Film na dan

A može i pod navodnicima.

    Hajde kao i svaki put da se igramo pitalice. Imate li ideju? Dobro, sve po redu. Priznah juče da mi je dosta praznika, prigodnih filmova i priča na tu temu. Takođe sam priznao da neću ni da pišem o tome. Delimično tačno, a možda i potpuno tačno. Zavisi kako se uzme. Danas govorimo o jednoj ličnosti, o osobi bez koje se nisu ni mogli zamisliti svi oni grandiozni spektakli koje smo imali prilike da gledamo ovih nekoliko dana.

   Srce mi se napuni pozitivnom energijom kad shvatim da sam dobro započeo još jedan članak u nizu. Kažemo ličnost, mislimo na osobu a pišemo replike. Ona famozna igra pitalice iz prve rečenice bi ovde mogla da se završi odgovorom. Ukoliko se neko i ne seća, ili malo zna o tajanstvenoj ličnosti, možda bi upravo izgovorena rečenica iz naslova mogla da pomogne. Reč je svakako o Gloriji Svanson (Gloria Swanson) i njenom čuvenom: All Right Mr. DeMille, I'm Ready...

   Za krupni kadar. Međutim, ovde se ne govori o filmu "Bulevar sumraka" (Sunset Boulevard, 1950.) Bilija Vajldera (Billy Wilder), gde gospodin De Mil igra samog sebe. Ne, ovde se govori o gospodinu De Milu i njegovom životu, gde takođe igra samog sebe. Jedna od najčuvenijh rečenica u istoriji filmova je upućena upravo njemu, jednom od najpoznatijih holivudskih reditelja (svih vremena?, ili se može i bez toga?). Najameričkiji i najholivudskiji reditelj, pravi odraz studijskog sistema snimanja je bio baš on, Sesil De Mil (Cecille B. DeMille). I ono što stoji u uvodu ovde da zaokruži celinu - ne bismo imali sve one specijalne praznične megafilmove bez njega kao glavne figure iza svega toga.

    De Mil je čak izjavio kako bi od samo jedne stranice Biblije mogao da napravi film. Koliko je daleko otišao u portretisanju događanja, a koliko se odaljio od slobode filma može da posluži i izjava jednog njegovog kolege koji je rekao da je De Mil snimao najgore moguće filmove ali da je zarađivao najviše para; što bi opet značilo da je bio bolji (ili uspešniji) od svih ostalih reditelja u Holivudu?! Nikad duže rečenice. One stvari u vezi njegovog života ne moraju da budu nužno bitne: rodio se 1881. i tek u poznim godinama se upoznao sa filmom. Međutim, shodno datumima, bio je jedan od pionira Holivuda i filmske industrije uopšte.

   Radio je na početku svoje karijere na Brodveju kao glumac, scenarista i konačno reditelj. Prvi film mu je bio "Indijankin muž" (The Sqaw Man, 1914.). E sad, da vas baš ti datumi ne zbune mnogo, govorimo o filmu koji je nastao za vreme Prvog Svetskog rata, toliko smo daleko otišli u ovom tekstu. Osećam kako nekima i ne prijaju baš najbolje ovi podaci, molim vas, slobodno napustite projekciju. Kada je Holivud uspeo da se dokopa svoje slave, a to su počeci dvadesteih godina XIX veka, De Mil je već bio na vrhuncu svoje vrste, uspeo je da postane jedan od najangažovanijih reditelja.

    Treba napomenuti da su se filmovi pre ustanovljenja studija ređali kao na tacni (u zavisnosti i od dužine) pa je s tim u vezi i De Mil režirao oko šesdesetak nemih filmova, sve dok se 1929. nije prebacio na zvučne. Zvučnih ima petnaestak, a možda su razlog smanjivanja intenziteta snimanja bile i njegove godine. Umro je 1959., u 77. godini. Nećemo baš tek tako da skočimo preko svega i odemo na kraj karijere i života. Sahranjen je tu i tu, tad i tad... Ne, to ne. Svakako njegov danas najpoznatiji film (treba napomenuti ovo "danas") je "Deset Zapovesti" (The Ten Commandments, 1956.) sa (opet) Čarltonom Hestonom u ulozi Mojsija, kojeg smo imali prilike da gledamo ovih dana. I svake godine za Božić ili Vaskrs, mada ne znam kakve veze mi imamo sa Jevrejima, osim posredno preko Hrista?! Ali dobro.

