Film na dan

Samo za 18+.

    Pokušaću da napravim privlačan naslov i još privlačniju prvu rečenicu i da time probam da privučem dva nova slučajna čitaoca na onih postojećih nula. Pornići, kako su to dobri filmovi, filmovi za odrasle, a da ih retko koja odrasla osoba i pogleda. Dobro, za mene su odrasli oni sa više od četrdeset, što me pozicionira u grupu mladih. Verovatno imam tu negde dvadesetak i nešto. Pa nivo edukacije koji se dobija u ovim filmovima - nesvakidašnje. Da li gledate porniće? Šta ste pitali: koliko često? Pet ili manje puta? Ah, ne, izvinjavam se.

   To bi od mog privlačnog uvoda bilo sve, hvala lepo, možete da se povučete, a ova dva nova čitaoca mogu slobodno da odu. Pa ne vredi, red na porniće još uvek nije došao. I ja čekam da se napravi neki sa nekom radnjom, dobrim kadriranjem i izborom glumaca. Biće vremena i za njih, jednom je Met Dejmon (Matt Damon) obećao da će napraviti pornić sa smislom, i nikako to da uradi. Mada, kad je u pitanju izbor glumaca, ne mogu ni da se požalim kako je loš, eto, i Stalone i Kostner su počinjali odavde. Odužilo mi se ovo nešto.

    U jednom tekstu sam govorio o tome kako među filmovima ne treba praviti podele. Naravno, i porno-film je film. I to je poslednja rečenica koja će da ima bilo kakvu povezanost sa lažnom temom ovog teksta. Među tim podelama se našla i ona koja filmove deli na stare i nove. A dakle, o tome se ovde radi?! Izvinjavamo se, odlazimo. Gde je starosna granica filmova? Bolje pitanje bi bilo možda - do kad su se snimali stari filmovi, a kad su počeli novi? Za neke ljude, stari filmovi su svi oni koji nisu iz XXI veka, a za neke još veće poznavaoce filmova, novi filmovi su samo oni iz druge decenije XXI veka. Hajde sad se lepo i vi poznavaoci spakujte i napustite ovaj tekst. Ostadoh sam.

    Nadam se da sam samo pesimističan što se broja poznavaoca filmova tiče. Ovaj blog sam i otvorio s namerom da pokažem ljudima da je film nešto mnogo više od obične zabave za naša čula. Kako lažem, otvorio sam da bih nešto konačno i napisao, a ionako su svi već pobegli. Ne, ne, nije nedostatak pisanja o pornićima razlog njihovog odlaska, rekao sam gore da neću više da ih pominjem. Nedoslednost. 

   Zna li se tačna godina razdvajanja starih od novih filmova? Iako zapravo deluje kao nešto oko čega bi moglo da se diskutuje, meni se čini da se ta godina jasno uočava. Pre svega, dalje da napomenem, postoje diskusije oko toga, ali ja sam lično presekao i za mene godina razdvajanja filmova na stare i nove postoji. Stare i mlade. "Bolje vruće pivo nego četir' ladna, bolje stara baba, nego čička mlada": kaže Rambo Amadeus. Dakle, starih ili novih filmova nema, jako je glupo deliti ih tako, film može biti samo jedan. Ali za gledanje. Za njihovo proučavanje postoji druga priča.

   Odgovor je 1967. Ko se beše rodio te godine? Ma ne budalo jedna, pitali smo koja je to godina koja razdvaja stare od novijih filmova. Ah, da, kolabirao mi mozak. Ipak još uvek nemam 18, možda zato i ne razumem o čemu se ovde piše. Zašto baš 1967. (ponavljamo je više puta, da bi se lakše zapamtila)? Da li je možda konkretno neki film imao toliki uticaj, pa se onda sve promenilo? I jedno i drugo, i treće i peto, odgovori su svi potvrdni. Tačno je, 1967. se pojavio film Boni i Klajd (Bonnie & Clyde, 1967. - i ovde da se zna godina), ne toliko kultni, ne toliko ni kvalitetan (da se razumemo, film spada u bolje američke filmove, ali ne u najbolje), koliko film koji je klasični Holivud poslao u penziju.

    Konačno je i Holivud dobio svoj novi talas, period od nekih 7 - 10 godina koji je nazvan Novim Holivudom. Čudna li čuda! Filmovi u sred Holivuda koji se bave nasiljem, puni krvi na sve strane, scene snimane napolju, droga, mafija, ubistva. Nije to baš ni toliko drastično kako se na prvi pogled čini, ali je svakako jedan iskorak koji niko od Holuvuda nije očekivao. Boni i Klajd je film koji govori o dvoje buntovnika koji u proputovanju i upoznavanju Amerike pljačkaju i ubijaju čisto eto zato što im se hoće. Poslednja krvava scena u filmu je dodatno šokirala sve čedne i konzervativne Amerikance. Glavni junaci filma bivaju ubijeni.

