Film na dan

Deset upola s' lukom, možda?

    Inspiraciju za naslov teksta koji upravo pišem sam dobio iz jedne naše serije. Mislim da se svi sećamo ovoga: tajanstvena asocijacija, dobar humor i naravno kafana i serija "Složna Braća" (1995.). Sve osim toga, malo je zajedničkog sa onim o čemu želim da pišem. Razmišljajući kako da tekst nazovem, setio sam se kako sam uopšte prvi put i čuo za Kupera, Cinemana, i tačno u podne. A pojma nisam imao. Dobro, bio sam mali i znao sam jedino za Švajcenegera.

   Moraću da priznam da je u to vreme dr Nele Karajlić bio veći filmofil od mene. Danas, govorimo o nekim vrlo zanimljivim stvarima, govorimo o nečemu što se retko kad može naći zajedno na jednom mestu. U prilog tome idu složna braća i ćevapi. Već bismo polako mogli da se prebacimo na činjenično stanje. Jedan od najpoznatijih holivudskih filmova (iako sa slabom zaradom u vreme svoje redovne projekcije) je svakako onaj o kome želimo da pričamo: "Tačno u podne" (High Noon, 1952.), sa Garijem Kuperom (Gary Cooper) i Grejs Keli (Grace Kelly) u glavnim ulogama, i u režiji Freda Cinemana (Fred Zinnemann).

    Još jedan primer uplitanja nemačke kinematografije u klasični Holivud je i Cineman, iako poreklom Austrijanac. Dolazimo do zanimljivosti #1. Pretpostavljam da znade da je film "Tačno u podne" vestern (western), ili kako se kod nas odomaćilo - kaubojac?! Kako onda austrijanac da režira najameričkiji žanr od svih?! Kako je baš on režirao taj film i ko mu je to dao, nije mnogo ni važno. Inače, da podsetim sve, ovo je tekst o muzici, a ne o filmu, i da će o njemu konkretnije biti pisano nekom drugom prilikom sasvim sigurno. Pomenuh već da film baš nije dobro odjeknuo na blagajnama. 

   Razloga za njegovu tadašnju neuspešnost ima više, a u tome se i krije sva mistika. Da ukratko prepričam. Vil Kejn (Will Kane, inače proglašen za petog najvećeg heroja američkog filma) je šerif koji se upravo oženio u nekom tamo gradiću, ali i saznao da je Frenk Miler (Frank Miller), koga je on ranije priveo pravdi, pušten na slobodu i da vozom dolazi u grad na obračun. Tačno u podne. Radnja filma je obrađena u realnom vremenu, tako da sve ono što se dešava od otprilike 10:45 do 12:20 je pred našim očima. Za to vreme Kejn pokušava da nađe ljude koji će mu pomoći u njegovoj odbrani, i odbrani grada od bandita. Posle jurnjave tamo - 'amo, i raznih dešavanja, dolazi podne, a njemu niko ne priskače u pomoć. Osim žene. Tako se i završava, njihov brak i njih dvoje preživljavaju.

    Najkraće rečeno, film prezentuje mračnu stranu čoveka, opisuje kukavičluk i izdaju, glorifikuje pojedinca. Nešto potpuno atipično za klasične "prave američke" vesterne, gde imamo pucnjavu, jurnjavu, akciju i nasilje. Ovde je sve nekako na psihičkom nivou. Znamo da amerikanci ne vole kad moraju da uključuju mozak, pa je to po meni prvi razlog njegovog neuspeha. Jednostavno ga nisu smatrali svojim. Najviše kritika je dobijao od najpoznatijeg glumca vesterna Džona Vejna (John Wayne) i poznatog reditelja vesterna Hauarda Hoksa (Howard Hawks). Njima je bilo smešno to kako neko trčkara po gradu kao kukavica i na kraju mu pomogne niko drugi nego baš žena. Tako su odlučili da naprave svoju varijantu priče, koja je kasnije postala film "Rio Bravo" (Rio Bravo, 1959.). O tome drugom prilikom.

   Film "Tačno u podne" je dobio četiri nagrade Oskar: za montažu, odlično izvođenje lika Vila Kejna od strane Garija Kupera (glavna muška uloga), i još dve za muziku. Oskari za muziku se dele u dve kategorije: za originalnu muziku i za najbolju pesmu. Dolazimo do onog o čemu smo i hteli da pišemo. Tek sad. Dakle, to je bilo prvi put da jedan film dobije obe ove nagrade. Još konkretnije, pričamo o jednoj osobi, pričamo o najvećem muzičaru u doba klasičnog Holivuda, čije je ime Dmitri Tjomkin (Dimitri Tiomkin). Dolazimo do druge zanimljivosti vezane za ovaj film. Kako baš Rus da komponuje muziku za najameričkiji žanr koji postoji?

    Da li je to još jedan od razloga zbog čega su gledaoci izbegavali ovaj film, nećemo znati?! Ali o Tjomkinu i znamo ponešto. Nije baš bio Rus (poreklom Ukrajinac), ali jeste za ono vreme ostavio najviše traga i uticaja u Holivudu. Prebegao tridesetih godina u Ameriku, prvo boravio u Njujorku, ali se za vreme pada berze preselio na zapad i svoje muzičko umeće preneo na film. Ima 22 nominacije i čak četiri Oskara. Posebno se proslavio kao kompozitor u vesternima, što je i dan danas zaista fascinantan podatak za jednog neamerikanca. Možda ipak ne treba imati predrasude. Pošto se približavamo kraju, za priču o njemu ćemo naći drugo mesto i neko drugo vreme. Biće i od mene.

    Sad ono najkonkretnije. Šta je to toliko bitno u vezi muzike u filmu "Tačno u Podne"? Pa ovako: svi znamo da današnji filmovi imaju nešto što se zove uvodna špica, ili uvodna pesma, početak, zahuktavanje, kako već... E, ali klasični filmovi to nisu imali: postojala je kartica (title card), ili nekoliko njih, na kojoj su se ispisivala imena glumaca, imena nekoliko bitnih ljudi koji su radili na njemu (montažeri, scenaristi, reditelj, ...) i na kraju (ili češće na početku) naziv filma. Nije bilo onog uvoda, kakvih danas imaju npr. filmovi o Džemsu Bondu (oni mi prvi padaju na pamet, sa svim onim devojkama i pogledom kroz cev pištolja). Pošto sam ovo napisao, možete komotno da me pitate koji je to film koji je prvi imao svoj uvod i naslovnu pesmu. I Will Say No More.

   Pesma se se zove "Do Not Forsake Me, Oh My Darling", i ukratko peva o dešavanjima u filmu, dok kauboj jaše u pozadini. Koliko god da nisu voleli ovaj film, svi su priznali da su ga upravo uvodna scena i pesma spasili i da su najsvetliji trenutak u njemu. Pesmu inače izvodi tadašnja kantri zvezda Teks Riter (Tex Ritter), čovek čije ime ne može da bude više cool nego što jeste. I eto kako su jedan Rus i jedan Austrijanac promenili američki film, i pretvorili ga u ono što mi danas gledamo kao takvo. Dobro, nisu ceo film, samo početak. Samo toliko... Prvi tekst je morao da bude posvećen prvom soundtrack-u. Poštenije nisam mogao. Mi se čujemo nekom drugom prilikom, a da ne mislite da sam nešto zaboravio, izvol'te jutjub. Baš je neka zarazna melodija. 

Pa ko je onda?

   Za sve filmski neupućene duše, opet ću morati da pojašnjavam stvari iz početka. Na tom početku odmah možemo i da krenemo sa činjenicama. Odri Hepbern (Audrey Hepburn) je, pretpostavljam, jedna od najpoznatijih glumica klasične ere filma. Sebe sam smatrao filmskim laikom (pre nego što sam ušao u sve ovo), i ni na kraj pameti mi nije padalo da postoji nešto drugo. Ako sam znao da nabrojim makar tri glumice iz tog perioda, verovatno bih se začudio na spostvenom (ne)znanju... I da, konačno pišem tekst posvećen jednoj ženi, ipak ne želim da budem prozivan za eventualne previde. Živimo u društvu u kakvom živimo. Viva la revolucion.

    Simbolika ide do kraja, ako sam već odlučio da nešto posvetim ženama, neka to onda bude ženi koja je u Holivudu ostala najpoznatija baš po borbi za ženska prava. Varjače u ruke i na snimanje. A ne, nije to. Naravno, to je samo jedna od asocijacija na zvanično najbolju žensku glumicu koja je prošla kroz Holivud XX veka (AFI's 100 Years... 100 Stars). Da ne krijemo više ništa, dakle u pitanju je Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn, nikako ne sme da bude KathErine, jer je upravo ona ispravljala novinare koji su pravili grešku oko pogrešnog zapisivanja njenog imena). Nedoumice nema, nije Odri bila jedina sa prezimenom Hepbern, a nije bila ni najbolja (iako njoj pripada drugo mesto na istoj listi). Nema nikakvih problema, moje zaprepašćenje svojim neznanjem je tada bilo verovatno i veće.

