Film na dan

     Play it Sam, play "As Time Goes By".

    Znamo skoro svi odakle je ovo. A opet, nije toliko ni važno. Kazablanka. U mojih je Top 10, bez pogovora. Jednom ću vam izdiktirati tih svojih deset najboljih. Nije toliko ni specijalno, mnogi se filmovi ponavljaju i prepisuju. Trebalo mi je neko vreme da je sklopim. Mislim na listu. Kako znam da neće da se menja? Pa i ne znam. Ima li tamo negde u etru nepogledanih filmova još neki koji je zreo za top liste? Verovatno. Imam li vremena da ga nadjem? Manje - više verovatno.

   Drugi pasus. O čemu pričamo u ovom tekstu? O filmovima, kao i uvek. Da sam makar stalno pričao o filmovima, pa da nemam ovaj grozni osećaj laganja. Dobro. Kazablanka je davno bila na dnevnom redu. Njene replike mogu da se proučavaju svaka za sebe. Naravno, možemo i da se pravimo pametni. Nećemo. Kako vreme prolazi? Ne treba nam znak pitanja. Aham, dakle "dok vreme prolazi" bi bilo bolje? Moguće. Ali ja, za razliku od onog ministra koji ne zna da broji preko milijardu nemam specijalnog prevodioca sa kinesko-engleskog, pa onda moram sam.

   Radim i grešim. Baš kako vreme prolazi. A šta se to dešava sa našim filmovima dok prolazi vreme? Kako mnogi reditelji kažu: "dok prolazi vreme, mi starimo, a filmovi ostaju isti". Šta se to onda dešava sa nama, bolje je pitanje?! Na ovom mestu, možemo da otvorimo više polemika. I naravno, nijednu nećemo da zatvorimo, kako i dolikuje istom ovom mestu. Samo da vidimo u koliko ćemo redova sve to da spakujemo, pa da odemo na spavanje mirne glave. Hop, idemo u sledeću rečenicu.

   Znate i sami da sam odlučio da moja svežija pisanija budu više kontemplativnog karaktera nego obično prepisivanje pod uticajem wikipedije. Nikako da izbacim ovo w. Baš je strawa maweni, cmok. Film se pojavio u svom današnjem obliku 1895. Braća Limije (Lumiere), itd., itd. Za ovih 120 godina, o kojim bismo ciframa mogli da govorimo? Dakle, mislimo na cifre snimljenih filmova. I gde da umuvamo tone izgubljenih? Ko to sve da pogleda? 

   Kako vi volite da gledate filmove? Šta za vas predstavlja "stari film"? Da se ponavljam i opet citiram Pitera Bogdanoviča (Peter Bogdanovich)? Novi film je samo onaj koji nismo pogledali. To su njegove reči, nema navodnika. Ima li neko želju da gleda filmove iz 1915. npr.? Ima li neko želju da gleda filmove iz 1995.? Koliko je ta devedeset i peta daleko? Kako vreme prolazi, filmovi ostaju isti a mi se menjamo. Ali, zašto nam ta godina sad deluje tako daleko? Zar su filmovi stari svega devetnaest godina baš toliko zastareli?

   Zagrebe li se malo više po njihovoj površini odmah će se uočiti tehnički nedostaci. "Ha ha, ovi efekti su tako nerealni i smešni", rećiće neko. Šta je onda suština filma? Efekti? Koliko li sam samo pitanja postavio do ovog mesta, užas, majke mi! Vodeći se takvom filozofijom gledanja filmova, mi bismo samo gledali filmove od godine u kojoj smo postali svesni istih. Znači, ja sam rođen u osamdesetim, i ove filmove iz 1995. mogu da gledam. Ali! I to veliko ALI, te filmove sam već trebao davno da odgledam. Nema svrhe vraćati se više na iste. Eventualno pogledati neki sa vrha IMDb liste. Svrha, vrha, iste, liste, baš mi se potrefilo.