   U stotinak filmova koji su promenili Holivud, dešavalo se sve ono što je u starim filmovima bilo nedopustivo i nezamislivo. Tih godina (1966. tačnije) je i stari produkcijski kodeks (MPAA) ukinut i zamenjen sistemom rejtinga (MPAA film-rating system), što je značilo da više nema zabranjenih scena, sve je moglo da se snimi, ali nisu više ni svi mogli da gledaju sve. Eto opravdanja naslova i podnaslova teksta, sa uvodom sam vas samo zavaravao. 

    A onda su se pojavili Kopola, Lukas i naravno Spilberg, i svoje viđenje filma doneli na mainstream. Šta se desilo: pa producenti su shvatili da od nastavaka mogu da se uzmu dobre pare - Kum II (The Godfather Part II, 1974.); i da dobra reklama, specijalni efekti i visok budžet donose još više para - Ajkula (Jaws, 1975.)?! A zna se čiji je koji film i koji je bolji. Da se zna još jedno, sve ovo važi samo za američke filmove, sa ostalim stvari stoje drugačije, ali ništa drastičnije.

   Sve što je dobro, kratko traje. Ali, za neku utehu neka bude da je makar i trajalo. Pijemo i znamo da nam je lepo, znamo da sutra ništa od toga biti neće i nešto nas baš briga. Naravno, alkohol nije dozvoljen za mlađe od 18. Kao ni pornići. Ili da zabranimo i Spilberga? O njemu nekom drugom prilikom, do tad - da se zna: nove lampe za stare, staro za novo, a filmovi da se ne dele. I jutjub da priskoči u pomoć kad zatreba.

Ma nešto za decu.

    Odmah da razrešim dilemu, mada kad malo bolje razmislim nisam siguran da li dilema uopšte i postoji. Prva asocijacija na spominjanje pojma iz naslova su valjda crtaći. Crtani filmovi. Animirani filmovi. Kako već... Ili možda Diznilend? Ili Miki Maus? Ali to onda više nije prva asocijacija. Dakle, dileme ipak ima. I odakle meni ideja da na blogu o filmovima pišem o nekom zabavnom parku? Međutim, među ljudima koji ponešto o filmovima i znaju, zabuna apsolutno ne postoji. 

   Za mene takođe zabune nema. Volt Dizni (Walt Disney - iz naslova) predstavlja jednu od najvećih ličnosti u istoriji Holivuda i filma uopšte. Jedan od najvećih umetnika i inovatora, najvećih vizionara je upravo ovaj čovek. Sve samo najveće. To je moje mišljenje. Druga osoba je Čarli Čaplin. O njemu, drugom prilikom. Voltu je posvećen OVAJ tekst. O crtaćima i o Diznilendu znamo i svašta i nešto i previše. Čovek koji stoji iza svega toga je današnjem svetu ipak malo veća nepoznanica. Verovatno zato što je umro još davne 1966.

    Rodio se 1901. u porodici Irsko-Kanadskog porekla (ako je uopšte i važno), u gradu Čikagu. USA, of course. Pohađao noćne škole crtanja (ne verujem da bi danas uspeo da uradi nešto sa tim), pokušao da se prijavi kao dobrovoljac u Prvom Svetskom ratu, odbijen zbog mladosti, onda bio u Crvenom Krstu, a na kraju sa svojim prijateljem (takođe umetnikom u nastajanju), čudnog imena, Jub Iverksom (Ub Iwerks) osnovao studio u Kanzas Sitiju. Nema potrebe da ulazim u detalje, negde tamo se preselio u Holivud, sa bratom Rojem (Roy Disney) i prijateljem Iverksom napravio studio, počeo da pravi kratkometražne neme i naravno crno-bele crtaće, i imao neke uspehe, nemam pojma, tako kaže wikipedija. A ja neću da budem wikipedija.

    Ono što odvaja uspešne od neuspešnih, velike od malih, žito od kukolja (dobro, ovo baš i ne) je ideja. Ideja i ono što iz nje proishodi. Ideja koja je Diznija takođe nepovratno lansirala u svet besmrtnih je bio samo jedan običan miš. Pa, možda jeste miš, ali svakako više nije mali. Naravno, Miki Maus (Mickey Mouse). Njegovo pojavljivanje se poklopilo sa pojavom zvuka na filmu (1927. godina), i sve zajedno, Mikija sa Voltom odvelo u legendu. Prvi zvučni kratkometražni crtani film se rodio - Parobrod Vili (Steamboat Willie, 1928.). Ne treba napominjati koliki je uspeh ovaj crtać doživeo, koliko para zaradio i koliko ga je ljudi pogledalo. I dan danas gleda.

