Idemo, popunjavamo polja.

   Umetnost radi umetnosti kao pojava mi je uvek bila fascinantna za tumačenje. Danas, kada je umetnosti sve manje, a pokušaja umetnosti sve više i nadolazi, lar pur lar polako zauzima svoje mesto među neupućenim "poznavaocima". Sa tim pojmom sam se susreo još u petnaestoj godini, a trebalo mi je bezmalo još deset da potpuno shvatim njegovo značenje. Uopšteno, raditi nešto samo zato da bi ga uradio je postao lajtmotiv skoro pa svih wanna-be pametnica. Ne volim da kritikujem javno, to radim u tišini svoje duše, ali volim da preispitujem sebe.

   Moguće da promašujem temu, i da je blogovanje preveliki zalogaj za mene. Zato neka ovo bude jedan od mojih poslednjih tekstova koji će se baviti preispitivanjem.  Samo sam hteo da vidim odakle ću da počnem i u kom pravcu ću da idem. Da se zadovoljim sa pisanjem nečeg tek da bih ga napisao, nije mi namera. Kako sam ja opasan, sam sebe hoću da linčujem. To se, čini mi se, na nekom drugom mestu drugačije naziva. Počinjem da se gubim, ovde stajem sa tim. Idemo.

   Još jedna stvar da se pomene, pre nego što u nepovrat zađem u magični svet filma (a zamalo da se izvučem sa malopređašnjom rečenicom). Ja sam jednom davno načuo ili pročitao negde da ukusi ne postoje a da univerzalno lepo postoji. Postoje osobe koje stvaraju to "lepo" (njih je oko 1%), osobe koje to stvoreno "lepo" razumeju ali ništa dalje od toga (takođe 1%), i velika većina posmatrača (98% po mojoj matematici) kojima ništa nije jasno a u isto vreme sve razumeju. Kad smo kod razumevanja, da se razumemo, ne vidim se u ovih 2 x 1%. Stojim iza toga da ukusi ne postoje, i da 2% iako deluje zanemarljivo, pravi upravo tu razliku. Uostalom, izvesna latinska poslovica je stara makar 1500 godina. Opet ne znači ništa, ali dovoljno da se zamisli čovek. Čovek jesam i jesam zamišljen.

   Sve to prevedeno na svet filma priča jednu drugu priču i baca drugačije svetlo na gledanje i razumevanje filmova.  I opet, da se preduhitrim jednom doskočicom, čini mi se da se u svetu umetnosti, film još uvek ne smatra istom. "Sedma umetnost" je samo nadenuto ime za širu javnost. Postoji samo šest umetnosti. Verovatno će se to u budućnosti promeniti, film će dobiti svoje zasluženo mesto, mada mi se čini da će to biti nametnuto kao što se i sve drugo danas radi - hajde da proglasimo film za umetnost, vidiš da masa to želi. Neka se varam, biću još zadovoljniji.

   Film jeste umetnost, filmski jezik je jedno moćno oružje, samo ga treba naučiti. Naučiti govoriti njime i naučiti slušati ga i razumeti. Koliko ljudi banalno prihvataju filmski jezik kao nešto lako razumljvo, može da se poredi jedino sa manipulisanjem engleskim jezikom. Danas ga svi znaju i svi se služe njime. iskreno mi je žao tog i takvog engleskog jezika. Samo zamislite nekoga kako izgovara: Jes aj du i vjer ar ju (ovo je verzija na jekavici) i ne mora ništa više da se doda. 

   I da se popuni još neko polje i završi, a onda nastavi dalje: nisam zamislio ovaj tekst ovakvim u trenutku pisanja, ali mi se ipak sviđa kako je na kraju ispalo. Obe opcije bi bile dobre, a tako je i sa jezikom filma, bilo da je improvizovan u potpunosti ili striktno vođen rigoroznim pravilima od početka do kraja - film je umetnost koja može da se stavi rame uz rame sa književnošću, muzikom, arhitekturom...

   Upravo sam suptilno svoj tekst uporedio sa umetničkim delom. Ako ste me unapred osudili za arogantnog, upućujem izvinjenje: ne, moj tekst nije umetničko delo, ali je pokušaj istog u stvaranju. Popunili smo.