela azbuka.

   Ovde smo. Evo ga opet! O, Bože. Uozbiljiću se. Pričamo o praznicima i prazničnim filmovima, pričamo o porodici i toplom domu u zimske dane. Kad mu vreme nije. Nama je lako, imamo internet, i dok su pirati na vlasti (neka tako i ostane) ne moramo da se brinemo za kvalitet filmskog tv programa u ove hladne dane ispunjene porodičnom toplinom u zagrejanim kućnim sobama pored malih ekrana... Trgni se, čoveče! Koliko je loš kvalitet programa posledica nedostatka para a koliko samo nečije lenjosti i pomanjkanja želje da nešto učinii boljim, nećemo saznati. Imamo sebe, a sebe ima filmove. Pa ih gledamo zajedno.

    Kad malo bolje razmislim, ovo možda čitaju i deca, a ja se gubim kao da sam na drogama. Laku noć, deco. Šta neki film čini porodičnim i prazničnim? Sneg? Prošli tekst je napomenuo da postoji razlika u proslavi Božića (a i Božićnih i Novogodišnjih praznika uopšte) između pravoslavaca i katolika. Razlozi za razdvajanje su tema za neke druge priče. Naša tema su filmovi, a pošto je tržište filmova zatrpano pre svega holivudskim, onda je i najveći broj prazničnih filmova ispunjen katoličkom tradicijom, a mi se tu malo razumemo. Još veće čuđenje kod mene izaziva činjenica da isti taj Holivud drže Jevreji, a oni veze nemaju sa Božićem. Mada, njihova se vera zna.

   Izneh toliko uvreda u ovom tekstu, da se pitam da li će uopšte biti objavljen. Naravno, svako žito ima svoj kukolj i svi su ljudi jednaki. Osim onih koji su jednakiji. Porodični filmovi bi mogli da predstavljaju grupu za sebe i kao takvi se podvedu pod poseban žanr. Međutim, da ja vas pitam, da li je neko gledao porodične filmove osim u vreme praznika, naročito ovih sada? Ne morate da lažete. Ne, i ako da, vrlo retko. Tanka linija razdvajanja porodičnih od prazničnih filmova je postala još tanja. Romantične komedije takođe ostavljamo za neku drugu priliku, nije ni njima ovde mesto. Takođe se i distributeri trude da ovakve filmove uvek nekako sačuvaju za kraj godine. Televizije to rade sa starijim klasicima, a reprize u martu ili avgustu retko ko da pogleda. 

   Taman kad sam shvatio da u naslovu ne stoje i novogodišnji filmovi kao takvi, mozak me je usmerio na drugu misao: pa i nema novogodišnjih filmova! U stvari, možemo samo da cepidlačimo. Još jednom podsećamo da je kod nas problem što nam prvo dolazi Nova godina pa tek onda Božić. Pa tek onda Nova godina. Pa onda Božić. A ne, ne. Ima li toplijeg prizora na filmu od onog gde je neki mali grad prekriven snegom, sijalice upaljene, a svi veseli u iščekivanju Deda Mraza. Ako on uopšte i postoji. Ma to je samo na filmu. I sad si kao pametan?! Mogao bih i da navedem neke primere. Razlog postojanja nogodišnjih filmova bi postojao u serijalu "Sam u kući" (Home Alone). Znamo svi priču o dečaku koji biva zaboravljen dok mu porodica "mirno" dočekuje Novu godinu. Ja za drugi film ne znam. Ideja ovih filmova je da svi kao odu negde za doček, pa se u usput izdešavaju neke (uglavnom komične) situacije.

    Ono glavno je na kraju - Božićnih filmova je na tone; i kao i porodični, mogu da se svrstaju u neki poseban žanr. Iako je ovde malo karakterističnih žanrovskih podela. Glavna tema bi bila veselje i radost. Glani rekviziti: sneg, zima, jelke, ukrasi, ... Dakle, to je to. S druge strane, postoje filmovi koji uvek izazivaju neku toplinu u našim srcima, ili budu prijatni, a nisu namenski praznični, pa se takođe mogu svrstati ovde. Nekad nam i televizije suptilno nagoveste da je reč o prazničnim filmovima. Pre svega mislim na najsvežije franžize "Gospodar prstenova" (The Lord of the Rings) i Hari Poter (Harry Potter). I tako svake godine isto, uz sporadično "umuvavanje" nekog drugačijeg naslova. Moglo bi se napomenuti da je u SAD najgledaniji film za Božićne praznike "Čarobnjak iz Oza" (The Wizard of Oz, 1939.), sa preko milijardu gledanja iz godine u godinu. Svi ovi čarobnjaci zaslužuju da se o njima priča zasebno.

