... subotom popodne.

   Ko zna pesmu, svaka mu čast. Ovde ipak govorimo o nečem drugom. Pretprošli tekst je za mene bio manje opuštanje, bilo mi je ugodno, pa sam rešio da se dodatno odmorim. Ništa hitno, ništa bitno. A opet da se kaže nešto. Kao što i svaki put drndam o nečemu, mislim da ću i ovde da izvučem jedan solidan pasus a da zapravo ništa i ne kažem. Mogu da uključim i moju podvojenu ličnost, pa će i ona nešto da doda. I tako, evo ga, fin jedan pasusić - ja sam zadovoljan.

   Kažu da cilj opravdava sredstva, pa zašto ne bih i ja opravdao pisanje radi pisanja?! Dobro, dva pasusa bi bila i previše. Šta ćemo sa kolima? Nije ni subota. Hajde malo da se igramo, propitujemo, odmaramo mozak pred praznike i pričamo o kolima. A ne, to rade neke druge čikice. Nećemo da idemo u Monte Karlo i slikamo se ispred Ferarija pa sve to pokazati nekome na fejsbuku. Pa kad nemamo ni za volan od tog istog. Ne, ne, pogrešno ste shvatili, ovo nije priča o tom stvarima.

   Ovo je priča o nekim drugim kolima. Ovo je priča o filmu. O filmu i kolima. O, o, o, ... Baš se lagano osećam u ležernoj varijanti. Naravno, automobili, jedan od najbitnijih izuma čovečanstva (ili nam se barem tako nudi da mislimo), od svog postanka pa do danas, bla, bla, bla... Svi znamo tu priču. Ford, pokretna traka, točkovi, autoput, gorivo, brzina, udesi, filmovi... Dalje, ovo nije ni tekst o sportskim kolima na filmu. Nije ni o jurnjavama na filmu. Mada bi se mogla sklepati jedna fina pričica i o tome. Znamo da je sve počelo filmom "Francuska veza" (The Frech Connection, 1971.) i prvom ozbiljno snimljenom automobilskom scenom u jednom gradu. 

   Bez onih kadrova gde neko sedi u nekoj tamo kocki, klati se levo - desno, okreće volan desno - levo, ležerno priča i nema pojma šta radi. Ovo inače ne liči na pravu rečenicu. Mislimo li na one kvazi scene u kolima? Jaoj, pa nije valjda da se o tome ovde priča? Bravo, upravo smo i došli na ovaj blog sa tom idejom na umu. I da odmorimo glavu, naravno. Neko može da se priupita ima li potrebe da se uopšte priča o tome. Tekst je u smešten u grupu popularnih scena, kakve to sad veze ima? E, pa za vašu informaciju, Me myself and I smo veliki fanovi gore pomenutih scena. A sad idemo dole.  

    Mnogim ljudima se ne sviđa kad vide da je vožnja kolima na filmu ustvari jedna velika iluzija. Dobro, i film je iluzija, pa šta sad?! Takve scene se uglavnom povezuju sa starijim filmovima, onima u crno - beloj tehnici, što im dodaje na odbojnosti. Kada smo mi to odlučili da se otarasimo starog, nikad neću shvatiti. Ne vredi pojašnjavati da staro ne postoji. I baba je bila devojka. Mada, čini mi se da sam viđao i novije filmove (pre će biti serije) da još uvek koriste poznatu tehniku maskiranja prave vožnje automobila. Zapravo, ja i ne znam kako se tačno ove scene nazivaju i da li imaju neko ime. 

   Za mene su to klasične scene u kolima. Dakle, ne realne sa pravom vožnjom, nego one simpatične virtuelne, gde je sa pravim automobilima jedino zajedničko zadnje staklo. Shvatili smo. Ali zašto je to bilo tako? Razloga je svakako bilo više. Kad je film dobio zvuk 1927. godine, prvobitni mikrofoni i zvučne kamere su bile toliko glomazne da je i najobičnija scena kretanja glumaca bila teško izvodljiva. Zato imamo filmove u kojima svi nepomično stoje, a mikrofoni se sakrivaju u žbunju ili negde vrlo blizu glumaca. Naravno, tehnologija se menjala, pa se polako i tehnika snimanja poboljšavala. Prve kamere u boji (Techicolor) su bile još glomaznije i skuplje, da se jedva šta moglo snimiti a da se kamera pre toga nije čvrsto i dobro fiksirala. I to se naravno vremenom promenilo.

   Kakve ovo veze ima sa bilo čime? Pa ima. Jako je teško bilo snimiti bilo šta u pokretu, a još teže, auto u pokretu. Pre svega, nisu znali gde da postave i kako da postave kameru a da to izgleda minimalno zadovoljavajuće. Ne moramo ni da se ograničavamo samo na automobile - krupni kadrovi jahanja, vožnje kočija, pilotiranja avionom, skokova i vožnje luna parkom, bile su samo neke od najproblematičnijih scena. Problemi su se rešavali u hodu i u zavisnosti od mašte i majstorstva reditelja. Dakle, nemojmo mnogo da im zameramo. Takođe, nisu postojali dodaci na kamerama koji bi ublažavali trzaje (tzv. steadicam). A sve se to moralo snimiti.

    Možemo da napomenemo i sve opasnosti koje vožnja automobila nosi sa sobom, iako nam danas to deluje kao uslovljena radnja. Ljudi su se u početku jako plašili automobila. A mnogi nisu ni znali da voze. Glumci naročito. Ili pak nisu hteli, niti su im ugovori dozvoljavali. Kad sve to saberemo, dolazimo do ozbiljnih glavolomki za producente i reditelje tokom dugog niza godina. Danas je, međutim, taj način snimanja scena dosta jeftiniji, pa se u filmovima sa manjim budžetima i dalje koristi. Nama ostaje u amanet da gledamo kako neki glumac "kao" vozi, dok pozadi po više puta prolaze isti automobili, on drži volan, i ko zna gde gleda, priča sa svojom saputnicom, ulazi u krivinu bez ikakvog prisustva inercije, itd. itd. Pa dobro, meni je dovoljno simpatično.

   Filmovi imaju i previše dobrih stvari da bi nam se smučili zbog nekih nebitnih sitnica. Tačno je da danas scena vožnje izgleda realističnije nego kad zaista sednemo u auto; a kako to uspeva da se snimi, probaćemo da otkrijemo nekom drugom prilikom. Ovaj tekst je bio za sve one sentimentalne romantike i ljubitelje klasičnih filmova. Ne znam koju bih konkretnu scenu mogao da izaberem sa jutjuba i postavim je vama na uvid, ako me do sad niste baš razumeli, da se pojasni do kraja. Smislićemo nešto, po ko zna koji put. Vozi Miško!