   Govorimo o najvećoj ženskoj holivudskoj zvezdi. Ketrin je rođena u Konektikatu, 1907., bila napredno dete, izbačena sa fakulteta i otišla na Brodvej. A valjda je kasnije završila taj fakultet, treba da se proveri, ne moram baš sve ja. Kad je imala 14 godina, njen brat se obesio iz nerazjašnjenih razloga, pa je ona dugo slavila njegov rođendan kao svoj. Bizarno. Dalje, posle zapaženih uspeha na Brodveju, preselila se u Holivud, i već za svoj treći film "Ladolež" (Morning Glory, 1933.) dobila prvog Oskara za glavnu žensku ulogu. Možemo u ovom pasusu i da završimo svu famu oko toga - ona je najuspešnija glumica (po standardima Američke Filmske Akademije) sa čak četiri Oskara za glavnu žensku ulogu, uz 12 nominacija. Što je mnogo, mnogo je (više nominacija od nje ima samo Meril Strip - Meryl Streep).

   Tekstovi koji opisuju ličnosti mi uglavnom budu manje zanimljivi, baš zbog toga što ovde ubacim najviše podataka sa interneta, a najmanje svojih zapažanja. I za to sam opet kriv ja, nije sporno. Naravno, o ličnostima mora da se priča podjednako kao i o filmovima i ostalom što prati film. Opravdah samog sebe, sad mogu da se vratim prepisivačini. Nakon instant uspeha, krajem tridesetih nastaje nagli pad Ketrinine popularnosti, a ona postaje "otrov za blagajne". Skoro pa svi filmovi u kojima ja glumila u tom periodu su loše prolazili sa zaradama. Za nju su govorili da se nijedna zvezda nije tako brzo popela u očima javnosti i kritike a onda još brže pala. Dobro, vratila se ona posle, da nije, ne bismo ni pričali o njoj, don't worry.

   Film koji je vratio na vrh i ponovo u javnost je bio "Filadelfijska priča" (The Philadelphia Story, 1940.). Njena dva saradnika u tom filmu su bili Džejms Stjuart (James Stewart) i njen veliki prijatelj i dugogodišnji saradnik Keri Grent (Cary Grant). Klasična skroubol komedija (screwball comedy - podžanr koji danas ne postoji a koji je nekad bio jako popularan u Holivudu - pisaćemo) reditelja Džordža Kjukora (George Cukor), o ljubavnom trouglu, sa puno pametnih dijaloga, simpatičnih dosetki i raspleta, najuspešniji film te godine. Dobijamo novu Ketrin Hepburn, onakvu kakva će ostati u narednim filmovima - uglavnom će glumiti pametne, stabilne, drske, oštre i žene visprene na jeziku, a pre svega žene koje se bore za svoja prava. A dobro, ni prva ni poslednja - podrugljivo dopisuje muškarac. Sram me bilo.

   Njen privatan život se nije mnogo razlikovao od onog na filmu, ili obrnuto, njene uloge su bile prilagođavane njoj, i ona ih je birala. U holivudskim krugovima je bila čudak, gajila je antiholivudski stav, retko se slikala, retko davala intrervjue, nije pričala o svojoj privatnosti. Oblačila je pantalone u vreme kad ženama nije padalo na pamet da to rade. Eh, koliko muškaraca danas nosi suknju. Ketrin, Ketrin, ... Služila se i čudnim akcentovanjem reči, a Entoni Hopkins (Anthony Hopkins) je priznao da je ono upravo uticalo na formiranje govora Hanibala Lektora. Pomenuli smo njenu neprestanu borbu za ženska prava, da dodamo i da se ponašala kao muškarac (ustvari je sebe gledala ravnopravnu njima, opet u vremenu kad mu vreme nije), retko se i šminkala.  Zato su verovatno i kružile glasine da je bila biseksualna. Jako bitan podatak za ovaj tekst.

    Posle filma "Afrička kraljica" (The African Queen, 1951.), dalji uspeh u Holivudu joj je bio zacementiran. Snimanje tog filma je inače delimično obavljeno u Africi, a Ketrin je iz inata svima pila vodu sa lokalnih izvora i zbog toga dobila dizenteriju. Zgodno je da se pomene da je njen partner u filmu Hemfri Bogart (Humphrey Bogart) pio viski umesto vode. Naravno, nije dobio dizenteriju, a zaključak nije da ne trebamo biti tvrdoglavi nego da trebamo da se alkoholišemo. Još jedna sramota na moj račun. I o ovom filmu konkretnije drugom prilikom. Sledeća dva Oskara za glavnu žensku ulogu je dobila glumeći u filmovima "Pogodi ko dolazi na večeru" (Guess Who's Coming to Dinner, 1967.) i "Zima jednog lava" (The Lion in Winter, 1968.). Još jedan nedostaje.

    Partner u filmu "Pogodi ko dolazi na večeru" joj je bio Spenser Trejsi (Spencer Tracey), tada jako bolestan, a koji je umro nekoliko dana posle snimanja filma. Ketrin nije otišla na njegovu sahranu iz poštovanja prema njegovoj porodici, i nikad nije pogledala taj film zbog bola koji bi joj nanosila uspomena na Trejsija. O čemu je reč? Pa oni su bili najtajniji poznati par u Holivudu, eto, od 1942. pa do njegove smrti. Veza njihova je bila više od emotivne, i uvek mi bude zanimljiv odnos starijeg muškarca i mlađe žene koja se odnosi premu njemu sa dubokim poštovanjem. Bilo nekad... Da se ipak zna i to da je ona bila udavana samo jednom, i to još početkom tridesetih, pa se razvela, dok Trejsi nikad nije izašao iz svog braka. Nije imala ni dece. Feministkinje su joj zamerile na izjavi da deca i karijera ne mogu zajedno. Možda i bolje pravična iskrenost, nego lažna skromnost. Ovde zaključujemo da je nekad očigledno sve bilo bolje. A nismo verovali našima kad su nam pripovedali.

    Poslednjeg Oskara je dobila za ulogu u filmu "Na zlatnom jezeru" (On Golden Pond, 1981.), i to 48 godina posle prvog! Rekord u prilog njenoj dugovečnosti. Njen partner u tom filmu je bio, već na samrti, Henri Fonda (Henry Fonda), kome je bukvalno poklonjen Oskar za glavnu mušku ulogu, verovatno zbog ranijih "previda" oko njegovih filmskih izvedbi. Ketrin je umrla 2003. godine, u 96. godini života, a meni za zaključak ostavila tako malo prostora za zatvaranje ovog skromnog teksta. Dama simbol zlatnog Holivuda, ženstvenosti i borbe za prava žena, ličnost bez presedana. Od mene skromno: a i od koga je, dobro je i toliko. Malo nebitnih reči na kraju dok pokušavam da na jutjubu nađem nešto što bi bilo apropriate. Naćiće se valjda.

Pa šta bismo drugo?

   Eh, da vidimo koliko ste pronicljivi ovoga puta! Svaki novi tekst počinje da odiše nekom misterijom, iako se nikako namerno nisam želeo igrati sa mozgovima svojih čitalaca.  Moram da priznam da mi se nekako zasvidela ideja da u naslovu koliko-toliko uspem da sakrijem ono o čemu želim da pišem. A priznaću još više ako kažem da mi je ovo najtajnovitije do sad, i da je sadržina, još uvek, nenapisanog teksta obavijena najvećim mrakom. Da li je nekome poznata pesma? Hoćemo li da zaplešemo?

   Može, ali samo odavde. Imamo misteriju, a imamo i simboliku. Tačno je da postoji pesma koja se zove "Dance With Me" (dakle "Pleši samnom" - i nije ona domaća bljutava), čiji je originalni izvođač manje bitan (naročito za ovaj tekst), ali je takođe činjenica da je obrada pesme, za divno čudo, ipak poznatija i lepršavija. Još jedna nedoumica: tekst je stavljen u grupu popularnih scena, a mi ovde govorimo o muzici. Da li je u pitanju neka greška? Ne, nije. Bend koji je uspeo da obradi pesmu, a da zvuči bolje nego original (vrlo teško i retko danas) je francuski bend Nouvelle Vague.

   Sad već počinje da se nazire simbolika. Ime benda u prevodu znači Novi talas (ili hajde neka bude i Novi val), dok bi na engleskom bilo New Wave. Govorimo o francuskom bendu, a u nekim ranijim tekstovima smo negde napomenuli da postoji francuski filmski novi talas. Ustvari, on ne samo da postoji, nego je najpoznatiji i najoriginalniji novi talas koji je u svetu postojao. Kad se kaže Novi talas, na njega se prvo pomisli. Praktično, svi novi talasi mogu da traju i danas, to mu sad više dođe kao ideja nego kao period, ali je tehnički era tog Novog talasa trajala od 1958. do 1964. godine. Tehnički. Za ostale filmske i muzičke nove talase konsultovati internet (imali smo i mi naš, ali muzički). Začetnikom francuskog novog talasa se smatra reditelj Žan-Lik Godar (Jean-Luc Godard), verujem da je ime poznato.