    Šteta što ovaj tekst ne može da bude dovoljan za sve one slatke, tople i dobre filmove koji nam svaki put ispune srca svojom lepotom. Možda ću zaista da krenem u praktikovanje nastavaka tekstova, samo će ovaj morati da sačeka još godinu dana. Do tada ću sigurno da pričam o nekim filmovima koji mogu da budu praznični ili porodični ali kad mu vreme nije. Obavestiću vas i o tome i podsetiti na njihovo značenje, nemajte brige. Zimu najviše volimo u sred leta. Svetu se ne može ugoditi. Srećni vam praznici i hohoho po drugi put!

... subotom popodne.

   Ko zna pesmu, svaka mu čast. Ovde ipak govorimo o nečem drugom. Pretprošli tekst je za mene bio manje opuštanje, bilo mi je ugodno, pa sam rešio da se dodatno odmorim. Ništa hitno, ništa bitno. A opet da se kaže nešto. Kao što i svaki put drndam o nečemu, mislim da ću i ovde da izvučem jedan solidan pasus a da zapravo ništa i ne kažem. Mogu da uključim i moju podvojenu ličnost, pa će i ona nešto da doda. I tako, evo ga, fin jedan pasusić - ja sam zadovoljan.

   Kažu da cilj opravdava sredstva, pa zašto ne bih i ja opravdao pisanje radi pisanja?! Dobro, dva pasusa bi bila i previše. Šta ćemo sa kolima? Nije ni subota. Hajde malo da se igramo, propitujemo, odmaramo mozak pred praznike i pričamo o kolima. A ne, to rade neke druge čikice. Nećemo da idemo u Monte Karlo i slikamo se ispred Ferarija pa sve to pokazati nekome na fejsbuku. Pa kad nemamo ni za volan od tog istog. Ne, ne, pogrešno ste shvatili, ovo nije priča o tom stvarima.

   Ovo je priča o nekim drugim kolima. Ovo je priča o filmu. O filmu i kolima. O, o, o, ... Baš se lagano osećam u ležernoj varijanti. Naravno, automobili, jedan od najbitnijih izuma čovečanstva (ili nam se barem tako nudi da mislimo), od svog postanka pa do danas, bla, bla, bla... Svi znamo tu priču. Ford, pokretna traka, točkovi, autoput, gorivo, brzina, udesi, filmovi... Dalje, ovo nije ni tekst o sportskim kolima na filmu. Nije ni o jurnjavama na filmu. Mada bi se mogla sklepati jedna fina pričica i o tome. Znamo da je sve počelo filmom "Francuska veza" (The Frech Connection, 1971.) i prvom ozbiljno snimljenom automobilskom scenom u jednom gradu. 

   Bez onih kadrova gde neko sedi u nekoj tamo kocki, klati se levo - desno, okreće volan desno - levo, ležerno priča i nema pojma šta radi. Ovo inače ne liči na pravu rečenicu. Mislimo li na one kvazi scene u kolima? Jaoj, pa nije valjda da se o tome ovde priča? Bravo, upravo smo i došli na ovaj blog sa tom idejom na umu. I da odmorimo glavu, naravno. Neko može da se priupita ima li potrebe da se uopšte priča o tome. Tekst je u smešten u grupu popularnih scena, kakve to sad veze ima? E, pa za vašu informaciju, Me myself and I smo veliki fanovi gore pomenutih scena. A sad idemo dole.  

    Mnogim ljudima se ne sviđa kad vide da je vožnja kolima na filmu ustvari jedna velika iluzija. Dobro, i film je iluzija, pa šta sad?! Takve scene se uglavnom povezuju sa starijim filmovima, onima u crno - beloj tehnici, što im dodaje na odbojnosti. Kada smo mi to odlučili da se otarasimo starog, nikad neću shvatiti. Ne vredi pojašnjavati da staro ne postoji. I baba je bila devojka. Mada, čini mi se da sam viđao i novije filmove (pre će biti serije) da još uvek koriste poznatu tehniku maskiranja prave vožnje automobila. Zapravo, ja i ne znam kako se tačno ove scene nazivaju i da li imaju neko ime. 

   Za mene su to klasične scene u kolima. Dakle, ne realne sa pravom vožnjom, nego one simpatične virtuelne, gde je sa pravim automobilima jedino zajedničko zadnje staklo. Shvatili smo. Ali zašto je to bilo tako? Razloga je svakako bilo više. Kad je film dobio zvuk 1927. godine, prvobitni mikrofoni i zvučne kamere su bile toliko glomazne da je i najobičnija scena kretanja glumaca bila teško izvodljiva. Zato imamo filmove u kojima svi nepomično stoje, a mikrofoni se sakrivaju u žbunju ili negde vrlo blizu glumaca. Naravno, tehnologija se menjala, pa se polako i tehnika snimanja poboljšavala. Prve kamere u boji (Techicolor) su bile još glomaznije i skuplje, da se jedva šta moglo snimiti a da se kamera pre toga nije čvrsto i dobro fiksirala. I to se naravno vremenom promenilo.