    Lakše nego što sam očekivao se ovaj tekst razvio. Ili je bolje: ovaj tekst se razvio bolje nego što sam očekivao? Nema šta, majstor za gluposti i prazan hod ostaje majstor za gluposti i prazan hod.  A moglo je samo "majstor". Zašto ne uglaviti još jedan pasus. Evo, njemu u čast, preći ću na sledeći.

    I sad ne znam kako bih ga započeo. Da, filmovi. Trebamo li mi "mlađi" osećati malo nezahvalniji položaj u kojem smo, a tičući se načina gledanja filmova? Da li je za nas kasno da gledamo neke "stare filmove" i klasike? Imamo li vremena za njih? Da li je isto gledati gorepomenutu Kazablanku (Casablanca, 1942.) baš te 1942. ili 2012 (te sam je godine ja prvi put gledao, pa zato podatak)? U čemu je veći užitak? Šta da radimo sa filmovima određenog trenutka, a ima ih na gomile, naročito onih iz "revolucionarnih" šesdesetih?

    Kad trenutak prođe, ostaje jedno veliko "meh, niša posebno". Zato nam ostaje vrlo malo klasika. Velikih reditelja više nema. Vreme heroja je ovek u dalekoj prošlosti. Ljudi danas nemaju živaca ni za običan jednoipočasovni "zabavni" film, a ne za npr. četiri sata "mučenja" sa Lorensom od Arabije (Lawrence of Arabia, 1962.) gde niti postoji zaplet, niti postoji ljubavna priča, niti ženski likovi. Da li je tim velikim rediteljima iz prošlosti bilo lakše da gledaju, hvataju fore, i odmah prave svoje remek-delo, nego što je mnogim entuzijastima danas?

   Mi zasigurno imamo više filmova za domaći zadatak nego što su ih imali ljudi pre pedeset godina. I pre bilo koliko godina. Vreme prolazi. Dok mi pohvatamo sve filmove iz četrdesetih, pedesetih, i dalje i dalje, kad ćemo da gledamo ove iz 2013.? A nije da ih nema mnogo. Kakav god šund da izlazi iz Holivuda, da njih nema, ne bi nikakvog filma bilo. Pa kad pogledamo "sve" filmove iz četrdesetih, pedestih i dalje i dalje, kad će da stigne na red 2013.? 2033.će? Bože, hoćemo li stići živi?

   Pošto nisam neki optimista, ne smem ni da prognoziram šta sve može da nas zadesi do 2033.će. Možemo zato i da stanemo. Još jedno pitanje za kraj: kako vam se čini tekst sa ovoliko nerešenih problema? Hoćete li da razmišljate o odgovorima? Hej, pa to su već dva pitanja za kraj. Nećemo više, garantujem. Shvatili ste poentu, nadam se. Ja sam kao i uvek mnogo hteo, mnogo započeo, pa se na kraju tresla gora i rodio miš. Ili je to sve možda samo na površini pa je suština sakrivena negde duboko? Duboke su misli moje, ah.

   Vreme će pokazati, jer kako vreme prolazi... I još nešto; ipak sam vas prevario ubacivši još jedno diskretno pitanje na kraju pretposlednje rečenice poslednjeg pasusa. A koga i briga. Laku noć, uživajte u oluji, nemojte da Vučić dolazi da vas spašava.

   Ili sa njima.

   Pre će biti da je s. S kao srećna nova godina sa sve malim slovima, srećan Božić, srećni praznici, ... Lagano, dan po dan, i praznično ludilo prolazi. Ostaje Božić, i ona famozna julijanska, pravoslavna, srpska i samo naša Nova godina. Inače, možda sam malo požurio s pisanjem, jer ta atmosfera još uvek traje, ali ću imati nekih obaveza, pa bi bio red da obavim što se obaviti mora. Dakle, pišem pod prisilom samog sebe. 

