Film na dan

Da probam da se ispravim.

   Po svom mišljenju, uspeo sam da zabrljam, a da ne bi došlo do tuđih mišljenja, rešio sam i da pokušam da popravim ono što mogu. Očigledno sam loš planer, možda samo i previše razmišljam o blogu, a trebalo bi o nečem bitnijem (opet stvari za drugu temu). To što sam previše komplikovan, sitničav i nepotrebno sistematičan, dovodi me dovde.

   Ako uspem da iz nebitnosti i gluposti izvučem tekst sa približno istim brojem reči onda sam zaista mađioničar. To što ću da silujem duhovitost, ostavljam po strani. Da, ja sam vrlo duhovita osoba, sve što kažem nasmeje stotine ljudi. Onda sam izgleda samo smešan. Hej, pa ovo mi se i sviđa, uspeo sam da osmislim još jedan pasus samo na glupostima. I koliko sam dosadan govori to što u gotovo svakom tekstu makar jednom pomenem pasuse, bezvezne uvode i nepotrebne gluposti. U sledećem pasusu neće biti tako. Evo ga opet. Smiri se.

    Šta se desilo ustvari? Čemu ovakva halabuka odmah po otvaranju očiju? Dobro, ništa nije bilo odlučeno naprečac, noćas nisam mogao da zaspim kako treba. Jaoj, jadan ja i moj blog. Čedo moje napravljeno krivo. Može i da se otpeva. Noćas me mučilo to što neke stvari ipak nisam dobro osmislio. Da prekinem agoniju.

   Ono što može da mi olakša stvar je to što ovaj očigledno filmski nebitan tekst mogu da spakujem u onu grupu (ili kategoriju) koju su mi ovi dobri ljudi administratori bloga (ah) dali (ali i svima), a to je "Generalna". Tu sam ja nešto pokušavao da je obrišem, da osmišljavam neke svoje nebuloze, ali na kraju nije mogla da ode, i tako mi je sinula ideja. Ko me je uopšte terao da "smišljam vruću vodu", kad već mogu da založim vatru?! As simple as that. 

   Već sam polako promenio sve što sam noćas sanjao kao pogrešno (ili se sanja pred buđenje?), a jedini mogući problem mi ostaje to što ne znam šta da radim sa svim onim nužno nepotrebnim uvodima u već objavljenim tekstovima. Mogao sam lepo odmah s nogu da pišem konkretno o stvarima, ali ne, ja se pravim pametan, pišem o tome kako sam jednom ustao na levu nogu dva puta. Ma, jel' moguće? Ili - je l' moguće? Ma odakle znam, pusti me čoveče.

    U tekstu o Normanu Bejtsu sam pominjao svoju eventualnu podvojenost. Ovo je izgleda otišlo predaleko. Dakle, gomila gluposti u svakom tekstu, i pominjanje nekih sad već nepostojećih kategorija. Promenio sam nazive nekima, neke obrisao, nove dodao, tako da ih sad ima šest. Ova "Generalna" je ostala neuništiva. Ipak, zaključio sam da u tekstovima ne menjam ništa, a ko bude rešio da čita ove moje članke, do ovog trenutka može da naiđe na nedoslednost. Nije nedosledno, ja sam umišljena budala. Oni koji me čitaju od početka (makar jedna osoba - da joj se ovde i zahvalim) znaće valjda kako treba sa mnom. 

   I da se ipak malo dotaknem filmova, kad već pominjem prekrajanje, izmene i silovanje kontinuiteta radnje. Zašto sam rešio da promenim samo nazive kategorija, ali ne i tekstove? A šta je to uradio Džordž Lukas (George Lucas) sa Ratovima Zvezda (Star Wars) ako ih nije unakazio? Sve u cilju da se radnja sinhronizuje sa ona nova tri filma, a na kraju su zagriženi fanovi ostali nezadovoljni i zbunjeni. Pošto ja ne želim da se bavim silovanjima, rešio sam da budem bolji čovek od Lukasa. Kako mi je žao čoveka, verovatno upravo štuca, a ne zna zašto. Ne moram da naglašavam da sam veliki fan Ratova Zvezda, never the less.

    Konačno, umesto stare četiri kategorije, sad postoji šest. "Filmovi u užem smislu" su od danas (pa ne znam više ni ja dokle, dok opet ne isanjam neke karakondžule) "Filmovi konkretno", "Opšte" je "Uopšteno o filmu", a kategoriju "Događanja" sam morao da obrišem jer me je jako zbunjivala (nisam znao šta bih pisao pod "Događanja", a šta pod "Opšte", nekako je počelo da mi deluje isto). Najveću muku mi je napravilo razmišljanje o ličnostima, a onda sam naravno još jednom zaključio da sam glup. Ličnosti i likovi nisu isto. Da li je samo do gramatike ili zaista postoji suštinska razlika, više u to ne ulazim, bivšu kategoriju "Ličnosti u filmu" sam podelio na dve nove: "Filmske ličnosti" i "Likovi u filmu"?! Tako je valjda razumljivije. Pišući tekst o Taksisti, shvatio sam da ću ako budem pisao i o celim filmovima ali i o delovima (scenama) da pretrpam tu jednu kategoriju tekstovima, a da će ostale ostati prazne. Eto tako je stvorena i kategorija "Popularne scene".

    To mu valjda dođe to, mogu da se ponovim i da kažem da je stanje takvo kakvo je sve dok mi opet ne padne neki kamen na glavu. Nisu baš zdravi ovi kompjuteri, zalude čoveka. I da, ovde nema jutjuba, nema slika, nema linkova. Suvo kao barut. Ispravljeno. 

Da prevodim?

    Razmišljajući kako dalje sa tekstom, nikako ne uspevam da dovršim ovu prvu rečenicu. Zato moram da je malo "poguram" pričom o tome kako ne mogu. Blog se polako razvija u jednu ozbiljniju stvar (ili ja to samo umišljam?!), pa je shodno tome potrebno održati njegovu svežinu na određeni nivo. Kod nas se kaže - "kad uđeš u kolo, igraš do kraja". U drugom članku sam nagovestio da ću u grupi tekstova "Filmovi u užem smislu" pisati o filmovima. Još jedan bljesak maštovitosti. E, pa, smatram da bi moglo da se piše i o delovima filmova - kultnim scenama koje se pamte intenzivnije i duže nego sam film.

