Film na dan

Odavde već polako gubim lepršavost.

    Kako sam napomenuo, sastavio sam četiri grupe u koje ću da stavljam tekstove a da ću za početak svakoj da darujem po jedan, nešto kao pelcer... Da vidim kako će to sve dalje da se razvija, raste i napreduje. Ne želim da sve bude prolaznog karaktera i da me ova uzbuđenost oko pisanja blogova napusti posle nekoliko dana. Danas mi je ovo četvrti, ne verujem da ću nastaviti u istom ritmu, ali kad već imam inspiraciju, svejedno mi je. Odlepršaće mi misli ovih dana negde drugde, ni u to ne sumnjam.

   Moram svaki tekst da započnem nekim trabunjanjem, a moje opravdanje je da ja radim kao dizel motor, polako se zahuktavam, a onda kad uhvatim ubrzanje... Pa, valjda se zna kako to ide dalje. Ovom tekstu je dovoljan pasus i po nebitnih informacija, a odavde pa na dalje planiram da pišem o onome što i jeste tema - ličnostima na filmu.

    Zamislio sam da sve ličnosti podelim na nekoliko podgrupa. Možda sam i ukrao ideju, mada sumnjam, a ionako nemam nameru da kopiram sajtove za pretragu (o čemu sam već pisao). Uglavnom, da ne bih išao u širinu, to su realne i fiktivne. Ili prave i izmišljene. Ličnosti naravno. Oduševio sam i pevazišao sebe. I tako, ne ide mi baš nešto, naravno sve je predviđeno, ionako je ovo samo nebitan uvod.

   Rasprava o tome šta je najbolja stvar u filmu se danas svela na to koji film ima bolju radnju. Naravno, ljudi koji u filmu samo čekaju i digitronom sabiraju broj eksplozija, nisu uzeti u ovo razmatranje. Dakle, ako radnja filma nije zamršena a u isto vreme jasna i lako rešiva, onda ni film nije dobar. Ako baš glume Anđelina Džoli ili Džoni Dep, onda može da se govori o istinskom ostvarenju. Kombinacija ovo dvoje glumaca se baš i nije pokazala efikasnom, uzgred da primetim.

   Šta se desilo, i da li se ikad obraćala pažnja na ljude u filmu, na glumačku izvedbu, dobro osmišljenu ličnost, rediteljski touch? Da li smo ikad znali da obraćamo pažnju na te detalje? Šta to radi reditelj, gde postavlja kamere, iz kog dela scene dolazi svetlost; da li je protagonista alkoholičar, duševno oboleo, zaljubljen; da li su glumci zvezde, poluamateri ili naturščici? Ništa od toga? Čak i da je nešto, nije dovoljno, mora da bude sve.

   Ne mogu da tvrdim kako su gledaoci filma (a to smo svi mi) potpuno zapostavili uticaj ličnosti zarad dobre radnje, ali da se zanemaruje uticaj, to svakako mogu (da potvrdim dakako). Poznati reditelj iz perioda klasičnog Holivuda (pričaću sigurno i o njemu i o klasičnom Holivudu) Hauard Hoks (Howard Hawks) je rekao da film mora da ima ili dobru radnju ili dobre likove. A ja mogu da dodam nepisano pravilo hemije i fizike da dva dobra ne idu zajedno. Da li mi to danas nemamo dobre likove ili su svi filmovi toliko obogaćeni radnjom, mislim da ne mora da se kaže, čini mi se da se zna gde je savremeni film?! Otvorio sam raspravu sa sobom koju ne mogu da kontrolišem. Makar nije dosadna.

   Završavajući tekst, da sumiram sve što sam hteo da uradim i šta planiram da napravim. U ovoj grupi ću pisati o ličnostima iz filma, njihovom uticaju na razvoj filma i filmskog jezika kao i o međusobnom uticaju. Ko tu šta radi, ko je znao bolje da odglumi šmekera, a ko nije morao da se trudi oko toga. To me podseti na dokumentarac o Šutki (predgrađe Skoplja, najveće romsko naselje na Balkanu), gde su svi šampioni i svako želi da bude prvak. Sad kad sam završio, kao da želim još nešto da dodam. Naravno, misli lepršaju, a drugi tekstovi će morati da trpe moje gubljenje u svetu pisanja. Odavde nema više.

