Deset upola s' lukom, možda?

    Inspiraciju za naslov teksta koji upravo pišem sam dobio iz jedne naše serije. Mislim da se svi sećamo ovoga: tajanstvena asocijacija, dobar humor i naravno kafana i serija "Složna Braća" (1995.). Sve osim toga, malo je zajedničkog sa onim o čemu želim da pišem. Razmišljajući kako da tekst nazovem, setio sam se kako sam uopšte prvi put i čuo za Kupera, Cinemana, i tačno u podne. A pojma nisam imao. Dobro, bio sam mali i znao sam jedino za Švajcenegera.

   Moraću da priznam da je u to vreme dr Nele Karajlić bio veći filmofil od mene. Danas, govorimo o nekim vrlo zanimljivim stvarima, govorimo o nečemu što se retko kad može naći zajedno na jednom mestu. U prilog tome idu složna braća i ćevapi. Već bismo polako mogli da se prebacimo na činjenično stanje. Jedan od najpoznatijih holivudskih filmova (iako sa slabom zaradom u vreme svoje redovne projekcije) je svakako onaj o kome želimo da pričamo: "Tačno u podne" (High Noon, 1952.), sa Garijem Kuperom (Gary Cooper) i Grejs Keli (Grace Kelly) u glavnim ulogama, i u režiji Freda Cinemana (Fred Zinnemann).

    Još jedan primer uplitanja nemačke kinematografije u klasični Holivud je i Cineman, iako poreklom Austrijanac. Dolazimo do zanimljivosti #1. Pretpostavljam da znade da je film "Tačno u podne" vestern (western), ili kako se kod nas odomaćilo - kaubojac?! Kako onda austrijanac da režira najameričkiji žanr od svih?! Kako je baš on režirao taj film i ko mu je to dao, nije mnogo ni važno. Inače, da podsetim sve, ovo je tekst o muzici, a ne o filmu, i da će o njemu konkretnije biti pisano nekom drugom prilikom sasvim sigurno. Pomenuh već da film baš nije dobro odjeknuo na blagajnama. 

   Razloga za njegovu tadašnju neuspešnost ima više, a u tome se i krije sva mistika. Da ukratko prepričam. Vil Kejn (Will Kane, inače proglašen za petog najvećeg heroja američkog filma) je šerif koji se upravo oženio u nekom tamo gradiću, ali i saznao da je Frenk Miler (Frank Miller), koga je on ranije priveo pravdi, pušten na slobodu i da vozom dolazi u grad na obračun. Tačno u podne. Radnja filma je obrađena u realnom vremenu, tako da sve ono što se dešava od otprilike 10:45 do 12:20 je pred našim očima. Za to vreme Kejn pokušava da nađe ljude koji će mu pomoći u njegovoj odbrani, i odbrani grada od bandita. Posle jurnjave tamo - 'amo, i raznih dešavanja, dolazi podne, a njemu niko ne priskače u pomoć. Osim žene. Tako se i završava, njihov brak i njih dvoje preživljavaju.

 

    Najkraće rečeno, film prezentuje mračnu stranu čoveka, opisuje kukavičluk i izdaju, glorifikuje pojedinca. Nešto potpuno atipično za klasične "prave američke" vesterne, gde imamo pucnjavu, jurnjavu, akciju i nasilje. Ovde je sve nekako na psihičkom nivou. Znamo da amerikanci ne vole kad moraju da uključuju mozak, pa je to po meni prvi razlog njegovog neuspeha. Jednostavno ga nisu smatrali svojim. Najviše kritika je dobijao od najpoznatijeg glumca vesterna Džona Vejna (John Wayne) i poznatog reditelja vesterna Hauarda Hoksa (Howard Hawks). Njima je bilo smešno to kako neko trčkara po gradu kao kukavica i na kraju mu pomogne niko drugi nego baš žena. Tako su odlučili da naprave svoju varijantu priče, koja je kasnije postala film "Rio Bravo" (Rio Bravo, 1959.). O tome drugom prilikom.

   Film "Tačno u podne" je dobio četiri nagrade Oskar: za montažu, odlično izvođenje lika Vila Kejna od strane Garija Kupera (glavna muška uloga), i još dve za muziku. Oskari za muziku se dele u dve kategorije: za originalnu muziku i za najbolju pesmu. Dolazimo do onog o čemu smo i hteli da pišemo. Tek sad. Dakle, to je bilo prvi put da jedan film dobije obe ove nagrade. Još konkretnije, pričamo o jednoj osobi, pričamo o najvećem muzičaru u doba klasičnog Holivuda, čije je ime Dmitri Tjomkin (Dimitri Tiomkin). Dolazimo do druge zanimljivosti vezane za ovaj film. Kako baš Rus da komponuje muziku za najameričkiji žanr koji postoji?

    Da li je to još jedan od razloga zbog čega su gledaoci izbegavali ovaj film, nećemo znati?! Ali o Tjomkinu i znamo ponešto. Nije baš bio Rus (poreklom Ukrajinac), ali jeste za ono vreme ostavio najviše traga i uticaja u Holivudu. Prebegao tridesetih godina u Ameriku, prvo boravio u Njujorku, ali se za vreme pada berze preselio na zapad i svoje muzičko umeće preneo na film. Ima 22 nominacije i čak četiri Oskara. Posebno se proslavio kao kompozitor u vesternima, što je i dan danas zaista fascinantan podatak za jednog neamerikanca. Možda ipak ne treba imati predrasude. Pošto se približavamo kraju, za priču o njemu ćemo naći drugo mesto i neko drugo vreme. Biće i od mene.

    Sad ono najkonkretnije. Šta je to toliko bitno u vezi muzike u filmu "Tačno u Podne"? Pa ovako: svi znamo da današnji filmovi imaju nešto što se zove uvodna špica, ili uvodna pesma, početak, zahuktavanje, kako već... E, ali klasični filmovi to nisu imali: postojala je kartica (title card), ili nekoliko njih, na kojoj su se ispisivala imena glumaca, imena nekoliko bitnih ljudi koji su radili na njemu (montažeri, scenaristi, reditelj, ...) i na kraju (ili češće na početku) naziv filma. Nije bilo onog uvoda, kakvih danas imaju npr. filmovi o Džemsu Bondu (oni mi prvi padaju na pamet, sa svim onim devojkama i pogledom kroz cev pištolja). Pošto sam ovo napisao, možete komotno da me pitate koji je to film koji je prvi imao svoj uvod i naslovnu pesmu. I Will Say No More.

   Pesma se se zove "Do Not Forsake Me, Oh My Darling", i ukratko peva o dešavanjima u filmu, dok kauboj jaše u pozadini. Koliko god da nisu voleli ovaj film, svi su priznali da su ga upravo uvodna scena i pesma spasili i da su najsvetliji trenutak u njemu. Pesmu inače izvodi tadašnja kantri zvezda Teks Riter (Tex Ritter), čovek čije ime ne može da bude više cool nego što jeste. I eto kako su jedan Rus i jedan Austrijanac promenili američki film, i pretvorili ga u ono što mi danas gledamo kao takvo. Dobro, nisu ceo film, samo početak. Samo toliko... Prvi tekst je morao da bude posvećen prvom soundtrack-u. Poštenije nisam mogao. Mi se čujemo nekom drugom prilikom, a da ne mislite da sam nešto zaboravio, izvol'te jutjub. Baš je neka zarazna melodija.