   To me vraća na naslov. Kome ja to govorim? Ko to meni šta govori? Ove dve interpretacije su užasne, i nemaju nikakve veze sa onim što je zaista upamćeno. Volite li taksiste? Da, to su oni dosadni ljudi koji na silu započnu neku temu dok vas u pola noći vraćaju pijanog kući i spremaju se da vam to papreno i naplate. Ne znam kako to ide preko dana, nikad kao trezan nisam ni pomišljao da imam dovoljno para za taksi. Da li ovo ima neke veze sa francuskim filmom Taksi (Taxi, 1998) i njegovim nastavcima (kad se već pominju taksisti)?! Ne, nema nikakve veze.  Ozbiljniji filmofili mi se već smeju, ali da ipak ne bude zabune, pričamo o taksisti, ne o taksiju.

   Kako nisam znao koliko teksta mogu da smislim a da nešto ne zaboravim, odlučio sam da ovaj članak posvetim samo jednoj sceni. Govorimo o taksisti - da, da. Taksista (Taxi Driver, 1976) bi po meni mogao da bude jedan od boljih američkih filmova (iako je holivudski), doduše ne mogu da budem grešan sam prema sebi, redielj ovog filma ima makar jedan bolji film. Nešto vezano za bikove, da, film o stočarstvu. Reditelj Taksiste je danas ultra-mega-giga poznati reditelj američko-italijanskog porekla, a zove se ni kratko ni jasno Martin Skorceze (Martin Scorsese). Jeste, danas štancuje blokbastere kao na traci i forsira Di Kaprija više nego što bi neko drugi rođenog sina, ali na kraju ga baš i briga za moje mišljenje. 

   Međutim, glumac koji ga je izvukao iz anonimnosti (or is it other way arround?) i glumio u čak osam njegovih filmova, glumac koji (da razbijemo tenziju) izgovara gore spomenutu repliku iz naslova, glumac čija se ćerka zove po jednoj našoj reci - sad već kratko i jasno je Robert de Niro (ne mora na engleskom, piše se isto). Bio sam malo pregrub prema Skorcezeu, ipak ga poštujem, možda više kao filmskog istoričara nego reditelja. Eto, opet uvreda. Ako sam bio grub prema Skorcezeu, za De Nira ne verujem da će neko ikad moći da mu nađe neku zamerku (glumačku svakako), ja sigurno ne mogu. Spustimo se jedan red niže, sledi razrada.

   Taksista je drugi (od već pomenutih osam) zajednički projekat Skorcezea i De Nira i u nepovrat sa trona Holivuda lansirao je obojicu umetnika. Kolike su oni zvezde danas, ne treba trošiti pasuse. Tada je bilo drugačije. De Niro je uporedo sa Bertolučijem snimao film Dvadeseti vek (1900 - Novecento, 1976), a u pauzama snimanja se vraćao u Njujork, polagao kurs za taksistu, a onda vozio ulicama skoro dva meseca kako bi skupio iskustvo za svoju ulogu. Predanost i profesionalizam na delu. Konačno, De Niro u filmu tumači lik vijetnamskog veterana, bez nekog obrazovanja, obolelog od hronične neispavanosti i depresije, koji dobija posao taksiste sa punim radnim vremenom. 

   Njegovo ime je Trevis Bikl (Travis Bickle), a pošto se u ovom tekstu ne bavimo likovima, nego jednom konkretnom scenom, preskačemo punu radnju, zbog čega će svi oni koji ovaj film nisu pogledali, morati to da urade. Ako hoće naravno. I bez mehanike, mora iz ljubavi, naglašavaću ovo svaki put. Iz raznih vijetnamskih i post-vijetnamskih filmova nam je poznato kako su se pre ili kasnije američke žrtve rata ponašale (vijetnamske žrtve su - "blago njima" - bile mrtve). Bikl noćima luta u svom taksiju kroz opasne krajeve Njujorka, vozeći konstantno makroe, zavisnike od droge, lopove, ... Pošto mu se očigledno gadi sve to, on dobija želju da grad "očisti" od prljavštine.

    Onda nam tamo negde u filmu dolazi famozna kultna scena. Scena koja je ustvari De Nirova improvizacija. U scenariju je pisalo da naoružani i "napaljeni" Bikl treba samo da gleda u ogledalo. Umesto toga, sve je otišlo u istoriju pop-kulture. Zamišljajući imaginarnu konfrontaciju (da li se i imaginarno zamišlja?), Trevis Bikl izgovara čuveno: You talkin' to me? You talkin' to me? You talkin' to ME? Then who the hell else are you talkin' to? You talkin' to me? Well I'm the only one here. Who the fuck do you think you talkin' to? Ne samo što je postala kultna, ova replika je izabrana od strane Američke Filmske Industrije (AFI) za desetu najbolju repliku (filmski citat) ikad.

   I scena, i film, i Skorceze i De Niro, su otišli u legendu. Šta se dalje dešava? Iskreno, već sam došao do kraja članka i zaista ne mogu da preterujem sa brojem rečenica, nije mi dozvoljeno... Uostalom, definitivno ovaj film zaslužuje da se o njemu makar još jednom priča. Kao i Trevis Bikl. Kao i Skorceze. Kao i De Niro. Nakon nekoliko iznešenih uvreda na račun Skorcezea, nadam se da sam se "očistio". Nije on baš ni najbolji reditelj koga je Holivud dao, ali sa druge strane, zaključili smo da najbolji i ne postoji. Na kraju, da nije jutjuba, ne bismo ništa ni znali. Ma kome to ja pričam?!

2 in 1.

    Eto, jedan članak, a dve ličnosti. Osećam kako mi je sve teže da pišem, očekujem od sebe da budem u isto vreme i zanimljiv i konkretan. A šta da radim kad sam prosto biće, mogu samo jednu prostoproširenu radnju da izvodim?! Da li sam se prevario u nečemu na početku? Jedna ličnost, dve ličnosti? Ili je 3 in 1 sa dodatim šećerom? Previše pitanja. Odmotavaćemo odgovor. Ko zna, zna. I onda igra "Slagalicu". Moja greška je bila namerna, ali kad malo bolje razmislim, to i nije greška. Da pređemo u sledeći pasus, biće nam komfornije.