    Njegovi zvučni filmovi su posle 1940. svi bili u koloru, a takođe i neki nemi ali u dvokolornoj tehnici (koja danas skoro da se ne koristi), čime je uvek bio ispred vremena, ili je želeo da bude mainstream kako bi se danas reklo. Pomenusmo religijske spektakle i "Deset Zapovesti", možemo da naglasimo da je De Mil pravio i istorijske i vestern spektakle. Uglavnom spektakle. To je valjda zaslužio time što je bio tipični studijski reditelj i pridržavao se striktnih producentskih pravila snimanja filma. Davao je publici baš ono što je ona nesvesno i htela a pre nego što je uopšte i znala da to želi. Nisu njegova dela bila konzervativna, naprotiv, bila su puna seksa, preljube, mučenja, nasilja i prevara. Samo, razlika je bila u tome što se na kraju svi pokaju i operu svoju prljavu prošlost, shvate greške i izvuku neko naravoučenije.

   Formula koju je koristio godinama, i koja je kasnije (do dan danas) kopirana na hiljade puta od strane drugih reditelja i producenata. Ako je neko rediteljski majstor po šablonu, onda je to definitivno De Mil. Nema tu baš nekih inovativnih tehnika, mada u ono vreme svaka nova stvar je bila pionirska. Govorilo se za njega da je bio strog i rigorozan, često je terao glumce da glume u opasnim scenama, a voleo je i tačnost. Mogao bih i da nabrojim neke poznate naslove, i da se ne ponavljam - google za sve ostalo. Svoj prvi (gore pomenuti) film je prerađivao još dva puta, a i ovaj drugi ("Deset zapovesti") je bio rimejk neme verzije iz 1923. Napravio je i priču o Kleopatri 1934., Samsonu i Delajli 1949., a jedinog Oskara za najbolji film dobio je za delo "Najveća predstava na svetu" (The Greatest Show on Earth, 1952.). Inače, to se smatra jednim od najslabijih "Oskarovaca", jer se zna koja su (makar dva) bolja filma snimljena te godine.

    Rasprave tipa ko je bolji i čije je najbolje nas možda i ne interesuju. Inače, te 1952. je ustanovljena nagrada "Sesil de Mil" za životni doprinos na filmu a uručuje se na ceremoniji "Zlatnog globusa" (Golden Globe Awards). On je i dobio prvu nagradu. "Kako može mrtav čovek sam sebe da nasledi"? Drugi put, drugi put... Sad se odjavljujemo i završavamo priču uz nadanje da smo nešto novo i naučili. Nije najbolji ali je najuspešniji. Mada ni to nije baš neka generalna slika De Milovog lika. U svakom slučaju, ne mogu više da se mučim. Do sledeće prilike.

Jer maštovitije nisam umeo.

   Šta to? Naslov. Zato je i podnaslov opravdao postojanje, a moja maštovitost se svela na izmenu jednog jedinog slova u imenu. Dakle, ko ne zna da čita na engleskom, ono y na kraju imena je ustvari i. I tako dalje. I mislim da niko nije toliko glup. I čovek o kojem se ovde priča se, prema tome, zove Henri Fonda. I ne zove se on prema tome, on je daleko veća ličnost od obične semantičke rasprave. I ne može nekoliko rečenica zaredom da počinje istim slovom. I nikako ne bi smele da počinju slovom i. Inače, osim toga?

   Osim toga, Henri Fonda je ličnost kojoj posvećujem ovaj škrabopis. Pošto ni dovoljno maštovit naslov nisam uspeo da smislim, vi pretpostavljate da će tekst biti daleko nemaštovitiji. Pa, možete da imate svoje sumnje. Pominjao sam probleme na koje nailazim u pisanju o pozatim ličnostima, to se i ovde prenelo. Dobro, na stranu sve to, o kome je ovde reč? Šta, kao niste čuli za Henrija Fondu? Hajde, nećemo ni to da vam uzimamo za zlo; osim zagriženim gledaocima, današnjoj publici je njegovo ime zaista malo poznato. Eto, ovde mu posvećujemo tekst koji on zaslužuje, jer nije bez razloga jedna od najvećih zvezdi američkog filma. 

   Bio. I to zvanično kao šesta muška zvezda u istoriji Holivuda (opet po izboru Američkog Filmskog Instituta - AFI). Opet nešto na i? It Won't Happen Again. Ovo na engleskom se ne računa. Zaključismo da je Henri Fonda bio, što će reći da nije više među živima. Tačnije, od 1982. Rodio se 1905. u Nebraski. Porodica mu kao vuče poreklo iz Holandije, a on sam je studirao novinarstvo, iako ga nikad nije završio. Kao i mnogi u to vreme, karijeru je započeo na Brodveju. Sa dvadeset godina je jedna gospođa prepoznala njegov talenat i uvrstila ga u svoju predstavu. Ni manje ni više, nego Dodi Brando, majka Marlona Branda. Barem znamo kako je Brando došao tamo gde jeste. Na stranu sve ostalo.