Idemo, popunjavamo polja.

   Umetnost radi umetnosti kao pojava mi je uvek bila fascinantna za tumačenje. Danas, kada je umetnosti sve manje, a pokušaja umetnosti sve više i nadolazi, lar pur lar polako zauzima svoje mesto među neupućenim "poznavaocima". Sa tim pojmom sam se susreo još u petnaestoj godini, a trebalo mi je bezmalo još deset da potpuno shvatim njegovo značenje. Uopšteno, raditi nešto samo zato da bi ga uradio je postao lajtmotiv skoro pa svih wanna-be pametnica. Ne volim da kritikujem javno, to radim u tišini svoje duše, ali volim da preispitujem sebe.

   Moguće da promašujem temu, i da je blogovanje preveliki zalogaj za mene. Zato neka ovo bude jedan od mojih poslednjih tekstova koji će se baviti preispitivanjem.  Samo sam hteo da vidim odakle ću da počnem i u kom pravcu ću da idem. Da se zadovoljim sa pisanjem nečeg tek da bih ga napisao, nije mi namera. Kako sam ja opasan, sam sebe hoću da linčujem. To se, čini mi se, na nekom drugom mestu drugačije naziva. Počinjem da se gubim, ovde stajem sa tim. Idemo.

   Još jedna stvar da se pomene, pre nego što u nepovrat zađem u magični svet filma (a zamalo da se izvučem sa malopređašnjom rečenicom). Ja sam jednom davno načuo ili pročitao negde da ukusi ne postoje a da univerzalno lepo postoji. Postoje osobe koje stvaraju to "lepo" (njih je oko 1%), osobe koje to stvoreno "lepo" razumeju ali ništa dalje od toga (takođe 1%), i velika većina posmatrača (98% po mojoj matematici) kojima ništa nije jasno a u isto vreme sve razumeju. Kad smo kod razumevanja, da se razumemo, ne vidim se u ovih 2 x 1%. Stojim iza toga da ukusi ne postoje, i da 2% iako deluje zanemarljivo, pravi upravo tu razliku. Uostalom, izvesna latinska poslovica je stara makar 1500 godina. Opet ne znači ništa, ali dovoljno da se zamisli čovek. Čovek jesam i jesam zamišljen.

   Sve to prevedeno na svet filma priča jednu drugu priču i baca drugačije svetlo na gledanje i razumevanje filmova.  I opet, da se preduhitrim jednom doskočicom, čini mi se da se u svetu umetnosti, film još uvek ne smatra istom. "Sedma umetnost" je samo nadenuto ime za širu javnost. Postoji samo šest umetnosti. Verovatno će se to u budućnosti promeniti, film će dobiti svoje zasluženo mesto, mada mi se čini da će to biti nametnuto kao što se i sve drugo danas radi - hajde da proglasimo film za umetnost, vidiš da masa to želi. Neka se varam, biću još zadovoljniji.

   Film jeste umetnost, filmski jezik je jedno moćno oružje, samo ga treba naučiti. Naučiti govoriti njime i naučiti slušati ga i razumeti. Koliko ljudi banalno prihvataju filmski jezik kao nešto lako razumljvo, može da se poredi jedino sa manipulisanjem engleskim jezikom. Danas ga svi znaju i svi se služe njime. iskreno mi je žao tog i takvog engleskog jezika. Samo zamislite nekoga kako izgovara: Jes aj du i vjer ar ju (ovo je verzija na jekavici) i ne mora ništa više da se doda. 

   I da se popuni još neko polje i završi, a onda nastavi dalje: nisam zamislio ovaj tekst ovakvim u trenutku pisanja, ali mi se ipak sviđa kako je na kraju ispalo. Obe opcije bi bile dobre, a tako je i sa jezikom filma, bilo da je improvizovan u potpunosti ili striktno vođen rigoroznim pravilima od početka do kraja - film je umetnost koja može da se stavi rame uz rame sa književnošću, muzikom, arhitekturom...

   Upravo sam suptilno svoj tekst uporedio sa umetničkim delom. Ako ste me unapred osudili za arogantnog, upućujem izvinjenje: ne, moj tekst nije umetničko delo, ali je pokušaj istog u stvaranju. Popunili smo. 

I evo nas ovde.