   O njemu kao reditelju, o pravcu i nekim drugim filmovima konkretnije kao i svaki put, nekom drugom prilikom. Da mi vidimo gde nas sve ovo vodi. Francuska filmska škola svakako spada u sam vrh svetske kinematografije, ali nije se proslavila tek Novim talasom. Bilo je jako dobrih filmova i pre šesdesetih. Međutim, grupi reditelja, koju je predvodio Godar, a koja je i nadenula svom pokretu konkretno ime, se nije svidelo kako se filmovi prave po određenom kalupu i šablonu. Tako su se preispitivali svi mogući postulati klasičnog filmskog jezika: kadriranje, režija, vizuelni stil, naracija, i ostalo. Sam Godar je bio komunista, pa su i filmovi odisali socijalnom pravdom i više ličili na dokumentarce. Rekli smo da nećemo u detalje ovaj put, biće prostora i za to.

    Prvi Godarov film, ujedno i najdominantniji film ovog perioda je bio "Do poslednjeg daha" (A bout de souflle, 1960.), sa Žan-Pol Belmondom (Jean-Paul Belmondo) kao glavnom zvezdom. Ali, ovaj tekst nije posvećen njemu, posvećen je jednom drugom Godarovom ostvarenju. Ustvari, nije baš ni posvećen filmu, napomenuli smo na početku da govorimo o sceni. Da budemo precizniji, taj misteriozni film ima tri kultne scene, a ja sam morao da se opredelim za jednu. Govorimo o filmu "Neobična banda" (Bande a part, 1964.). Koliko god da deluje daleko ili nepoznato, kad se pogledaju te scene, čini se kao da su negde već viđenje, što dovodi do zaključka da su verovatno prekopirane više puta.

   Kratko možemo da se osvrnemo i na radnju, da se makar nešto sazna. Glavna glumica u ovom delu je Ana Karina (Anna Karina - bez smejanja, sleng za njeno prezime onda nije bio poznat) koja glumi Odil (Odille), devojku koja radi kao služavka sa svojom tetkom u kući izvesnog gospodina koji je pun para, a krije ih u ormanu (valjda ih je pokrao na prevaru). Na časovima engleskog jezika upoznaje dvojicu momaka, Franca (Franz) i Artura (Arthur), koji joj se isprva obojica udvaraju, ali se ona na posletku "zbliži" (ili šta već) sa Arturom. Pošto im ispriča za tajnu koju zna o novcu u kući, oni uspevaju da je ubede da ga zajedno opljačkaju. Naravno, ona je malo priglupa i dosadna, oni pohlepni, pa se neprestano kroz film provlače scene ubeđivanja i premišljanja. Dobro, nije film baš dosadan koliko i moje pisanje, moram da napomenem da je kod Godara uvek sve onako kako nije. Ili možda i nije.

    Artur i Odil provode noć zajedno, a sutradan u kafiću, zajedno sa Francom, kuju plan oko pljačke, uz ostale raznorazne detalje i zavrzlame. Pogledati film, dakako. I sad, u tom kafiću, se dešavaju dve od tri kultne scene: pošto su već počeli da razgovaraju o nečem dosadnom, Franc u jednom trenutku preporučuje da ćute minut vremena kako bi se nečim zanimali. Dešava se to da oni zaćute, ali iznenada zaćuti i zvuk na filmu. Mislim da je Godar prvi reditelj koji je tako nešto uradio. Kako nisu izdržali ceo minut, Franc ih prekida i primećuje kako je i to dosadno. Napomenuću i treću scenu, pre nego što se vratim na onu o kojoj i pričamo: dok posećuju muzej Luvr, oni se ne šetaju nego protrčavaju kroz njega, i tako obaraju neki tamo rekord (rekord protrčavanja kroz Luvr verovatno). Trčati kroz Luvr je, pretpostavljam, za dosadne Francuze bio veliki presedan.

   Najzad, ono zbog čega smo svi ovde došli: dok u tom restoranu smišljaju plan, a posle ćute skoro minutu, u filmu se ne dešava skoro ništa. Negde u sred tog razgovora Artur i Odil odlučuju da igraju. Franc priča sa nekim čovekom (valjda konobarom), i odlučuje da im se pridruži. I tako njih troje kreće da igra. Eh, svaka mi čast na rečitosti. Pesmu u R&B fazonu, koja ih prati dok plešu, ili oni prate pesmu dok plešu (to je npr. nedoumica i lepota ove scene) je komponovao Mišel Legrand (Michel Legrand). Sam Godar, koji je narator u filmu, u nekoliko trenutaka prekida pesmu da bi nešto rekao (ne znam baš ni koliko vezano za radnju), dok oni ne prekidaju plesanje. Zašto je scena kultna? Pa, postoji jedan noviji film sa scenom plesa, takođe kultnom, ali kojoj je uzor bila upravo ova scena. Dobro, nije to nešto što je određuje kao kultnu, ona je sama po sebi zaista fascinantna i razlikuje se od svega što se često sreće u filmovima. 

    Da li da vam otkrijem tu drugu scenu pod uticajem ove naše? Pa, lako je. Petparačke priče (Pulp Fiction, 1994.) i ples Ume Turman i Džona Travolte. Eto, sad je lakše. A zašto smo pominjali bend Nouvelle Vague na početku? I to je lako. Njihov drugi album iz 2006. nosi naziv "Bande a part", a na njemu je pod rednim brojem #3 snimljena pesma koja se zove "Dance With Me", kao obrada pesme grupe The Lords of the New Church. Zašto je sad to bitno? U spotu za ovu pesmu je obrađena baš naša scena, uz naravno simboliku naziva albuma. Nikad više uticaja, obrada, prerada i krađa na jednom mestu... Nadam se da vam je sve ovo bilo zanimljivo, a za druge stvari - drugi tekstovi na ovom blogu i druge informacije na google-u. Jedino mogu da vam pomognem sa jutjubom; za pesmu se snađite.

Franke-šta?

   Frankenštajn. Bacićemo sve karte na sto. Nema skrivenih i nepotrebnih uvoda, prva reč, prva rečenica i sve nam se već otkriva. Ali, misterija ne bi bila misterija da se vi sad ne zapitate kakve veze ima naslov sa onim što ide dalje. Slobodno se počešite po glavi. Naravno, ovde se ipak govori o literarno-kinematografskom liku, pa će ljubitelji knjiga o već pomenutom Frankenštajnu sigurno znati ponešto. Ja eto, nisam nikad pročitao. Ne uopšteno knjigu, razume se.

    Spomenućemo i knjigu, mada kad malo bolje razmislim, nešto nisam siguran da je kod nas ima u tolikom tiražu koliko bi možda trebalo (preplavljeni smo Hari Poterom i Prstenovima - ovo napisano bez ikakve uvredljive namere). Možda je ipak ovo delo daleko više poznatije ljubiteljima gotike, ali da, oni su obuzeti vampirima trenutno (i njih danas ima na tone - ovde nema napomene). Meri Šeli (Mary Shelley), britanska spisateljica, je pisala roman "Frankenštajn, ili moderni Prometej" (Frankenestein, or The Modern Prometheus) od svoje petnaeste do dvadeset prve godine, i izdala ga tajno u Londonu 1818. godine. Smatramo ovo delo začetkom naučne fantastike (SF) i horora u popularnoj kulturi.

    Ostavićemo knjigu tamo gde joj je i mesto - ovaj blog posvećujemo filmovima. Od svog postanka pa do danas, stvaraoci filmova su u nedostatku svojih ideja, spas skoro uvek tražili u knjigama ili istorijskim zapisima. Holivud je naravno silovao ovu ideju do iznemoglosti, pa sad imamo na tone različitih prerada i varijanti jednih istih stvari. Naš junak nije spašen istog, jer se od početaka filma znalo da će Frankenštajn biti neiscrpna sirovina za duge i retko različite obrade. I tako, prva adaptacija je došla vrlo rano, Edisonov studio (pisaćemo o Tomasu Edisonu zasigurno) je uspeo da u 16 minuta (pričaćemo i o trajanju filma u to vreme) spakuje roman i izda ga kao film 1910. Naslov filma se naravno podrazumeva kao takav. 

   Pošto ja imam problem sa filmovima koje nisam pogledao, a nemam nameru da pišem o nečemu što ne znam, preskočići ovaj i još dva iz perioda nemog filma, i "baciti" se na četvrti i delimično peti u nizu. Dakle, na dela koja su ustanovila Frankenštajna kakvog ga danas poznajemo. Sad možemo opet da se vratimo na naslov, i postavimo pitanje - pa ko je taj Frankenštajn?! Misterija će biti odgonetnuta, nemajte sumnje, samo još nekoliko reči o tom četvrtom u nizu filmu i to šta iza njega stoji. Ali nemojte da preskačete redove, znaću ja sve, stićiće vas kletva. Tadašnji produkcijski studio (u ono vreme jedan od manjih) "Juniverzal" (Universal) je krenuo sa izbacivanjem raznih filmova sa čudovištima i naučnom fantastikom. Odavde su krenuli i Drakula, Fantom iz Opere, Vukodlak, Mumija i ostali... Ne možemo reći da im se nije isplatilo, zarađivali su zaista fine svote novca.