    Muvao se po raznim filmskim kampovima na istočnoj obali, gde je upoznao svog velikog prijatelja, i takođe veliku holivudsku zvezdu, Džejmsa Stjuarta (James Stewart). Posle uspešne role u brodvejskoj predstavi, odlazi u Holivud da snimi filmsku verziju komada "Farmer se ženi" (The Farmer Takes a Wife, 1935.). Do rata mu je karijera procvetala, a možda najbolju ulogu odigrao je u filmu "Plodovi Gneva" (The Grapes of Wrath, 1940.), reditelja Džona Forda (John Ford), glumeći Toma Džoada (Tom Joad) sina farmera iz Oklahome koji se na početku filma vraća iz zatvora. Tomova porodica je zbog tadašnje svetske krize morala da ode iz svog doma i da luta po Americi tražeći mesto pod suncem, a on je kao najjači predstavljao njenog zaštitnika. Scena na kraju filma gde se on rastaje sa majkom jer mora da beži, uz obostrano plakanje, je za mene jedna od najdirljivijih scena na koju sam u nekom filmu naišao do sad. 

   Uostalom, ko mene pita za bilo šta? Za ovu ulogu je bio nominovan za Oskara, i nije ga dobio. Kad je došao II Svetski rat, otišao je da služi svojoj zemlji i vratio se posle tri godine sa odlikovanjima. Posle nekoliko zapaženih uloga, odlučuje da ode sa filma i da se opet posveti pozorištu. Ako za neke možemo da kažemo drugačije, Fonda je bio podjednako uspešan i filmski i pozorišni glumac. Vratio se ubedljivo, ulogom porotnika #8, u (pogađate) ostvarenju Sidnija Lameta (Sidney Lumet) "12 gnevnih ljudi" (12 Angry Men, 1957.). Znam da ste za ovaj film svi čuli jer se na IMDb-u kotira jako visoko. Eto, možda i grešim u proceni da ne znate ko je Henri Fonda. Pošto se radnja ovog filma zna, nećemo je prepričavati, dodaćemo samo da je ovo bila druga nominacija za nagradu Oskar za glavnu mušku ulogu, i drugi Fondin "neuspeh". Ovo pod navodnicima je zbog onih koji smatraju da nagrada Oskar i ne predstavlja neko merodavno sredstvo ocenjivanja kvaliteta.

    Ne mogu reći da je u daljoj karijeri lutao između uloga, između Brodveja i Holivuda, ali se može reći da je njegov status zvezde ipak ostao neukaljan. U mnogim ulogama je glumio poštene idealiste, često i naivne. Može se u kontekstu toga spomenuti film "Bilo jednom na divljem zapadu" (Once Upon a Time in the West, 1968.), reditelja Serđa Leonea (Sergio Leone), gde Fonda igra Frenka, čini mi se po prvi i jedini put kriminalca. Pošto je početno odbio ulogu, na kraju je nevoljno odlučio da se okuša i u ulozi zlikovca nežnog lica koji ubija čak i žene i decu. Što se tiče žena i dece, to je već neka druga priča.

    Fonda se ženio pet puta, ali na stranu to, na stranu prolazni brakovi drugih filmskih zvezda, neki Fondini potomci su ipak ostavili zapaženiji trag u Holivudu. Znači, nije se "mučio" uzaludno, pa se danas može razgovarati i o glumačkoj porodici Fonda, iako je svakako Henri i dalje najpoznatiji i najčuveniji. Njegovog sina znamo iz filma "Goli u sedlu" (Easy Rider, 1969.); naravno on nije Denis Hoper (Dennis Hopper - saputnik u filmu i reditelj), nego Piter Fonda (Peter Fonda), onaj sa lepšim Harlijem (pisaćemo nešto konkretnije o ovom filmu vrlo brzo). Piterova ćerka je Bridžit Fonda (Bridget Fonda), manje poznata, doduše imala je malu ulogu u filmu "Kum III" (The Godfather, Part III, 1990.) i još neke. Henrijevu ćerku (ili Piterovu sestru) znamo iz simpatičnog i kultnog filmčića "Barbarela" (Barbarella, 1968.). Ah, prelepa Džejn Fonda (Jane Fonda) kao Barbarela (ženski pandan Flešu Gordonu), smešni zlikovac Duran Duran, i još smešnija (ali podjednako simpatična) ona sprava za "mučenje". Nećemo dalje, ovo je ipak tekst o njenom ocu.

