07 Septembar, 2013 21:18
Film koji vraća u detinjstvo
Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ][ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Pokušavao sam nekoliko puta da završim nešto što još uvek ne postoji, i nikad nisam uspeo sam sebe da nadmašim. Hoću da napišem tekst o jednom filmu koji se na mojim listama kotira vrlo visoko, ali moj stil nikako da se popne na nivo koji bi ovo delo i zasluživalo. Posle dve uvodne rečenice osećam da iznova nemam snage, međutim, ovaj put idem do kraja, pa makar pisao na nivou desetogodišnjaka ili čak napaljenih devojčica i njihovih fejsbuk statusa. Uh...
Moje liste najboljih filmova mogu mnogima da budu plitke ili nesadržajne, moje mišljenje se nekome neće dopasti, ja sam možda za nekoga neupućen. Da li bi prethodna rečenica trebala da ima zaključak? Nebitno je. Film o kome bih pisao i koji bi preporučio masi ljudi (ako ne i svima) nije samo u vrhu tih mojih lista. IMDb, Američka filmska akademija, mnogobrojne liste Top 100, Top 500 najboljih ikad, pa čak i Vatikanska lista najboljih filmova imaju ovo delo na svojim spiskovima. Negde je u vrhu, negde je po sredini, ali je jasno da nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Smatram da ne postoji bolji ili lepši film koji nam priča i koji nas savetuje kako da odrastemo, ili kako da budemo roditelji. Prema tome, zavisi u kom životnom dobu ga gledali, poruka uvek ima više. Doduše, ja još uvek nisam roditelj, a nisam ni dete, pa moje preporuke nisu baš iz prve ruke. Kako bilo, ovo je kratka priča o filmu koji se zove "Ubiti pticu rugalicu" (To kill a Mockingbird, 1962.).
Odustao sam od preobimnih tekstova koji su mi samo oduzimali energiju, mada sam za malo bio odustao i od ove blog stranice. I o tome "o tom - potom". Kao što vidite, film je snimljen 1962. godine, što znači da je već ušao u šestu deceniju. Nije u koloru, nema akcionih scena, i nema specijalnih efekata. Kome to smeta, ne mora ni da nastavi da čita, pod uslovom da je iko i stigao do ovih redova.
Radnja je smeštena na američkom jugu tridesetih, na jugu punom predrasuda, rasizma, siromaštva, ali s druge strane i neke iskrene lepote. Glavni junak je advokat Atikus Finč (Atticus Finch), mada je cela priča ispraćena kroz oči njegove dvoje dece. Deca su bez majke, a njihov otac nije samo odličan advokat već i skoro pa savršen otac. Iako su svi holivudski junaci bezgrešni, Atikus je to na mnogo drugačiji način. Inače, on je proglašen najvećim junakom svih holivudskih filmova. To ipak mora da znači nešto. A znači, verujte mi.
Njega glumi Gregori Pek (Gregory Peck), i za ovu ulogu je dobio Oskara. Posle ovog filma, više se nije postavljalo pitanje koja mu je uloga najdraža i sa kojim likom su ga svi na svetu poistovećivali. Film je urađen po knjizi američke spisateljice Harper Li (Haprer Lee), a reditelj je bio Robert Maligan (Robert Mulligan). Ostalo je istorija.
Nakon ovog pasusa nabacanih rečenica da polako završavam, a film ćete svakako pogledati. Radnja vam na ovom mestu i nije bitna, ne biste da kvarite. Ja smatram da nema boljeg filma koji govori o pravilnom vaspitavanju dece i o istinskim vrednostima. Danas se susrećemo sa mnogim izazovima savremenog društva, vrednosti su nam poremećene, sve je više nevaspitane dece, sve je više netrpeljivosti... Ako se mučite sa svim novim, pogledajte nešto što odiše klasikom i ljubavlju, možda i vi pustite neku suzu na kraju.
Do sledeće prilike, doviđenja. Sa ovim sam tekstom ispunio svoju "obavezu" o tačno 70 članaka, i sad mogu da odem u zaslužeunu penziju. Međutim, kako mi đavo ne da mira, odlučio sam da nastavim, ali sa malo izmenjenim pričama. Nadam se da će sve ispasti OK. Laku noć.
03 Septembar, 2013 21:50
O jednom crtaću, na brzinu
Posted by megamind under [ I crtaći, naravno ][ (3) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Brzo i efikasno; kratko i jasno. Neću se (a ni vas) previše zadržavati. Kao prvo, ko od vas voli crtane, odnosno animirane filmove? Da li smatrate da oni mogu da budu podjednakog kvaliteta kao igrani? Imaju li animirani filmovi veće mogućnosti nego igrani? Mada ovo poslednje nije više pitanje izbora nego upućenosti. Volite li japanske animirane filmove?
Mogao bih na ovome mestu biti pogrešno shvaćen, pa bih odmah da se ogradim. Kad kažem japanski animirani filmovi, ne mislim na one bezdimenzionalne, bezlične i bespotrebne crtaće koji se razvlače po nekim našim televizijama, i koje u principu gledaju samo deca, a koji sa mozgom kao da su u ratu.
Inače, pisao sam ja odavno o animiranim filmovima koji nam dolaze iz Japana (tzv. anime, jer anime na japanskom znači animacija). Još konkretnije je bilo reči o producentskoj kući Gibli (Studio Ghibli) i o njenom glavnom čoveku po imenu Hajao Mijazaki (Hayao Miyazaki). Taj čovek i ta kuća bi lagodno mogli da se nazovu japanskim Diznijem. No, sve je to prežvakano.
U ovom tekstu, pomenuo bih njihov prvi film (crtać dakako), a ujedno bih vam ga predložio za gledanje. Dakle, kada kažemo japanska animacija, kada kažemo mange, ne mislimo na kratkometražne gluposti koje nam zauzimaju dragocene termine na televizijama i ne mislimo na bezobrazne stvari. Tu smo gde smo. A sad ono na brzinu i efikasno.
"Laputa: Zamak na nebu" (Tenku no Shiro Rapyuta, 1986.) je dugometražni crtać (traje oko 2 sata), i priča o devojčici i dečaku koji prolaze kroz pustolovine i predele kakvih nema ni u jednom filmu sa zapadne hemisfere. Nivo maštanja je nezamisliv, jednostavno se mora pogledati da bi se poverovalo očima. Animacija je možda klasična, nema digitalnih dodavanja, niti prepravki, ali sve to nekako nije ni bitno ako je ideja prava i dobra.
Laputa na japanskom ne znači ništa, a autor je priznao da je inspiraciju uzeo iz knjige o Guliverovim putovanjima, gde se takođe pominje neko leteće ostrvo. Ah, eto glavnog motiva u filmu. Što se tiče "skidanja" sa neta, ne verujem da ga baš imate u japanskoj audio verziji, jer postoji pristupačnija verzija na engleskom. Prevodi takođe mogu da budu problem, pa ako ne razumete engleski, onda ne mogu ništa da vam garantujem. U svakom slučaju, probajte.
Možda mi je ovaj film još draži zbog toga što smo skoro vršnjaci, "rođeni" smo istog meseca, iste godine. Ja sam već dugo veliki ljubitelj animacije, kakve god, pa i japanske, ali ipak malo čudno deluje da posle toliko meseci pauze krenem sa tekstom o crtaću. Izgleda da jeste, ali u principu nije - ovo sam imao u planu i pre nego što sam prestao. Još jedan film mi je ostao na moždanom lageru, pa kad to "završim" menjam kurs, a pisaću još kraće, sažetije i nadam se zanimljivije. Stay tuned.
01 Septembar, 2013 16:13
Gde su nestali filmovi?
Posted by megamind under [ Generalna ][ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Iako je nedelja, nedvosmislena asocijacija na prvi septembar nam je škola. U duhu starih dobrih vremena svi mi koji smo škole pozavršavali (osnovnu i srednju) možemo makar da krenemo sa nekim planovima. Leto je praktično prošlo (mada kalendar kaže nešto drugo), a svi ozbiljniji ljudi vraćaju se svojim obavezama. Mene doduše nije bilo četiri meseca, i da budem iskren, ne znam ni da li sam se vratio. Što se tiče filmova, oni su tu, naslov teksta je bio samo jeftin pokušaj da vas navuče na čitanje.
Zašto sam otišao na produženi odmor od blogovanja? Uf, težak odgovor. Obaveze valjda. Malo ih je, ali mojoj savesti ne daju mira. Takođe sam se razočarao u sebe i svoje pisanje. Svi mi čeznemo za nekim lepšim vremenima kad smo mogli i ovo i ono... Eh, ja sam nekad umeo jako lepo da pišem. Onda sam prestao da čitam, pa se kao i svi danas bacio na kratke žurnalističke tekstove, koji osim brzih informacija ne nude ništa do zatupljivanja mozga.
Naime, smučilo mi se besomučno silovanje reči "naime"! Naime, reč "naime" se koristi u svakoj trećoj rečenici, a čak ni oni "bolji" izveštači ne uspevaju da je ne iskoriste makar jednom. Naime, naše društvo je otišlo u ambis, a Srbija je postala bambilend. Bambilend sa malim b.