   Kakve ovo veze ima sa bilo čime? Pa ima. Jako je teško bilo snimiti bilo šta u pokretu, a još teže, auto u pokretu. Pre svega, nisu znali gde da postave i kako da postave kameru a da to izgleda minimalno zadovoljavajuće. Ne moramo ni da se ograničavamo samo na automobile - krupni kadrovi jahanja, vožnje kočija, pilotiranja avionom, skokova i vožnje luna parkom, bile su samo neke od najproblematičnijih scena. Problemi su se rešavali u hodu i u zavisnosti od mašte i majstorstva reditelja. Dakle, nemojmo mnogo da im zameramo. Takođe, nisu postojali dodaci na kamerama koji bi ublažavali trzaje (tzv. steadicam). A sve se to moralo snimiti.

    Možemo da napomenemo i sve opasnosti koje vožnja automobila nosi sa sobom, iako nam danas to deluje kao uslovljena radnja. Ljudi su se u početku jako plašili automobila. A mnogi nisu ni znali da voze. Glumci naročito. Ili pak nisu hteli, niti su im ugovori dozvoljavali. Kad sve to saberemo, dolazimo do ozbiljnih glavolomki za producente i reditelje tokom dugog niza godina. Danas je, međutim, taj način snimanja scena dosta jeftiniji, pa se u filmovima sa manjim budžetima i dalje koristi. Nama ostaje u amanet da gledamo kako neki glumac "kao" vozi, dok pozadi po više puta prolaze isti automobili, on drži volan, i ko zna gde gleda, priča sa svojom saputnicom, ulazi u krivinu bez ikakvog prisustva inercije, itd. itd. Pa dobro, meni je dovoljno simpatično.

   Filmovi imaju i previše dobrih stvari da bi nam se smučili zbog nekih nebitnih sitnica. Tačno je da danas scena vožnje izgleda realističnije nego kad zaista sednemo u auto; a kako to uspeva da se snimi, probaćemo da otkrijemo nekom drugom prilikom. Ovaj tekst je bio za sve one sentimentalne romantike i ljubitelje klasičnih filmova. Ne znam koju bih konkretnu scenu mogao da izaberem sa jutjuba i postavim je vama na uvid, ako me do sad niste baš razumeli, da se pojasni do kraja. Smislićemo nešto, po ko zna koji put. Vozi Miško!

Samo za 18+.

    Pokušaću da napravim privlačan naslov i još privlačniju prvu rečenicu i da time probam da privučem dva nova slučajna čitaoca na onih postojećih nula. Pornići, kako su to dobri filmovi, filmovi za odrasle, a da ih retko koja odrasla osoba i pogleda. Dobro, za mene su odrasli oni sa više od četrdeset, što me pozicionira u grupu mladih. Verovatno imam tu negde dvadesetak i nešto. Pa nivo edukacije koji se dobija u ovim filmovima - nesvakidašnje. Da li gledate porniće? Šta ste pitali: koliko često? Pet ili manje puta? Ah, ne, izvinjavam se.

   To bi od mog privlačnog uvoda bilo sve, hvala lepo, možete da se povučete, a ova dva nova čitaoca mogu slobodno da odu. Pa ne vredi, red na porniće još uvek nije došao. I ja čekam da se napravi neki sa nekom radnjom, dobrim kadriranjem i izborom glumaca. Biće vremena i za njih, jednom je Met Dejmon (Matt Damon) obećao da će napraviti pornić sa smislom, i nikako to da uradi. Mada, kad je u pitanju izbor glumaca, ne mogu ni da se požalim kako je loš, eto, i Stalone i Kostner su počinjali odavde. Odužilo mi se ovo nešto.

    U jednom tekstu sam govorio o tome kako među filmovima ne treba praviti podele. Naravno, i porno-film je film. I to je poslednja rečenica koja će da ima bilo kakvu povezanost sa lažnom temom ovog teksta. Među tim podelama se našla i ona koja filmove deli na stare i nove. A dakle, o tome se ovde radi?! Izvinjavamo se, odlazimo. Gde je starosna granica filmova? Bolje pitanje bi bilo možda - do kad su se snimali stari filmovi, a kad su počeli novi? Za neke ljude, stari filmovi su svi oni koji nisu iz XXI veka, a za neke još veće poznavaoce filmova, novi filmovi su samo oni iz druge decenije XXI veka. Hajde sad se lepo i vi poznavaoci spakujte i napustite ovaj tekst. Ostadoh sam.