   Baš me zanima šta li joj je on rekao videvši je kako se skoro gola praćaka po onom svemirskom brodu? Dobro, profesionalizam pre svega. Piter i Džejn su za svog oca govorili da je bio uvek nekako na distanci, ali da ih je svestrano pomagao u njihovim karijerama, iako bez protežiranja. Ništa preko veze, morali su sami da stvaraju svoja imena. Kao. Poslednja uloga Henrija Fonde je bila u filmu "Na zlatnom jezeru" (On Golden Pond, 1981.), sa partnerkom Ketrin Hepbern (pomenuli smo u članku o njoj) i ćerkom Džejn u sporednoj ulozi i ulozi producenta. Kako je Džejn rekla, taj film je bio njen poklon svom ocu. Već ozbiljno zašao u godine i teško bolestan, Fonda je za ovu ulogu konačno dobio Oskara. Može se reći da mu je poklonjen zbog ranijih previda, iako se svi slažu da nije bilo nezasluženo. Ne mogu potvrditi, još uvek nisam pogledao.

    I tako, možemo da se vratimo na rečenice koje počinju sa i, ono najozbiljnije je prošlo. I priča o Henriju Fondi polako dolazi do svog kraja. I tako, još jedna velika ličnost je s moje strane ispoštovana, nadam se da se vama svidelo, nadam se da Henri nema ništa protiv. Ili da me njegovi potomci ne tuže za neka prava?! Šta znam šta sve može da me snađe. Ah, rečenica koja počinje sa š - nedoslednost. Idemo kući, ovde je kraj. Jutjub na moju žalost ne počinje sa i. Izašli smo.

Pa ko je onda?

   Za sve filmski neupućene duše, opet ću morati da pojašnjavam stvari iz početka. Na tom početku odmah možemo i da krenemo sa činjenicama. Odri Hepbern (Audrey Hepburn) je, pretpostavljam, jedna od najpoznatijih glumica klasične ere filma. Sebe sam smatrao filmskim laikom (pre nego što sam ušao u sve ovo), i ni na kraj pameti mi nije padalo da postoji nešto drugo. Ako sam znao da nabrojim makar tri glumice iz tog perioda, verovatno bih se začudio na spostvenom (ne)znanju... I da, konačno pišem tekst posvećen jednoj ženi, ipak ne želim da budem prozivan za eventualne previde. Živimo u društvu u kakvom živimo. Viva la revolucion.

    Simbolika ide do kraja, ako sam već odlučio da nešto posvetim ženama, neka to onda bude ženi koja je u Holivudu ostala najpoznatija baš po borbi za ženska prava. Varjače u ruke i na snimanje. A ne, nije to. Naravno, to je samo jedna od asocijacija na zvanično najbolju žensku glumicu koja je prošla kroz Holivud XX veka (AFI's 100 Years... 100 Stars). Da ne krijemo više ništa, dakle u pitanju je Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn, nikako ne sme da bude KathErine, jer je upravo ona ispravljala novinare koji su pravili grešku oko pogrešnog zapisivanja njenog imena). Nedoumice nema, nije Odri bila jedina sa prezimenom Hepbern, a nije bila ni najbolja (iako njoj pripada drugo mesto na istoj listi). Nema nikakvih problema, moje zaprepašćenje svojim neznanjem je tada bilo verovatno i veće.

   Govorimo o najvećoj ženskoj holivudskoj zvezdi. Ketrin je rođena u Konektikatu, 1907., bila napredno dete, izbačena sa fakulteta i otišla na Brodvej. A valjda je kasnije završila taj fakultet, treba da se proveri, ne moram baš sve ja. Kad je imala 14 godina, njen brat se obesio iz nerazjašnjenih razloga, pa je ona dugo slavila njegov rođendan kao svoj. Bizarno. Dalje, posle zapaženih uspeha na Brodveju, preselila se u Holivud, i već za svoj treći film "Ladolež" (Morning Glory, 1933.) dobila prvog Oskara za glavnu žensku ulogu. Možemo u ovom pasusu i da završimo svu famu oko toga - ona je najuspešnija glumica (po standardima Američke Filmske Akademije) sa čak četiri Oskara za glavnu žensku ulogu, uz 12 nominacija. Što je mnogo, mnogo je (više nominacija od nje ima samo Meril Strip - Meryl Streep).

   Tekstovi koji opisuju ličnosti mi uglavnom budu manje zanimljivi, baš zbog toga što ovde ubacim najviše podataka sa interneta, a najmanje svojih zapažanja. I za to sam opet kriv ja, nije sporno. Naravno, o ličnostima mora da se priča podjednako kao i o filmovima i ostalom što prati film. Opravdah samog sebe, sad mogu da se vratim prepisivačini. Nakon instant uspeha, krajem tridesetih nastaje nagli pad Ketrinine popularnosti, a ona postaje "otrov za blagajne". Skoro pa svi filmovi u kojima ja glumila u tom periodu su loše prolazili sa zaradama. Za nju su govorili da se nijedna zvezda nije tako brzo popela u očima javnosti i kritike a onda još brže pala. Dobro, vratila se ona posle, da nije, ne bismo ni pričali o njoj, don't worry.