   Izgleda se najbolje izražavam kad mi tekstovi idu u paru, naime... E, ako sam i hteo da završim rečenicu, izgubio sam volju. Taman htedoh da napišem nešto pametno, kad mi izlete ono ozloglašeno "naime". Da li se primećuje kako ta jadna i toliko silovana reč iskače iz svakog drugog pasusa svih, ali bukvalno svih novina i bilo kakvih oblika informisanja? Šta se to dešava sa pismenošću naših intelektualaca, pa ne uspevaju da nađu nov način za mrešćenje svog znanja?!

   Opa, vidite kako može? Mrešćenje znanja. Gde sam ja ono stao? Pišem tekstove u paru. Dobro, to lako može da se proveri, imate kalendar sa strane. Silovanje reči "naime". Dobro, i to smo apsolvirali - inteligencija nam nije inteligentna. Praznici još uvek nisu prošli. Dobro, imam obaveza, a i mi smo narod poznat po plandovanju. Čestitke. Dobro, bilo ih je. Filmovi. Aham, pa njih nikad dosta. 

   Čemu služe praznici? Služe odmaranju, ukoliko to pohlepni demokratski vlastodršci dozvole a da se ne poklopi sa vikendom (i pod uslovom da vikend ne predstavlja samo nedeljno popodne). Moja uloga u društvu je još uvek nedefinisana, iako mogu mnogo toga da dam. Naravno, nemam gde, jer mi još samo malo fali da diplomiram, a i kad to budem uradio, sumnjam da ću ikome biti rod. Šta mi onda preostaje? Trčanje kad mu vreme jeste ili ležanje i gledanje filmova. 

   Pošto mi gledanje filmova nije više samo razonoda, nego sam odavno uključio mozak pa ga ubacio u treću brzinu (brže od toga nema smisla, kad vam kažem), ne mogu da tvrdim kako im je vreme samo u vreme praznika. Svakako, moram da izrazim žaljenje za svu radničku klasu koja je sprečena u ovakvom vidu intelektualnog uzdizanja. Rekoh već, privilegovan sam još koji mesec, dok ne uspem da se orodim sa nekim. Sve ima svoje.

    Ono što je bilo pre godinu dana, ostavićemo tamo. Internet to sve lepo beleži, i zato hvala njemu te sad imam nekoliko desetina tekstova iza svog imena. Iako sam ime sakrio. Bilo je lepo dok sam pisao onako pun poleta i oduševljenja, a možda je razlog bio taj što sam i imao razlog za to isto oduševljenje. Godina prođe, razlozi se zaboravljaju. Zašto smo ovde? Verujem da su mnogi lepo sačekali novu godinu, i da su im rezolucije drastičnije nego jednolični život koji vode?!

   Biće da sam prvi put ovako oštar prema svojim čitaocima. A, ionako se znamo - niste ovde bez razloga. A razlog je gubljenje vremena. Jedini razlog koji ne zaboravljamo dok nam vreme prolazi. Uvek nađemo razlog da izgubimo vreme. Čitamo i pišemo blogove. Blago nama. Gledamo filmove. Blago... E, pa ovde nema blaćenja. Ne dam! Šta smo novo naučili? Jesmo li uživali sa dragim nam osobama?  Jesmo li uživali uz filmove, dok je iza nas gorelo drvo u kaminu, napolju padao sneg, a mi pili vino, smejali se, pričali o dogodovštinama, pravili planove, ... ?

   Voleo bih da je makar sneg pao. Imao bih za šta da se hvatam. Ovako mogu samo da budem prost. Kako su lepe one praznične čestitke. Glupo je što ih više i ne štampaju. A ko ih pa i šalje?! Glupo je što je čarolija otišla. Na mojoj blog stranici imate link za jedan odličan filmski sajt (prigodnog i lako upamtljivog imena filmsite) koji je nekoliko dana pred katolički Božić napravio listu prazničnih kultnih filmova (ako praznični filmovi mogu biti kultni). Makar postoji kult prazničnih filmova, ako ništa drugo. Ima klasičnih, a ima i ovih modernih. Deda mrazevi, i tako to.