    U to fino društvance je upao i naš mali Frenki. Dobro, to mu samo ja tako tepam. Nismo konkretno napomeuli o kom vremenu pričamo, da pojasnimo, govorimo o prelasku filma na zvuk. Nekako mi se čini da je u ovom periodu nastao veliki broj finih filmčića, verovatno zato što su ideje još uvek bile sveže. Tako je prvi zvučni film o našem junaku bio "Frankenštajn" (Frankenstein, 1931.), iste godine kad se pojavio i "Drakula" (Dracula, 1931.). Mislim da smo svi nekad ili negde čuli ko je najpoznatiji i možda najsimpatičniji drakula od svih - Bela Lugoši (Bela Lugosi). Njega pominjemo zato što je on zapravo trebao da glumi i u Frankenštajnu, ali je on to na žalost ili sreću odbio, jer kako je govorio, upravo došao Holivud i nije imao nameru da bude lutka koja još i ne govori. Evo, načinjemo tajnu polako.

   Možda je tako i bolje, Lugoši je ostao samo Drakula, sa svojim simpatičnim akcentovanjem engelskog jezika. Ko li zna uopšte odakle je došao?! Naš junak je ustvari glumac koji je takođe došao u Holivud iz "ko zna gde" i koji je takođe ostao urbana legenda sa ne istim ali takođe karakterističnim akcentom. Pošto su producenti stavljali Lugošino ime na postere, a na uvodnu špicu filma znak pitanja "???", niko zapravo nije ni znao ko je on - Boris Karlov (Boris Karloff). Da odmotamo klupko do kraja. Reditelj ovog holivudskog klasika je zapravo bio Britanac, Džejms Vejl (James Whale). U ovaj i sledeći (koji smo suptilno spomenuli) film "Frankenštajnova nevesta" (The Bride of Frankenstein, 1935.), Vejl je uneo nešto sasvim novo. Filmovi puni mraka, straha, jeze, čudnih kreatura, tajni, leševa, pa čak i diskretno skrivenih gay poruka su uspeli da uzbune nežne američke gledaoce i da nateraju producente da malo po malo izbacuju razne scene iz filmova. Drugi film je u Švedskoj npr. zbog raznih cenzura skraćen sa 80 na svega 15 minuta. Konkretno o filmovima svakako nekom drugom prilikom, a sad da završimo tekst i rešimo misteriju. 

    Kao i svi ostali koji samo znaju da je Frankenštajn neko tamo čudovište i ja sam ušao u koštac sa ova dva filma. Znao sam da će biti dobri, možda zbog kritika o filmu, i to je bilo sve. Već na pomenutoj uvodnoj špici je stajalo: Henry Frankenstein - Colin Clive, a na kraju Monster - ???. Šta je ovo, upitao sam i sebe i film?! Radnju neću da prepričavam, to ću drugom prilikom, ali ću da skratim - Frankenštajn je ustvari ludi (ili genijalni, znamo koliko je granica tanka) naučnik, koji je pobegao sa fakulteta da bi se u nekom izolovanom zamku bavio svojim eksperimentima sa strujom i mrtvim leševima. Granica između nauke i fikcije je ovde još tanja, ali dobro, mašta radi svašta. Znači, naš DOKTOR Frankenštajn je uspeo da od delova mrtvaca (koje je prethodno ukrao sa groblja) i jednog mozga kriminalca (greškom ukrao iz laboratorije fakulteta) napravi svoje najveće delo - ČUDOVIŠTE. Čudovište koje naravno nema ime, a ni njegov tvorac ga tako ne zove. 

   U samo jednom pasusu uspeli smo da rešimo sve ono za šta smo se pripremali ceo tekst. Može se brzo i sumirati sve. Svi znamo kako čudovišta prolaze u filmu. Međutim, mnogi kažu da je drugi Vejlov film na ovu temu još bolji, i da se čudovište stavlja u jedan drugi ugao. A dobija i mladu. Eh, da meni sad neku ponudi mladu... Dalje su razni reditelji i produkcijske kuće pravile još mnogo filmova na ovu temu (što obrade ovih filmova, što prerade romana direktno), i sa raznim novim glumcima (iako se ovde zna ko je najbolji); pošto ih nisam gledao ne mogu da ih spomenem. Nama ostaje da znamo o čemu je ovde ustvari reč, a filmove ćemo uz kokice lako da pogledamo. Verovatno nas iz Holivuda očekuje još neka obrada. Do tad, jutjub i čuvena rečenica njegovog tvorca - It's alive. Jesmo li mi?

Opet nešto nejasno.

   Ako krenete u prelistavanje poznatih vam reči na engleskom, ovde nećete daleko stići. A nije ni srpski jezik u pitanju, iako sam lako umesto sh mogao da napišem š: Kagemuša. Dve rečenice su dovoljne da nagoveste nešto dalje i egzotičnije. Dakle: dalje, daleko, istok, daleki istok, nije Kina nego Japan. Samuraji, mange, nindže, džudo, Piksi, i naravno bizarni pornići i horori, su nam neke od prvih asocijacija na Japan. Možemo onda da postavimo pitanje koliki bi to ozbiljan proizvođač filmova Japan bio. I moramo iz odgovora da izbacimo već pomenute bizarne "bolesne" filmove koje smo s vremena na vreme viđali po internetu ili ređe na nekoj televiziji.

   Za skretanje sa teme bizarnog i prelaska na klasično i ozbiljno moramo da siđemo u ovaj pasus. A sad, ono zaista bitno (nejasan je samo jezik). Pomenuti Holivud, italijanski i francuski film jedini su koji mogu da budu ispred japanskog. Ostali, verovatno ne. Tako se i dobija odgovor da je japanska filmska industrija jedna od najvećih i najbitnijih u svetu. Ne brinite, ova informacija je isprva i u meni izazivala nevericu (a ja sam takođe znao samo za nejasno). Svet je danas postao jedno veliko selo, ništa ne može da nam bude toliko daleko, ali su kulture i ljudi postali izolovaniji nego ikad. Kultura dalekog istoka i zapadnoevropska kultura nikad nisu znale za sebe do pre 150 godina, a onda su počele intenzivno da se upoznaju i prepisuju jedna od druge. 

   Mešanje informacija i spoznaja onih drugih je krenula. Japanski film je tako nominalno počeo da se razvija tek dvadesetih godina. Kad je došao rat, i kad se završio (Drugi svetski naravno), Japan je bio poražena i neprijateljska strana celog sveta. Izgleda je mešanje sa drugim sistemima vrednosti otišlo predaleko. Ljudi su počeli da se prisećaju šta oni zaista jesu. Vraćanje na stare zaboravljene motive, na samuraje, stari moralni kodeks i sve što ima veze sa onim što oni tad nisu više bili je počelo da se obnavlja, a film je sve to pratio. Tad će se i pojaviti neke osobe koje će ga odvesti na vrh. Najveća ličnost japanskog filma, može se reći i njegov otac, je bio (svima poznato ime, ali malo kome nešto bitnije i znači) Akira Kurosava.

   Moraću ovaj uvod da prekopiram kad budem pisao konkretno o japanskom filmu, jer sam otišao i predaleko. Kurosava je najveći, ali još mnogo drugih manje poznatih, uobličilo je sve ono što danas znamo ili ne znamo o njihovim filmovima. Imali su i oni svoj Novi talas, imaju i dalje dobre filmove, ali je sve počelo sa Klasičnim ili Zlatnim periodom japanskog filma. Dakle, obnavljanje, Kurosava, Rašomon, Sedam Samuraja, prepoznavanje u svetu i slava. Konačno dolazimo do onoga što je u naslovu naslućeno. Film o kojem ja želim da pišem nije iz tog klasičnog perioda, nije crno-beli i nije sigurno Kurosavin najbolji. Ali, opet, ko to može da zna?! Ima Zlatnu palmu iz Kana, možda mu to nešto vredi?

   Govorimo o 1980. godini. Idemo ono standardno - Kagemuša (Kagemusha - Shadow Warrior, 1980.), engleski prevod nam kaže - "ratnik senka", a prevod na sprski - dubler ili dvojnik. Definitivno govorimo o ratniku, što implicira da je film istorijski. Ništa čudno, znajući Kurosavu čiji su preci bili samuraji, i koje je on i reafirmisao u svojim delima. Takođe, svi događaju u ovom filmu su se i desili: kraj XIV veka, vreme velikih klanova, vladara i građanskog rata (Sengoku period, pre 1600. i doba Šogunata). Film otvara scena sa tri identična ratnika koji sede i razgovaraju - Šingen (vođa Takeda klana), njegov brat Nobukado, i treća osoba, lopov koji je izbegao smaknuće samo zato što ubedljivo liči na svog gospodara. Odlučuju da ga sačuvaju za svaki slučaj, onda kreću u borbu, igrom slučajeva, veliki Šingen gine, a kako ne bi nastala panika, on im na samtri naređuje da se o njegovoj smrti ne priča makar još tri godine.