   Film koji je vratio na vrh i ponovo u javnost je bio "Filadelfijska priča" (The Philadelphia Story, 1940.). Njena dva saradnika u tom filmu su bili Džejms Stjuart (James Stewart) i njen veliki prijatelj i dugogodišnji saradnik Keri Grent (Cary Grant). Klasična skroubol komedija (screwball comedy - podžanr koji danas ne postoji a koji je nekad bio jako popularan u Holivudu - pisaćemo) reditelja Džordža Kjukora (George Cukor), o ljubavnom trouglu, sa puno pametnih dijaloga, simpatičnih dosetki i raspleta, najuspešniji film te godine. Dobijamo novu Ketrin Hepburn, onakvu kakva će ostati u narednim filmovima - uglavnom će glumiti pametne, stabilne, drske, oštre i žene visprene na jeziku, a pre svega žene koje se bore za svoja prava. A dobro, ni prva ni poslednja - podrugljivo dopisuje muškarac. Sram me bilo.

   Njen privatan život se nije mnogo razlikovao od onog na filmu, ili obrnuto, njene uloge su bile prilagođavane njoj, i ona ih je birala. U holivudskim krugovima je bila čudak, gajila je antiholivudski stav, retko se slikala, retko davala intrervjue, nije pričala o svojoj privatnosti. Oblačila je pantalone u vreme kad ženama nije padalo na pamet da to rade. Eh, koliko muškaraca danas nosi suknju. Ketrin, Ketrin, ... Služila se i čudnim akcentovanjem reči, a Entoni Hopkins (Anthony Hopkins) je priznao da je ono upravo uticalo na formiranje govora Hanibala Lektora. Pomenuli smo njenu neprestanu borbu za ženska prava, da dodamo i da se ponašala kao muškarac (ustvari je sebe gledala ravnopravnu njima, opet u vremenu kad mu vreme nije), retko se i šminkala.  Zato su verovatno i kružile glasine da je bila biseksualna. Jako bitan podatak za ovaj tekst.

    Posle filma "Afrička kraljica" (The African Queen, 1951.), dalji uspeh u Holivudu joj je bio zacementiran. Snimanje tog filma je inače delimično obavljeno u Africi, a Ketrin je iz inata svima pila vodu sa lokalnih izvora i zbog toga dobila dizenteriju. Zgodno je da se pomene da je njen partner u filmu Hemfri Bogart (Humphrey Bogart) pio viski umesto vode. Naravno, nije dobio dizenteriju, a zaključak nije da ne trebamo biti tvrdoglavi nego da trebamo da se alkoholišemo. Još jedna sramota na moj račun. I o ovom filmu konkretnije drugom prilikom. Sledeća dva Oskara za glavnu žensku ulogu je dobila glumeći u filmovima "Pogodi ko dolazi na večeru" (Guess Who's Coming to Dinner, 1967.) i "Zima jednog lava" (The Lion in Winter, 1968.). Još jedan nedostaje.

    Partner u filmu "Pogodi ko dolazi na večeru" joj je bio Spenser Trejsi (Spencer Tracey), tada jako bolestan, a koji je umro nekoliko dana posle snimanja filma. Ketrin nije otišla na njegovu sahranu iz poštovanja prema njegovoj porodici, i nikad nije pogledala taj film zbog bola koji bi joj nanosila uspomena na Trejsija. O čemu je reč? Pa oni su bili najtajniji poznati par u Holivudu, eto, od 1942. pa do njegove smrti. Veza njihova je bila više od emotivne, i uvek mi bude zanimljiv odnos starijeg muškarca i mlađe žene koja se odnosi premu njemu sa dubokim poštovanjem. Bilo nekad... Da se ipak zna i to da je ona bila udavana samo jednom, i to još početkom tridesetih, pa se razvela, dok Trejsi nikad nije izašao iz svog braka. Nije imala ni dece. Feministkinje su joj zamerile na izjavi da deca i karijera ne mogu zajedno. Možda i bolje pravična iskrenost, nego lažna skromnost. Ovde zaključujemo da je nekad očigledno sve bilo bolje. A nismo verovali našima kad su nam pripovedali.