   Mislio sam da bi bila dobra ideja da tu listu nađete i ujedno pogledate neki film sa iste. Mada, verujem da ste mnoge sa odavno pogledali. Prošle godine, u poznatom mi nadahnuću, pisao sam nekoliko dana o poznatim prazničnim naslovima. Ove godine smo rekli da nećemo naslove. Opet, priznajem, uz sav stečeni sarkazam i mrzovolju tokom godina, nekad mi i nedostaju praznične atmosfere, uz poznati srpski kamin sa razglednica. Nekako sam u životnom procepu - nisam više dete, pa bilo glupo da se mator konj kao ja gura uz roditelje i tera ih da zajedno gledaju filmove.

   A u procepu sam jer nisam ni roditelj. Zamišljam sebe kako sa dečicom i ženom sedimo uz kamin, pijemo vino (svi osim dece), bla, bla... Huh, zamalo da me savlada patetika. I ta moja famozna nepostojeća žena nikako da zavoli vino i romantiku, inače bi odavno bila uz mene. Šta da radimo s praznicima? Da gledamo filmove? Pa, što da ne! Porodica je tu, umesto kamina može da nam posluži smederevac (pa čak izuzetno i radijator), vino u rinfuzi nije ni malo skupo, sneg ćemo da zamišljamo sa razglednica, a naše televizije će se pobrinuti za raznovrsni program i još bolju ponudu filmova.

   I šta onda više da tražimo? Ove godine je nova godina najbolja. Sledeća će već biti bolja, samo da izdržimo onih 360-tak dana bez euforije. Kao da je godina bog zna šta. Gledajte filmove. Ćao.

   Odakle početi? I nemati. A imati. 

   Završava se kalendarska godina, nezvanično se podvlače crte, a zvanično jurca na sve strane, sređuju frizure, kupuje poslednja količina zaliha namirnica, itd. Lista je podugačka, ali se u preglomaznim rečenicama ne snalazim baš najbolje. Doduše, navedeno će se obaviti tek sutra, ali ko zna, možda i ja zapadnem u vrtlog novogodišnjeg praznovanja, pa ne budem imao vremena za pisanije?!

   Prošle godine sam tekstove objavljivao i 30. i 31. decembra, što će reći da sam bio usamljeniji i patetičniji nego ove. Međutim, sutra je novi dan, kako kaže Skarlet O' Hara, ko zna dokle još mogu da se srozam?! Megamind nema ni s kim a ni gde da slavi, asocijalan je tip, pa će zato malo da piše. Sad patetiku i šalu na stranu. Ovo je trebalo da se stvori još pre mesec dana kad je ideja bila svežija. Kako nikad nije kasno, nadam se da će se sve spojiti kako treba i ispasti kako drugi žele.

    Da se ne upropastimo pričama o slavljima i praznicima (jer je tekst iza baš o slavljima, a tekst ispred mora da bude o praznicima), vratićemo se osnovama i pričati o počecima. Osnova i početak, da li je to isto? Niste ni svesni kolika je količina radosti koja me ispuni svaki put kad spontano dođem do nove ideje. E sad, bitno je i ne ponavljati se, a nije teško videti da je i o počecima pisano. Hm da, ali to je bilo o početku pre početka. Onda ćemo lako preskočiti preistoriju.

    Metafizika je disciplina koja se bavi prauzrokom, a sasvim slučajno je dobila baš takvo ime, iako je sa fizikom imala malo dodirnih tačaka. Šta želim da kažem? Posledice nastaju od uzroka. Bravo. Da bismo imali, moramo da nemamo. Tačno, ali ne baš uslovno. Ostavićemo ljude koji su imali, pa tek onda imali još više, jer većina nas nije bila u toj situaciji. Oni koji jesu sigurno neće gubiti vid i vreme po nekim nebitnim blog stranicama. Znači, ovde je samo raja. I ringe ringe.