    Eto nam zapleta, radnje i pojašnjenja svega nejasnog. Šingenove vojskovođe zato odlučuju da njegovog dvojnika stave na čelo svog klana (za njega naravno zna samo nekolicina ljudi bliski mrtvom Šingenu), ali da strogo motre i određuju njegove odluke i korake. Smrt vođe od koga je strepelo pola Japana bio bi veliki udarac za njihov klan. Dvojnika prihvataju lične sluge bivšeg gospodara, prihvataju ga konkubine, posle početne sumnje ga i unuk snebivljivo prihvata , sin takođe (sad već vođa svog novog klana), naravno i vojskovođe. Jedino Šingenov konj očigledno nema nikakvu nameru da prihvati ovog "uljeza". Kurosava, veliki majstor poetike i skrivenih poruka o moralu, nam ovim filmom lupa šamar i pokazuje ono šta zaista i jesmo. Prideva ima koliko hoćete.

    Konj tokom čitavog filma pravi probleme vojskovođama i samom dvojniku, iako ga čak ni neprijatelji ne prepoznaju. U jednoj bici, posle strahovitog napada na Takeda klan (neprijatelji Takeda klana su u ovom filmu a i u zvaničnoj istoriji bili jako poznati Oda Nobunaga i Tukogava Iejasu - google help), vojnici drugih klanova se ipak povlače nakon shvatanja da je Šingen aktivni učesnik bitke. Koliko je on bio jaka istorijska i vojna ličnost takođe može da se nađe na internetu (preporučujem). Ipak, jednog dana, pokušavajuću da uzjaše "svog" konja, on ga uporno izbacuje iz sedla, sve više ljudi to vidi i shvata da on ustvari nije on. Proteruju ga iz zamka, shvata se veličina prevare, a onda i problema; neprijatelji se ohrabruju, sin gubi glavu, uz protivljenje svih vodi vojsku u bitku, u poraz i na kraju u konačni pad Takeda klana.

    Veliki Takeda klan netragom nestaje, dolazi novi period u istoriji Japana, a što se tiče našeg lopova-dvojnika, i on ipak nešto gubi. Gubi prvo svoju ličnost, a onda i drugu svoju ličnost - ličnost velikog gospodara. Pogledamo li kraj filma, zaključićemo da je njemu ustvari najviše bilo žao gubitka. Biva slučajno ustreljen, a njegov leš reka simbolično nosi pokraj lepršave zastave klana koji više ne postoji. Film, koji eto nije nastao u periodu zlatnog doba japanskog filma, ali koji je ponovo pokazao kolika je veličina Akira Kurosava bio. Američki producenti su bili Džordž Lukas i Frensis Ford Kopola, donirajući deo sredstava da bi film bio dovršen kako treba. Ko su oni, to već znamo.

    Mislim da sam preterao sa ovom tekstom, i da ću imati muke kad budem opet pisao o japanskom filmu, Kurosavi i njegovim drugim filmovima. Mada, japanskih vrhunskih filmskih remek-dela ima još podosta, Kurosavinih takođe, pa se zato neću ni brinuti, jer reči neće nedostajati. Počeli smo sa Kagemušom, i nemamo nameru da se zaustavimo. U odnosu na druge, ovaj film je u koloru i gledajući ga imate utisak da boje pršte na sve strane. Znam sigurno da nisam zgutao LSD pre projekcije. Pomoćiće jutjub. A sad, neka se topi ekran.

Da se vratimo.

   Prošlo je tek ili već četiri dana, iznuđeno sam odsustvovao, a glava se već ispraznila filmskih tema i filma. No, ne smem da se zapustim, pokušaću, makar i na silu, da završim ono šta sam ionako imao u planu. Pisaću tekst o Feliniju. Kao da liči na prezime nekog fudbalera, možda takvih i ima, ali ovo nije tekst o njima. Još jedna ličnost koja zaslužuje da bude pomenuta među prvima. Napomenuo sam da želim jednog dana da postanem reditelj i da posebnu pažnju pri odabiru filma posvećujem upravo režiji. Ovde samo uopšteno.

   Ne pomenusmo ni puno ime ovog gospodina, a već brbljamo nešto. Nema ni onog originala u zagradi. Dakle, Federiko Felini (Federico Fellini), da stavimo stvari na svoje mesto. Etiketu najboljeg nećemo da lepimo nikome, tako ni Felinija ne možemo da nazovemo najboljim italijanskim, pa ni najboljim svetskim rediteljem. A da je među najboljima, jeste, spora nema. Možda može da se nazove najuticajnijim. Prvo morate da čujete za njega, pogledate njegove filmove, pogledate ih opet, pa još desetak puta, i onda iznova ostajati zbunjeni. 

   Stil mi se polako smiruje, a možda sam samo i umoran. Posle toliko uvodnog hvaljenja lika i dela Felinija, stiče se utisak da ne može o njemu da se piše tek tako, improvizacijom. Međutim, daleko od toga da su njegovi filmovi improvizacijia, sa druge strane nešto što se zove klasičan film nisu sigurno. Kod Felinija su spakovani na jednom mestu snovi, detinjstvo, magija, cirkus, duša, ... Simboli kojih, zajedno, vrlo malo ima u radovima nekih drugih umetnika. Zato i nastaje ta zbunjenost. Zbunjenost i opčinjenost. Što mu opet daje zbunjenost.

   Rođen je u Riminiju, u Kraljevini Italiji, 1920. godine. Podatak za neke druge možda manje važan, mi to ionako ne možemo da biramo. Međutim, Felinijevo detinjstvo i njegova opčinjenost detinjstvom je imalo veliki uticaj na njegove radove. Konkretno, pogledajte film Amarkord (Amarcord, 1974.), to će mi uštedeti nekoliko redova pojašnjavanja. Da se vratimo, ima toga dosta pre Amarkorda. U detinjstvu često bežao iz škole u cirkus (ili je voleo cirkus ili je mrzeo školu - za prvo nismo sigurni, drugo već možemo da razumemo), kasnije počinje da se bavi karikaturom i crtanjem, upisuje fakultet, piše kratke priče za radio emisije. I tako to ide sa svakom pričom, dok se nešto krupnije ne desi. Onda je upoznao reditelja italijanskog posleratnog filmskom talasa u ekspanziji, Roberta Roselinija (Roberto Rosellini). Talas je nazvan neorealizmom, i bio je takođe jedan od najuticajnih perioda u istoriji filma. Felini je pomogao Roseliniju oko pisanja scenarija za film "Rim, otvoreni grad" (Roma, citta aperta, 1945.), postao njegov učenik, naučio filmski jezik i nastavio dalje. 

   Nešto mi deluje kao da sam malo požurio, protrčaću preko teksta, možda ipak da malo lupetam?! Two plus two is four; ništa idemo dalje. Neorealizam, period koji je odveo italijanski film u sam vrh svetske kinematografije (danas je verovatno samo Holivud ispred njih) zaslužuje poseban tekst. Felini se osamostalio tek posle pet godina, a njegovi filmovi polako skreću sa neorealizma, i teme krize i bede u posleratnoj razrušenoj Italiji zamenjuju snovi, imaginacija, psihički problemi i možda nadrealizam. Prvi film koji je korežirao mu je bio Svetla Varijetea (Luci del Varieta, 1950). Već je tu napravljen pomenuti pomak sa neorealizma. Ne baš najbolji start, ali je kasnije krenulo.

   A krenulo se od ulice. Pa dobro, "Ulica" (La strada, 1952.), mešavina njegove vizije filma i ipak nešto malo neorelizma, delo koje ga vodi na presto vanameričke kinematografije. Baš su ga amerikanci i prepoznali, na 29. dodeli Oskara, u novostvorenoj kategoriji za strani film (filmovi koji nisu na engleskom - Best Foreign Language film), prvu nagradu odnosi Felinijeva Ulica. Eto, možda je upravo i poznat zbog toga što je prihvaćen u Holivudu više nego iko drugi. Na kraju je sakupio četiri Oskara u istoj kategoriji. Pretpostavljate da niko nema više od njega. I pogodili ste, nema. Još neki podatak: glavnu žensku ulogu u ovom filmu je igrala njegova supruga Đulijeta Masina (Giulietta Masina), osoba koja će imati velikog uticaja na Felinija i njegove filmove; sa kojom će imati samo jedno dete, a koje će umrti već posle mesec dana. Oni su ipak ostali verni jedno drugome do kraja: on je umro 1993., a ona 1994. Ljubav u praksi, tako deluje. 

    Uticaja u životu ima na sve strane, a uticaj koji je Felini imao na film je nemerljiv. Lista poznatih i velikih reditelja koji su došli posle njega je impozantan, a nema nepoznatog koji sme da se nazove rediteljem a da nije makar nešto "pokupio" od njega. Najpoznatiji saradnici su mu bili i producenti Karlo Ponti (Carlo Ponti, preminuli muž Sofije Loren) i Dino De Laurentiis, Glumac Marčelo Mastrojani (Marcello Mastroianni), kompozitor Nino Rota (pogledati holivudsko remek-delo - Kum, "The Godfather"; i pogađati kompozitora); a pomenutim filmovim bih dodao i "Kabirijine noći" (Le notti di Cabiria, 1957.), "Sladak život" (La Dolce Vita, 1960.), i 8 1/2 (Otto e mezzo, 1963.). Uz pomenutiu Ulicu i Amarkord, ovo su dela koja ne mogu da se opišu rečima. A "Osam i po" je film koji kao da nije sa ovog sveta. Pogledati. 