   Za sve koji se još uvek češu po glavi, o čemu ja to budala pišem, u pitanju je strani film, jedna reč. Svakako, pričamo o filmu Psiho (Psycho, 1960.). Teško da ima ljudi koji ovo delo nisu gledali, pa čak i ljubitelji isključivo filmova iz XXI veka, neretko priznaju da je baš Psiho jedan od nekoliko crno-belih filmova koje su pogledali. Da li znamo reditelja? Prelistamo li azbuku filmskog jezika, njegovo ime ćemo naći u skoro svakom uvodu - Alfred Hičkok (Alfred Hitchcock). Hičkok je alfa i omega Holivuda, njegova kičma i zaštitni znak. A Psiho je njegovo najveće remek-delo.

    No, ovde konkretno nije reč ni o Hičkoku, ni o samom filmu Psiho. Pričamo o likovima. O dvoje zapravo. Ili o jednom liku? Gde nastaje zabuna, i kako se pravi, pokušajmo da odgonetnemo?! Inače, da bih se potpuno odvojio od Hičkoka i filma Psiho, moram da napomenem da se Norman Bejts i njegova majka pojavljuju u još nekoliko nastavaka (tri filma i jedan neuspeli pokušaj od serije), u onome što bih ja nazvao veštačkim silovanjem Holivuda i njegovog pokušaja zarade što lakšeg novca. Naravno, najbolje je lako zaraditi, bez potencijalnog naprezanja moždanih vijuga. Hm, kako li bi se naši političari snašli u Holivudu?

   Kako sam na ovom blogu odlučio da pišem o dobrim filmova, loše nastavke neću da uzimam u obzir. A, možda samo ne želim da priznam kako nisam pogledao ni jedan nastavak ovog filma. Paralela se može povući sa serijalom o Hanibalu. Ni te nastavke nisam pogledao. Do neke druge prilike, pričam samo o onome što zaslužuje svu moju pažnju, a to je svakako i nedeljivo - Psiho. Pročitao sam negde da Holivud opet priprema "iznenađenje" u vidu filma sa radnjom koja se dešava pre Psiha, opet odrastanje, opet izmišljanje vruće vode. Ko ne voli klasike, može da sačeka ovaj. Izašao je i neki film o Hičkoku (glumi ga Entoni Hopkins), a govori baš o dešavanjima oko snimanja Psiha. Izgleda planiraju da mu umuvaju po nekog Oskara (filmu ili Hopkinsu, nisam siguran). I nikako ne smem da zaboravim da su i film i likovi nastali po istoimenoj knjizi Roberta Bloha, bilo bi ružno i bezobrazno prema njemu da ga ne spomenem. 

   Nikako da se usredsredim na Normana i majku mu Normu (simpatična igra reči), ovaj tekst me je odveo najdalje u pisanju budalaština. Da nisam ja bipolarna i podvojena ličnost možda? Neko želi da izađe iz mene. Tu smo. Rešenje oko zadate fame da li pričamo o dve ili o jednoj osobi je pred nama. Ljudima koji nisu pogledali film mogu da pokvarim kraj i zadovoljstvo, ali ne verujem da je neko ko krstari ovim blogovima uspeo da ne pogleda ovo ostvarenje. Tako je i sam Hičkok "naređivao" onima koji su izlazili iz bioskopskih sala nakon projekcija da ne govore drugima kako se film završava. Završava se baš kao i instant kafa. 2 in 1. Norman Bejts je njegova majka.  

   Znamo, znamo, gledali smo. Psihologija podvojene ličnosti je verovatno neka ozbiljnija nauka, a ono što je Hičkok napravio sa ovim filmom predstavlja nauku za sebe. Entoni Perkins (Anthony Perkins) glumi Normana Bejtsa, iako je pred smrt priznao kako u poznatoj sceni ispod tuša (pisaću sigurno i o tome) ipak nije glumio lik svoje majke. Pošto je lice vešto sakriveno senkom i mrakom, nagađamo da je to uradio neki statista. Skraćeno, Norman Bejts drži motel negde u Arizoni, "Bogu iza tregera", u koji na prenoćište dolazi ljupka Merion Krejn (Marion Crane, igra je Dženet Li - Janet Leigh), bežeći od zakona jer je pre toga "odradila" svog šefa za 40.000 dolara. Izgleda se Norman zaljubljuje u nesrećnu Merion, poziva je na večeru u kuću (odmah i za motela), a sve to na nezadovoljstvo svoje majke. Svoje majke? Da. Majci se to ne sviđa, onda dolazi famozna scena ispod tuša, majka ubija Merion, onda nešto dosadno, još pola filma, "ovamo-'namo", Normana hapse, i film se završava. Skraćeno.

   Upravo sam nakazno prepričao celu priču, a da nisam ni trepnuo. Kad podvojeni priča o podvojenima... Poslednja scena i lice Normana Bejtsa (ko se ne naježi pri gledanju iste, ne može da ne bude boles'an, ja makar mislim tako), razgovor između njega i "majke" vredi svako čekanje kraja filma. Moram ipak da otkrijem o čemu se radi: majka na kraju potpuno preotima telo Normana Bejtsa i on ceo postaje svoja majka. A da mi ipak gledamo "Preljubnike" na Pinku? 

   Nekoliko Hičkokovih filmova kao temu provlači odnos glavnog junaka i njegove majke. I sam Hičkok je bio u prisnom odnosu sa svojom. Za dalje od toga nemam kompetencije da ulazim. Na kraju, mogu da zamislim koliko bi bolje rijaliti šou ""Gledaj majku, biraj ćerku" izgledao da ga je Hičkok režirao. Sad već nemam pravo da se sprdam sa tim. Možda jedino kad bi bilo "Gledaj svekrvu, beži od sina"... Ah, ti preljubnici, upropastiše mi članak. I na kraju neki nebitni video sa jutjuba (da, da, insert je iz filma "Psiho"), da pokušam da izvadim stvar.

Da ih postavimo.

    Ne, ovo više nije opšti tekst, ovo je konačno tekst koji govori o konkretnoj stvari. Ako niste znali, nemojte mnogo ni da se brinete, ali pre svega da pojasnim - ako niste znali, postoji film koji se zove "Pravila Igre" (La Regle du jeu, 1939.). Film koji ja ne stavljam na prvo mesto svoje liste, ali koji i pored Građanina Kejna zaslužuje da bude prvi o kojem ću da pišem (iako sam odlučio da koristim opciju shuffle pri izboru tema). Možda i zato što je u nekom širem krugu ljudi krajnje nepoznat, a sigurno daleko manje poznatiji od već pomenutog "najboljeg ikad" Kejna.