Svakako da nije samo reč "naime" silovana do besvesti. "Svakako" je druga reč koja se ponavlja. Svakako i sigurno. Doduše, za "sigurno" su zaduženi sportisti, a svakako fudbaleri. Svakako da to nije moglo ni mene da zaobiđe, pa pošto više u rukama ne držim beletristiku, pao sam toliko nisko da u tim istim rukama može samo "ona stvar" da mi se nađe.
Eto, ponavljam se i ja. Inače, filmove gledam istim intenzitetom, a kad me neko pita za hobi i slobodno vreme, odgovorim mu sa: "Moj hobi je gledanje filmova i proučavanje filmske istorije". Možda sam amater, ali sam veliki entuzijasta.
Ako nekako uspem da se vratim blogovanju, pokušaću da skratim tekstove i pišem o nekim zanimljivostima, pa ako nekoga bilo šta od ovoga bude interesovalo, neka se slobodno javi u komentarima. Vidim da ima novih ljudi, a ni moji stari "obožavaoci" nisu nepozvani. Kako god, posle toliko vremena, zadovoljan sam i sa ovih nekoliko pasusa.
Rekoh već, javljajte se svi vi iskreni ljubitelji i poznavaoci filma, biće mi zadovoljstvo.
20 April, 2013 17:06
Zašto žanrovi?
Posted by megamind under [ Uopšteno o filmu ][ (1) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
U duhu budućih planova i tekstova da probamo malo proširiti vidike i konačno se ozbiljnije suočimo sa pravim filmskim temama. Možda ja nisam osoba koja bi mogla merodavno da piše o preopširnim stvarima, ali makar ću da pokušam. U nekoj vrsti pripreme za pisanje članka, uvideo sam da na internetu i nema mnogo jedinstvenih priča o filmskim žanrovima. Kao i svaki put kad pišem o opštim filmskim problemima, nailazim na poteškoće, pa ćemo s tim u vezi videti šta će od svega ovoga ispasti. Na kraju krajeva, mogu da budem dosadan; dakle, ništa novo.
Nije nikakva novost reći da je pojam žanra u filmskoj industriji uzet iz literarnog stvaralaštva, međutim, vremenom su razlike postajale sve veće. Naravno, film je svojim sazrevanjem postao nova umetnost, pa više i ne vredi da se upoređuje sa kniževnošću. S druge strane, nakon uspostavljana sistema filmskih studija (krajem dvadesetih godina prošlog veka), i famoznog kodeksa 1934., došlo se do prave sistematizacije filma kao proizvoda. Javio se i pojam filmske industrije, pa su filmovi smatrani artiklima za prodaju. Da bude jasnije, holivudske "gazde" zu želele da sve u vezi filma stave u kalup: reditelje, priču, ideje, scenografije, glumce, pa na kraju i žanrove. Čak su u nekim trenucima znalo koji žanr dolazi iz kog studija (MGM je pravio grandiozne spektakle, Universal je bio zadužen za horore, Warner Bros. za gangsterske filmove itd.).
Danas je pojam filmskog žanra u dovoljnoj meri zanemaren jer se sve teže uočava razlika među njima. Opet, kako je sve manje pravih i ostvarenja vrednih pomena, a sve više skupih audio-vizuelnih predstava, opet je nekima lakše da prave kategorizaciju. Akcije, avanture, fantazije, trileri, horori i lake komedije preovladavaju našim ekranima. Da li mi uopšte nešto znamo o filmskim žanrovima? Šta je to triler film? Ako imamo lake, znači li to da postoje i teške komedije? Ili čak tvrde? Pošto ovde ne bih da polemišem puno, probaću sa nekim činjenicama.
Problem kategorizacije filmova se može posmatrati i sa naučne strane. Glavna podela filmova je na fiktivne i dokumentarne, sa prelaznim oblikom malog broja filmova nazvanim dokufikcija. Među fiktivnim delima, najbitniji su narativni, odnosno filmovi koji prate neki logički nit radnje. S druge strane imamo i apsktraktne proizvode, kojih je značajno malo, i bez obzira na njihovu navodnu umetničku vrednost, istoriji filma nisu od velikog značaja. Naravno, i ovde postoje preklapanja, tako da imamo podvrstu umetničkih filmova, koji baš ne bi mogli da se stave pod jedan žanr, a opet nisu dovoljno apstraktni. I kad se tako krene u razdvajanje i podele, već na početku se uviđa problem: podela zapravo i nema.
Kao najbitniji u celoj filmskoj istoriji, narativni filmovi zauzimaju centralno mesto. Njihova osnovna podela bi mogla da se izvrši i prema unapred osmišljenoj atmosferi, priči, pa čak i prema formatu kamere. Dakle, žanr može da bude i stvar tehničke prirode. Iako nemi film ne može da bude žanr, moramo da ga odvojimo od zvučnih. Mlađim gledaocima je takođe jako bitno da li je film u koloru ili je "na žalost" crno-beli. Mislio sam da će se razlika između 3-D i 2-D posle 2008. i "Avatara" povećati, ali smo za sada tek na početku. Widescreen može da pravi veliku razliku o odnosu na filmove običnog (akademskog) formata, mada je to "nestručnom" oku manje uočljivo. O formatima i širokim ekranima tek imam da pričam u nekim sledećim tekstovima.
Čuli smo i za A i B produkciju. U ono vreme čvrste holivudske kontrole, nezavisnim filmadžijama je bilo gotovo nemoguće da naprave svoje delo, dok je danas uz pomoć raznih digitalnih kamera i jeftinih softvera to drastično olakšano. Nezavisni (indie) filmovi mogu da se nađu na svakom koraku, međutim, mislim da je i njihovo zlatno doba prošlo. Narativni filmovi bi po teoriji trebalo da traju minimum 40 minuta (feature-length), sve ispod toga je kratkometražni film, i nama trenutno nije od značaja. Filmovi u epizodama su takođe posebna podela. Kad smo već kod epizoda, danas je popularno i očigledno isplativo pravljenje raznih nastavaka, koji uglavnom ne donose ništa dobro i novo, ali eto zarađuju.
Mogli bismo ovako još u tri teksta, međutim, zaustavićemo se kod žanrova. Kod ovog problema tek možemo da naiđemo na prepreke. Danas se i ne zna šta je pravi žanr, što s neke strane može da bude dobro. Ako je priča dobra i univerzalna, možemo da je spakujemo u koji god hoćemo okvir. Ljudi često beže od mjuzikala ili vesterna, iz predrasuda da su to nezanimljivi žanrovi. Pa i holivudski film bi mogao da bude žanr sam po sebi. Neko bi rekao da oni ne mogu da dostignu nivo umetničkog stila koji nalazimo među evropskim filmom, ali se ja sa ovim ne bih složio. Uostalom, zar smo do sad naučili da ne treba imati predrasuda?
Mnogi, a među njima i ja, vole da dele filmove prema rediteljima. Ne mora da znači da će svaki reditelj stvarati u okviru svog žanra (a imamo i takvih primera Hičkoka ili Džona Forda), već da će njihova dela imati neki lični dodir, koji se lako uočava (Felini ili Bergman). Možemo da ih delimo i prema glumcima, ali to već ne bi bilo žanrovski (iako bi Švarceneger bio glumac akcionih filova, a Džim Keri komedija). U glavne žanrove bi mogli da ubrojimo sledeće: drama, akcija, avantura, komedija, krimi-gansterski film, epsko-istorijski, horor, mjuzikl, SF odnosno naučna-fantastika, ratni film i vestern. Nisam ja napravio ovu podelu, sklopio sam je sa nekoliko relevantnijih sajtova.
Šta nam ovde nedostaje? Pa npr. pornići. Neki autori su postavili teoriju da postoje tzv. vanžanrovske kategorije filmova, gde bismo mogli da uvrstimo animirane, dečje, porodične, kultne, dokumentarne, neme i već pomenute porno filmove. Eto, našli smo i njima mesto. Jedan od najpoznatijih perioda klasičnog Holivida je bio sredinom četrdesetih godina kad se pojavio film-noir. Međutim, noar filmovi se danas ne smatraju posebnim žanrom, već su uglavnom detektivske misterije oslikane u mračnom stilu sa puno ubistava i fatalnih žena. A kad već imamo dečije, zašto ne bismo imali muške i ženske?! Pomenuo sam klasične filmove, pa eto postoje i moderni, a njihova razlika može lako da se pojasni.
Sve u svemu ozbiljan, mukotrpan i nezahvalan posao. Zašto ovaj tekst liči na najobičnije bacanje rečenica kao povrća u lonac za čorbu? Zbog preobimnog posla koji bi jedan takav tekst zahtevao, osećam da bih duboko zaglibio. A nije mi namera. Odlučio sam zato da u narednim tekstovima u kojima se može polemisati, krenem sa opisivanjem svakog žanra ponaosob, dok bih ujedno nabrajao lične favorite. Videću u kom će smeru to da krene, a nadam se da ću biti uspešan. Do tad vas moram ostaviti sa ovim bednim pokušajem od teksta, i ako uspem da pročačkam nešto na jutjubu, možda vas i to bude sačekalo. Ćeraćemo se još kako!
