Na red dolazi još jedan od velikana svetske kinematografije, reditelj koji se uglavnom svrstava u grupu "The best of". Doduše, govorićemo o jednom filmu konkretnije nego o samoj karijeri dotičnog gospodina. Ingmar Bergman je, kako naslov kaže, švedski reditelj koji je ostavio velikog traga u istoriji filma, iako je većini običnih gledalaca ostao gotovo potpuno nejasan. Ja sebe takođe svrstavam u ovu grupu neznalica.
 
 
    Pre nego što sam se upustio u avanturu proučavanja filma kao prave umetnosti, mogu da potvrdim da sam za Bergmana možda negde indirektno i čuo, ali da se sa opusom njegovih dela nisam upoznao tek do pre nekog vremena. Problemi oko hvatanja u koštac sa njegovim idejama pretočenih na filmsku traku su razni i teško pojmljivi. Bergmanovi filmovi se drastično razlikuju od klasičnih holivudskih pa i od većine evropskih iz onog vremena. A znamo da su evropski filmovi uvek bili vezani za pojam avangarde. Međutim, tako ja gledam na stvari, nekome od vas će sve ovo možda izgledati drugačije. Pa da počnemo.
 
   Da ne pomislite da u neke stvari možda nisam upućen, reći ću da sam pogledao dosta njegovih filmova. To s neke strane nije ni teško, jer ih on ima podosta, naročito onih koji se smatraju remek-delima. Zato se neretko dešava da njegova ostvarenja nisu među onima koja su najbolja ikad, baš zbog toga što nijedno ne može posebno da se izdvoji. Mogao bih da skratim ovo mučenje: osećam teret i težinu pisanja teksta identično gledanju nekih od njegovih filmova. Od tih mnogih izdvojiću "Sedmi pečat" (Det sjunde inseglet, 1957.), a samo zato što sam ga pogledao više nego jednom. I ko to danas gleda filmove više od jednog puta?
 
 
   Osim studentima režije i hipsterima (a i hipsterima-rediteljima), Bergmanova dela danas malo ko gleda i razume. Hipsteri ih tek ne razumeju, ali ko uopšte i sumnja u njihov sud do njih samih?! "Sedmi pečat" je čudan u svakom smislu. Zajedno sa još jednim filmom koji se pojavio te 1957., Bergmana je izbacio u širu svetsku javnost i napravio od njega uvaženog i poznatog reditelja. Međutim, on je tad već imao 40 godina, što znači da to nisu bila dela nekog mladog buntovnika, već čoveka u zrelom i ozbiljnom dobu. Mada, šta ja znam o tome, kad sam još uvek balavac? Glavnu ulogu tumači ovde često pominjani Max von Sydow, glumac koji će biti stalni pratilac mnogih Bergmanovih zamisli.
 
   Pre nego što objasnim koga Sidov tumači u filmu, da kažem da je radnja smeštena u mračni srednji vek i u period velike kuge. Dakle, Sidov je vitez koji se vraća u Švedsku iz nekog od krstaških pohoda, zajedno sa svojim štitonošom, koga tumači Gunar Bjornstrand (Gunnar Bjornstrand), još jedan od Bergmanovih čestih pratilaca. Njih dvojica su različitih karaktera, a odmah na obali domovine dočekuju ih strah, mrak, nemaština i smrt. Ono što je bitno reći je to da je smrt predstavljena simbolično u vidu bledog čoveka u crnoj mantiji sa kapuljačom. Smrt tumači glumac Bengt Ekerot, a njih trojica čine glavnu srž priče. 
 
 
   Da li vam je sada jasno zašto je film čudan i jedinstven? Nije? E dobro. Smrt je u stvari došla po našeg viteza, i to zato što je u krstaškim pohodima bila na njegovoj strani i sačuvala ga od sebe. Hah. On joj predlaže partiju šaha, misleći da će tako produžiti svoj život, a možda da se i spase ukoliko uspe da pobedi. Scena igranja šaha sa smrću je postala široko poznata, a onda kopirana i parodirana više puta. Niko osim viteza ne može da vidi smrt, pa ljudi misle da on i dalje igra sam sa sobom. U trenucima odlaganja neizbežnog, on i njegov štitonoša prolaze kroz opustošene predele srednjevekovne Švedske, nailazeći na razne čudne situacije i još mračnije likove. Takođe se upoznaju i sa putujućom grupom glumaca, čija je pojava od značaja za dramatizaciju cele radnje.
 