    Poslednjeg Oskara je dobila za ulogu u filmu "Na zlatnom jezeru" (On Golden Pond, 1981.), i to 48 godina posle prvog! Rekord u prilog njenoj dugovečnosti. Njen partner u tom filmu je bio, već na samrti, Henri Fonda (Henry Fonda), kome je bukvalno poklonjen Oskar za glavnu mušku ulogu, verovatno zbog ranijih "previda" oko njegovih filmskih izvedbi. Ketrin je umrla 2003. godine, u 96. godini života, a meni za zaključak ostavila tako malo prostora za zatvaranje ovog skromnog teksta. Dama simbol zlatnog Holivuda, ženstvenosti i borbe za prava žena, ličnost bez presedana. Od mene skromno: a i od koga je, dobro je i toliko. Malo nebitnih reči na kraju dok pokušavam da na jutjubu nađem nešto što bi bilo apropriate. Naćiće se valjda.

Da se vratimo.

   Prošlo je tek ili već četiri dana, iznuđeno sam odsustvovao, a glava se već ispraznila filmskih tema i filma. No, ne smem da se zapustim, pokušaću, makar i na silu, da završim ono šta sam ionako imao u planu. Pisaću tekst o Feliniju. Kao da liči na prezime nekog fudbalera, možda takvih i ima, ali ovo nije tekst o njima. Još jedna ličnost koja zaslužuje da bude pomenuta među prvima. Napomenuo sam da želim jednog dana da postanem reditelj i da posebnu pažnju pri odabiru filma posvećujem upravo režiji. Ovde samo uopšteno.

   Ne pomenusmo ni puno ime ovog gospodina, a već brbljamo nešto. Nema ni onog originala u zagradi. Dakle, Federiko Felini (Federico Fellini), da stavimo stvari na svoje mesto. Etiketu najboljeg nećemo da lepimo nikome, tako ni Felinija ne možemo da nazovemo najboljim italijanskim, pa ni najboljim svetskim rediteljem. A da je među najboljima, jeste, spora nema. Možda može da se nazove najuticajnijim. Prvo morate da čujete za njega, pogledate njegove filmove, pogledate ih opet, pa još desetak puta, i onda iznova ostajati zbunjeni. 

   Stil mi se polako smiruje, a možda sam samo i umoran. Posle toliko uvodnog hvaljenja lika i dela Felinija, stiče se utisak da ne može o njemu da se piše tek tako, improvizacijom. Međutim, daleko od toga da su njegovi filmovi improvizacijia, sa druge strane nešto što se zove klasičan film nisu sigurno. Kod Felinija su spakovani na jednom mestu snovi, detinjstvo, magija, cirkus, duša, ... Simboli kojih, zajedno, vrlo malo ima u radovima nekih drugih umetnika. Zato i nastaje ta zbunjenost. Zbunjenost i opčinjenost. Što mu opet daje zbunjenost.

   Rođen je u Riminiju, u Kraljevini Italiji, 1920. godine. Podatak za neke druge možda manje važan, mi to ionako ne možemo da biramo. Međutim, Felinijevo detinjstvo i njegova opčinjenost detinjstvom je imalo veliki uticaj na njegove radove. Konkretno, pogledajte film Amarkord (Amarcord, 1974.), to će mi uštedeti nekoliko redova pojašnjavanja. Da se vratimo, ima toga dosta pre Amarkorda. U detinjstvu često bežao iz škole u cirkus (ili je voleo cirkus ili je mrzeo školu - za prvo nismo sigurni, drugo već možemo da razumemo), kasnije počinje da se bavi karikaturom i crtanjem, upisuje fakultet, piše kratke priče za radio emisije. I tako to ide sa svakom pričom, dok se nešto krupnije ne desi. Onda je upoznao reditelja italijanskog posleratnog filmskom talasa u ekspanziji, Roberta Roselinija (Roberto Rosellini). Talas je nazvan neorealizmom, i bio je takođe jedan od najuticajnih perioda u istoriji filma. Felini je pomogao Roseliniju oko pisanja scenarija za film "Rim, otvoreni grad" (Roma, citta aperta, 1945.), postao njegov učenik, naučio filmski jezik i nastavio dalje. 

   Nešto mi deluje kao da sam malo požurio, protrčaću preko teksta, možda ipak da malo lupetam?! Two plus two is four; ništa idemo dalje. Neorealizam, period koji je odveo italijanski film u sam vrh svetske kinematografije (danas je verovatno samo Holivud ispred njih) zaslužuje poseban tekst. Felini se osamostalio tek posle pet godina, a njegovi filmovi polako skreću sa neorealizma, i teme krize i bede u posleratnoj razrušenoj Italiji zamenjuju snovi, imaginacija, psihički problemi i možda nadrealizam. Prvi film koji je korežirao mu je bio Svetla Varijetea (Luci del Varieta, 1950). Već je tu napravljen pomenuti pomak sa neorealizma. Ne baš najbolji start, ali je kasnije krenulo.