   Da opet i odmah postavim svoja pravila igre. Ovo nije tekst ni reditelja ni filmskog kritičara ni nekog velikog sineaste, ovo je tekst prostog i ubogog gledaoca. Prema tome, sve što poželite već možete da nađete na internetu i konkretno na wikipediji. Ali, ne možete da nađete ono što sam ja našao sve dok ga ne pogledate. Kao i sa knjigama, kritike mogu da služe samo za prepisivanje na pismenom iz srpskog jezika, za poznavanje duše i tela, treba je pročitati (a pre svega voleti - "ne mož' mehanički"). Zato svima preporučujem da ovaj film pogledaju, može da se nađe na internetu, iako nije baš toliko očigledno "nalažljiv".

   Reditelj ovog remek-dela francuske kinematografije je Žan Renoar (Jean Renoir), sin daleko poznatijeg oca, slikara impresionizma - Ogista Renoara. I meni je bila "cool" informacija kad sam prvi put naišao na nju. Njegovo drugo remek-delo je Velika Iluzija (La Grande Illusion, 1937); ostali filmovi su manje-više dobri, ali svakako ne mogu da se mere sa ova dva ostvarenja. Ta dva filma kao da stoje sama: u to vreme francuski zvučni film se i nije baš razvio (neće sve do pojave francuskog novog talasa), a i evropski filmovi su daleko zaostajali za holivudskim. Drugi Svetski rat je trebao da počne. Neko drugi je hteo da postavi svoja pravila igre.

   Po teoriji, ovaj film se svrstava u period francuskog poetskog realizma (koga je, čini mi se, činio samo Renoar). Film govori o kulturi koja je na rubu propasti i o odnosima između bogatih i siromašnih. Tako nekako. Konkretna radnja je malo zamršenija od toga. Spisak likova takođe. Inače i sam Renoar glumi u filmu - srednje bitna uloga. Čak je i bio zabranjen neko vreme, jer je u svojoj suštini duboko depresivan. Na kraju su se neke trake izgubile, pa je film ponovo "otkriven" tek posle dvadesetak godina (posredstvom zaturenih negativa). Zove se tako kako se zove zbog toga što glavni lik povređuje "pravila igre", objavljujući ljubav preko radija. I tu je tako nekako. Mešanje "donjeg" i "gornjeg" staleža, svet ogrezao u laž, a oni koji izgovaraju istinu i krše pravila ne prolaze dobro. Dakle, ništa se ne menja barem sedamdeset godina unazad.

   Konkretnije od ovoga ne mogu, uostalom, film se više bavi stanjem nego radnjom. Ono što je mene privuklo nije toliko radnja ili stanje filma, koliko dodir reditelja čija se kamera u filmu kreće gotovo pa savršeno. Možda zvuči kao da sam prekopirao iz nekog drugog teksta, ali ja zaista tako mislim. Kamera je u svakom kadru tamo gde treba da bude, a i glumci takođe. Renoar je poznat po dubinskom kadru (deep focus); glumci su smešteni i u širinu i u dubinu. Takođe mora da se pogleda film da bi se znalo o čemu je reč. Pogledati i Kejna u kome se koristi slična tehnika. Koliko sam čekao da pišem o konkretnom filmu, sad mi se čini da sam postao dosadan. O depresivnom filmu ja pišem dosadan tekst. Zakopaću sam sebe. A još nisam ni utvrdio pravila. 

   Nema tu šta da se priča, ko hoće da gubi vreme sa smislom i gleda filmove, ja mu preporučujem ovaj. Film nije u boji, na francuskom je i malo je "teži" za gledanje. Ja sam prvi protivnik podele filmova na teške i lake, ali moram da priznam bi za ovaj bilo potrebno malo "pripreme", makar sa nekim drugim filmovima u crno-belom tonu. Gazim sam po sebi. Tako mi i treba. Možda ovaj film i nije neki kojim bi trebalo da se krene u put "nove spoznaje filmova", ali je deinitivno film koji spada u sam vrh svetskih filmskih ostvarenja.

   Inače, britanski magazin Sight & Sound koji na svakih deset godina pravi svoju listu najboljih filmova (poslednji je bio ove 2012.), stavlja "Pravila Igre" u Top 10, svaki put od 1952. do danas. Neću da se pravim toliko pametan, pa da im osporavam nešto, te liste sastavljaju poznati kritičari i reditelji. Uostalom, opet njima na čast.

   Mogu polako da završavam, za poslednji pasus ipak nisam uspeo da smislim neku pošalicu, evo naprežemo mozak... Ništa, ne vredi. Izvinjavam se. Moraću sa nekim drugim stvarima drugačije da rukujem. Ili su filmovi ipak dosadni? Ma neee... Gde je igra, tu su i pravila. Pa i pisanja teksta. Ah, da, našao sam i link na jutjubu; nema muke - ima nauke. 

Odavde već postaje ozbiljno.

    Gotovo nekoliko trenutaka posle vaspostavljanja moje minijaturne blog stranice, počela je da me goni misao - koji to film zaslužuje da bude prvi spomenut?! Odmah da izrazim zadovoljstvo napredovanjem u stilu, već mi se sviđa kako ova prva rečenica zvuči i kako već sve ovom drugom uspevam da pokvarim. Ali, ja ne bih bio ja kad ne bih upropašćavao nešto dobro započeto. Čak sam uspeo i da prvi pasus namenjen uvodu, preusmerim odmah na razradu. Pošto mora da postaje ozbiljno, neću se više zamarati nepotrebnostima.

   U jednom od prethodnih tekstova sam preneo teoriju po kojoj nešto što je univerzalno lepo, postoji. Nema sumnje, sporovi oko toga će uvek postojati. Umetnici, filozofi i mi obična raja ćemo uvek naći način da onoga koji mnogo priča nazovemo dosadnim filozofom. Međutim, iako se na neki način ovde priča o lepom, još konkretnije, želim da pričam o najlepšem od najlepšeg. Kako se često u holivudskim filmovima koristi : best of the best (ili čak best of the best of the best).

   Danas se vrlo lako može uočiti ko to voli da forsira sve te izbore za najboljeg, najlepšeg, najsnalažljivijeg, pa se prave takmičenja, pa svetske lige, prvenstva univerzuma. Da, čak ni univerzum nije pošteđen naših zemaljskih izbora, iako jedva čekam da neka vanzemaljska rasa uputi protest oko netransparentnog i nameštenog takmičenja za Miss Universe. Šta, zar se samo devojke sa Zemlje takmiče? Nemoguće. Naravno, odgovor je tačan - amerikanci. A koje je beše bilo pitanje - ah da, ko to voli da pravi poređenja i bira najboljeg?! 