    Nadam se da sam samo pesimističan što se broja poznavaoca filmova tiče. Ovaj blog sam i otvorio s namerom da pokažem ljudima da je film nešto mnogo više od obične zabave za naša čula. Kako lažem, otvorio sam da bih nešto konačno i napisao, a ionako su svi već pobegli. Ne, ne, nije nedostatak pisanja o pornićima razlog njihovog odlaska, rekao sam gore da neću više da ih pominjem. Nedoslednost. 

   Zna li se tačna godina razdvajanja starih od novih filmova? Iako zapravo deluje kao nešto oko čega bi moglo da se diskutuje, meni se čini da se ta godina jasno uočava. Pre svega, dalje da napomenem, postoje diskusije oko toga, ali ja sam lično presekao i za mene godina razdvajanja filmova na stare i nove postoji. Stare i mlade. "Bolje vruće pivo nego četir' ladna, bolje stara baba, nego čička mlada": kaže Rambo Amadeus. Dakle, starih ili novih filmova nema, jako je glupo deliti ih tako, film može biti samo jedan. Ali za gledanje. Za njihovo proučavanje postoji druga priča.

   Odgovor je 1967. Ko se beše rodio te godine? Ma ne budalo jedna, pitali smo koja je to godina koja razdvaja stare od novijih filmova. Ah, da, kolabirao mi mozak. Ipak još uvek nemam 18, možda zato i ne razumem o čemu se ovde piše. Zašto baš 1967. (ponavljamo je više puta, da bi se lakše zapamtila)? Da li je možda konkretno neki film imao toliki uticaj, pa se onda sve promenilo? I jedno i drugo, i treće i peto, odgovori su svi potvrdni. Tačno je, 1967. se pojavio film Boni i Klajd (Bonnie & Clyde, 1967. - i ovde da se zna godina), ne toliko kultni, ne toliko ni kvalitetan (da se razumemo, film spada u bolje američke filmove, ali ne u najbolje), koliko film koji je klasični Holivud poslao u penziju.

    Konačno je i Holivud dobio svoj novi talas, period od nekih 7 - 10 godina koji je nazvan Novim Holivudom. Čudna li čuda! Filmovi u sred Holivuda koji se bave nasiljem, puni krvi na sve strane, scene snimane napolju, droga, mafija, ubistva. Nije to baš ni toliko drastično kako se na prvi pogled čini, ali je svakako jedan iskorak koji niko od Holuvuda nije očekivao. Boni i Klajd je film koji govori o dvoje buntovnika koji u proputovanju i upoznavanju Amerike pljačkaju i ubijaju čisto eto zato što im se hoće. Poslednja krvava scena u filmu je dodatno šokirala sve čedne i konzervativne Amerikance. Glavni junaci filma bivaju ubijeni.

   U stotinak filmova koji su promenili Holivud, dešavalo se sve ono što je u starim filmovima bilo nedopustivo i nezamislivo. Tih godina (1966. tačnije) je i stari produkcijski kodeks (MPAA) ukinut i zamenjen sistemom rejtinga (MPAA film-rating system), što je značilo da više nema zabranjenih scena, sve je moglo da se snimi, ali nisu više ni svi mogli da gledaju sve. Eto opravdanja naslova i podnaslova teksta, sa uvodom sam vas samo zavaravao. 

    A onda su se pojavili Kopola, Lukas i naravno Spilberg, i svoje viđenje filma doneli na mainstream. Šta se desilo: pa producenti su shvatili da od nastavaka mogu da se uzmu dobre pare - Kum II (The Godfather Part II, 1974.); i da dobra reklama, specijalni efekti i visok budžet donose još više para - Ajkula (Jaws, 1975.)?! A zna se čiji je koji film i koji je bolji. Da se zna još jedno, sve ovo važi samo za američke filmove, sa ostalim stvari stoje drugačije, ali ništa drastičnije.

   Sve što je dobro, kratko traje. Ali, za neku utehu neka bude da je makar i trajalo. Pijemo i znamo da nam je lepo, znamo da sutra ništa od toga biti neće i nešto nas baš briga. Naravno, alkohol nije dozvoljen za mlađe od 18. Kao ni pornići. Ili da zabranimo i Spilberga? O njemu nekom drugom prilikom, do tad - da se zna: nove lampe za stare, staro za novo, a filmovi da se ne dele. I jutjub da priskoči u pomoć kad zatreba.