Film na dan

2 in 1.

    Eto, jedan članak, a dve ličnosti. Osećam kako mi je sve teže da pišem, očekujem od sebe da budem u isto vreme i zanimljiv i konkretan. A šta da radim kad sam prosto biće, mogu samo jednu prostoproširenu radnju da izvodim?! Da li sam se prevario u nečemu na početku? Jedna ličnost, dve ličnosti? Ili je 3 in 1 sa dodatim šećerom? Previše pitanja. Odmotavaćemo odgovor. Ko zna, zna. I onda igra "Slagalicu". Moja greška je bila namerna, ali kad malo bolje razmislim, to i nije greška. Da pređemo u sledeći pasus, biće nam komfornije.

   Za sve koji se još uvek češu po glavi, o čemu ja to budala pišem, u pitanju je strani film, jedna reč. Svakako, pričamo o filmu Psiho (Psycho, 1960.). Teško da ima ljudi koji ovo delo nisu gledali, pa čak i ljubitelji isključivo filmova iz XXI veka, neretko priznaju da je baš Psiho jedan od nekoliko crno-belih filmova koje su pogledali. Da li znamo reditelja? Prelistamo li azbuku filmskog jezika, njegovo ime ćemo naći u skoro svakom uvodu - Alfred Hičkok (Alfred Hitchcock). Hičkok je alfa i omega Holivuda, njegova kičma i zaštitni znak. A Psiho je njegovo najveće remek-delo.

    No, ovde konkretno nije reč ni o Hičkoku, ni o samom filmu Psiho. Pričamo o likovima. O dvoje zapravo. Ili o jednom liku? Gde nastaje zabuna, i kako se pravi, pokušajmo da odgonetnemo?! Inače, da bih se potpuno odvojio od Hičkoka i filma Psiho, moram da napomenem da se Norman Bejts i njegova majka pojavljuju u još nekoliko nastavaka (tri filma i jedan neuspeli pokušaj od serije), u onome što bih ja nazvao veštačkim silovanjem Holivuda i njegovog pokušaja zarade što lakšeg novca. Naravno, najbolje je lako zaraditi, bez potencijalnog naprezanja moždanih vijuga. Hm, kako li bi se naši političari snašli u Holivudu?

   Kako sam na ovom blogu odlučio da pišem o dobrim filmova, loše nastavke neću da uzimam u obzir. A, možda samo ne želim da priznam kako nisam pogledao ni jedan nastavak ovog filma. Paralela se može povući sa serijalom o Hanibalu. Ni te nastavke nisam pogledao. Do neke druge prilike, pričam samo o onome što zaslužuje svu moju pažnju, a to je svakako i nedeljivo - Psiho. Pročitao sam negde da Holivud opet priprema "iznenađenje" u vidu filma sa radnjom koja se dešava pre Psiha, opet odrastanje, opet izmišljanje vruće vode. Ko ne voli klasike, može da sačeka ovaj. Izašao je i neki film o Hičkoku (glumi ga Entoni Hopkins), a govori baš o dešavanjima oko snimanja Psiha. Izgleda planiraju da mu umuvaju po nekog Oskara (filmu ili Hopkinsu, nisam siguran). I nikako ne smem da zaboravim da su i film i likovi nastali po istoimenoj knjizi Roberta Bloha, bilo bi ružno i bezobrazno prema njemu da ga ne spomenem. 

   Nikako da se usredsredim na Normana i majku mu Normu (simpatična igra reči), ovaj tekst me je odveo najdalje u pisanju budalaština. Da nisam ja bipolarna i podvojena ličnost možda? Neko želi da izađe iz mene. Tu smo. Rešenje oko zadate fame da li pričamo o dve ili o jednoj osobi je pred nama. Ljudima koji nisu pogledali film mogu da pokvarim kraj i zadovoljstvo, ali ne verujem da je neko ko krstari ovim blogovima uspeo da ne pogleda ovo ostvarenje. Tako je i sam Hičkok "naređivao" onima koji su izlazili iz bioskopskih sala nakon projekcija da ne govore drugima kako se film završava. Završava se baš kao i instant kafa. 2 in 1. Norman Bejts je njegova majka.  

