Od svih glumaca koji su kao vino, ili koji nikad ne stare, Max Von Sydow mi je u skorije vreme postao prva asocijacija na iste. Ovoga puta nema uvoda. Iako danas i nije najvremešnija osoba u svetu filma (prvi mi na pamet padne Kirk Daglas), svakako je glumac čiji se fizički izgled ne menja makar 40 godina, kako to u naslovu i stoji.
 
 
   Rekao sam da neću da pazim na rečenice i da ću da pišem sebi za dušu. O tome se zapravo i radi. Nespretna digresija. Hajde probajte da zamislite našeg glumca Pavla Vujisića i neke najpoznatije njegove uloge. Setite se nekih manjih uloga. Setite se svih njegovih uloga. Nađite video zapis njegovih uloga na filmu. Da li je Pavle Vujisić nekad bio mlad?
 
   Ista je priča i sa Nikolom Simićem. Da li su oni kasno sazreli kao glumci ili su im rani radovi potpuna nepoznanica, može se diskutovati?! Šta je to u čoveku što mu ne da da ostari ili što ga rano "konzervira"? Iskreno, nemam pojma. Biohemijski procesi u organizmu mi nisu potpuna nepoznanica, ali, hej, zar je bitno?!
 
   Za švedskog glumca (von Sidova) sam prvi put čuo pre nekoliko godina, a pre 2-3 prvi put i pogledao neki njegov film. Juče sam ispratio još jedan, i zaista iskreno ostao zapanjen njegovim izgledom. Pomenuću i uporediću tri filma i ono što me oduševilo ili zbunilo.
 
 
   U filmu "Isterivač Đavola" (The Exorcist, 1973.), on glumi sveštenika Merina, koji ima iskustva sa datom radnjom (egzorcizmom) i koji je očigledno star, slab i na samrti. Na kraju filma umire. Odneo ga đavo. Ne, ovo nije psovka. U filmu u epizodama "Dobre namere" (Den goda viljan, 1992.), koji nam priča priču o roditeljima poznatog reditelja Ingmara Bergmana, Sidov glumi Bergmanovog dedu (po majci) koji je opet ostareo, umoran i na samrti. To što ima ženu barem 25 godina mlađu ga ni malo ne podmlađuje.
 
 
   Francuski film "Ronilačko odelo i leptir" (Le scaphandre et le papillon, 2007.) govori o istinitom događaju jednog novinara i fotografa koji je doživeo moždani udar i završio u komi sa sindromom zatvorenosti (nemogućnost pomeranja tela i govora, uz jedino treptaje levog oka). Sidov glumi njegovog oca, ostarelog, u godinama, nepokretnog, mada ne i na samrti u ovom slučaju.
 
 
   Od čega je taj čovek sazdan, voleo bih da znam?! Ja mu se iskreno divim, što zbog glumačkog umeća, što zbog baratanja i maternjim švedskim, što francuskim i engleskim jezikom na vrlo zavodnom nivou. Za razliku od Nikole Simića, Maks von Sidov ima uloga u kojima je mladić. Vikipedija u pomoć. Ostavljam i slike za upoređivanje i u prilog ove priče. Laku noć.