   A krenulo se od ulice. Pa dobro, "Ulica" (La strada, 1952.), mešavina njegove vizije filma i ipak nešto malo neorelizma, delo koje ga vodi na presto vanameričke kinematografije. Baš su ga amerikanci i prepoznali, na 29. dodeli Oskara, u novostvorenoj kategoriji za strani film (filmovi koji nisu na engleskom - Best Foreign Language film), prvu nagradu odnosi Felinijeva Ulica. Eto, možda je upravo i poznat zbog toga što je prihvaćen u Holivudu više nego iko drugi. Na kraju je sakupio četiri Oskara u istoj kategoriji. Pretpostavljate da niko nema više od njega. I pogodili ste, nema. Još neki podatak: glavnu žensku ulogu u ovom filmu je igrala njegova supruga Đulijeta Masina (Giulietta Masina), osoba koja će imati velikog uticaja na Felinija i njegove filmove; sa kojom će imati samo jedno dete, a koje će umrti već posle mesec dana. Oni su ipak ostali verni jedno drugome do kraja: on je umro 1993., a ona 1994. Ljubav u praksi, tako deluje. 

    Uticaja u životu ima na sve strane, a uticaj koji je Felini imao na film je nemerljiv. Lista poznatih i velikih reditelja koji su došli posle njega je impozantan, a nema nepoznatog koji sme da se nazove rediteljem a da nije makar nešto "pokupio" od njega. Najpoznatiji saradnici su mu bili i producenti Karlo Ponti (Carlo Ponti, preminuli muž Sofije Loren) i Dino De Laurentiis, Glumac Marčelo Mastrojani (Marcello Mastroianni), kompozitor Nino Rota (pogledati holivudsko remek-delo - Kum, "The Godfather"; i pogađati kompozitora); a pomenutim filmovim bih dodao i "Kabirijine noći" (Le notti di Cabiria, 1957.), "Sladak život" (La Dolce Vita, 1960.), i 8 1/2 (Otto e mezzo, 1963.). Uz pomenutiu Ulicu i Amarkord, ovo su dela koja ne mogu da se opišu rečima. A "Osam i po" je film koji kao da nije sa ovog sveta. Pogledati. 

   Sumiramo: nikad više podataka u jednom tekstu, nikad više nabrajanja. Moram da ponovim da sam malo pogubio konce, i takođe moram da obećam da ću se truditi da ispravljam greške. Nije ovo wikipedija, ipak. Uostalom, imate je, pa je i posetite. Imate i internet kad ste već tu, pa lepo krenite Feliniju u posetu. Redom. Znanja nikad dosta. Ne prepoznajem sebe, zaista. Nešto mi ovde fali, neka svađa. Ah ne, moram u još jednoj iznuđenoj rečenici da pomenem jutjub, pa da postavim neki link. Hajde da pokušam. Biće toga još, bitno je da smo se vratili.

Ma nešto za decu.

    Odmah da razrešim dilemu, mada kad malo bolje razmislim nisam siguran da li dilema uopšte i postoji. Prva asocijacija na spominjanje pojma iz naslova su valjda crtaći. Crtani filmovi. Animirani filmovi. Kako već... Ili možda Diznilend? Ili Miki Maus? Ali to onda više nije prva asocijacija. Dakle, dileme ipak ima. I odakle meni ideja da na blogu o filmovima pišem o nekom zabavnom parku? Međutim, među ljudima koji ponešto o filmovima i znaju, zabuna apsolutno ne postoji. 

   Za mene takođe zabune nema. Volt Dizni (Walt Disney - iz naslova) predstavlja jednu od najvećih ličnosti u istoriji Holivuda i filma uopšte. Jedan od najvećih umetnika i inovatora, najvećih vizionara je upravo ovaj čovek. Sve samo najveće. To je moje mišljenje. Druga osoba je Čarli Čaplin. O njemu, drugom prilikom. Voltu je posvećen OVAJ tekst. O crtaćima i o Diznilendu znamo i svašta i nešto i previše. Čovek koji stoji iza svega toga je današnjem svetu ipak malo veća nepoznanica. Verovatno zato što je umro još davne 1966.

    Rodio se 1901. u porodici Irsko-Kanadskog porekla (ako je uopšte i važno), u gradu Čikagu. USA, of course. Pohađao noćne škole crtanja (ne verujem da bi danas uspeo da uradi nešto sa tim), pokušao da se prijavi kao dobrovoljac u Prvom Svetskom ratu, odbijen zbog mladosti, onda bio u Crvenom Krstu, a na kraju sa svojim prijateljem (takođe umetnikom u nastajanju), čudnog imena, Jub Iverksom (Ub Iwerks) osnovao studio u Kanzas Sitiju. Nema potrebe da ulazim u detalje, negde tamo se preselio u Holivud, sa bratom Rojem (Roy Disney) i prijateljem Iverksom napravio studio, počeo da pravi kratkometražne neme i naravno crno-bele crtaće, i imao neke uspehe, nemam pojma, tako kaže wikipedija. A ja neću da budem wikipedija.