   Treba da me bude sramota, ako uopšte želim da se nazovem piscem, ili makar da se opravdam (pošto se pisanjem i bavim), jer... Kažem vam da se sa preopširnim rečenicama i ne snalazim najbolje. Zbog čema me je sramota? Iako nevezano za ideju ove priče, roman "Imati i nemati" nisam pročitao. Pošto nemam pojma o čemu je Hemingvej (Ernest Hemingway) tamo pisao, usudio sam se da upotrebim naslov njegovog romana za svoj nebitan blog. Čak ni film (To Have and Have Not, 1944.) nisam pogledao, a kobajagi sam neki filmski bloger. Zato smo se i vratili korenima. 

   Naslov sam uzeo polusvesno, iako ne baš slučajno, a moja ideja je možda drugačija. Hteo sam da uklopim dve teme u jednu priču, ali me je razgovor o nebitnim stvarima omeo. Kao i uvek. Pa dobro, ko se ponavlja, lakše završi školu. Gde smo počeli, i kako ćemo ako nemamo? Eto, to su nam neke ideje vodilje. Jevrejska poslovica kaže "dabogda imao pa nemao", ali ni ona nije bitna. Mi ćemo stvari postaviti naopako. Ne mogu da tvrdim da ste svi kao mali bili u težoj materijalnoj situaciji, ali mogu da kažem da je odrastanje u devedestim bilo puno odricanja, iako sa mnogo lepšim stvarima nego što su eplovi telefoni.

   Generalno govoreći, nije ni samo materijalna nemaština u toku odrastanja presudna na sazrevanje naše ličnosti. Šta ćemo sa intelektualnom? Jedino smo emotivno bogati dok ne napunimo dvadesetak (i nešto), a onda postajemo pravi beskućnici. Gde bismo mogli da uklopimo filmove? Prema mojoj ideji, čeprkali bismo po najdaljoj svesnoj prošlosti i pokušali da se setimo prvih slika koje smo povezali sa filmom. Poznato je da odraz u ogledalu povezujemo sa našom ličnošću (pod uslovom da smo to mi koji se ogledamo) tek posle 18 meseci. Kada postajemo svesni filmova?

   Iskren da budem, nemam pojma. Ali, šta je sa nemaštinom? Da li je bolje imati sve što se poželeti može (ili za šta naš mozak zna da postoji), ili biti uskraćen za mnoge radosti, pa ih spoznavati tek onda kad nas želja poodavno prođe? Moglo bi se o ovome diskutovati i na filozofskom pa čak i teološkom nivou, no, mi smo ovde došli samo da ćaskamo bez obaveza. Što je mozak prazniji, to je naše zadovoljenje veće. Pa evo nam i odgovora - da bismo bili zadovoljni onim što imamo, moramo biti glupi. Glup čovek ne traži mnogo.

   Kažu da su pametni ljudi skromne osobe: gde se to onda uklapa sa prethodnom izjavom?! Zaplet kad mu rasplet nije. Setiću se mog slučaja, on mi je nekako najpoznatiji. Dakle, sve gore navedeno: odrastao sam u devedestim, u ne baš najboljoj materijalnoj situaciji, i sa ne baš najboljom emotivnom inteligencijom (tu sam malo išao u kontra smeru). Moje želje su bile ogromne a to su i sad. Ili sam glup ili pametan. Hteo sam da imam TV u boji, sad mi nije ni bitan. Hteo sam da gledam filmove, sad ih gledam i preko mere. Hteo sam da se igram sa igračkama koje nikad tada nisam mogao sebi da priuštim, radio sam jedno vreme u magacinu igračaka. 