   Amerikanaca danas ima i preko glave u kojoj god sferi hoćete, iako je verovatno najveći njihov uticaj ispoljen u industriji filmova. Nisam pogrešio, kod njih je film industrija. Odakle njima pravo...?! Dovikuje neko iz poslednjih redova... Šta vredi, sa njima nema rasprave, iako se o primeni njihove zle moći u sferi filma ne može toliko suditi koliko o nekim drugima stvarima. Sve ostalo mogu da sklepaju Kinezi. "Kadija te tuži, kadija ti sudi", pa tako, amerikanci prave i amerikanci biraju najbolje. Ozbiljno ili neozbiljno, njima na čast.

   Da se vratimo na pojam opšteg lepog. To što kao mali nismo znali za bolji film od Terminatora, ili za boljeg glumca od Žan Klod van Dama, pa čak i od sve četvorice zajedno, a onda kad smo malo porasli, i kao tinejdžeri puni sebe se ložili na "Američku lepotu" (American Beauty, 1999.), ne može nikako da nas svrsta u red ljudi koji su kompetentni za izbor najboljih filmova koji su ikad napravljeni na kugli zemaljskoj i dalje i dalje... Au, kakva rečenica, jedva sam izašao na kraj s njom. Da zaključimo, zna se da se u svim žirijima skoro uvek nalaze neke dekice ili bakice sa više godina iskustva nego naših meseci školovanja... Imamo li mi onda pravo da biramo? Imamo, samo je vrlo verovatno da ćemo "lupiti i ostati živi".

    Koji su to motivi svih tih izbora za najbolje filmove, da li su to pare (prvo što nam padne na pamet pri spomenu bilo čega iole sumnjivog), ili forsiranje neke osobe ili dela zbog veće reklame npr. (opet pare, hm simpatično), ili se zaista bira po "čojstvu i junaštvu" (da se ne zezamo, ipak je zbog para), na kraju krajeva nije ni bitno?! Gledao sam i analizirao mnoge liste najboljih ikad, a onda i pogledao neke filmove sa tih lista i ne mogu nikako da tvrdim kako ti filmovi nisu dobri. Čini mi se, da nikakvih skrivenih i lažnih motiva nema. Za izbor nekih sumnjivih ideja i likova slobodno pogledati izbor mirotvoraca dobitnika Nobelove nagrade. 

   I tako, reč po reč, polako završih i ovo poglavlje, a da ne spomenuh ništa konkretno. Osim ako i dalje ne mislimo da se "Roki 4" i "Terminator 2" kolju oko titule najboljeg ostvarenja svetske kinematografije, onda za nas ima nade. A za mene, izgleda nema. Nikako da se odmaknem od ovih uvodnih stvari i da od opštenja krenem ka nečem konkretnijem. Hm, ostaću pri opštenju malo duže... Ozbiljno, ozbiljno, počinje.

   A koji je to onda najbolji film svih vremena - amerikanci kažu jasno i glasno da je to Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941.)?! Premišljao sam se da li baš njega prvo da spomenem, da prvi svoj konkretni tekst posvetim njemu, ali sam izvagao ovako. U svakom slučaju, biće razmatran. Mnogo buke ni oko čega, ovoliki tekst nepotreban, kad se ustvari zna se šta je najbolje. Scena iz jednog našeg filma: "Zašto napadati ovaj pošteni svet, kad se zna ko ovde voli da krade". Eto, odgonetnuli smo misteriju. 

Zahuktava se. 

   Na dobrom sam putu, krenulo mi ovo blogovanje, ili da stavim pod navodnicima, hajde neka bude - krenulo me ovo "blogovanje", i sad ne znam šta sam hteo da kažem. U svakom slučaju, ja sam zadovoljan, da ne budem patetičan i previše, jer ko sam ja? Uvek se nasmejem kad trebam ovo da izgovorim. Manje bitno. Počeo sam o filmovima, i nadam se da na toj stazi i ustrajem. Šta smo počeli, ah da, film kao takav?! 

    Kako ljudi dele filmove? Da vidimo - postoje pre svega strani i domaći. Sve što nije ćirilica se smatra stranim. Šta ćemo npr. sa filmom "Spasilac" (Savior, 1998), film skoro u potpunosti na srpskom i sa skoro celom srpskom glumačkom postavom i rediteljem, ali sa očiglednom stranom produkcijom? Ili još bolji primer, ko glumi Tita, oca svih naroda i narodnosti u fiilmu "Sutjeska"? E, tu je problem, mi smo promenili četiri (a možda još neku) države a i dalje nazivamo neke filmove domaćim.

  U političke probleme nemam nameru da ulazim, jedino što želim da zaključim je da je nepotrebno deliti filmove na domaće i strane. Mislim da je pojam "strano" vezan ipak za nešto što nam je nepoznato, nedokučivo. Onda je bolje reći da nam je film stran onda kad ga nismo pogledali ili ako nismo uopšte ni čuli za njega. Ne slušati distributere i javno mnjenje i njihove definicije stvari. Zahuktati mozak na radnu temperaturu.

   Dakle, podela filmova na strane i domaće je očigledno pogrešna. Kako to ide dalje? Stari i novi filmovi? Na ovom mestu mora da se pomene Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich, holivudski reditelj srpskog porekla i veliki poznavalac filmova). On kaže da je jedini nov film onaj film koji nismo pogledali. Da li pojašnjavati šta je pisac hteo da kaže? Ljudi koji se boje starih filmova kao žene godina, ne bi trebali da se smatraju poznavaocima i ljubiteljima istih. Ovo ide u prilog onima koji vole žene u godinama.

   Hm, da, da, nove lampe za stare. Teški i laki filmovi? Jedino naši političari (i onaj na koga se ovo konkretno odnosi) mogu, voljeni i nikad izgrađeni, beogradski metro da planiraju kao laki i teški. Šta to god da im znači, neka im je u prilog (da ne bude samo kao što je neka naša političarka izjavila da se razmatra između tvrdog i mekog metroa)! Tvrdo ili meko, teško ili lako, film može da bude samo film, a to što mi nemamo nameru da napnemo naš mozak makar za 1% više nego što ga napinjemo za neke druge stvari (napinjanje u širem smislu), ne može da nam dozvoli da ih tako klasifikujemo. Ako se od ove produžene rečenice nije makar malo zahuktao, onda ne čitati dalje, sledi hrpa besmislica. Mozak, naravno.