   Ako je u mom prvom članku bilo nekih dvoumljenja, sa ovim člankom sam rešio da presečem, pa će zato sve na dalje da bude definitivno. Predomislio sam se i za šđčćž karaktere, pa ni njih ne želim da izbegavam. Prvi članak sam pisao do kasno u noć, a ovaj drugi odmah po ustajanju iz kreveta. Za prvo pisanje sam i imao neku inspiraciju, za ovo drugo več počinjem da izmišljam. Zato je valjda najbolji album svakog benda onaj prvi, nakupi se sve u tebi, a onda moraš da se mučiš, smišljaš, kopiraš. Osim ako nisi super genije, što ja ne bih da priznam.

   Reč po reč, nešto bi trebalo i da ispadne iz svega ovoga. Greške sam već našao, što u stilu pisanja, što u gramatici, ali ne vredi ispravljati. Da kao Kafka odlučim sve da spalim, ne verujem da bih bio srećan; pa neka onda od dva zla bude izašlo ovo veće - pišem i pisaću, pa kako bude. Definitivno, evo nas ovde. 

   Malo sam se pozabavio sa funkcionisanjem svog naloga, menijem i mogućim opcijama, a još pre sklapanja očiju, noćas sam odlučio u koje bih to kategorije podelio moje buduće tekstove. Ah, deco, stvarajte se i delite. To sam već uradio, a sledeće planiram da za svaku grupu napišem po neki uvodni tekst - da se ima nešto.

   Osmislio sam četiri grupe: opšte, događanja, filmovi u užem smislu i ličnosti. Prva grupa bi trebalo da sadrži opšte tekstove (kao što su ovaj i onaj prvi) a i opšte tekstove o već nadenutoj temi - filmovima. Čini mi se da ne mogu da pravim kategorije unutar kategorija, ili to ne umem, u svakom slučaju biće većeg gomilanja bez manjeg reda; mada sve ima svoje prednosti kad je već i previše mana.

  U grupi "događanja" planiram da pišem o događajima iz sveta filma, davno prošlim ali i aktuelnim, ili ako se meni baš nešto toliko zanimljivo desilo a da ima veze sa filmovima. Koliko ih gledam, počeo sam da planiram život prema filmu, a ne obrnuto. Život bez filma nekako ne mogu više da zamislim iako moram paralelno da završavam fakultet. No, to je tema za neke druge priče.

    "Filmovi u užem smislu" treba da sadrže tekstove o filmovima. Bravo. Nije što sam maštovit, ali da me vidi Ernest Hemingvej kako pišem, potapšao bi me po ramenu, definitivno. Kad već sam ne umem da budem samokritičan. Tekst mi je bezvezan, ali koga briga, kad već mogu ovde, zašto da trošim megabajte prostora na kompu. Nego, ona gore pomenuta kategorija će biti ispunjena mojim viđenjima filmova, verovatno oduševljavanjem nekim kultnim scenama, i definitivno preispitivanjem filmskih žanrova i pravaca. Pošto će ova grupa da sadrži najviše tekstova, red je da pasus o njoj ima i najviše redova. Iznuđena poslednja rečenica je upravo opravdala svoje postojanje.

    Na kraju, kad se bude pisalo o ličnostima, trudiću se da više informacija izvučem iz svoje glave ili iz osećaja i pretpostavki, nego iz wikipedije. Iako je ona nezaobilazno sredstvo. Ne treba ti znanje imas wikipediju, ili ko nema u vuglu ima na guglu. Ličnosti iz sveta filma bih podelio na reditelje, glumce i ostale. Najviše volim oblasti pod nazivom "ostalo" ili "razno". Reditelje sam stavio na prvo mesto nabrajanja jer još uvek imam želju da postanem jedan. Ali, to je definitivno neka druga priča.

  Ovde je kraj. I poslednja rečenica u poslednjem pasusu opravdava svoje nebitno postojanje. 

Pa dobro, neka bude.

   Nadam se da mi blog i blogovanje nisu toliko strani pojmovi koliko mi se cine dalekim u trenutku kreiranja ove stranice. Poznajem ja sve cari interneta, za blog sam cuo jos odavno, medjutim nista me tu nije privlacilo. Danas vidim da svi nesto piskaraju, nude svoja misljenja, traze mesto pod suncem, svojih pet minuta.  Za pisanje je potrebno procitati makar hiljadu knjiga. Dok sam se toga drzao, nisam prilazio blogu, a onda sam koriscenjem slicne analogije dosao do zakljucka da je za pisanje bloga potrebno procitati makar hiljadu internet tekstova. Nije bas najubedljivije, ali neka bude.