18 April, 2013 15:52
Moja mašta je pred početak pisanja ovog teksta morala da se rasplamsa, tako da sam priuštio sebi uživanje uz muziku iz jednog od nekada najpopularnijeg filma mladih. Ako budete prevodili naslov nazad na engleski jezik shvatićete o čemu pričam. Danas opet pričamo o muzici, malo smo učestalili, ali pesama nikad u višku. Barem za moj račun. Ovde smo uglavnom govorili o nekim prekretnicama u interpretaciji filmskog zvuka, pa ni ovom pričom nećemo previše pobeći od zadatog problema.
Burne šesdesete su donele mnoge promene, pa jedan maleni tekst ne bi mogao pristojno da opiše širinu tih dešavanja. Naše drage bake i deke se verovatno sećaju tog perioda sa velikom setom, a mi samo možemo da se kajemo što nismo bili mladi u ono vreme. Mada, u Srbiji i Jugoslaviji nikad nije bilo dobro biti mlad. Opet ulazim u nešto što ne poznajem iz prvog lica, tako da ću da zastanem. Dakle, period bejbi bum generacije koja stasava u ozbiljne ljude, velike studentske demonstracije širom Evrope, štrajkovi, borbe za veće slobode i prava svih ljudi, nova razmišljanja, prekretnica u filmskoj industriji, nova muzika i nova kultura. Može li rečenica koja nema predikat da bude ispravna?
Dok su američki filmovi stagnirali, evropski su rasli do te mere da su sredinom te decenije bili, što umetnički, što produkcijski lepši. S druge strane, Amerikanci su mogli da se pohvale dobrom muzikom, iako opet može da se raspravlja da li su više dobrih bendova iz onog perioda dali Britanci ili oni. Sve su to ipak bili proizvodi nove subkulture, nove generacije rock & roll muzičara i fanova, koji se baš i nisu shvatali ozbiljno. Ovo govorim sa dređenom rezervom, i u smislu uvoda za rečenicu koja sledi, ne mora da bude nužno istinito. Filmovi i muzika nisu dobro sarađivali pa se filmska muzika pravila na stari "dobri" način.
Tako smo dobili nove buntovnike i na ovom polju. Dobro, nisu buntovnici u onoj meri u kojoj su to bili hipici i mnogi bendovi širom sveta, jer nisu mogli da imaju tolike slobode, film je i dalje bio ozbiljno sredstvo komunikacije. Neko je valjda smatrao da filmovi i dalje moraju da se prave po starinski, sa starim kodeksima ponašanja i cenzurama koje su datirale još od tridesetih godina XX veka. Nekoliko reditelja je probilo barijeru, pa je stari kodeks već početkom sedamdesetih ukinut, a uveden je novi sistem ocenjivanja. Majk Nikols (Mike Nichols) je 1967. snimio film koji će biti prekretnica Holivuda u mnogim stvarima.
"Diplomac" (The Graduate, 1967.) se danas smatra jednim od najboljih američkih filmovima i na njihovim listama je uglavnom u vrhu. U duhu onog vremena, govori uglavnom o sukobu generacija, o zbunjenom mladom brucošu i njegovim problemima. Nije se to prvi put neki film suočio sa problemima mladih, ali je među prvima koji ih je predstavio na tako originalan način. Svako vreme nosi nešto svoje, svaka generacija je posebna, a da li ćemo mi jednog dana biti džangrizavi starci će zavisiti od nas samih?! Ulogu mladog, zelenog, pogrešno vođenog i zbunjenog diplomca Bendžamina Bredoka (Benjamin Braddock) tumači tada po prvi put u velikoj ulozi na platnu sadašnja megazvezda Dastin Hofman (Dustin Hoffman).
On je suočen s jedne strane sa svojim prezahtevnim roditeljima koji od njega očekuju da svu svoju energiju usmeri na novo školovanje i karijeru, a s druge strane sa samim sobom i pritiskom koji oseća. Roditelje naravno ne zanima šta on na sve to ima da kaže, jer ipak, on je nebitan: na kraju krajeva ko tu daje pare? Shvatate zašto je film uzburkao mnoge strasti. A ništa se nije promenilo do dana današnjeg! Na sve to, majka njegove prijateljice i moguće verenice, odlučuje da se malo poigra sa njim i da ga zavede. E sad, zavisno iz kojih uglova gledate, njegova situacija i ne mora da bude ugrožena, mislim, zašto to ne bih i ja poželeo sebi?! Slatko se smeškam posle ove konstatacije. Kad smo već kod muzike, rečenica "I'm not trying to seduce you" se čuje u onoj popularnoj pesmi simpatičnih španskih čikica - "Macarena", ako me pamćenje ne vara iz 1995. godine.
Da ostavimo dedice i tetke sa strane, radnju filma ne moramo da prepričavamo, nema tu mnogo da se priča. Kraj je sam po sebi čudan i dvosmislen, tako da zaključaka nema. Bitno je ono što osećamo. Cela jedna mlada generacija nije želela da bude smatrana nesposobnom i nekorisnom, pa je izvela bunt, a eto danas se svi vraćamo u prošlost, umesto da sami uradimo to isto. Pitam se da li bi nam bejbi bumeri dali podršku ili bi nas prekorevali?! Tough One. Muziku za film, ako do sad niste znali, napisali su Pol Sajmon (Paul Simon) i Art Garfankel (Art Garfunkel), poznatiji kao duo Simon & Garfunkel. Nekoliko činjenica, zanimljivosti i pitanja se može izvesti iz njihove saradnje sa Nikolsom na ovom projektu.
Pre svega, njih dvojica i nisu bili popularni u onoj meri u kojoj je npr. bio Bob Dylan. Pominjem baš Dilana zato što je njihova muzika bila slična: rock i folk-rock. Često su se razmimoilazili, što bukvalno što u razmišljanju. Konačno su se razdvojili 1970., ako ne računamo povratničku karijeru - nešto od čega mi je danas pun ... Kako su se poklopile kockice? Majk Nikols je želeo da upotrebi njihovu pesmu "The Sound of Silence" (e baš onu koju pominjemo u naslovu), ali je s druge strane smatrao da to nije dovoljno, i da bi mogli zajedno da naprave celu muzičku podlogu za film. U ono vreme označeno kao neuobičajen potez, postaviće standarde za svaki novi moderan film. Od onda je korišćenje već izdatih pesama i njihova reafirmacija uzela velikog maha. Pogledati filmove Kventina Tarantina (Quentin Tarantino) za bolje razumevanje problema.
A ideja producenata nije posebno radikalna: želeli su da prodaju još po koju ploču već izdatog albuma. Da ne bude posle da ne znamo kako je sve počelo. Iako je pesma "Mrs. Robinson" lepša i muzikalnija od pominjane, ne možemo ipak da govorimo o njoj kao podlozi, jer je u filmu korišćen samo njen deo, nešto manje od minuta, i to bez teksta. Uz još nekoliko melodija i dobili smo Diplomca. "Zvukom tišine" i počinje film, pa nas odmah tera na razmišljanje: vidimo mladog čoveka punog budućnosti koga prati prilično melanholična pesma. Pa, valjda je autor znao šta treba da se kaže.
Danas je malo onih koji pesmu nisu čuli, mada ne mogu da tvrdim isto i za film. Možda bi svi mladi buntovnici u najavi morali da ga pogledaju, mogli bi mnogo da nauče. Sukob generacija je uvek bio problematičan, a mene sve više intrigira. Nadam se da ću jednog dana i u svojim poznim godinama biti cool dekica, a ne dosadno džangrizalo kome je uvek bilo lepše "u njegovo vreme". Eh da, a dok sam još uvek mlad, shodno iskustvu iz filma, voleo bih i da me neka gospođa Robinson zavede pa da onda vidimo da li je sukob generacija zaista "sukob". Ovde bismo mogli da završavamo, uz nadanje da sam odradio dobar posao. Kao i uvek, uživajte u muzici, a u filmovima posebno. A sad, pesma!
15 April, 2013 18:13
Bergmanovih ruku delo
Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ][ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Na red dolazi još jedan od velikana svetske kinematografije, reditelj koji se uglavnom svrstava u grupu "The best of". Doduše, govorićemo o jednom filmu konkretnije nego o samoj karijeri dotičnog gospodina. Ingmar Bergman je, kako naslov kaže, švedski reditelj koji je ostavio velikog traga u istoriji filma, iako je većini običnih gledalaca ostao gotovo potpuno nejasan. Ja sebe takođe svrstavam u ovu grupu neznalica.
