U duhu aktuelnih priča oko izbora manjeg zla, setio sam se jedne mnogo starije i veće. Da li će Srbija sama sebi da odseče granu na kojoj sedi, ili će da se pojavi neko ili nešto pa će da nas izvuče iz svih beda koje nas neminovno očekuju u bližoj i daljoj budućnosti? Teška rečenica. Teško je i pitanje. Imamo li mi tog nekog? Ko će biti naš veliki vođa, gospodar, duče, firer, maršal, ... ? Ili smo imali i previše pogrešnih, a potrošili one prave?
 
    Možda ćete se malo zbuniti ovom temom koju želim da nametnem jer se na ovom mestu ipak priča o filmovima: ali ne brinite, nismo daleko otišli, i dalje smo među njima. Da se odmah ogradim, nisam od onih koji traže naše korene na istoku ili na zapadu. Što se mene tiče, niti smo zapad niti smo istok, i nije isklučivo birati između Evropske Unije ili Rusije. Ovo je međutim priča o Rusiji. Pošto nisam ni rusofil, neću biti previše ostrašćen prema njima. Mada, moram da budem naklonjen prema delu jedne ličnosti koja je tu istu Rusiju zauvek promenila. 
 
 
   Na zapadu ga zovu Ivan Grozni, u Rusiji je on Ivan Veliki. Kako ni svi Rusi baš ne vole svoje poreklo (a to je nama Srbima vrlo dobro poznato), mnogi koriste onaj nadimak sa zapada. Nije ni Ivan Veliki bio cvećka, zato ni vi ne morate da prihvatite ono što ja vama nudim. Za vas može da ostane samo grozni. Poznat nam je kao neko ko je bio jako surov prema svojim podređenima (što bi otprilike bila cela Rusija) iako bi "surov" bila blaga reč. Poznat nam je i iz nekih indirektnih fiktivnih priča i filmova kao čovek koji podseća na Drakulu (Vlad Cepeš i on imaju mnogo toga zajedničkog što se tiranije tiče - ili sam ih ja samo pomešao?!). Ali nam nikako nije poznat kao najveća ličnost u istoriji ruske države i naroda.
 
   Danas pričamo o liku Ivana Velikog na filmu. Zbog svih dezinformacija, prepravljanja istorije i možda nespretnih pokušaja da se bilo šta uradi kako treba, pravih prikazivanja njegovog lika u kinematografiji ima jako malo. Neću mnogo da pogrešim ako kažem da postoje samo dva filma koja govore o njemu. Filmovi su ruski, valjda se podrazumeva. Neko je možda čuo za njih, a većina verovatno nije. U istoriji svetskog filma zauzimaju posebno mesto i van su velikih pravaca, tokova i žanrova. Njihov autor je najpoznatiji sovjetski reditelj - Sergej Ajzenštajn (Sergei Eisenstein). Znamo ga iz one priče o Bunjuelu.
 
 
   Ogradiću se sa nekoliko reči i reći da nisam ni istoričar niti filmski kritičar, moja tačka gledišta je negde između, ja sam samo običan amater u ovim stvarima. Prema tome, ne mogu da idem u širinu, pa ću se zadržati na nekim osnovnim detaljima i ličnim zapažanjima. Naravno, pošto ovo ide u javnost, moram da stojim iza svake svoje izjave. Neka tako bude. Ko se profesionalnije udubio u proučavanje istorije će znati i da je Ivan Veliki u daljem srodstvu sa našim Nemanjićima, mada to ovde i nije toliko važno. Živeo je u XVI veku, od 1530. do 1584., a vladao od svoje sedamnaeste godine. Veliki je reformator ruske države, pretvorivši je od obične srednjovekovne tvorevine u snažnog i moćnog velikana na istoku. Prvi je i njihov Car. Ono što je najvažnije - u isto vreme se odupreo neprijateljima sa strane, dok je reformisao unutrašnji sistem i porazio velike zemljoposednike i plemiće.
 
   Šta je između toga, već je malo šira tema, a i naša dva filma su se time pozabavila. Zašto sam sve ovo napisao? Koliko naših političara može da se izbori sa dva problema u isto vreme i da izađe kao pobednik? Da li neko od njih uopšte može i sa jednim? Ostavićemo sve naše male Pašiće za neku drugu priliku i posvetiti se filmovima. Ajzenštajn je svojim prvim delom "Oklopnjača Potjemkin" (Bronenosets Potyomkin, 1925.) pomerio granice filma i započeo revoluciju u procesu filmske montaže. Pojavom zvuka, upustio se u raspravu i jedan je od retkih stao u njegovu odbranu, smatrajući da zvuk može samo da unapredi umetničku vrednost istih. 1938. je napravio epski spektakl o takođe poznatoj ruskoj istorijskoj ličnosti - "Aleksandar Nevski". Došao je Drugi svetski rat, a on se sa svojim saradnicima povukao u Kazahstan (gde je studio Mosfilm imao svoju filijalu) i započeo rad na još jednoj priči, ovoga puta o Ivanu Velikom.
 
