Film na dan

Da ih postavimo.

    Ne, ovo više nije opšti tekst, ovo je konačno tekst koji govori o konkretnoj stvari. Ako niste znali, nemojte mnogo ni da se brinete, ali pre svega da pojasnim - ako niste znali, postoji film koji se zove "Pravila Igre" (La Regle du jeu, 1939.). Film koji ja ne stavljam na prvo mesto svoje liste, ali koji i pored Građanina Kejna zaslužuje da bude prvi o kojem ću da pišem (iako sam odlučio da koristim opciju shuffle pri izboru tema). Možda i zato što je u nekom širem krugu ljudi krajnje nepoznat, a sigurno daleko manje poznatiji od već pomenutog "najboljeg ikad" Kejna.

   Da opet i odmah postavim svoja pravila igre. Ovo nije tekst ni reditelja ni filmskog kritičara ni nekog velikog sineaste, ovo je tekst prostog i ubogog gledaoca. Prema tome, sve što poželite već možete da nađete na internetu i konkretno na wikipediji. Ali, ne možete da nađete ono što sam ja našao sve dok ga ne pogledate. Kao i sa knjigama, kritike mogu da služe samo za prepisivanje na pismenom iz srpskog jezika, za poznavanje duše i tela, treba je pročitati (a pre svega voleti - "ne mož' mehanički"). Zato svima preporučujem da ovaj film pogledaju, može da se nađe na internetu, iako nije baš toliko očigledno "nalažljiv".

   Reditelj ovog remek-dela francuske kinematografije je Žan Renoar (Jean Renoir), sin daleko poznatijeg oca, slikara impresionizma - Ogista Renoara. I meni je bila "cool" informacija kad sam prvi put naišao na nju. Njegovo drugo remek-delo je Velika Iluzija (La Grande Illusion, 1937); ostali filmovi su manje-više dobri, ali svakako ne mogu da se mere sa ova dva ostvarenja. Ta dva filma kao da stoje sama: u to vreme francuski zvučni film se i nije baš razvio (neće sve do pojave francuskog novog talasa), a i evropski filmovi su daleko zaostajali za holivudskim. Drugi Svetski rat je trebao da počne. Neko drugi je hteo da postavi svoja pravila igre.

   Po teoriji, ovaj film se svrstava u period francuskog poetskog realizma (koga je, čini mi se, činio samo Renoar). Film govori o kulturi koja je na rubu propasti i o odnosima između bogatih i siromašnih. Tako nekako. Konkretna radnja je malo zamršenija od toga. Spisak likova takođe. Inače i sam Renoar glumi u filmu - srednje bitna uloga. Čak je i bio zabranjen neko vreme, jer je u svojoj suštini duboko depresivan. Na kraju su se neke trake izgubile, pa je film ponovo "otkriven" tek posle dvadesetak godina (posredstvom zaturenih negativa). Zove se tako kako se zove zbog toga što glavni lik povređuje "pravila igre", objavljujući ljubav preko radija. I tu je tako nekako. Mešanje "donjeg" i "gornjeg" staleža, svet ogrezao u laž, a oni koji izgovaraju istinu i krše pravila ne prolaze dobro. Dakle, ništa se ne menja barem sedamdeset godina unazad.

   Konkretnije od ovoga ne mogu, uostalom, film se više bavi stanjem nego radnjom. Ono što je mene privuklo nije toliko radnja ili stanje filma, koliko dodir reditelja čija se kamera u filmu kreće gotovo pa savršeno. Možda zvuči kao da sam prekopirao iz nekog drugog teksta, ali ja zaista tako mislim. Kamera je u svakom kadru tamo gde treba da bude, a i glumci takođe. Renoar je poznat po dubinskom kadru (deep focus); glumci su smešteni i u širinu i u dubinu. Takođe mora da se pogleda film da bi se znalo o čemu je reč. Pogledati i Kejna u kome se koristi slična tehnika. Koliko sam čekao da pišem o konkretnom filmu, sad mi se čini da sam postao dosadan. O depresivnom filmu ja pišem dosadan tekst. Zakopaću sam sebe. A još nisam ni utvrdio pravila. 

   Nema tu šta da se priča, ko hoće da gubi vreme sa smislom i gleda filmove, ja mu preporučujem ovaj. Film nije u boji, na francuskom je i malo je "teži" za gledanje. Ja sam prvi protivnik podele filmova na teške i lake, ali moram da priznam bi za ovaj bilo potrebno malo "pripreme", makar sa nekim drugim filmovima u crno-belom tonu. Gazim sam po sebi. Tako mi i treba. Možda ovaj film i nije neki kojim bi trebalo da se krene u put "nove spoznaje filmova", ali je deinitivno film koji spada u sam vrh svetskih filmskih ostvarenja.

   Inače, britanski magazin Sight & Sound koji na svakih deset godina pravi svoju listu najboljih filmova (poslednji je bio ove 2012.), stavlja "Pravila Igre" u Top 10, svaki put od 1952. do danas. Neću da se pravim toliko pametan, pa da im osporavam nešto, te liste sastavljaju poznati kritičari i reditelji. Uostalom, opet njima na čast.

   Mogu polako da završavam, za poslednji pasus ipak nisam uspeo da smislim neku pošalicu, evo naprežemo mozak... Ništa, ne vredi. Izvinjavam se. Moraću sa nekim drugim stvarima drugačije da rukujem. Ili su filmovi ipak dosadni? Ma neee... Gde je igra, tu su i pravila. Pa i pisanja teksta. Ah, da, našao sam i link na jutjubu; nema muke - ima nauke.