Pre nego što sam se upustio u avanturu proučavanja filma kao prave umetnosti, mogu da potvrdim da sam za Bergmana možda negde indirektno i čuo, ali da se sa opusom njegovih dela nisam upoznao tek do pre nekog vremena. Problemi oko hvatanja u koštac sa njegovim idejama pretočenih na filmsku traku su razni i teško pojmljivi. Bergmanovi filmovi se drastično razlikuju od klasičnih holivudskih pa i od većine evropskih iz onog vremena. A znamo da su evropski filmovi uvek bili vezani za pojam avangarde. Međutim, tako ja gledam na stvari, nekome od vas će sve ovo možda izgledati drugačije. Pa da počnemo.
Da ne pomislite da u neke stvari možda nisam upućen, reći ću da sam pogledao dosta njegovih filmova. To s neke strane nije ni teško, jer ih on ima podosta, naročito onih koji se smatraju remek-delima. Zato se neretko dešava da njegova ostvarenja nisu među onima koja su najbolja ikad, baš zbog toga što nijedno ne može posebno da se izdvoji. Mogao bih da skratim ovo mučenje: osećam teret i težinu pisanja teksta identično gledanju nekih od njegovih filmova. Od tih mnogih izdvojiću "Sedmi pečat" (Det sjunde inseglet, 1957.), a samo zato što sam ga pogledao više nego jednom. I ko to danas gleda filmove više od jednog puta?
Osim studentima režije i hipsterima (a i hipsterima-rediteljima), Bergmanova dela danas malo ko gleda i razume. Hipsteri ih tek ne razumeju, ali ko uopšte i sumnja u njihov sud do njih samih?! "Sedmi pečat" je čudan u svakom smislu. Zajedno sa još jednim filmom koji se pojavio te 1957., Bergmana je izbacio u širu svetsku javnost i napravio od njega uvaženog i poznatog reditelja. Međutim, on je tad već imao 40 godina, što znači da to nisu bila dela nekog mladog buntovnika, već čoveka u zrelom i ozbiljnom dobu. Mada, šta ja znam o tome, kad sam još uvek balavac? Glavnu ulogu tumači ovde često pominjani Max von Sydow, glumac koji će biti stalni pratilac mnogih Bergmanovih zamisli.
Pre nego što objasnim koga Sidov tumači u filmu, da kažem da je radnja smeštena u mračni srednji vek i u period velike kuge. Dakle, Sidov je vitez koji se vraća u Švedsku iz nekog od krstaških pohoda, zajedno sa svojim štitonošom, koga tumači Gunar Bjornstrand (Gunnar Bjornstrand), još jedan od Bergmanovih čestih pratilaca. Njih dvojica su različitih karaktera, a odmah na obali domovine dočekuju ih strah, mrak, nemaština i smrt. Ono što je bitno reći je to da je smrt predstavljena simbolično u vidu bledog čoveka u crnoj mantiji sa kapuljačom. Smrt tumači glumac Bengt Ekerot, a njih trojica čine glavnu srž priče.
Da li vam je sada jasno zašto je film čudan i jedinstven? Nije? E dobro. Smrt je u stvari došla po našeg viteza, i to zato što je u krstaškim pohodima bila na njegovoj strani i sačuvala ga od sebe. Hah. On joj predlaže partiju šaha, misleći da će tako produžiti svoj život, a možda da se i spase ukoliko uspe da pobedi. Scena igranja šaha sa smrću je postala široko poznata, a onda kopirana i parodirana više puta. Niko osim viteza ne može da vidi smrt, pa ljudi misle da on i dalje igra sam sa sobom. U trenucima odlaganja neizbežnog, on i njegov štitonoša prolaze kroz opustošene predele srednjevekovne Švedske, nailazeći na razne čudne situacije i još mračnije likove. Takođe se upoznaju i sa putujućom grupom glumaca, čija je pojava od značaja za dramatizaciju cele radnje.
Pozadina svega toga je kontempliranje na temu postojanja Boga. Inače, tema Boga, i njegovog postajanja ili odsustva će se provlačiti kroz skoro sve Bergmanove filmove. Rođen 1918. kao sin luteranskog sveštenika, Bergman je, kako sam kaže, imao tmurno detinjstvo, prožeto problematičnim i čudnim odnosom sa ocem, koji mu se često činio odsutno i daleko. Neko je za njega rekao da on nije reditelj koji se rodio, već koji je nastao. Sve te činjenice su uticale na afirmisanje ličnosti jednog čoveka kome će pitanje vere biti centralno do kraja karijere. Zato i ne čudi što je baš na ovaj način skrenuo pažnju na svoj rad. Danas će se filmovi sa takvim temama retko naći u bilo kojim bisoskopima širom sveta, pa čak i na nekim alternativnim festivalima. Danas nam Bergman deluje i suviše mistično, nejasno i daleko, baš kao i njegov odnos sa ocem.
Da se vratimo na film. Kako njegova radnja odmiče našem vitezu je sve manje važno da li će da umre ili ne, bitno mu je samo da nađe dokaz postojanja Boga. Međutim, to mu nikako ne uspeva, i on odlučuje da lošim potezima preda partiju smrti. Film se ne završava nekim specijalnim zaključkom, poslednja scena je slika na kojoj vidimo kako smrt u nekoj vrsti plesa (jako podseća na naše kolo) odvodi ljude sa sobom. I to mu onda bude to. Nema zapleta, nema akrobatskih scena, pucnjave, akcije, prvoklasne glume, ali ima mnogo pitanja na kraju. Jedno od pitanja može da glasi: zašto sam ovo uopšte i gledao?! Ovoga puta neću da vas teram da to uradite: ako smatrate da ste dovoljno samosvesni, onda samo napred.
Od velikog broja filmova koje sam odgledao, mogu bez ikakve dvojbe da tvrdim kako mi je Bergmanov rad najmanje shvatljiv. Iako njegovi filmovi uglavnom traju tek sat i po vremena, često uhvatim sebe u neprijatnosti: bude mi teško da izdržim do kraja. Ali kod drugog gledanja ovog konkretnog filma sam osetio neko olakšanje, što možda može da znači da Bergman ipak ne ide na prvu loptu. Osim te scene sa plesom, meni je ostala zanimljiva i ona na kojoj smrt bukvalno seče granu na kojoj neki čovek sedi, i tako i njega odvodi sa sobom. Još jedan čovek je zaslužan za Bergmanovu slavu. Njegov direktor fotografije Sven Nikvist (Sven Nykvist) je osoba čije ime mora svaki put da se spomene skoro pa ravnopravno sa Bergmanovim, a sva crno-bela magija ovog dela ne može da se zamisli bez njega. Na kraju, naslov filma je izveden iz Novog Zaveta i Knjige Otkrovenja, mada nisam siguran odakle tačno.
I posle rečenice koja počinje sa "na kraju" da dođemo i do konačnog kraja. Tekst je naporan, a možda i previše loš da bi mogao da asocira na Bergmanova dela. Još jednom ću vas upozoriti da se ne upuštate tako olako sa njegovim radom jer ćete u spurotnom ostati i previše ravnodišni prema svemu. Nisu njegovi filmovi baš tolika avangarda, koliko se to danas ljubiteljima "Sumrak sage" može učiniti za svaki iole stariji film. Potrebno je vreme, potrebno je strpljenje, a potrebno je i znanje. Ni za sebe ne smem da tvrdim kako sam mnogo razumeo, a tek vas ne bih da uvlačim u to. Ipak, o Bergmanu mora da se piše, a njegovo ime, kao i u ovom tekstu, da se pominje do iznemoglosti. Udarite sedmi pečat, pa na posao. Čekajte, a gde je pečat, ili smo već zaboravili?
11 April, 2013 17:55
Veliki a grozni
Posted by megamind under [ Likovi u filmu ][ (3) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
U duhu aktuelnih priča oko izbora manjeg zla, setio sam se jedne mnogo starije i veće. Da li će Srbija sama sebi da odseče granu na kojoj sedi, ili će da se pojavi neko ili nešto pa će da nas izvuče iz svih beda koje nas neminovno očekuju u bližoj i daljoj budućnosti? Teška rečenica. Teško je i pitanje. Imamo li mi tog nekog? Ko će biti naš veliki vođa, gospodar, duče, firer, maršal, ... ? Ili smo imali i previše pogrešnih, a potrošili one prave?
Možda ćete se malo zbuniti ovom temom koju želim da nametnem jer se na ovom mestu ipak priča o filmovima: ali ne brinite, nismo daleko otišli, i dalje smo među njima. Da se odmah ogradim, nisam od onih koji traže naše korene na istoku ili na zapadu. Što se mene tiče, niti smo zapad niti smo istok, i nije isklučivo birati između Evropske Unije ili Rusije. Ovo je međutim priča o Rusiji. Pošto nisam ni rusofil, neću biti previše ostrašćen prema njima. Mada, moram da budem naklonjen prema delu jedne ličnosti koja je tu istu Rusiju zauvek promenila.