    Pozadina svega toga je kontempliranje na temu postojanja Boga. Inače, tema Boga, i njegovog postajanja ili odsustva će se provlačiti kroz skoro sve Bergmanove filmove. Rođen 1918. kao sin luteranskog sveštenika, Bergman je, kako sam kaže, imao tmurno detinjstvo, prožeto problematičnim i čudnim odnosom sa ocem, koji mu se često činio odsutno i daleko. Neko je za njega rekao da on nije reditelj koji se rodio, već koji je nastao. Sve te činjenice su uticale na afirmisanje ličnosti jednog čoveka kome će pitanje vere biti centralno do kraja karijere. Zato i ne čudi što je baš na ovaj način skrenuo pažnju na svoj rad. Danas će se filmovi sa takvim temama retko naći u bilo kojim bisoskopima širom sveta, pa čak i na nekim alternativnim festivalima. Danas nam Bergman deluje i suviše mistično, nejasno i daleko, baš kao i njegov odnos sa ocem.
 
 
    Da se vratimo na film. Kako njegova radnja odmiče našem vitezu je sve manje važno da li će da umre ili ne, bitno mu je samo da nađe dokaz postojanja Boga. Međutim, to mu nikako ne uspeva, i on odlučuje da lošim potezima preda partiju smrti. Film se ne završava nekim specijalnim zaključkom, poslednja scena je slika na kojoj vidimo kako smrt u nekoj vrsti plesa (jako podseća na naše kolo) odvodi ljude sa sobom. I to mu onda bude to. Nema zapleta, nema akrobatskih scena, pucnjave, akcije, prvoklasne glume, ali ima mnogo pitanja na kraju. Jedno od pitanja može da glasi: zašto sam ovo uopšte i gledao?! Ovoga puta neću da vas teram da to uradite: ako smatrate da ste dovoljno samosvesni, onda samo napred.
 
   Od velikog broja filmova koje sam odgledao, mogu bez ikakve dvojbe da tvrdim kako mi je Bergmanov rad najmanje shvatljiv. Iako njegovi filmovi uglavnom traju tek sat i po vremena, često uhvatim sebe u neprijatnosti: bude mi teško da izdržim do kraja. Ali kod drugog gledanja ovog konkretnog filma sam osetio neko olakšanje, što možda može da znači da Bergman ipak ne ide na prvu loptu. Osim te scene sa plesom, meni je ostala zanimljiva i ona na kojoj smrt bukvalno seče granu na kojoj neki čovek sedi, i tako i njega odvodi sa sobom. Još jedan čovek je zaslužan za Bergmanovu slavu. Njegov direktor fotografije Sven Nikvist (Sven Nykvist) je osoba čije ime mora svaki put da se spomene skoro pa ravnopravno sa Bergmanovim, a sva crno-bela magija ovog dela ne može da se zamisli bez njega. Na kraju, naslov filma je izveden iz Novog Zaveta i Knjige Otkrovenja, mada nisam siguran odakle tačno.
 
 
    I posle rečenice koja počinje sa "na kraju" da dođemo i do konačnog kraja. Tekst je naporan, a možda i previše loš da bi mogao da asocira na Bergmanova dela. Još jednom ću vas upozoriti da se ne upuštate tako olako sa njegovim radom jer ćete u spurotnom ostati i previše ravnodišni prema svemu. Nisu njegovi filmovi baš tolika avangarda, koliko se to danas ljubiteljima "Sumrak sage" može učiniti za svaki iole stariji film. Potrebno je vreme, potrebno je strpljenje, a potrebno je i znanje. Ni za sebe ne smem da tvrdim kako sam mnogo razumeo, a tek vas ne bih da uvlačim u to. Ipak, o Bergmanu mora da se piše, a njegovo ime, kao i u ovom tekstu, da se pominje do iznemoglosti. Udarite sedmi pečat, pa na posao. Čekajte, a gde je pečat, ili smo već zaboravili?