   Nije baš ni sve lako išlo Dizniju posle ovog uspeha. Danas svaka legenda izgleda šareno, ali biti deo nje u stvaranju je jedan veoma mukotrpan posao. Ustvari, odakle ja to da znam, možda su svi heroji samo sedeli skrštenih ruku i pili čaj?! NOT. Serijal muzičkih kratkih crtaća, Silly Simphonies, je dodatno učvrstio Diznijevu reputaciju, kao i prvi Oskar dobijen 1932. (za nešto tamo, nemam pojma). Od 1935., Diznijevi crtaći dobijaju boju (Technicolor), a Miki Maus svoje prijatelje (ne baš 1935., ali tu negde) - Paju Patka (Donald Duck), Šilju (Goofy) i psa Plutona (Pluto). U tom periodu nastaje i najbolji crtać koji je Dizni napravio (nacrtao, osmislio, šta ja znam) - Tri Praseta (The Three Little Pigs, 1933.).

   Onda dolazi još jedno delo koje je zauvek promenilo filmsku industriju, a animirane filmove dodatno. I konačno. Volt Dizni sa sad već brojnim saradnicima odlučuje da napravi dugometražni crtani film. Na kraju su ga i napravili. Više ništa neće biti isto, a razlog zbog koga sam ja stavio Volta Diznija u blog o filmovima je konačno opravdan. Što će reći - animirani filmovi su zbog njega i njegove kompanije postali ravnopravni sa igranim. Ta njegova kompanija (danas se zove The Walt Disney Company) postaje ravnopravni studio sa svim ostalim velikim i manjim holivudskim. Volt Dizni nije samo običan crtač i karikaturista, on je i producent, reditelj, tekstopisac, pozajmljivač glasova (konkretno Miki Mausu sve do 1947.), zabavljač, filantrop a sveukupno filmski genije.

   A koji je to dugometražni animirani film promenio filmsku industriju i poimanje crtaća uopšte? Imate pravo jednom da pogađate - tačno, Snežana i Sedam Patuljaka (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.). Taj film je nastao još davne 1937. godine; e to je podatak za divljenje. Pa moja baba je rođena te godine! Promenilo se od tad mnogo toga, ali način pravljenja crtanih filmova, koncepcija, teme i ideje su ostale iste. Snežana i patuljci su postavili pravila. Znamo svi šta se dešava u ovom filmu, ko ga nije gledao je verovatno imao traumatično detinjstvo. "Aj ho, aj ho, ne damo Kosovo". Tako valjda ide ona pesmica patuljaka.

   Ostaje i ona čuvena legenda da je Volt odlučio da se kriogeno zamrzne posle smrti (umro je od kancera pluća, valjda je pušio previše) i da mu telo stoji negde u nekom Diznilendu. Što se mene tiče može i tako. Šta je sve ostalo iza njega ne mora da se spominje: zabavni parkovi, desetine kultnih crtanih filmova, kompanija koja danas zarađuje milijarde, pa eto i zamrznuto telo (nije sigurno - urbana legenda) i šta ja znam šta još. Međutim, ono najbitnije što je iza njega su ideje. 

    Na kraju, koliko su njegovi filmovi revolucionarni i kvalitetni, mogu da posvedoče i naši komentari s vremena na vreme: "kako su ti crtaći nenormalni (kao u pozitivnom smislu) i kako ih je verovatno smišljao neko na teškim drogama". Kako se vreme neprestano menja, danas je ovo inače pohvala. Da se Volt slučajno ne uvredi. Prokrstarimo li jutjubom, nema šta nećemo naći, a ovde Diznija nazivamo narkomanom. Stvarno nije u redu. Jutjube, izvinjavam ti se.

Da probam da se ispravim.

   Po svom mišljenju, uspeo sam da zabrljam, a da ne bi došlo do tuđih mišljenja, rešio sam i da pokušam da popravim ono što mogu. Očigledno sam loš planer, možda samo i previše razmišljam o blogu, a trebalo bi o nečem bitnijem (opet stvari za drugu temu). To što sam previše komplikovan, sitničav i nepotrebno sistematičan, dovodi me dovde.

   Ako uspem da iz nebitnosti i gluposti izvučem tekst sa približno istim brojem reči onda sam zaista mađioničar. To što ću da silujem duhovitost, ostavljam po strani. Da, ja sam vrlo duhovita osoba, sve što kažem nasmeje stotine ljudi. Onda sam izgleda samo smešan. Hej, pa ovo mi se i sviđa, uspeo sam da osmislim još jedan pasus samo na glupostima. I koliko sam dosadan govori to što u gotovo svakom tekstu makar jednom pomenem pasuse, bezvezne uvode i nepotrebne gluposti. U sledećem pasusu neće biti tako. Evo ga opet. Smiri se.