Na zapadu ga zovu Ivan Grozni, u Rusiji je on Ivan Veliki. Kako ni svi Rusi baš ne vole svoje poreklo (a to je nama Srbima vrlo dobro poznato), mnogi koriste onaj nadimak sa zapada. Nije ni Ivan Veliki bio cvećka, zato ni vi ne morate da prihvatite ono što ja vama nudim. Za vas može da ostane samo grozni. Poznat nam je kao neko ko je bio jako surov prema svojim podređenima (što bi otprilike bila cela Rusija) iako bi "surov" bila blaga reč. Poznat nam je i iz nekih indirektnih fiktivnih priča i filmova kao čovek koji podseća na Drakulu (Vlad Cepeš i on imaju mnogo toga zajedničkog što se tiranije tiče - ili sam ih ja samo pomešao?!). Ali nam nikako nije poznat kao najveća ličnost u istoriji ruske države i naroda.
Danas pričamo o liku Ivana Velikog na filmu. Zbog svih dezinformacija, prepravljanja istorije i možda nespretnih pokušaja da se bilo šta uradi kako treba, pravih prikazivanja njegovog lika u kinematografiji ima jako malo. Neću mnogo da pogrešim ako kažem da postoje samo dva filma koja govore o njemu. Filmovi su ruski, valjda se podrazumeva. Neko je možda čuo za njih, a većina verovatno nije. U istoriji svetskog filma zauzimaju posebno mesto i van su velikih pravaca, tokova i žanrova. Njihov autor je najpoznatiji sovjetski reditelj - Sergej Ajzenštajn (Sergei Eisenstein). Znamo ga iz one priče o Bunjuelu.
Ogradiću se sa nekoliko reči i reći da nisam ni istoričar niti filmski kritičar, moja tačka gledišta je negde između, ja sam samo običan amater u ovim stvarima. Prema tome, ne mogu da idem u širinu, pa ću se zadržati na nekim osnovnim detaljima i ličnim zapažanjima. Naravno, pošto ovo ide u javnost, moram da stojim iza svake svoje izjave. Neka tako bude. Ko se profesionalnije udubio u proučavanje istorije će znati i da je Ivan Veliki u daljem srodstvu sa našim Nemanjićima, mada to ovde i nije toliko važno. Živeo je u XVI veku, od 1530. do 1584., a vladao od svoje sedamnaeste godine. Veliki je reformator ruske države, pretvorivši je od obične srednjovekovne tvorevine u snažnog i moćnog velikana na istoku. Prvi je i njihov Car. Ono što je najvažnije - u isto vreme se odupreo neprijateljima sa strane, dok je reformisao unutrašnji sistem i porazio velike zemljoposednike i plemiće.
Šta je između toga, već je malo šira tema, a i naša dva filma su se time pozabavila. Zašto sam sve ovo napisao? Koliko naših političara može da se izbori sa dva problema u isto vreme i da izađe kao pobednik? Da li neko od njih uopšte može i sa jednim? Ostavićemo sve naše male Pašiće za neku drugu priliku i posvetiti se filmovima. Ajzenštajn je svojim prvim delom "Oklopnjača Potjemkin" (Bronenosets Potyomkin, 1925.) pomerio granice filma i započeo revoluciju u procesu filmske montaže. Pojavom zvuka, upustio se u raspravu i jedan je od retkih stao u njegovu odbranu, smatrajući da zvuk može samo da unapredi umetničku vrednost istih. 1938. je napravio epski spektakl o takođe poznatoj ruskoj istorijskoj ličnosti - "Aleksandar Nevski". Došao je Drugi svetski rat, a on se sa svojim saradnicima povukao u Kazahstan (gde je studio Mosfilm imao svoju filijalu) i započeo rad na još jednoj priči, ovoga puta o Ivanu Velikom.
Prvi deo se pojavio 1944. i doživeo velike uspehe u Sovjetskom Savezu, čak ga je i Staljin lično pohvalio. Ovaj film, a posebno lik Ivana Velikog nikako ne može da se zamisli bez glumca Nikolaja Čerkasova. Čerkasov je toliko dobar u svom tumačenju, da ja ne mogu ni da zamislim da je Ivan Veliki izgledao drugačije. Šminka i kostimi su takođe očaravajući. Međutim, moje stanovište nije potpuno tačno, film se zove "Ivan Grozni". Ne želim da ulazim raspravu. Zašto se ovo delo svidelo savremenom Ivanu Groznom - Josifu Staljinu? Pa ovako: Ivan je predstavljen kao mlad i ambiciozan vladar koji je pre svega želeo da se odupre velikim pritiscima i uticajima stranih sila; porazio je tatarska plemena i osvojio nekoliko njihovih utvrđenja, proširujući zemlju za ogromnih 4 miliona kvadratnih kilometara (podatak uzet sa interneta, nema ga u filmu). Dovoljno za početak, zar ne?
Problem je napravio drugi deo. Ovde imamo ono što se zove "ne lezi vraže": Ivan postaje arogantniji, upušta se u borbu sa unutrašnjim neprijateljima države - bogatim plemićima Bojarima, koji su slepo držali svoje posede i bili najveći neprijatelj velike i jedinstvene Rusije. Drugi deo filma opravdava Ivanov nadimak "Grozni". On postaje usamljen, pada u depresiju i paranoju. Potpuno je izbezumljen, pa naređuje razna ubistva misleći da mu svako radi o glavi. Možemo da napravimo paralelu sa Staljinovim čistkama bez ikakvih problema. Jedina scena u koloru je baš ta u kojoj se Ivan nepovratno menja - njegova paranoja dobija nove dimenzije. Zbog svega ovoga, film dobija zabranu, a materijal je istrgnut iz Ajzenštajnovih ruku. Njegova želja da napravi treći deo ovog serijala je tako potpuno nestala.
Na žalost svih iskrenih ljubitelja filma, Ajzenštajn umire vrlo brzo, već 1948. godine. Nedugo za njim, umire i Staljin, a na čelo Sovjetskog Saveza, dolazi "malo mekši" Nikita Hruščov. Neki naši preci bi znali o čemu pričam. Drugi deo biografije Ivana Velikog se zvanično pušta u distribuciju tek 1958. Naziv drugog dela je "Ivan Grozni: Zavera Bojara". Obimnost i kompleksnost tema mi ne dozvoljavaju da idem previše daleko. Filmovi, Ajzenštajn i lik Ivana Velikog predstavljaju neizostavno štivo u svakom proučavanju istorije filma. Međutim, vi to ne morate da shvatite kao zadatak: ako volite filmove, pogledajte i ova dva. Ja sam ih za sada odgledao tek jedanput, i moram da priznam da mi mnogo toga nije jasno.
Ajzenštajnova genijalnost je naročito uočljiva. Kako je on začetnik teorije o montaži, svi njegovi filmovi se baziraju na njoj. Ovde s druge strane, treba napomenuti odlične kostime, šminku i scenografiju. Možda u nekom trenutku deluje da je film i previše statičan: mnogo je likova na skučenoj filmskoj traci. Hm, ne bih znao. Možda vam bude odbojan i malo čudniji zvuk koji se čuje u pozadini, ali shvatite da su svi stariji filmovi morali da pretrpe zub vremena, i da su mehanička oštećenja, prepravke i dorade, deo svakog filma iz nekog ranijeg perioda. Danas se sve to olako shvata: imaš digitalni format i ćao. Inače, muzika iz oba filma je delo poznatog sovjetskog kompozitora Sergeja Prokofjeva. No, filmove ćemo ostaviti za neko drugo druženje, danas smo pričali o Ivanu Velikom, i nadam se da nismo previše zalutali.
Namerno sam pominjao njegovo ime više puta u toku pisanja, želim da probate da ono "grozni" nekako izbacite iz glave. Nema veze što je i većini Rusa on baš takav sav grozan: i nama su naši junaci postali odbojni i grozni, a da više i ne znamo zašto. Ne mora niko sa strane da nam priča kakvi smo, šta smo i odakle smo! Ako hoćete da znate kako neko razmišlja, stavite se prvo u njegovu kožu. Dakle, ne slušajte razne priče onih koji ne znaju šta je viljuška i kako se jede rukama. Ovde bismo mogli da završavamo, šta mislite? I da, bilo je i previše romantičnih priča na mom blogu, pa je tekst o Ivanu Velikom došao baš na vreme, kako ne biste pomislili da sam jednodimenzionalan. Svako dobro, i pazite se tuđih saveta.
09 April, 2013 18:33
Bocca della Verita
Posted by megamind under [ Popularne scene ][ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Vraćamo se blogovanju sa novim pričama i novim zanimljivostima. Danas ću opet biti u lepršavom fazonu pa ću malo da pišem o romantičnim filmovima. Naslov na italijanskom i priča o romantičnim filmovima: ima li bolje mešavine? Za sve one svetske putnike zaljubljive prirode, tekst o jednom lepom slatkom filmu sigurno neće biti na teretu. Svi mi koji baš i ne možemo toliko često da putujemo, ostaćemo ostavljeni na milost i nemolist svojim maštanjima, što opet ne mora da bude ništa manje zanimljivo.