   Sumiramo: nikad više podataka u jednom tekstu, nikad više nabrajanja. Moram da ponovim da sam malo pogubio konce, i takođe moram da obećam da ću se truditi da ispravljam greške. Nije ovo wikipedija, ipak. Uostalom, imate je, pa je i posetite. Imate i internet kad ste već tu, pa lepo krenite Feliniju u posetu. Redom. Znanja nikad dosta. Ne prepoznajem sebe, zaista. Nešto mi ovde fali, neka svađa. Ah ne, moram u još jednoj iznuđenoj rečenici da pomenem jutjub, pa da postavim neki link. Hajde da pokušam. Biće toga još, bitno je da smo se vratili.

A bez filma?

    Polako, pa sve brže, moje stranice se šire. Već sam završio i trinaesti malerozni članak, dodatno uredio grupe, značajno uvećao broj reči po tekstu, ali sve nekako mislim da nešto nedostaje. Zahvatila me zaista neočekivana euforija oko ovoga, pišem kao po narudžibini, kao da moram svaki dan o nečemu da blebetam. Mislio sam da sam objektivniji, ali me izgleda ljubav prema filmovima obuhvatila celog pa tako tekstovi počinju da odišu istinskom i pozitivnom manijom. Svaki dobar film za mene postaje savršen, ali tako to valjda dođe sa svakom zaljubljenošću. Naravno, možda sam samo "bolestan u mozak" narodski rečeno.

   Dođosmo do novog problema. U ovim tekstovima u kojima ne pišem konkretno o flmovima imam prostora da brbljam, a to evo koristim do iznemoglosti. Prepravio sam stare kategorije i napravio šest novih. Znao sam da to neće dugo da ostane tako, jer meni đavo prosto ne da mira. Posle samo tri dana mi je opet sinulo - budalo jedna, gde ti je muzika?! Narodna, zabavna ili strana? Ostavićemo ljude koji vole sve što vole mladi iza nas i preći na jedan drugi (ne mora nužno da bude viši) nivo.

    Moja druga velika apstraktna ljubav je muzika. Naznačiću ovo "apstraktna" da ne ispadne da ne znam za prave ljubavi. Kakva gomila gluposti. Prava ljubav, pff. Dobro, film, muzika, seks, droga, alkohol, hm, hm, ... Imaginarno zakašljavanje... Da, da, film i muzika. Dva dobra ne idu zajedno? Kaže ko? Neki nepisani zakon hemije? Ne mogu da verujem da ovo moje "gluplje ja" opet ima nešto za reći. I ne ide zajedno, na kraju krajeva, ali mi već znamo šta je dobar film, a nadam se da znamo šta je dobra muzika. Onda problema nema, osim mog pisanja pod uticajem teških droga. Bogami, uhvatilo je maha.

   Spojićemo. Dobra muzika i loš film, loša muzika i dobar film, a kombinaciju loše muzike i još lošijeg filma ostavljamo iza. Složili smo se da dobar film i dobra muzika ne mogu zajedno. Ma to je rekla ona budala, to se ne računa. Sve je u našem ukusu. Ali ni ukusi ne postoje. O čemu mi onda ovde pričamo? Da popijemo jednu čašu droge? Možda i obrišem, pa krenem iz početka. Yeah, wright. Drogerantska muzika je uspela da mi popije mozak. Evo, neću više. Odlučio sam da napravim novu kategoriju pod kojom ću da pišem o onome što jako volim da vidim i čujem - o filmskoj muzici. Gde bih ja bio da mi nije muzike? Ili filma? Ili sebe trenutno? Najviše trebam sam sebi. Ah, evo ga ide.

    Svi znamo, barem se nadam da znamo, da je film bio nem sve do 1927. godine (pisaćemo i o tome konkretnije). Od svoje pojave krajem XIX veka, preko turbulentnih početaka, detinjstva i rane mladosti, zvuk i slika nikako nisu mogli jedno sa drugim. Teško ih je bilo sinhronizovati, pokušavalo se, ali bezuspešno. Pošto gledanje filma bez ikakvog zvuka ne stvara nikakav osećaj (i to sam probao, znam o čemu pričam), uz svaku projekciju su pijanisti (ili obični muzikanti) improvizovali neko muzičko delo i tako davali filmu glas (setimo se Kristine iz Maratonaca). Sa daljim razvojem pravljeni su i zvučni zapisi filmova, pa sve to tako projektovano, ali još uvek bez sinhronizacije. Nemi filmovi nisu bili bukvalno nemi, ali nisu mogli da pričaju. Tehničkim i umetničkim inovacijama se 1927. došlo do prve sinhronizacije zvuka i slike, a konkretnije od toga u nekom drugom tekstu.

   Muzika (pre svega zvuk) i film su se zaljubili i odlučili da žive zajedno. Naravno, prvo se počelo sa snimanjem pevanja i pesama, a tek onda glasa i dijaloga. Tako su nastali i novi žanrovi, a najveći proboj su doživeli mjuzikli. Spoj pevanja, igranja i na brzinu osmišljenog zapleta je brzo, lako i naprečac zaposeo bioskopske sale. I o mjuziklu ćemo pisati - žanr koji je danas u debeloj anonimi, a koji je upravo provodadžisao vezu muzike i filma (i moje dve najveće ljubavi). Danas naravno nijedan film ne može da se zamisli bez muzike, a nikako bez bilo kakvog zvuka. 

   Iako sam ja ovu novu kategoriju nazvao "Soundtracks", što bi trebalo da se prevede kao "muzika za film" (ovo sam pokušao bez google translation-a), u ovom tekstu očigledno mešam dve stvari: zvučni zapis filma (Movie score) i muziku za film (Soundtrack, Movie songs). Dve potpuno različite stvari, ali koje opet idu jedna sa drugom i zajedno sa filmom u paketu. Ideja za razgovor pod ovom kategorijom ima koliko hoćete, već sam napomenuo koliko mi je ta tema draga; filmske muzike je pun internet, a takođe se uvek napravi po neka lista najboljih ikad... 

   Eto, završavamo i ovo, tekst iz kojeg planiram da "izniknem mlade". Ova pilula za smirivanje je kratko delovala, izgleda da opet počinje. Moram na brzinu da završim, "pišem ovo, a ruka mi drhti, barabo jedna..." Dakle: film, muzika, filmska muzika, one love, ... Bežim, pozdravljam se, i razmišljam šta bi sa jutjuba moglo da se postavi. Hajde, da probam nešto random, internet je svakako pun tih gluposti. A kako ćemo bez filma?

Malo geografije.

    Previše glupiranja u ovom članku mi neće ostaviti dovoljno mesta za pisanje o jednom od najboljih holivudskih filmova ikada napravljenih. Zato ću svoj nepotrebno nezanimljiv uvod da skratim i da se bacim na posao. Jak mi posao - pisanje. Ah, Kazablanka (Casablanca, 1942.), poetična romansa koja ne ostavlja ravnodušnim ni one najuzdržanije od emocija. Oni (one uglavnom) koji su plakali gledajući Titanik, ovde sigurno moraju da puste po neku suzu. Iako ovde niko ne umire. Međutim, priča o ljubavi, časti, dostojanstvu i moralu je uvek bezvremenska i sa godinama ne da bledi, nego dobija samo još više sjaja.

    Malo sam se i ja zaneo, ja koji po prirodi uvek pokušavam da budem objektivan i odmeren. Pošto zauzimam stav između radikalnih ljubitelja filmske alternative (hipsterski "All time Top 10" fazoni, itd.) i onih koji stariji film od 2000. ne uzimaju u obzir, našao sam se skoro na ničijoj zemlji. Ljubitelja remek-dela klasičnog Holivuda sve je manje. Iako amerikanci svaki put za svoj najbolji film izaberu Kejna (pominjano), a Kazablanku stavljaju na drugo (eventualno treće) mesto, mora da se prizna da je upravo Kazablanka pravo oličenje zlatnog doba američkog filma. Sve što je klasični Holivud dao, nalazi se ovde.

    Zapravo, ako neko hoće da uđe u krug ljubitelja klasičnog Holivuda (kao što sam na kraju i ja postao), možda bi trebao da pođe baš od Kazablanke. Hajde, kad sebe pominjem na više mesta da kažem i to da sam i ja pošao odavde. Od Kazablanke. Moguće da je moj razlog bio taj što sam jedino za Kazablanku i čuo. To je kao neki film, grad u Africi, Maroko, Bogart. Toliko. Naravno, ja sam u sve ovo ušao kao totalni filmski idiot. Počeo od Kazablanke i vratio se njoj. Velike knjige moraju da se pročitaju dva puta u životu, iako čovek ne ulazi dva puta u istu reku, veliki filmovi moraju da se pogledaju makar dva puta. Da bih proverio kako moja oduševljenost prvim gledanjem (izazvana i filmskim neznanjem) nije neosnovana, morao sam ponovo da je pogledam. Pogledao, i još više se zaljubio.