   I tako dalje, i tako dalje, ... Hteli mi to ili ono, život se namerno igra sa nama. Ili je to Bog? Da nisam bio uskraćen za svoje želje, ne bih postao ono što jesam. A opet, nisam ni postao mnogo. Međutim, to što sam svestan onoga što jesam i nisam ili ne mogu da budem je moja velika pobeda. Nemati pa imati bi onda bila najbolja kombinacija. Osim ako nam ništa nije potrebno iako nemamo mnogo. Tad smo samo srećni u životu.

   Šta bi bio zaključak? Koji bi vam savet mogao dati? Čekaj, čekaj, pa gde su filmovi? Eh, da, mislim da se sećam svojih prvih slika sa TV-a, ali su one bile crno-bele, pa to baš i ne može da bude reprezentativno, jer ko zna šta sam ja to uopšte gledao? A nisam daltonista. Hm... Vi biste mogli da se odreknete svega, pa da počnete iz početka, i onda se uželite... Ne, ne, svako od nas ima svoj put. Savet koji bi mogla da izrekne svaka druga klinka na fejsbuku nije vredan završetka teksta jednog Megaminda! Ah, avaj, srozavam se sve više (ili niže?), moram da idem, čeka me frizer, ipak je za koji sat doček. Valjalo bi i do marketa, biće gužve sutra. Laku noć. Srećno sledeće godine.

   It's not about destination, it's about the journey.

   Čitajući sinoć neki članak Rodžera Iberta (Roger Ebert - uostalom, na ovoj stranici imate i moj tekst o njemu, i link njegove blog stranice), naleteh na jednu misao, ili bolje reći na ideju. Dobro, ideja je ona iz uvodne rečenice. A i Rodžera ćemo gotovo odmah ostaviti na miru, iako su njegovi komentari i filmska kritika zvezda vodilja mnogim ljubiteljima sedme umetnosti. Možda se profesionalniji poznavaoci neće složiti sa mnom, pa ću dograditi prethodnu rečenicu upadicom da je Ibert samo trenutno najpopularniji i najkomercijalniji.

   Pošto je dotični gospodin umro pre više od pola godine, biće ružno ako ne zastanem. Verovatno će ga ostaviti i svi oni zlomišljeni. Da se vratimo srži današnje teme, koja sigurno nije Rodžer Ibert. Zaustavih se tačkom baš u pola misli. Htedoh da napišem da tema nije ni filmska kritika, ali bi to bilo netačno. U kom god obliku da je obrađujete, nema razgovora o filmovima bez filmske kritike, bilo amaterske ili zvanične. Moje poznavanje filmova hvata zalet tek nekoliko godina, pa se smatram tek skromnim polaznikom ove škole. I to nezvaničnim. Švercujem se praktično, bez plaćene karte.

   Hm, eto još jedne ideje - da li pravi i zvanični poznavalac filmova (pa i njihov stvaratelj) mora nužno biti školovano lice, ili kao ja, priučenjak? Šta smo rekli: za pisanje je potrebno čitanje knjiga, za muziku slušanje, ... ? I to je sve. Teško bi se došlo do odgovora bez malo opširnije rasprave, što znači da bi se ovaj pasus uskoro pretvorio u novi tekst. Onda ovde možemo i da završavamo. A ne, ne, putovanje. Cilj. 

   Sa svakim novim pisanjem, umesto da smanjem gubljenja u prazno, ja ih povećavam. Biću iskren prema sebi pa ću reći da je to posledica nedostatka vere ili čak straha od neznanja. Nisam kriv što ne umem. Evo, trudim se, posle ove rečenice ide zaplet. Kao mlad (to bi bio neki period do 23.će godine života) nisam ni postavljao ono današnje pitanje. Još jedna iskrenost - verujem da nisam ni znao šta ta razlika između dve krajnosti znači. Kao kad pročitate gomilu "mudrih" reči na internetu, pa kažete sebi "wow, kako su duboke", a one istog trenutka izađu napolje bez ikakvog zaustavljanja u glavi i pokušaja mučenja sivih ćelija.