    Šta se desilo ustvari? Čemu ovakva halabuka odmah po otvaranju očiju? Dobro, ništa nije bilo odlučeno naprečac, noćas nisam mogao da zaspim kako treba. Jaoj, jadan ja i moj blog. Čedo moje napravljeno krivo. Može i da se otpeva. Noćas me mučilo to što neke stvari ipak nisam dobro osmislio. Da prekinem agoniju.

   Ono što može da mi olakša stvar je to što ovaj očigledno filmski nebitan tekst mogu da spakujem u onu grupu (ili kategoriju) koju su mi ovi dobri ljudi administratori bloga (ah) dali (ali i svima), a to je "Generalna". Tu sam ja nešto pokušavao da je obrišem, da osmišljavam neke svoje nebuloze, ali na kraju nije mogla da ode, i tako mi je sinula ideja. Ko me je uopšte terao da "smišljam vruću vodu", kad već mogu da založim vatru?! As simple as that. 

   Već sam polako promenio sve što sam noćas sanjao kao pogrešno (ili se sanja pred buđenje?), a jedini mogući problem mi ostaje to što ne znam šta da radim sa svim onim nužno nepotrebnim uvodima u već objavljenim tekstovima. Mogao sam lepo odmah s nogu da pišem konkretno o stvarima, ali ne, ja se pravim pametan, pišem o tome kako sam jednom ustao na levu nogu dva puta. Ma, jel' moguće? Ili - je l' moguće? Ma odakle znam, pusti me čoveče.

    U tekstu o Normanu Bejtsu sam pominjao svoju eventualnu podvojenost. Ovo je izgleda otišlo predaleko. Dakle, gomila gluposti u svakom tekstu, i pominjanje nekih sad već nepostojećih kategorija. Promenio sam nazive nekima, neke obrisao, nove dodao, tako da ih sad ima šest. Ova "Generalna" je ostala neuništiva. Ipak, zaključio sam da u tekstovima ne menjam ništa, a ko bude rešio da čita ove moje članke, do ovog trenutka može da naiđe na nedoslednost. Nije nedosledno, ja sam umišljena budala. Oni koji me čitaju od početka (makar jedna osoba - da joj se ovde i zahvalim) znaće valjda kako treba sa mnom. 

   I da se ipak malo dotaknem filmova, kad već pominjem prekrajanje, izmene i silovanje kontinuiteta radnje. Zašto sam rešio da promenim samo nazive kategorija, ali ne i tekstove? A šta je to uradio Džordž Lukas (George Lucas) sa Ratovima Zvezda (Star Wars) ako ih nije unakazio? Sve u cilju da se radnja sinhronizuje sa ona nova tri filma, a na kraju su zagriženi fanovi ostali nezadovoljni i zbunjeni. Pošto ja ne želim da se bavim silovanjima, rešio sam da budem bolji čovek od Lukasa. Kako mi je žao čoveka, verovatno upravo štuca, a ne zna zašto. Ne moram da naglašavam da sam veliki fan Ratova Zvezda, never the less.

    Konačno, umesto stare četiri kategorije, sad postoji šest. "Filmovi u užem smislu" su od danas (pa ne znam više ni ja dokle, dok opet ne isanjam neke karakondžule) "Filmovi konkretno", "Opšte" je "Uopšteno o filmu", a kategoriju "Događanja" sam morao da obrišem jer me je jako zbunjivala (nisam znao šta bih pisao pod "Događanja", a šta pod "Opšte", nekako je počelo da mi deluje isto). Najveću muku mi je napravilo razmišljanje o ličnostima, a onda sam naravno još jednom zaključio da sam glup. Ličnosti i likovi nisu isto. Da li je samo do gramatike ili zaista postoji suštinska razlika, više u to ne ulazim, bivšu kategoriju "Ličnosti u filmu" sam podelio na dve nove: "Filmske ličnosti" i "Likovi u filmu"?! Tako je valjda razumljivije. Pišući tekst o Taksisti, shvatio sam da ću ako budem pisao i o celim filmovima ali i o delovima (scenama) da pretrpam tu jednu kategoriju tekstovima, a da će ostale ostati prazne. Eto tako je stvorena i kategorija "Popularne scene".

    To mu valjda dođe to, mogu da se ponovim i da kažem da je stanje takvo kakvo je sve dok mi opet ne padne neki kamen na glavu. Nisu baš zdravi ovi kompjuteri, zalude čoveka. I da, ovde nema jutjuba, nema slika, nema linkova. Suvo kao barut. Ispravljeno.