    Ono što odvaja uspešne od neuspešnih, velike od malih, žito od kukolja (dobro, ovo baš i ne) je ideja. Ideja i ono što iz nje proishodi. Ideja koja je Diznija takođe nepovratno lansirala u svet besmrtnih je bio samo jedan običan miš. Pa, možda jeste miš, ali svakako više nije mali. Naravno, Miki Maus (Mickey Mouse). Njegovo pojavljivanje se poklopilo sa pojavom zvuka na filmu (1927. godina), i sve zajedno, Mikija sa Voltom odvelo u legendu. Prvi zvučni kratkometražni crtani film se rodio - Parobrod Vili (Steamboat Willie, 1928.). Ne treba napominjati koliki je uspeh ovaj crtać doživeo, koliko para zaradio i koliko ga je ljudi pogledalo. I dan danas gleda.

   Nije baš ni sve lako išlo Dizniju posle ovog uspeha. Danas svaka legenda izgleda šareno, ali biti deo nje u stvaranju je jedan veoma mukotrpan posao. Ustvari, odakle ja to da znam, možda su svi heroji samo sedeli skrštenih ruku i pili čaj?! NOT. Serijal muzičkih kratkih crtaća, Silly Simphonies, je dodatno učvrstio Diznijevu reputaciju, kao i prvi Oskar dobijen 1932. (za nešto tamo, nemam pojma). Od 1935., Diznijevi crtaći dobijaju boju (Technicolor), a Miki Maus svoje prijatelje (ne baš 1935., ali tu negde) - Paju Patka (Donald Duck), Šilju (Goofy) i psa Plutona (Pluto). U tom periodu nastaje i najbolji crtać koji je Dizni napravio (nacrtao, osmislio, šta ja znam) - Tri Praseta (The Three Little Pigs, 1933.).

   Onda dolazi još jedno delo koje je zauvek promenilo filmsku industriju, a animirane filmove dodatno. I konačno. Volt Dizni sa sad već brojnim saradnicima odlučuje da napravi dugometražni crtani film. Na kraju su ga i napravili. Više ništa neće biti isto, a razlog zbog koga sam ja stavio Volta Diznija u blog o filmovima je konačno opravdan. Što će reći - animirani filmovi su zbog njega i njegove kompanije postali ravnopravni sa igranim. Ta njegova kompanija (danas se zove The Walt Disney Company) postaje ravnopravni studio sa svim ostalim velikim i manjim holivudskim. Volt Dizni nije samo običan crtač i karikaturista, on je i producent, reditelj, tekstopisac, pozajmljivač glasova (konkretno Miki Mausu sve do 1947.), zabavljač, filantrop a sveukupno filmski genije.

   A koji je to dugometražni animirani film promenio filmsku industriju i poimanje crtaća uopšte? Imate pravo jednom da pogađate - tačno, Snežana i Sedam Patuljaka (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.). Taj film je nastao još davne 1937. godine; e to je podatak za divljenje. Pa moja baba je rođena te godine! Promenilo se od tad mnogo toga, ali način pravljenja crtanih filmova, koncepcija, teme i ideje su ostale iste. Snežana i patuljci su postavili pravila. Znamo svi šta se dešava u ovom filmu, ko ga nije gledao je verovatno imao traumatično detinjstvo. "Aj ho, aj ho, ne damo Kosovo". Tako valjda ide ona pesmica patuljaka.

   Ostaje i ona čuvena legenda da je Volt odlučio da se kriogeno zamrzne posle smrti (umro je od kancera pluća, valjda je pušio previše) i da mu telo stoji negde u nekom Diznilendu. Što se mene tiče može i tako. Šta je sve ostalo iza njega ne mora da se spominje: zabavni parkovi, desetine kultnih crtanih filmova, kompanija koja danas zarađuje milijarde, pa eto i zamrznuto telo (nije sigurno - urbana legenda) i šta ja znam šta još. Međutim, ono najbitnije što je iza njega su ideje. 

    Na kraju, koliko su njegovi filmovi revolucionarni i kvalitetni, mogu da posvedoče i naši komentari s vremena na vreme: "kako su ti crtaći nenormalni (kao u pozitivnom smislu) i kako ih je verovatno smišljao neko na teškim drogama". Kako se vreme neprestano menja, danas je ovo inače pohvala. Da se Volt slučajno ne uvredi. Prokrstarimo li jutjubom, nema šta nećemo naći, a ovde Diznija nazivamo narkomanom. Stvarno nije u redu. Jutjube, izvinjavam ti se.