   A šta ja tu mogu? Mladost - glupost. Međutim, ne mora da znači da mladi ne razmišljaju, već može biti da sam ja malo zaostao sa razvijanjem mozga, pa mi se onda čini kako je to i sa ljudima oko sebe. Nije ni važno, jer sam opet počeo da skrećem. Mogli bismo ideju prvo da predstavimo u nekom opštem smislu, pa da je onda konkretno prevedemo na film. Problema nema, jer sam opštenje podigao na viši nivo. Samo opštim a ne konkretišem. Blago meni sa tolikim seksom.

    Krenemo na putovanje, a onda nam se ono na pola puta zasvidi, da više i ne želimo da stignemo na cilj. Koliko vam se to puta desilo? Bilo da se u vozu ili autobusu našla neka simpatična devojka (ovo u slučaju muškog pola), bilo da nas je muzika opustila, bilo da smo pešačili pa prošli pored predivnih pejzaža, slika, ljudi, ... Bilo nekad ... Sećam se da mi je kao klincu makar duplo zanimljivije bilo da postavim poligon za igranje (napravim kućice, doteram figurice na mesto itd.) nego da se igram. Sa pojavom interneta i mojim ulaskom u adolescenciju, takođe se sećam da mi je potraga za erotskim slikama i pornićima bila takođe duplo zanimiljivija od njihovog gledanja.

   I na kraju, za sve studente i školarce pitanje: šta je važnije, dobiti diplomu ili studirati? Diploma je cilj, ali je studiranje putovanje. Pa, šta je slađe? Kako mi je ostalo još nekoliko ispita do diplomiranja, a ujedno se i studiranje odužilo, mogu na nekoliko nivoa da pišem o ovom problemu. Nisam amater. Čija je šteta, nije ni važno. Gde nam dođu filmovi? Svakako da je u procesu gledanja jednog filma cilj njegov kraj i razjašnjenje eventualnog problema, a da je putovanje samo gledanje. Moglo bi se duboko zaći u teoriju filma, a opet se ne iščeprkati iz njenih kandži na propisan način. Razni teoretičari i autori su pričali o tome kojim se tehnikama dolazi do cilja i kakvo putovanje treba da bude; nama sitnice i nisu bitne.

   Najbitnija su osećanja. Osećanja ne mogu da se pretvore u teoriju, a treba biti veliki majstor pisane reči pa im udahnuti život. Meni to ide malo teže, pa se uz sav trud ne mogu obavezati na tako nešto. Za ovu našu temu bi možda bilo lakše da pričamo o sveukupnom gledanju filmova. Šta je pisac hteo reći? Pa evo, ja sam samosvesno odlučio da filmove upoznam malo podrobnije i konkretnije, dakle imao sam cilj. Uskoro će tri godine od te moje rezolucije, cilj je očigledno nedostižan (jer snimljenih filmova ima dovoljno da ih jedna osoba optimalnog životnog veka ni teoretski ne može pogledati), ali je putovanje postalo neodoljivo. Iako se švercujem, više nemam strah od izbacivanja.

   Možda sam preterao u konstituisanju cilja: filmova ima mnogo, a s druge strane, nisu ni svi vredni gledanja. Često i napravim grešku, pa pogledam nešto što nije ni za švercovanje, ali avaj, ko radi ... Još jedna tema. Sama problematika teksta nije do kraja ispitana. Očito moji tekstovi postaju preveliki za moje spisateljsko umeće. U ovom slučaju je početni cilj bio sastavljanje priče iz jedne naizgled proste ideje, ali je putovanje postalo preozbiljno i prenaporno, jer ja još uvek ne shvatam njegov obim. Ovog puta nemamo ni cilj, a ni prijatan put. Pa dobro, you can't have 'em all. Amater sam, tim se dičim. Vi putujte, ali nikako bez cilja, jer kad nema cilja nema ni ugodnog putovanja. Valjda.