   Da nešto i konkretizujemo. Producentska kuća koja je finansirala ovo delo je tada bila jedna od manjih. Sa Kazablankom i kasnijim klasicima učvrstila je svoje mesto među najvećim koje i danas zauzima - Warner Bros. Reditelj Kazablanke je mađarsko-nemačko-američkog porekla, došao u Holivud dvadesetih godina u velikom transferu nemačke škole kinematografije. Mihalj Kertes po rođenju, Majkl Kertiz (Michael Curtiz) u Holivudu. Koliki je uticaj nemačke škole filma na američki, i konkretno Kertiza na ovaj film, posvedočiće neki drugi tekstovi. Ali je neizbežan i jak. Za sve ostalo, mora da se pogleda film. U svakom slučaju mora da se pogleda. 

    Odmaklo se dosta u tekstu, a nije se došlo ni do zaključka. Lepo ja kažem da treba da se požuri i ne glupira. Ali, ko mene sluša. Preskočićemo radnju i ovaj put. Znamo makar jednu glavnu ulogu u ovom filmu. Rik Blejn (Rick Blaine), vlasnik noćnog kluba u Kazablanci, je prva velika, a definitivno i najveća uloga koju je Hemfri Bogart (Humphrey Bogart) odigrao. Čovek sa malo sentimentalnosti, cinik neutralnog stava, nepoznate i sumnjive prošlosti, hladan a u dubini duboko moralan i osetljiv. Da, za njega znamo. Moraćemo da ih ostavimo na miru (i Bogarta i Blejna), jer obojica zaslužuju makar još po jedan tekst. Jedan realan, a drugi fiktivan. Druga zvezda koja igra u ovom filmu je malo (ali sasvim malo) veća nepoznanica od Bogarta - Ingrid Bergman glumi Ilsu Lund (začudo se oba imena pišu isto), osobu koja je... Morala da bude opisana u sledećem pasusu jer se bez poznavanja radnje ne može znati ni njena uloga. Spustimo se. Hvala.

    Upozorenje - sledi skoro pa minimalno pojašnjenje radnje - please be seated. Film je uočljivo sniman za vreme trajanja Drugog svetskog rata, i to za vreme pre bilo kakvih oslobodilačkih borbi. Znači, potreban je bio propagandni film. Scenaristi su prilagodili jednu pozorišnu predstavu, a nipošto nisu očekivali da će stvoriti nešto više od prosečnog filma koje je holivudska produkcija izbacivala svakog meseca. Naravno, stvorili su istoriju, a film je godinama dobijao samo još više na popularnosti. Radnja je smeštena u marokanski grad Kazablanku (Maroko je tad bio kolonija višijevske Francuske - konsultovati google; moguće da u filmu ima nekih istorijsko-političkih netačnosti), grad u koji su dolazili svi oni koji su dalje preko Lisabona želeli da prebegnu u Ameriku. Nabaviti papire je bilo teško, potpisivao ih je lično kapetan policije Luj Reno (Louis Renault); neko je ubio dva nemačka vojnika u vozu (i pokupio papire za bezbedan prebeg), a radnja je počela. Šta, zaboravili smo na Ilsu Lund? Veliki previd, moraćemo opet da se spustimo jedan pasus niže. 

    Već pomenuti Rik Blejn drži noćni klub u koji dolaze i Nemci, i Francuzi, valjda i Marokanci, sve u svemu više nacija nego što ih ima u Vojvodini. To je još jedno bogatstvo ovog filma, samo su tri glavna glumca američkog porekla, a ništa više nema ni američkih uloga u filmu. Iako je film crno-beli, kad kamera uđe u klub, čini vam se da ima više boja nego duginih nijansi. Majstorstvo njegovih tvoraca na delu. Tu će u klubu Nemci i pokušati da uhapse ubicu dva svoja vojnika, jer će on navodno tamo sigurno doći. Najzad, u Kazablanku i klub dolazi Viktor Laslo (Victor Laszlo), odmetnik, bivši logoraš i jedan od vođa podzemlja i pobunjenika protiv Nemaca po čitavoj Evropi. Dolazi sa jednom ženom. Ustvari, ona mu je supruga. Pogađate - njegova supruga je Ilsa Lund. Kakve veze ona ima sa Rikom Blejnom?

    Zaista sam preterao. Skratiću. Dok ulazi u klub, ona prepoznaje pijanistu Sema i naravno shvata da je Rik, baš onaj Rik koga ona poznaje. Njihova romansa iz Pariza godinu dana pre toga je prikazana kao flešbek, film u filmu. I mislim da više zasta nema smisla, film mora da se pogleda. Prepričavanje može da ode u nedogled, a nemam ni nameru ni redove. Nestalo mi mastila. Kao što sam i rekao: ko želi da krene u Odiseju spoznaje filma kao takvog, odavde može da krene. Sipajte benzin, zavalite se, i nećete zažaliti nikad. 

   Na kraju, film ima i najviše replika na listi najboljih (AFI 100 years...) (ko ne zna za: Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship, ne zna ni za film; a replika ima u svakoj drugoj rečenici), pesmu "As Time Goes By" na drugom mestu slične liste, Bogarta kao najveću mušku holivudsku zvezdu, i tako dalje i tako dalje. Ima sve. Dakle, nešto najbolje što nam je Holivud dao, i ako smatramo da nešto znamo o filmovima a Kazablanku nismo gledali, onda možemo samo da se pokrijemo ušima i od sramote zaćutimo. Konačno i ja da se otkravim kao zemlja posle kiše - šta ću, ponele me emocije... Dodajte mi maramicu da obrišem suzu. Hvala. A sad, jutjub, torrent, i na gledanje. Posle toga, laku noć, deco, čas geografije je završen.

Samo za 18+.

    Pokušaću da napravim privlačan naslov i još privlačniju prvu rečenicu i da time probam da privučem dva nova slučajna čitaoca na onih postojećih nula. Pornići, kako su to dobri filmovi, filmovi za odrasle, a da ih retko koja odrasla osoba i pogleda. Dobro, za mene su odrasli oni sa više od četrdeset, što me pozicionira u grupu mladih. Verovatno imam tu negde dvadesetak i nešto. Pa nivo edukacije koji se dobija u ovim filmovima - nesvakidašnje. Da li gledate porniće? Šta ste pitali: koliko često? Pet ili manje puta? Ah, ne, izvinjavam se.

   To bi od mog privlačnog uvoda bilo sve, hvala lepo, možete da se povučete, a ova dva nova čitaoca mogu slobodno da odu. Pa ne vredi, red na porniće još uvek nije došao. I ja čekam da se napravi neki sa nekom radnjom, dobrim kadriranjem i izborom glumaca. Biće vremena i za njih, jednom je Met Dejmon (Matt Damon) obećao da će napraviti pornić sa smislom, i nikako to da uradi. Mada, kad je u pitanju izbor glumaca, ne mogu ni da se požalim kako je loš, eto, i Stalone i Kostner su počinjali odavde. Odužilo mi se ovo nešto.

    U jednom tekstu sam govorio o tome kako među filmovima ne treba praviti podele. Naravno, i porno-film je film. I to je poslednja rečenica koja će da ima bilo kakvu povezanost sa lažnom temom ovog teksta. Među tim podelama se našla i ona koja filmove deli na stare i nove. A dakle, o tome se ovde radi?! Izvinjavamo se, odlazimo. Gde je starosna granica filmova? Bolje pitanje bi bilo možda - do kad su se snimali stari filmovi, a kad su počeli novi? Za neke ljude, stari filmovi su svi oni koji nisu iz XXI veka, a za neke još veće poznavaoce filmova, novi filmovi su samo oni iz druge decenije XXI veka. Hajde sad se lepo i vi poznavaoci spakujte i napustite ovaj tekst. Ostadoh sam.

    Nadam se da sam samo pesimističan što se broja poznavaoca filmova tiče. Ovaj blog sam i otvorio s namerom da pokažem ljudima da je film nešto mnogo više od obične zabave za naša čula. Kako lažem, otvorio sam da bih nešto konačno i napisao, a ionako su svi već pobegli. Ne, ne, nije nedostatak pisanja o pornićima razlog njihovog odlaska, rekao sam gore da neću više da ih pominjem. Nedoslednost. 

   Zna li se tačna godina razdvajanja starih od novih filmova? Iako zapravo deluje kao nešto oko čega bi moglo da se diskutuje, meni se čini da se ta godina jasno uočava. Pre svega, dalje da napomenem, postoje diskusije oko toga, ali ja sam lično presekao i za mene godina razdvajanja filmova na stare i nove postoji. Stare i mlade. "Bolje vruće pivo nego četir' ladna, bolje stara baba, nego čička mlada": kaže Rambo Amadeus. Dakle, starih ili novih filmova nema, jako je glupo deliti ih tako, film može biti samo jedan. Ali za gledanje. Za njihovo proučavanje postoji druga priča.

   Odgovor je 1967. Ko se beše rodio te godine? Ma ne budalo jedna, pitali smo koja je to godina koja razdvaja stare od novijih filmova. Ah, da, kolabirao mi mozak. Ipak još uvek nemam 18, možda zato i ne razumem o čemu se ovde piše. Zašto baš 1967. (ponavljamo je više puta, da bi se lakše zapamtila)? Da li je možda konkretno neki film imao toliki uticaj, pa se onda sve promenilo? I jedno i drugo, i treće i peto, odgovori su svi potvrdni. Tačno je, 1967. se pojavio film Boni i Klajd (Bonnie & Clyde, 1967. - i ovde da se zna godina), ne toliko kultni, ne toliko ni kvalitetan (da se razumemo, film spada u bolje američke filmove, ali ne u najbolje), koliko film koji je klasični Holivud poslao u penziju.