Osim naše mašte, možemo da ukrademo i tuđu, i opet, gde ćete bolje mesto za to od filmova? Holivudski film prepunjen romantikom, sniman na lokacijama večnog grada Rima - kombinacija u koju ne moramo da sumnjamo. Jedan od najlepših holivudskih klasika iz onog perioda je film Vilijama Vajlera (William Wyler) "Praznik u Rimu" (Roman Holiday, 1953.) sa Gregori Pekom (Gregory Peck) i Odri Hepbern (Audrey Hepburn). Koliko je puta spomenem u svojim tekstovima neko bi rekao da sam zaljubljen u njene uloge. Ali dobro, ne moram da preterujem sa sentimentalnošću, nisam baš toliko.
Neću dugo da vas davim, barem se nadam da ću uspeti da se zaustavim na vreme, pa ću pisati o samo jednoj sceni iz filma. Moramo pre svega da ostavimo pojam savremenih romantičnih komedija iza sebe. Verujem da sve one bljuvotine, gluposti i površnosti tzv. "ženskog filma" služe jedino trudnicama, koje ionako moraju da kvase svoje maramice suzama. Prava romantična komedija je davno izumrla i na žalost je danas skoro neuhvatljiva na filmskom platnu. Romantična komedija od pre 60 godina nudi mnogo više nego i 60 romantičnih komedija snimljenih u zadnjih godinu dana (ako su uopšte i uspeli da ih naštancaju toliko). Nego, priča o propadanju svih mogućih vrednosti u svetu u kome smo trenutno uhvatili malo vazduha, je preširoka i previše mračna. Moramo da se vratimo nazad u prošlost.
Kako su posle Drugog svetskog rata italijanski filmovi postali veoma dobro prihvaćeni na američkom tlu, došlo je do veće saradnje između do skoro zaraćenih strana. Holuvudski sudio Paramount je i inače bio poznat kao jedan od retkih koji je sarađivao sa ljudima iz evropske kinematografije. Odlučili su da naprave film koji će biti snimljen na lokaciji, i to ni manje ni više nego u Rimu. Ne treba napominjati da je zanosna ljubavna priča previše fiktivna čak i za jedan film i da više liči na bajku.
Upoznaćemo na trenutak i naše glavne junake. Odri glumi princezu Anu (Ann Smith), koja potiče iz neke evropske kraljevske porodice. Uvodna scena je vešto izvedena u obliku novinskih vesti. Saznajemo da je princeza u poseti Rimu gde će morati da izvršava dužnosti svoje monarhije. Ni sam ne znam šta sve u to spada, možda bi neki naš političar mogao da mi malo bolje pojasni. Uloga Ane je pisana za Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), ali je dodeljena tada malo poznatoj Odri. Ulogom Ane, Odri će polako ali sigurno učvršćivati svoj položaj među zvezdama holuvudskog bulevara. Njen partner je inicijalno trebao da bude Keri Grant (Cary Grant), međutim, on je smatrao da je previše star da bi bio njen partner u filmu (što mu neće smetati deset godina kasnije).
Zbog toga, njenog partnera, američkog novinara-dopisnika po imenu Džo Bredli (Joe Bradly), tumači Gregori Pek. Eto, Pek je bio 13 godina stariji od Odri pa mu nije smetalo. Ccc, holivudski perverznjaci. Mada, kad se pogleda film, razlika se ne uočava, a njih dvoje baš deluju primereno jedno drugome. Nije teško da se zamisli u kom će pravcu krenuti zaplet. Naravno, to nije ni bitno, kod ovakvih filmova mi znamo šta na kraju mora da se desi. Princeza je nekako usamljena sa svojim grandioznim životom, i želi napolje, makar na trenutak. Posle iscrpljujućeg dana, doktor joj daje pilule za spavanje, ali se ona iskrada iz dvorca u želji da oseti rimske noći. Pošto pilule počnu da rade, završava spavajući na nekoj klupi u sred grada. Naš vrli heroj, u nedostatku para za igranje pokera, odlučuje da malo protegne noge, i "kao slučajno" naleti na nezaštićenu princezu misleći da je samo neka pijana devojka.
Pošto mu je žao da je ostavi takvu (barem se nadamo da mu je žao i da nije podli, matori perverznjak), odvodi je u svoj stan na prenoćište. Shvatamo da on nije perverznjak (po treći put već koristim ovu reč), i da nije iskoristio njene slabosti u toku noći. Spletom okolnosti, od svog šefa iz novinske agencije, povezuje kockice, i shvata da ima princezu u svom stanu. Kako bi mogao da izgubi posao, rešava da malo "prošeta" princezu po gradu nebi li izvukao kvalitetnu priču o njenom životu. A sve to da ona ne sazna, podrazumeva se. Ni princezi se ne vraća u dvorac, pa želi da iskoristi našeg novinara nebi li joj on pokazao grad iz perspektive običnog smrtnika. Ni on ne sme da sazna da je ona princeza, iako ona ne zna da on to već zna (auh, zbrka). Ambasada njene porodice izdaje obaveštenje da se princeza razbolela u toku noći i da je odložila sve obaveze. S druge strane, daju se u potragu za njom.
I tako nam se raspreda priča o nevinoj i željnoj života princezi i romantičnom ali životno potpuno svesnom novinaru. Džo će pozvati svog kolegu, zanimljivog imena, Irvinga Radovića (ne znam odakle im ideja za srpsko prezime, ali dobro?!), koji će da pokuša da napravi koju fotografiju naše zelene princeze. U nekom trenutku se više i ne zna ko priča istinu, i šta je njihova istina. Mi znamo. Tako dolazimo do najpoznatije scene u filmu, koja moguće da je čak i improvizacija. Bocca della Verita, odnosno "Usta istine" je inače spomenik oblika novčića, sa izvajanom glavom, koji je nekada davno bio fontana, a koji se nalazi u jednoj crkvi u Rimu. Još od srednjeg veka je potekla priča o tome kako su "Usta istine" svojevrsni detektor laži, i da će onome ko laže i gurne ruku u nju, neko tamo čudovište da je odgrize. Onome ko je pošten, navodno neće biti ništa. Uporedite srednjevekovne legende i današnje vreme: pa to znači da bismo svi bili osakaćeni, pod uslovom da već na neki način nismo životni bogalji.
Improizacija ili ne, negde na pola filma, naši junaci se suočavaju sa fontanom i istinom. Pošto Džo ispriča priču koju sam i ja vama, sa skrivenim smeškom savetuje princezu da gurne ruku i okuša sreću. Opet da se spomene da je ona naivna i krhka, pa svoj strah ne može da sakrije. Video snimak sa jutjuba će prepričati radnju bolje nego moje reči, pa zato i neću da opisujem nešto što može da se vidi. Nije ni fora da se film upropaštava i vraća u rečenice. Scena je postala popularna tokom godina, i bila kopirana više puta. Ostaće da su "Usta istine" ostala poznata širom sveta upravo nakon ove scene. Naš novinar inače zna šta radi, ne brinite se za njegovu ruku.
A kako se film završava? Eh, pa kako biste vi onda rešili da ga pogledate, ako vam ja kažem?! Romantična komedija na svom vrhuncu, film koji nikako nije dosadan, prelepe lokacije, sjajni i simpatični glumci, neverending story, i sve to pod orkestracijom odličnog reditelja. Nikako se nećete pokajati, mada znam da ste vi ipak za instant prizvode, i moderne bezlične otrcane priče koje se nevešto kriju iza pojma romantike. Kako god hoćete, ja ću nastaviti sa svojom misijom. Do nekog sledećeg susreta i nekih novih anegdota, ostavljam vas jutjubu i romantici. Vi nikako nemojte da ostavite romantiku.
05 April, 2013 21:05
Who Was Roger Ebert?
Posted by megamind under [ Filmske ličnosti ][ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Najpoznatiji filmski kritičar je juče (ili noćas) umro u svojoj sedamdesetoj godini, a da se to nije desilo, verovatno bi ga neki drugi tekst sačekao sa naslovom "Who IS Roger Ebert?". Pa ko je taj čovek, i šta smo mi znali o njemu, a šta tek možemo da doznamo?! Potrudiću se da ukratko ispričam njegovu priču, a ujedno još jednom da skrenem pažnju na kritiku i pojam ukusa.
Verovatno ne bih žurio sa opisivanjem lika i dela dotičnog gospodina da me vest o njegovoj smrti nije sačekala sinoć, i to sasvim slučajno. Naravno da sam svestan njegove veličine u poslu kojim se bavio i nemerljivog uticaja na film, i sigurno bih pisao, kao što rekoh, u nekim sledećim tekstovima o tome, mada ne verujem da bi se to desilo ovako rapidno. Dakle, Rodžer Ebert je bio najpoznatiji američki, a ujedno i svetski filmski kritičar. Ovde, na mojoj stranici možete naći link do njegovog bloga iako ne znam šta će se ubuduće dešavati sa tim.