    Vec sam poceo da pravim greske u pisanju, ipak nisam neki pisac, niti sam pisac uopste ako se ne racunaju petice na pismenom iz srpskog jezika. Imao sam i dvojke, nije sporno. Samo, da raskrstim sam sa sobom prvo, jer ako to ne uradim, onda cu svaki tekst da ispravljam po desetak puta, i onda cemu sve ovo?! Nisam siguran ni za interpunkcijske znake, čćšđž karaktere, stil pisanja, dinamiku teksta. Sve to ostavljam iza sebe i upustam se u pokusaj. Neka bude.

   Dakle, resio sam da blogujem. Vec postaje dosadno. Ocigledno blogovi treba da budu sazeti, ni prekratki ni predugacki, i da ne budu dosadni. Potrudicu se. Resio sam da blogujem, i resio sam da ne blogujem o aktuelnostima, istoriji, teorijama zavere i ostalim stvarima koje potresaju svet. A koje uglavnom budu i najzanimljivije za citanje i komentarisanje. Hvala, ali neka hvala. Pa dobro, pisacu o filmovima zauzvrat.

   Filmovi su postali moja nova ljubav, a gledanje filmova moj novi hobi. Gubljenje vremena sa smislom. Koliko sam duboko zaglibio neka kaze naslov moje blog stranice (ili sta je vec, blog portal) koju sam nazvao "Film na dan", ne zato sto cu bas svakog dana da pisem o filmovima, vec zato sto svaki dan odvojim za gledanje nekog filma. I nije bas mastovito kako mi se ucinilo na prvu loptu. Nema veze, neka bude.

    Pocecu ovaj pasus kao u bajci - sve je pocelo jednog dana kada sam poceo da koristim adsl internet i kad sam mogao da krenem sa iskoriscavanjem moje (jos uvek) najomiljenije opcije: unlimited download. A onda torrent, i sve ostalo, o cemu ne znam koliko moze da se pise, ali da se ne lazemo, svi znamo kako se "skidaju" filmovi, i sta se s njima radi. Gde to ide, kome smeta, i ko me prati i stavlja na crnu listu, ne znam. Verovatno sam paranoican i previse. Najmanje bitna stvar. 

   Onda mi je sinula ideja (koja ce me i dovesti dovde) da kad vec imam toliku moc u svojim rukama i glavi; zasto bih se patio sa losim bioskopskim snimcima najnovijih blokbastera, kad mogu da pogledam koji god ja hocu film i koje god godine da je snimljen?! Uvek sam smatrao da sam filmski neobrazovan, ali da sam toliko filmski neobrazovan, u tim pocecima nisam ni naslucivao... Jedini alat koji je mogao da mi pomogne je bio sajt IMDb, a koji mi je pre toga sluzio da proverim koju ocenu ima novi Rambo, ili koji film o Dzemsu Bondu je najbolje ocenjen... Kao kad imas bide u kupatilu, a setis se jednom godisnje da u njemu operes noge. No, dobro.

   Negde je moralo da se pocne, i kao sto sam vec napomenuo, nisam ni naslucivao gde ce ta voznja da me odvede. I jos uvek me vozi. Naravno, sve informacije o filmovima se uglavnom mogu naci i na wikipediji, ali me nesto bas i briga, o cemu se sve nije pisalo po stotinu puta, moze valjda i o dobrim filmovima. Sve informacije koje sam ja spoznao i saznao u i o filmovima, sve sto mi je zapalo za oci, sto mislim da je dobro i da ce se nekome svideti, sve cu to ovde da probam da isteram na videlo dana (bloga). 

   Onda neka krene, ovo je valjda prvi blog, a bice ih jos... Nadam se da cu uvek naci inspiracije i strpljenja za skrabanje na ovoj stranici. Inace sam metodican i volim da pazim na sitnice. Koliko ce sve to zajedno da izadje na dobro, ne znam. Na kraju krajeva i ne mora, samo neka ispadne nesto.  "Film na dan" is open for business...