    Konačno je i Holivud dobio svoj novi talas, period od nekih 7 - 10 godina koji je nazvan Novim Holivudom. Čudna li čuda! Filmovi u sred Holivuda koji se bave nasiljem, puni krvi na sve strane, scene snimane napolju, droga, mafija, ubistva. Nije to baš ni toliko drastično kako se na prvi pogled čini, ali je svakako jedan iskorak koji niko od Holuvuda nije očekivao. Boni i Klajd je film koji govori o dvoje buntovnika koji u proputovanju i upoznavanju Amerike pljačkaju i ubijaju čisto eto zato što im se hoće. Poslednja krvava scena u filmu je dodatno šokirala sve čedne i konzervativne Amerikance. Glavni junaci filma bivaju ubijeni.

   U stotinak filmova koji su promenili Holivud, dešavalo se sve ono što je u starim filmovima bilo nedopustivo i nezamislivo. Tih godina (1966. tačnije) je i stari produkcijski kodeks (MPAA) ukinut i zamenjen sistemom rejtinga (MPAA film-rating system), što je značilo da više nema zabranjenih scena, sve je moglo da se snimi, ali nisu više ni svi mogli da gledaju sve. Eto opravdanja naslova i podnaslova teksta, sa uvodom sam vas samo zavaravao. 

    A onda su se pojavili Kopola, Lukas i naravno Spilberg, i svoje viđenje filma doneli na mainstream. Šta se desilo: pa producenti su shvatili da od nastavaka mogu da se uzmu dobre pare - Kum II (The Godfather Part II, 1974.); i da dobra reklama, specijalni efekti i visok budžet donose još više para - Ajkula (Jaws, 1975.)?! A zna se čiji je koji film i koji je bolji. Da se zna još jedno, sve ovo važi samo za američke filmove, sa ostalim stvari stoje drugačije, ali ništa drastičnije.

   Sve što je dobro, kratko traje. Ali, za neku utehu neka bude da je makar i trajalo. Pijemo i znamo da nam je lepo, znamo da sutra ništa od toga biti neće i nešto nas baš briga. Naravno, alkohol nije dozvoljen za mlađe od 18. Kao ni pornići. Ili da zabranimo i Spilberga? O njemu nekom drugom prilikom, do tad - da se zna: nove lampe za stare, staro za novo, a filmovi da se ne dele. I jutjub da priskoči u pomoć kad zatreba.

Ma nešto za decu.

    Odmah da razrešim dilemu, mada kad malo bolje razmislim nisam siguran da li dilema uopšte i postoji. Prva asocijacija na spominjanje pojma iz naslova su valjda crtaći. Crtani filmovi. Animirani filmovi. Kako već... Ili možda Diznilend? Ili Miki Maus? Ali to onda više nije prva asocijacija. Dakle, dileme ipak ima. I odakle meni ideja da na blogu o filmovima pišem o nekom zabavnom parku? Međutim, među ljudima koji ponešto o filmovima i znaju, zabuna apsolutno ne postoji. 

   Za mene takođe zabune nema. Volt Dizni (Walt Disney - iz naslova) predstavlja jednu od najvećih ličnosti u istoriji Holivuda i filma uopšte. Jedan od najvećih umetnika i inovatora, najvećih vizionara je upravo ovaj čovek. Sve samo najveće. To je moje mišljenje. Druga osoba je Čarli Čaplin. O njemu, drugom prilikom. Voltu je posvećen OVAJ tekst. O crtaćima i o Diznilendu znamo i svašta i nešto i previše. Čovek koji stoji iza svega toga je današnjem svetu ipak malo veća nepoznanica. Verovatno zato što je umro još davne 1966.

    Rodio se 1901. u porodici Irsko-Kanadskog porekla (ako je uopšte i važno), u gradu Čikagu. USA, of course. Pohađao noćne škole crtanja (ne verujem da bi danas uspeo da uradi nešto sa tim), pokušao da se prijavi kao dobrovoljac u Prvom Svetskom ratu, odbijen zbog mladosti, onda bio u Crvenom Krstu, a na kraju sa svojim prijateljem (takođe umetnikom u nastajanju), čudnog imena, Jub Iverksom (Ub Iwerks) osnovao studio u Kanzas Sitiju. Nema potrebe da ulazim u detalje, negde tamo se preselio u Holivud, sa bratom Rojem (Roy Disney) i prijateljem Iverksom napravio studio, počeo da pravi kratkometražne neme i naravno crno-bele crtaće, i imao neke uspehe, nemam pojma, tako kaže wikipedija. A ja neću da budem wikipedija.

    Ono što odvaja uspešne od neuspešnih, velike od malih, žito od kukolja (dobro, ovo baš i ne) je ideja. Ideja i ono što iz nje proishodi. Ideja koja je Diznija takođe nepovratno lansirala u svet besmrtnih je bio samo jedan običan miš. Pa, možda jeste miš, ali svakako više nije mali. Naravno, Miki Maus (Mickey Mouse). Njegovo pojavljivanje se poklopilo sa pojavom zvuka na filmu (1927. godina), i sve zajedno, Mikija sa Voltom odvelo u legendu. Prvi zvučni kratkometražni crtani film se rodio - Parobrod Vili (Steamboat Willie, 1928.). Ne treba napominjati koliki je uspeh ovaj crtać doživeo, koliko para zaradio i koliko ga je ljudi pogledalo. I dan danas gleda.

   Nije baš ni sve lako išlo Dizniju posle ovog uspeha. Danas svaka legenda izgleda šareno, ali biti deo nje u stvaranju je jedan veoma mukotrpan posao. Ustvari, odakle ja to da znam, možda su svi heroji samo sedeli skrštenih ruku i pili čaj?! NOT. Serijal muzičkih kratkih crtaća, Silly Simphonies, je dodatno učvrstio Diznijevu reputaciju, kao i prvi Oskar dobijen 1932. (za nešto tamo, nemam pojma). Od 1935., Diznijevi crtaći dobijaju boju (Technicolor), a Miki Maus svoje prijatelje (ne baš 1935., ali tu negde) - Paju Patka (Donald Duck), Šilju (Goofy) i psa Plutona (Pluto). U tom periodu nastaje i najbolji crtać koji je Dizni napravio (nacrtao, osmislio, šta ja znam) - Tri Praseta (The Three Little Pigs, 1933.).

   Onda dolazi još jedno delo koje je zauvek promenilo filmsku industriju, a animirane filmove dodatno. I konačno. Volt Dizni sa sad već brojnim saradnicima odlučuje da napravi dugometražni crtani film. Na kraju su ga i napravili. Više ništa neće biti isto, a razlog zbog koga sam ja stavio Volta Diznija u blog o filmovima je konačno opravdan. Što će reći - animirani filmovi su zbog njega i njegove kompanije postali ravnopravni sa igranim. Ta njegova kompanija (danas se zove The Walt Disney Company) postaje ravnopravni studio sa svim ostalim velikim i manjim holivudskim. Volt Dizni nije samo običan crtač i karikaturista, on je i producent, reditelj, tekstopisac, pozajmljivač glasova (konkretno Miki Mausu sve do 1947.), zabavljač, filantrop a sveukupno filmski genije.

   A koji je to dugometražni animirani film promenio filmsku industriju i poimanje crtaća uopšte? Imate pravo jednom da pogađate - tačno, Snežana i Sedam Patuljaka (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.). Taj film je nastao još davne 1937. godine; e to je podatak za divljenje. Pa moja baba je rođena te godine! Promenilo se od tad mnogo toga, ali način pravljenja crtanih filmova, koncepcija, teme i ideje su ostale iste. Snežana i patuljci su postavili pravila. Znamo svi šta se dešava u ovom filmu, ko ga nije gledao je verovatno imao traumatično detinjstvo. "Aj ho, aj ho, ne damo Kosovo". Tako valjda ide ona pesmica patuljaka.

   Ostaje i ona čuvena legenda da je Volt odlučio da se kriogeno zamrzne posle smrti (umro je od kancera pluća, valjda je pušio previše) i da mu telo stoji negde u nekom Diznilendu. Što se mene tiče može i tako. Šta je sve ostalo iza njega ne mora da se spominje: zabavni parkovi, desetine kultnih crtanih filmova, kompanija koja danas zarađuje milijarde, pa eto i zamrznuto telo (nije sigurno - urbana legenda) i šta ja znam šta još. Međutim, ono najbitnije što je iza njega su ideje. 

    Na kraju, koliko su njegovi filmovi revolucionarni i kvalitetni, mogu da posvedoče i naši komentari s vremena na vreme: "kako su ti crtaći nenormalni (kao u pozitivnom smislu) i kako ih je verovatno smišljao neko na teškim drogama". Kako se vreme neprestano menja, danas je ovo inače pohvala. Da se Volt slučajno ne uvredi. Prokrstarimo li jutjubom, nema šta nećemo naći, a ovde Diznija nazivamo narkomanom. Stvarno nije u redu. Jutjube, izvinjavam ti se.