   Znamo, znamo, gledali smo. Psihologija podvojene ličnosti je verovatno neka ozbiljnija nauka, a ono što je Hičkok napravio sa ovim filmom predstavlja nauku za sebe. Entoni Perkins (Anthony Perkins) glumi Normana Bejtsa, iako je pred smrt priznao kako u poznatoj sceni ispod tuša (pisaću sigurno i o tome) ipak nije glumio lik svoje majke. Pošto je lice vešto sakriveno senkom i mrakom, nagađamo da je to uradio neki statista. Skraćeno, Norman Bejts drži motel negde u Arizoni, "Bogu iza tregera", u koji na prenoćište dolazi ljupka Merion Krejn (Marion Crane, igra je Dženet Li - Janet Leigh), bežeći od zakona jer je pre toga "odradila" svog šefa za 40.000 dolara. Izgleda se Norman zaljubljuje u nesrećnu Merion, poziva je na večeru u kuću (odmah i za motela), a sve to na nezadovoljstvo svoje majke. Svoje majke? Da. Majci se to ne sviđa, onda dolazi famozna scena ispod tuša, majka ubija Merion, onda nešto dosadno, još pola filma, "ovamo-'namo", Normana hapse, i film se završava. Skraćeno.

   Upravo sam nakazno prepričao celu priču, a da nisam ni trepnuo. Kad podvojeni priča o podvojenima... Poslednja scena i lice Normana Bejtsa (ko se ne naježi pri gledanju iste, ne može da ne bude boles'an, ja makar mislim tako), razgovor između njega i "majke" vredi svako čekanje kraja filma. Moram ipak da otkrijem o čemu se radi: majka na kraju potpuno preotima telo Normana Bejtsa i on ceo postaje svoja majka. A da mi ipak gledamo "Preljubnike" na Pinku? 

   Nekoliko Hičkokovih filmova kao temu provlači odnos glavnog junaka i njegove majke. I sam Hičkok je bio u prisnom odnosu sa svojom. Za dalje od toga nemam kompetencije da ulazim. Na kraju, mogu da zamislim koliko bi bolje rijaliti šou ""Gledaj majku, biraj ćerku" izgledao da ga je Hičkok režirao. Sad već nemam pravo da se sprdam sa tim. Možda jedino kad bi bilo "Gledaj svekrvu, beži od sina"... Ah, ti preljubnici, upropastiše mi članak. I na kraju neki nebitni video sa jutjuba (da, da, insert je iz filma "Psiho"), da pokušam da izvadim stvar.

Da ih postavimo.

    Ne, ovo više nije opšti tekst, ovo je konačno tekst koji govori o konkretnoj stvari. Ako niste znali, nemojte mnogo ni da se brinete, ali pre svega da pojasnim - ako niste znali, postoji film koji se zove "Pravila Igre" (La Regle du jeu, 1939.). Film koji ja ne stavljam na prvo mesto svoje liste, ali koji i pored Građanina Kejna zaslužuje da bude prvi o kojem ću da pišem (iako sam odlučio da koristim opciju shuffle pri izboru tema). Možda i zato što je u nekom širem krugu ljudi krajnje nepoznat, a sigurno daleko manje poznatiji od već pomenutog "najboljeg ikad" Kejna.

   Da opet i odmah postavim svoja pravila igre. Ovo nije tekst ni reditelja ni filmskog kritičara ni nekog velikog sineaste, ovo je tekst prostog i ubogog gledaoca. Prema tome, sve što poželite već možete da nađete na internetu i konkretno na wikipediji. Ali, ne možete da nađete ono što sam ja našao sve dok ga ne pogledate. Kao i sa knjigama, kritike mogu da služe samo za prepisivanje na pismenom iz srpskog jezika, za poznavanje duše i tela, treba je pročitati (a pre svega voleti - "ne mož' mehanički"). Zato svima preporučujem da ovaj film pogledaju, može da se nađe na internetu, iako nije baš toliko očigledno "nalažljiv".