    E, da, koliko puta sam od nekog čuo - kako možeš da gledaš one tvoje gluposti, ništa se ne razume tamo, vidi traje scena dva minuta i ništa se nije ni pomerilo u njoj. Ovo i ne mora da bude toliko uvredljivo, jer "napadač" očigledno zna šta je scena. Filmski jezik ipak nije toliko nerazumljiv. Ja sam takođe samo prosti i ubogi učenik i polaznik škole filmskog jezika. Avaj, umetnički filmovi? Dobro, to nije podela, ali je neka vrsta podgrupe, podskupa. Da ne bih ovaj pasus razvukao na više redova nego što volim da mi pasus ima, u sledećem sledi pojašnjenje.

    Još uvek nisam siguran u sve podele ove vrste, ali u jedno jesam siguran. Osim ako se jasno ne naznači da je reč o npr. dokumentarcu, svi filmovi koje mi gledamo su NARATIVNI filmovi, što znači da postoji narativni tok, priča, smisao. Apstraktni, umetnički, već pomenuti dokumentarni, pa čak i animirani, eksperimentalni, kratkometražni, i ostali su filmovi neke druge vrste. Njih iako ima dosta, ima ih mnogo manje nego što ima ovih prvih, narativnih. Prema tome, na svakih stotinu narativnih, ja mogu da pogledam neki "umetnički". U suprotnom se ne opterećujem. Baš ako planiram da smuvam neku hipsterku, onda naširoko mogu da se upoznam sa svim čarima skandinavskog polarnog eksperimentalnog filma (ne mislim na poznate nam švedske porniće, jer oni nisu za devojčice - da mogu smajlić, ovde bih ga stavio).

   I tako ljudi, nemojmo praviti nepotrebne podele između filmova, gledajmo ih i učimo nešto iz njih. Ja kao veliki filmski prorok bacam kletvu na sve oni koji ubuduće planiraju da prave podele, nemojte braćo k'o Boga vas molim. Nisam očekivao da ću se ovoliko smejati sam sebi na ovim budalaštinama. Stajem. Zahuktan sam i previše. Bye, bye... 

Odavde već polako gubim lepršavost.

    Kako sam napomenuo, sastavio sam četiri grupe u koje ću da stavljam tekstove a da ću za početak svakoj da darujem po jedan, nešto kao pelcer... Da vidim kako će to sve dalje da se razvija, raste i napreduje. Ne želim da sve bude prolaznog karaktera i da me ova uzbuđenost oko pisanja blogova napusti posle nekoliko dana. Danas mi je ovo četvrti, ne verujem da ću nastaviti u istom ritmu, ali kad već imam inspiraciju, svejedno mi je. Odlepršaće mi misli ovih dana negde drugde, ni u to ne sumnjam.

   Moram svaki tekst da započnem nekim trabunjanjem, a moje opravdanje je da ja radim kao dizel motor, polako se zahuktavam, a onda kad uhvatim ubrzanje... Pa, valjda se zna kako to ide dalje. Ovom tekstu je dovoljan pasus i po nebitnih informacija, a odavde pa na dalje planiram da pišem o onome što i jeste tema - ličnostima na filmu.

    Zamislio sam da sve ličnosti podelim na nekoliko podgrupa. Možda sam i ukrao ideju, mada sumnjam, a ionako nemam nameru da kopiram sajtove za pretragu (o čemu sam već pisao). Uglavnom, da ne bih išao u širinu, to su realne i fiktivne. Ili prave i izmišljene. Ličnosti naravno. Oduševio sam i pevazišao sebe. I tako, ne ide mi baš nešto, naravno sve je predviđeno, ionako je ovo samo nebitan uvod.

   Rasprava o tome šta je najbolja stvar u filmu se danas svela na to koji film ima bolju radnju. Naravno, ljudi koji u filmu samo čekaju i digitronom sabiraju broj eksplozija, nisu uzeti u ovo razmatranje. Dakle, ako radnja filma nije zamršena a u isto vreme jasna i lako rešiva, onda ni film nije dobar. Ako baš glume Anđelina Džoli ili Džoni Dep, onda može da se govori o istinskom ostvarenju. Kombinacija ovo dvoje glumaca se baš i nije pokazala efikasnom, uzgred da primetim.

   Šta se desilo, i da li se ikad obraćala pažnja na ljude u filmu, na glumačku izvedbu, dobro osmišljenu ličnost, rediteljski touch? Da li smo ikad znali da obraćamo pažnju na te detalje? Šta to radi reditelj, gde postavlja kamere, iz kog dela scene dolazi svetlost; da li je protagonista alkoholičar, duševno oboleo, zaljubljen; da li su glumci zvezde, poluamateri ili naturščici? Ništa od toga? Čak i da je nešto, nije dovoljno, mora da bude sve.

   Ne mogu da tvrdim kako su gledaoci filma (a to smo svi mi) potpuno zapostavili uticaj ličnosti zarad dobre radnje, ali da se zanemaruje uticaj, to svakako mogu (da potvrdim dakako). Poznati reditelj iz perioda klasičnog Holivuda (pričaću sigurno i o njemu i o klasičnom Holivudu) Hauard Hoks (Howard Hawks) je rekao da film mora da ima ili dobru radnju ili dobre likove. A ja mogu da dodam nepisano pravilo hemije i fizike da dva dobra ne idu zajedno. Da li mi to danas nemamo dobre likove ili su svi filmovi toliko obogaćeni radnjom, mislim da ne mora da se kaže, čini mi se da se zna gde je savremeni film?! Otvorio sam raspravu sa sobom koju ne mogu da kontrolišem. Makar nije dosadna.

   Završavajući tekst, da sumiram sve što sam hteo da uradim i šta planiram da napravim. U ovoj grupi ću pisati o ličnostima iz filma, njihovom uticaju na razvoj filma i filmskog jezika kao i o međusobnom uticaju. Ko tu šta radi, ko je znao bolje da odglumi šmekera, a ko nije morao da se trudi oko toga. To me podseti na dokumentarac o Šutki (predgrađe Skoplja, najveće romsko naselje na Balkanu), gde su svi šampioni i svako želi da bude prvak. Sad kad sam završio, kao da želim još nešto da dodam. Naravno, misli lepršaju, a drugi tekstovi će morati da trpe moje gubljenje u svetu pisanja. Odavde nema više.