Da krenemo od početka. Ebert je ušao u konkretni posao sredinom šesdesetih godina, kad je filmska kritika bila još uvek nepoznat teren. Pre njega nijo bilo mnogo filmskih radnika na ton polju, oim nekoliko entuzijasta, od kojih je najpoznatiji bio francuski kritičar Andre Bazen (Andre Bazin). On je na žalost rano umro, i ostavio neku vrstu vakuuma. Inače, šta je to filmska kritika, i kakve veze ona ima sa filmom? Pa, znam da niko od nas nije voleo ni u srednjoj školi da čita tumačenja svih onih književnih kritičara, a njihovi tekstovi su služili za prepisivanje na pismenim zadacima. Kad bi film bio školski predmet, verovatno bismo prepisivali od Eberta.
Kao i svi ljudi koji se pojave među prvima u nečemu, i on je došao tu gde jeste slaganjem mnogih malih stvari. Možemo da kažemo da je sreća, ali ne smemo da zaboravimo na hrabost pri svakom početku, i verovatno izvesnu dozu hladnokrvnosti i odricanja od nekih ideala. U Holivudu i filmovima mora mnogo stvari da se poklopi da bi neko postao slavan i poznat. Ima dosta priča koje kreću iz blata a završavaju se među zvezdama, međutim, kad ustanovimo koliko je ljudi na planeti, taj nas broj baš i ne može uveseliti. Verovatnoća da ćemo vi ili ja postati poznati filmski radnici postoji, ali bolje da je ne spominjem...
Još malo o Ebertu, jer ipak ne smem otići u širinu, a ovo iznad kao da zvuči uvredljivo. Preko novina, televizije do interneta i bloga, tako bi bilo najkraće. Osim filmskom kritikom, bavio se običnim novinarstvom i čak bio pisac scenarija. Jedini film na kome je radio "Iza doline lutaka" (Beyond the Valley of the Dolls, 1970.) se kod onih drugih kritičara u to vreme nikako nije proslavio, ali je ostao neka vrsta kultnog filma kod jednog dela publike. Dakle, uvek ostaje pitanje: "Zašto kritičari samo kenjaju?. Verovatno zato što ne umeju ništa da naprave!". Razmatraćemo i da li ta misao ima neku podlogu. Morao sam da stavim ružnu reč, ne verujem da bi bilo koja druga imala istu težinu.
Sredinom sedamdesetih se preselio na televiziju, gde je u svojoj emisiji redovno ocenjivao filmove i određivao na ovaj ili onaj način njihovu sudbinu. Kasnije mu se pridružio kolega Džin Siskel (Gene Siskel), pa je kombinacija Siskel & Ebert imala nezamislivo jak uticaj na svaki film koji su "provlačili kroz šake". Njih dvojica su ustanovila i sistem glasanja: "palac gore" (thumbs up) i "palac dole" (thumbs down), a svaki film koji je dobio "dva palca gore" (two thumbs up) je mogao da se smatra odličnim. "Two thumbs up" je postao njihov zaštitni znak. Naravno, sve ovo važi ako se stvari uzimaju sa određenom rezervom i u određenom vremenskom periodu. Njih dvojica doduše nikada nisu ispravljali svoje odluke: ako je film bio dobar, ostao bi dobar "za vjeka i vjekov". Ne znam da li bih ja mogao da budem tako dosledan?!.
Siskel je umro 1999., pa je Ebert opet ostao sam na televiziji, mada ne zadugo. 2002. mu je ustanovljen rak tiroidne žlezde, a uskoro je izgubio moć govora. Povukao se sa ekrana i posvetio pisanoj reči i internetu. Do jučerašnjeg dana je neumorno komentarisao i kritikovao (ili hvalio) na tone novih filmova. Možda njegova poslednja rećenica na blogu otkriva svu ljubav koju je imao prema filmovima: "Thank you for going on this journey with me. I'll see you at the movies" (Hvala vam na ovom zajedničkom putovanju. Videćemo se u filmovima). Kakve god predrasude i neslaganja imao sa njegovim likom i delom, ovo poslednje me je baš raznežilo. Na neki način se i ja osećam pomalo filmskim kritičarem, iako je moja blog stranica još uvek skromnih razmera. Vas, koji ovo čitate, ne mogu da vidim niti sam vas upoznao, možemo samo da se gledamo u filmovima.
E sad, šou mora da ide dalje, na novim kritičarima ostaje težak zadatak utvrđivanja dobrog ili lošeg, odvajanja žita od kukolja. Eto, i ja nastavljam Ebertovim stopama. Koliku će popularnost dostići neka nova lica, teško je proceniti, ne može se u ovom savremenom svetu biti popularan bez malo šarenije istorije. Ne treba se upoređivati uticaj reditelja, glumaca i producenata sa uticajem na film nekih tamo kritičara. Rekao sam već, ne treba mešati babe i žabe, ali pravila moraju da se znaju. Na kraju bismo mogli da preispitamo način kritikovanja filmova.
Da li postoje ukusi? Da li svako ima pravo na svoj ukus, i da li svako ima svoj ukus? Ne znam koliko vas će mi zameriti na ovom mestu, ali ja mislim da ukusi ne postoje i da mišljenja različitih osoba ne mogu različito da vrede. Inače, ovo nisam ja izmislio: u malo drugačijem obliku potiče od Sokrata. Treba razmišljati i treba koristiti mozak. Zbog silovanja pojma demokratije, danas imamo velikih problema u svetu: bitna je misao većine, i bitno je da se svi slože, pa makar ne imali pojma o čemu pričaju. Koji je onda posao filmskih kritičara? A kako bismo mi iskreno znali šta je dobar a šta loš film?!
Nemojte pogrešno da me razumete, ja nisam narcisoidan, niti se stavljam u isti koš sa velikim misliocima, umetnicima ili kritičarima, ja samo kopiram i pokušavam da se nađem u svemu tome. Rodžer Ebert je inače bio jako oštar u svojim komentarima, često kritikujući bez pardona. Kompromis je najveći neprijatelj umetnosti, najveći neprijatelj slobodne misli. Da bismo mogli da se razdvajamo od ovaca, moramo da mislimo za sebe. To ipak ne znači da će naše mišljenje uvek biti verodostojno - ako smo pogledali nekoliko filmova iz Staloneove ili Čak Norisove kolekcije, ili ne znamo da je film stariji od 2000. godišta: onda zaista moramo da ćutimo. Da li je Seka Aleksić bolja od Mocarta, Anabela Basalo od Dostojevskog ili Zdravko Šotra od Federika Felinija?! Ovo su ipak najekstremniji slučajevi, i tu je stvar očigledna: ali kako se približavamo sredini, nama je nužno potrebna pomoć nekoga ko se u to malo bolje razume.
I da završavam. Namerno sam spomenuo ova tri naša umetnika jer mislim da oni predstavljaju jednu krajnost u koju se ide ako se koriste aršini demokratije. Možda nesrećni Šotra najmanje zaslužuje da se nađe u društvu ove dve kvazi-dame, ali šta da radim, ja lično smatram da su njegova dela apsolutni promašaji. Pređosmo veliki put, i odaljismo se od teme, a ja uzeh i previše nego što mi je bilo dozvoljeno. Dakle, najpoznatiji svetski filmski kritičar je juče umro, ali će filmovi nastaviti da žive. Kao što i reče Rodžer Ebert - "Vidimo se u filmovima". Nadam se da neću i ja da odapnem posle ove rečenice ako je kojim slučajem ukleta. Vi me ipak sačekajte u sledećem tekstu, a ako me nema, znate šta se desilo. Morbidno do kraja!
02 April, 2013 18:10
Jedna pesma i Marlen Ditrih
Posted by megamind under [ Soundtracks ][ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
O njoj bi mogli da se pišu redovi i redovi, kolumne, pesme i romani, moglo bi da se diskutuje do ujutru, pa i do sledeće večeri - međutim, ono što ću ja da pokušam biće samo fragment fragmenta potencijalnih mogućnosti. Prošlo je dvadesetak godina od njene smrti, a Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) i dalje pleni svojom pojavom, nastavljajući svoju besmrtnu karijeru preko urbanih legendi i holivudskih anegdota. Ako neko ne zna, ona nije bila samo glumica: naravno, pod uslovom da uopšte znate da je bila glumica.
Kako se nisam previše oduševio sa svim holivudskim glumačkim legendama u onoj meri u kojoj su mi to neke informacije nagoveštavale, mislio sam da će stvar sa Marlenom (iako je ovde pravilnije da se piše Marlen, draže mi je da je zovem Marlena) da bude slična. Na ličnu sreću i zadovoljstvo, napravio sam pogrešku. Marlena kao glumica jeste jedna velika legenda i zaslužuje sve ono što se o njoj napisalo i što se još uvek prepričava. Ono loše što je o njoj pisano, nju nije zabrinjavalo ni za života, tako da nema bojazni da bi danas imalo bilo kakvog uticaja. Što se mene tiče, za sad sam pogledao samo tri filma u kojima je ona glumila, pa prema tome, iako ne mogu da vidim celokupnu sliku, mogu da prepoznam da je sve na svome mestu. Da završavamo sa uvodom - ovaj tekst nije posvećen Marleni kao glumici, ali sam morao da joj odam počast sa nekoliko pohvalnih rečenica. Od koga je i ovo je previše.