   Reditelj ovog remek-dela francuske kinematografije je Žan Renoar (Jean Renoir), sin daleko poznatijeg oca, slikara impresionizma - Ogista Renoara. I meni je bila "cool" informacija kad sam prvi put naišao na nju. Njegovo drugo remek-delo je Velika Iluzija (La Grande Illusion, 1937); ostali filmovi su manje-više dobri, ali svakako ne mogu da se mere sa ova dva ostvarenja. Ta dva filma kao da stoje sama: u to vreme francuski zvučni film se i nije baš razvio (neće sve do pojave francuskog novog talasa), a i evropski filmovi su daleko zaostajali za holivudskim. Drugi Svetski rat je trebao da počne. Neko drugi je hteo da postavi svoja pravila igre.

   Po teoriji, ovaj film se svrstava u period francuskog poetskog realizma (koga je, čini mi se, činio samo Renoar). Film govori o kulturi koja je na rubu propasti i o odnosima između bogatih i siromašnih. Tako nekako. Konkretna radnja je malo zamršenija od toga. Spisak likova takođe. Inače i sam Renoar glumi u filmu - srednje bitna uloga. Čak je i bio zabranjen neko vreme, jer je u svojoj suštini duboko depresivan. Na kraju su se neke trake izgubile, pa je film ponovo "otkriven" tek posle dvadesetak godina (posredstvom zaturenih negativa). Zove se tako kako se zove zbog toga što glavni lik povređuje "pravila igre", objavljujući ljubav preko radija. I tu je tako nekako. Mešanje "donjeg" i "gornjeg" staleža, svet ogrezao u laž, a oni koji izgovaraju istinu i krše pravila ne prolaze dobro. Dakle, ništa se ne menja barem sedamdeset godina unazad.

   Konkretnije od ovoga ne mogu, uostalom, film se više bavi stanjem nego radnjom. Ono što je mene privuklo nije toliko radnja ili stanje filma, koliko dodir reditelja čija se kamera u filmu kreće gotovo pa savršeno. Možda zvuči kao da sam prekopirao iz nekog drugog teksta, ali ja zaista tako mislim. Kamera je u svakom kadru tamo gde treba da bude, a i glumci takođe. Renoar je poznat po dubinskom kadru (deep focus); glumci su smešteni i u širinu i u dubinu. Takođe mora da se pogleda film da bi se znalo o čemu je reč. Pogledati i Kejna u kome se koristi slična tehnika. Koliko sam čekao da pišem o konkretnom filmu, sad mi se čini da sam postao dosadan. O depresivnom filmu ja pišem dosadan tekst. Zakopaću sam sebe. A još nisam ni utvrdio pravila. 

   Nema tu šta da se priča, ko hoće da gubi vreme sa smislom i gleda filmove, ja mu preporučujem ovaj. Film nije u boji, na francuskom je i malo je "teži" za gledanje. Ja sam prvi protivnik podele filmova na teške i lake, ali moram da priznam bi za ovaj bilo potrebno malo "pripreme", makar sa nekim drugim filmovima u crno-belom tonu. Gazim sam po sebi. Tako mi i treba. Možda ovaj film i nije neki kojim bi trebalo da se krene u put "nove spoznaje filmova", ali je deinitivno film koji spada u sam vrh svetskih filmskih ostvarenja.

   Inače, britanski magazin Sight & Sound koji na svakih deset godina pravi svoju listu najboljih filmova (poslednji je bio ove 2012.), stavlja "Pravila Igre" u Top 10, svaki put od 1952. do danas. Neću da se pravim toliko pametan, pa da im osporavam nešto, te liste sastavljaju poznati kritičari i reditelji. Uostalom, opet njima na čast.

   Mogu polako da završavam, za poslednji pasus ipak nisam uspeo da smislim neku pošalicu, evo naprežemo mozak... Ništa, ne vredi. Izvinjavam se. Moraću sa nekim drugim stvarima drugačije da rukujem. Ili su filmovi ipak dosadni? Ma neee... Gde je igra, tu su i pravila. Pa i pisanja teksta. Ah, da, našao sam i link na jutjubu; nema muke - ima nauke.