Idemo, popunjavamo polja.

   Umetnost radi umetnosti kao pojava mi je uvek bila fascinantna za tumačenje. Danas, kada je umetnosti sve manje, a pokušaja umetnosti sve više i nadolazi, lar pur lar polako zauzima svoje mesto među neupućenim "poznavaocima". Sa tim pojmom sam se susreo još u petnaestoj godini, a trebalo mi je bezmalo još deset da potpuno shvatim njegovo značenje. Uopšteno, raditi nešto samo zato da bi ga uradio je postao lajtmotiv skoro pa svih wanna-be pametnica. Ne volim da kritikujem javno, to radim u tišini svoje duše, ali volim da preispitujem sebe.

   Moguće da promašujem temu, i da je blogovanje preveliki zalogaj za mene. Zato neka ovo bude jedan od mojih poslednjih tekstova koji će se baviti preispitivanjem.  Samo sam hteo da vidim odakle ću da počnem i u kom pravcu ću da idem. Da se zadovoljim sa pisanjem nečeg tek da bih ga napisao, nije mi namera. Kako sam ja opasan, sam sebe hoću da linčujem. To se, čini mi se, na nekom drugom mestu drugačije naziva. Počinjem da se gubim, ovde stajem sa tim. Idemo.

   Još jedna stvar da se pomene, pre nego što u nepovrat zađem u magični svet filma (a zamalo da se izvučem sa malopređašnjom rečenicom). Ja sam jednom davno načuo ili pročitao negde da ukusi ne postoje a da univerzalno lepo postoji. Postoje osobe koje stvaraju to "lepo" (njih je oko 1%), osobe koje to stvoreno "lepo" razumeju ali ništa dalje od toga (takođe 1%), i velika većina posmatrača (98% po mojoj matematici) kojima ništa nije jasno a u isto vreme sve razumeju. Kad smo kod razumevanja, da se razumemo, ne vidim se u ovih 2 x 1%. Stojim iza toga da ukusi ne postoje, i da 2% iako deluje zanemarljivo, pravi upravo tu razliku. Uostalom, izvesna latinska poslovica je stara makar 1500 godina. Opet ne znači ništa, ali dovoljno da se zamisli čovek. Čovek jesam i jesam zamišljen.

   Sve to prevedeno na svet filma priča jednu drugu priču i baca drugačije svetlo na gledanje i razumevanje filmova.  I opet, da se preduhitrim jednom doskočicom, čini mi se da se u svetu umetnosti, film još uvek ne smatra istom. "Sedma umetnost" je samo nadenuto ime za širu javnost. Postoji samo šest umetnosti. Verovatno će se to u budućnosti promeniti, film će dobiti svoje zasluženo mesto, mada mi se čini da će to biti nametnuto kao što se i sve drugo danas radi - hajde da proglasimo film za umetnost, vidiš da masa to želi. Neka se varam, biću još zadovoljniji.

   Film jeste umetnost, filmski jezik je jedno moćno oružje, samo ga treba naučiti. Naučiti govoriti njime i naučiti slušati ga i razumeti. Koliko ljudi banalno prihvataju filmski jezik kao nešto lako razumljvo, može da se poredi jedino sa manipulisanjem engleskim jezikom. Danas ga svi znaju i svi se služe njime. iskreno mi je žao tog i takvog engleskog jezika. Samo zamislite nekoga kako izgovara: Jes aj du i vjer ar ju (ovo je verzija na jekavici) i ne mora ništa više da se doda. 

   I da se popuni još neko polje i završi, a onda nastavi dalje: nisam zamislio ovaj tekst ovakvim u trenutku pisanja, ali mi se ipak sviđa kako je na kraju ispalo. Obe opcije bi bile dobre, a tako je i sa jezikom filma, bilo da je improvizovan u potpunosti ili striktno vođen rigoroznim pravilima od početka do kraja - film je umetnost koja može da se stavi rame uz rame sa književnošću, muzikom, arhitekturom...

   Upravo sam suptilno svoj tekst uporedio sa umetničkim delom. Ako ste me unapred osudili za arogantnog, upućujem izvinjenje: ne, moj tekst nije umetničko delo, ali je pokušaj istog u stvaranju. Popunili smo. 

I evo nas ovde.

   Ako je u mom prvom članku bilo nekih dvoumljenja, sa ovim člankom sam rešio da presečem, pa će zato sve na dalje da bude definitivno. Predomislio sam se i za šđčćž karaktere, pa ni njih ne želim da izbegavam. Prvi članak sam pisao do kasno u noć, a ovaj drugi odmah po ustajanju iz kreveta. Za prvo pisanje sam i imao neku inspiraciju, za ovo drugo več počinjem da izmišljam. Zato je valjda najbolji album svakog benda onaj prvi, nakupi se sve u tebi, a onda moraš da se mučiš, smišljaš, kopiraš. Osim ako nisi super genije, što ja ne bih da priznam.

   Reč po reč, nešto bi trebalo i da ispadne iz svega ovoga. Greške sam već našao, što u stilu pisanja, što u gramatici, ali ne vredi ispravljati. Da kao Kafka odlučim sve da spalim, ne verujem da bih bio srećan; pa neka onda od dva zla bude izašlo ovo veće - pišem i pisaću, pa kako bude. Definitivno, evo nas ovde. 

   Malo sam se pozabavio sa funkcionisanjem svog naloga, menijem i mogućim opcijama, a još pre sklapanja očiju, noćas sam odlučio u koje bih to kategorije podelio moje buduće tekstove. Ah, deco, stvarajte se i delite. To sam već uradio, a sledeće planiram da za svaku grupu napišem po neki uvodni tekst - da se ima nešto.

   Osmislio sam četiri grupe: opšte, događanja, filmovi u užem smislu i ličnosti. Prva grupa bi trebalo da sadrži opšte tekstove (kao što su ovaj i onaj prvi) a i opšte tekstove o već nadenutoj temi - filmovima. Čini mi se da ne mogu da pravim kategorije unutar kategorija, ili to ne umem, u svakom slučaju biće većeg gomilanja bez manjeg reda; mada sve ima svoje prednosti kad je već i previše mana.