 
   Prvi deo se pojavio 1944. i doživeo velike uspehe u Sovjetskom Savezu, čak ga je i Staljin lično pohvalio. Ovaj film, a posebno lik Ivana Velikog nikako ne može da se zamisli bez glumca Nikolaja Čerkasova. Čerkasov je toliko dobar u svom tumačenju, da ja ne mogu ni da zamislim da je Ivan Veliki izgledao drugačije. Šminka i kostimi su takođe očaravajući. Međutim, moje stanovište nije potpuno tačno, film se zove "Ivan Grozni". Ne želim da ulazim  raspravu. Zašto se ovo delo svidelo savremenom Ivanu Groznom - Josifu Staljinu? Pa ovako: Ivan je predstavljen kao mlad i ambiciozan vladar koji je pre svega želeo da se odupre velikim pritiscima i uticajima stranih sila; porazio je tatarska plemena i osvojio nekoliko njihovih utvrđenja, proširujući zemlju za ogromnih 4 miliona kvadratnih kilometara (podatak uzet sa interneta, nema ga u filmu). Dovoljno za početak, zar ne?
 
   Problem je napravio drugi deo. Ovde imamo ono što se zove "ne lezi vraže": Ivan postaje arogantniji, upušta se u borbu sa unutrašnjim neprijateljima države - bogatim plemićima Bojarima, koji su slepo držali svoje posede i bili najveći neprijatelj velike i jedinstvene Rusije. Drugi deo filma opravdava Ivanov nadimak "Grozni". On postaje usamljen, pada u depresiju i paranoju. Potpuno je izbezumljen, pa naređuje razna ubistva misleći da mu svako radi o glavi. Možemo da napravimo paralelu sa Staljinovim čistkama bez ikakvih problema. Jedina scena u koloru je baš ta u kojoj se Ivan nepovratno menja - njegova paranoja dobija nove dimenzije. Zbog svega ovoga, film dobija zabranu, a materijal je istrgnut iz Ajzenštajnovih ruku. Njegova želja da napravi treći deo ovog serijala je tako potpuno nestala.
 
 
   Na žalost svih iskrenih ljubitelja filma, Ajzenštajn umire vrlo brzo, već 1948. godine. Nedugo za njim, umire i Staljin, a na čelo Sovjetskog Saveza, dolazi "malo mekši" Nikita Hruščov. Neki naši preci bi znali o čemu pričam. Drugi deo biografije Ivana Velikog se zvanično pušta u distribuciju tek 1958. Naziv drugog dela je "Ivan Grozni: Zavera Bojara". Obimnost i kompleksnost tema mi ne dozvoljavaju da idem previše daleko. Filmovi, Ajzenštajn i lik Ivana Velikog predstavljaju neizostavno štivo u svakom proučavanju istorije filma. Međutim, vi to ne morate da shvatite kao zadatak: ako volite filmove, pogledajte i ova dva. Ja sam ih za sada odgledao tek jedanput, i moram da priznam da mi mnogo toga nije jasno.
 
   Ajzenštajnova genijalnost je naročito uočljiva. Kako je on začetnik teorije o montaži, svi njegovi filmovi se baziraju na njoj. Ovde s druge strane, treba napomenuti odlične kostime, šminku i scenografiju. Možda u nekom trenutku deluje da je film i previše statičan: mnogo je likova na skučenoj filmskoj traci. Hm, ne bih znao. Možda vam bude odbojan i malo čudniji zvuk koji se čuje u pozadini, ali shvatite da su svi stariji filmovi morali da pretrpe zub vremena, i da su mehanička oštećenja, prepravke i dorade, deo svakog filma iz nekog ranijeg perioda. Danas se sve to olako shvata: imaš digitalni format i ćao. Inače, muzika iz oba filma je delo poznatog sovjetskog kompozitora Sergeja Prokofjeva. No, filmove ćemo ostaviti za neko drugo druženje, danas smo pričali o Ivanu Velikom, i nadam se da nismo previše zalutali.
 
 
   Namerno sam pominjao njegovo ime više puta u toku pisanja, želim da probate da ono "grozni" nekako izbacite iz glave. Nema veze što je i većini Rusa on baš takav sav grozan: i nama su naši junaci postali odbojni i grozni, a da više i ne znamo zašto. Ne mora niko sa strane da nam priča kakvi smo, šta smo i odakle smo! Ako hoćete da znate kako neko razmišlja, stavite se prvo u njegovu kožu. Dakle, ne slušajte razne priče onih koji ne znaju šta je viljuška i kako se jede rukama. Ovde bismo mogli da završavamo, šta mislite? I da, bilo je i previše romantičnih priča na mom blogu, pa je tekst o Ivanu Velikom došao baš na vreme, kako ne biste pomislili da sam jednodimenzionalan. Svako dobro, i pazite se tuđih saveta.