Dakle, Marlena je pre svega bila glumica koja se vrlo rano preselila sa nemačkog na holivudski film. Možda nekom eto danas deluje čudno, ali postoji jedna šira priča u vezi transfera nemačkih umetnika u Holivud što ću ostaviti za neke druge prilike. Dalje, tokom godina, postala je jedna od najkontroverznijih, najintrigantnijih i najzanimljivijih zvezda ne samo filma već i celokupnog šoubiznisa. Znamo je kao pevačicu i plesačicu, a svojim kabare nastupima je ostavljala bez daha, i bogami uzimala fine svote novca. Naravno, pevanjem i plesanjem aktivnije je počela da se bavi tek nakon dobrog utemeljenja glumačke karijere. Čak je i u svojim pedesetim godinama izgledala zanosno, a zaštitni znak su joj bile noge. Možda je ovo malo nespretno rečeno?
Ne samo svojom lepotom i talentom, pažnju je zavređivala i njena otvorena biseksualnost, već pomenuti golišavi i provokativni nastupi, pa brojne veze ili makar priče o eventualnim brojnim vezama sa drugim megazvezdama tih vremena. Među prvima je počela da nosi muške pantalone, a definitivno je zaslužna za današnje ponašanje "modernih uspešnih" žena širom sveta. Može se reći da je njena karijera počela skromno: prve uloge koje je dobijala u filmovima su bile nebitne, pa niko nije mogao ni da je primeti. Čovek koji ju je "iskopao" je bio američki reditelj nemačkog porekla Jozef von Šternberg (Josef von Sternberg), a ovom rečenicom dolazimo do konkretne stvari.
O Marleninoj karijeri, rekoh već, može da se priča do prekosutra (šta sam ja rekao: do ujutru?), tako da ćemo neke druge anegdote ostaviti za prigodniju priliku. Razlog zbog kog smo ovde je nešto konkretniji. Treba znati stanje stvari u nemačkoj filmskoj industriji tokom dvadesetih i na prelazu u dridesete godine XX veka, ali bi i to odnelo mnogo prostora. Rećiću samo da su se njihovi filmovi tog vremena ravnopravno nosili sa američkim, ako nisu bili i bolji. Šternberg dobija ponudu od berlinskog filmskog studija UFA da snimi jedan od prvih nemačkih zvučnih filmova. Tako je nastao prvi svetski klasik zvučnog filma "Plavi anđeo" (Der blaue Engel, 1930.).
Film nam govori o tome kako jedan čovek može da propadne ako se pogrešno zaljubi, odnosno ako se zaljubi u pogrešnu osobu. Hm, osoba čak ne mora ni da bude pogrešna. Kao i sva Šternbergova dela ni ovo nema mnogo radnje, razvlačenja priče, niti oslikavanja likova. Film dočarava atmosferu jednog trenutka, a onda i pogrešan život čiji je svaki sledeći dan bleđa kopija onog prethodnog. Eh, da nam je neko pričao da će tako biti... Emanuel Rat (Immanuel Rath) koga tumači veliki nemački glumac tog vremena Emil Janings (Emil Jannings), je uvaženi profesor lokalne Gimnazije, vrlo strog, dosledan i precizan. Kad uhvati svoje studente da razmenjuju slike golišave starlete putujućeg noćnog kluba, odlučuje da tamo i ode ne bi li ih uhvatio "u šteti". A sad se igramo pogađanja.
Pomenuta golišava starleta (pevačica, igračica, ili možda nešto uvredljivije) je prelepa Lola-Lola, a ako povežemo dva i dva, dobićemo odgovor da njenu ulogu tumači Marlen Ditrih. Dakle, Marlena već u svojoj prvoj ulozi na zvučnom filmu izaziva, mami poglede i "zatvara kuće". Rekoh već gore da ju je Šternberg nekako iskopao iz jednog malo poznatog mjuzikla i napravio od nje zvezdu odmah nakon prve bitnije uloge. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, kako u ovom filmu, tako i u životu. Marleni je ovo bila prva, a Janingsu poslednja velika uloga. Šternberg se zaljubio u nju, bili su čak i zajedno, a onda kako to nije moglo da funkcioniše, postajao je sve ljubomorniji. Ah ta Marlena.
Nikad se nije desilo da mi tekstovi budu egzaktni što se tiče teme razgovora, a tako će biti i sa ovim. Trebalo je da se piše o muzici, a ja se raspisah kao lud, bez ikakvog spominjanja neke pesme na vidiku. Još malo ćemo, tu je pesma, baš iza ugla. Naš uskoro nesrećni profesor dolazi u noćni klub, ne sluteći da će se uprkos svom strogom držanju ipak zaljubiti u fatalnu Lolu-Lolu. Što znači da se svaki kamen da obraditi ako nađemo dovoljno dobro oruđe za njega, i da ne mora uvek samo tiha voda breg da roni. Ono što je omamilo i nateralo profesora da se nepovratno zaljubi je samo jedna mala i bezopasna pesma izvedena te večeri specijalno za njega. Naravno, u drugom delu filma ćemo videti kako ta pesmica nije ni malo nevina i da u njoj, koliko god da je lepa, nema nikakve draži: Lola-Lola će je izvoditi svake većeri pred drugim muškarcima, u drugim klubovima, drugim gradovima, ...
Međutim, ako život za nekoga ide dalje, našem profesoru je stao: zaljubio se, oženio, ostavio posao, otišao sa svojom ljubavi na daleko putavanje i tako bacio svoj život u bezdan nepovrata. Ona je nastavila da flertuje sa drugim muškarcima, a on je postao najobičniji klovn i zabavljač. Na kraju će ga bezobličnost trenutnog života i sramota od ljudi koji su ga nekad poštovali odvesti u smrt. Poučna priča o tome šta treba raditi i da li se treba uvek voditi putanjom ljubavi i ne biti ni malo rezervisan. Naravno, to ne može da se vežba. A sad - pesma.
Pre toga da se kaže kako je film sniman i na nemačkom i na engleskom, pa pesma ima svoja dva oblika. Na nemačkom bi to zvučalo: "Ich bin von Kopf bis Fuss aus Liebe eingestellt", što se može bukvalno prevesti kao: "Od glave do pete spremna sam za ljubav". Komponovao ju je Fridrih Holender (Fiedrich Hollaender). Možda neko od vas i voli nemački jezik, ali ja ne smatram da je dovoljno dobar da bi se na njemu pisala poezija. Naravno, nećemo da vređamo velike nemačke pesnike, ovo samo konstatujem za konkretan slučaj. Amerikanizovana verzija zvuči malo lepše - "Falling in Love Again (Can't Help It)", a čak ne mora ni da se prevodi. I sad zamislite kako vas neko priziva, kako vam peva da ne može protiv sebe i svog zaljubljivanja, a onda... Neka nesrećan kraj ostane samo na filmu.
To je bila prva pesma koju je Marlena izvela, iako nije bila pisana specijalno za nju. Svoju kabaretsku karijeru je kasnijih godina gradila sa još nekoliko svojih i naravno pozajmljenih prepevanih. Najpoznatija je svakako "Lili Marlen", mada je Marlena ostala poznata po izvođenju verzije na engleskom jeziku. I o ovoj pesmi nekom novom prilikom, tek oko nje postoji mnogo priča. Inače, i pesma "Falling in Love Again" nije ostala samo Marlenina, razni bendovi i izvođači su je obrađivali i prepevavali, od kojih su najpoznatiji Bitlsi (The Beatles) i Kristina Agilera (Christina Aguilera). Može se dugo diskutovati oko toga kako je Marlena došla tamo gde jeste, na njenu sreću, mnogo se kockica poklopilo. Velike priče imaju i često sasvim neočekivane obrte, pa ne iznenađuje to što većina ljudi ostane anonimna - možda jednostavno ne veruju u čuda.
Ako nekad čujete ovu pesmu, setite se da je njena prvobitna namena bila odvođenje muškaraca u pakao života. Hm, možda ovo može da posluži ženama da onda lakše upravljaju nama. Neka sam vam dao moćno oružje. Eto, i simbolika je tu - baš onoj osobi koja je bila oličenje prave i slobodne žene je pripala "čast" da jednu uspešnu (ali izgleda emotivno nesposobnu) osobu odvede u provaliju. Za početak. Rezimirajući sav svoj trud mogu da kažem da sam još jednom preterao i da sam malo umrsio klupko. Ovde je bilo svega a ponajmanje priče o muzici. Za sve će se ipak pobrinuti jutjub, pa ako i ne pročitate ceo tekst, možete makar da poslušate. Pretpostaviću i da će vam pesma zvučati staromodno, ali šta sad, pa nismo baš svi od juče, bilo je života i pre nas. Čuvajte se opasnih žena! Ovo važi i za dame.