  U grupi "događanja" planiram da pišem o događajima iz sveta filma, davno prošlim ali i aktuelnim, ili ako se meni baš nešto toliko zanimljivo desilo a da ima veze sa filmovima. Koliko ih gledam, počeo sam da planiram život prema filmu, a ne obrnuto. Život bez filma nekako ne mogu više da zamislim iako moram paralelno da završavam fakultet. No, to je tema za neke druge priče.

    "Filmovi u užem smislu" treba da sadrže tekstove o filmovima. Bravo. Nije što sam maštovit, ali da me vidi Ernest Hemingvej kako pišem, potapšao bi me po ramenu, definitivno. Kad već sam ne umem da budem samokritičan. Tekst mi je bezvezan, ali koga briga, kad već mogu ovde, zašto da trošim megabajte prostora na kompu. Nego, ona gore pomenuta kategorija će biti ispunjena mojim viđenjima filmova, verovatno oduševljavanjem nekim kultnim scenama, i definitivno preispitivanjem filmskih žanrova i pravaca. Pošto će ova grupa da sadrži najviše tekstova, red je da pasus o njoj ima i najviše redova. Iznuđena poslednja rečenica je upravo opravdala svoje postojanje.

    Na kraju, kad se bude pisalo o ličnostima, trudiću se da više informacija izvučem iz svoje glave ili iz osećaja i pretpostavki, nego iz wikipedije. Iako je ona nezaobilazno sredstvo. Ne treba ti znanje imas wikipediju, ili ko nema u vuglu ima na guglu. Ličnosti iz sveta filma bih podelio na reditelje, glumce i ostale. Najviše volim oblasti pod nazivom "ostalo" ili "razno". Reditelje sam stavio na prvo mesto nabrajanja jer još uvek imam želju da postanem jedan. Ali, to je definitivno neka druga priča.

  Ovde je kraj. I poslednja rečenica u poslednjem pasusu opravdava svoje nebitno postojanje. 

Pa dobro, neka bude.

   Nadam se da mi blog i blogovanje nisu toliko strani pojmovi koliko mi se cine dalekim u trenutku kreiranja ove stranice. Poznajem ja sve cari interneta, za blog sam cuo jos odavno, medjutim nista me tu nije privlacilo. Danas vidim da svi nesto piskaraju, nude svoja misljenja, traze mesto pod suncem, svojih pet minuta.  Za pisanje je potrebno procitati makar hiljadu knjiga. Dok sam se toga drzao, nisam prilazio blogu, a onda sam koriscenjem slicne analogije dosao do zakljucka da je za pisanje bloga potrebno procitati makar hiljadu internet tekstova. Nije bas najubedljivije, ali neka bude.

    Vec sam poceo da pravim greske u pisanju, ipak nisam neki pisac, niti sam pisac uopste ako se ne racunaju petice na pismenom iz srpskog jezika. Imao sam i dvojke, nije sporno. Samo, da raskrstim sam sa sobom prvo, jer ako to ne uradim, onda cu svaki tekst da ispravljam po desetak puta, i onda cemu sve ovo?! Nisam siguran ni za interpunkcijske znake, čćšđž karaktere, stil pisanja, dinamiku teksta. Sve to ostavljam iza sebe i upustam se u pokusaj. Neka bude.

   Dakle, resio sam da blogujem. Vec postaje dosadno. Ocigledno blogovi treba da budu sazeti, ni prekratki ni predugacki, i da ne budu dosadni. Potrudicu se. Resio sam da blogujem, i resio sam da ne blogujem o aktuelnostima, istoriji, teorijama zavere i ostalim stvarima koje potresaju svet. A koje uglavnom budu i najzanimljivije za citanje i komentarisanje. Hvala, ali neka hvala. Pa dobro, pisacu o filmovima zauzvrat.

   Filmovi su postali moja nova ljubav, a gledanje filmova moj novi hobi. Gubljenje vremena sa smislom. Koliko sam duboko zaglibio neka kaze naslov moje blog stranice (ili sta je vec, blog portal) koju sam nazvao "Film na dan", ne zato sto cu bas svakog dana da pisem o filmovima, vec zato sto svaki dan odvojim za gledanje nekog filma. I nije bas mastovito kako mi se ucinilo na prvu loptu. Nema veze, neka bude.

    Pocecu ovaj pasus kao u bajci - sve je pocelo jednog dana kada sam poceo da koristim adsl internet i kad sam mogao da krenem sa iskoriscavanjem moje (jos uvek) najomiljenije opcije: unlimited download. A onda torrent, i sve ostalo, o cemu ne znam koliko moze da se pise, ali da se ne lazemo, svi znamo kako se "skidaju" filmovi, i sta se s njima radi. Gde to ide, kome smeta, i ko me prati i stavlja na crnu listu, ne znam. Verovatno sam paranoican i previse. Najmanje bitna stvar. 

   Onda mi je sinula ideja (koja ce me i dovesti dovde) da kad vec imam toliku moc u svojim rukama i glavi; zasto bih se patio sa losim bioskopskim snimcima najnovijih blokbastera, kad mogu da pogledam koji god ja hocu film i koje god godine da je snimljen?! Uvek sam smatrao da sam filmski neobrazovan, ali da sam toliko filmski neobrazovan, u tim pocecima nisam ni naslucivao... Jedini alat koji je mogao da mi pomogne je bio sajt IMDb, a koji mi je pre toga sluzio da proverim koju ocenu ima novi Rambo, ili koji film o Dzemsu Bondu je najbolje ocenjen... Kao kad imas bide u kupatilu, a setis se jednom godisnje da u njemu operes noge. No, dobro.

   Negde je moralo da se pocne, i kao sto sam vec napomenuo, nisam ni naslucivao gde ce ta voznja da me odvede. I jos uvek me vozi. Naravno, sve informacije o filmovima se uglavnom mogu naci i na wikipediji, ali me nesto bas i briga, o cemu se sve nije pisalo po stotinu puta, moze valjda i o dobrim filmovima. Sve informacije koje sam ja spoznao i saznao u i o filmovima, sve sto mi je zapalo za oci, sto mislim da je dobro i da ce se nekome svideti, sve cu to ovde da probam da isteram na videlo dana (bloga). 

   Onda neka krene, ovo je valjda prvi blog, a bice ih jos... Nadam se da cu uvek naci inspiracije i strpljenja za skrabanje na ovoj stranici. Inace sam metodican i volim da pazim na sitnice. Koliko ce sve to zajedno da izadje na dobro, ne znam. Na kraju krajeva i ne mora, samo neka ispadne nesto.  "Film na dan" is open for business...