Film na dan

   Konačno i ja da predahnem, mada ne baš u klasičnom smislu značenja. Pokušaću da privučem i vašu pažnju, a nadam se i da će naslov biti dovoljno simpatičan i nostalgičan za to. Kad sam poslednji put prekrajao ovu blog stranicu, odlučio sam da napravim grupu tekstova koja će se baviti nekim polemikama bez mnogo prepisivanja sa gugla. A šta ću, i ja prepisujem, moram da ostanem u trendu?!

 

   Dakle, pamtimo li prvi pogledani film? Odmah s neba, pa u rebra! Mislim da nije potrebno da okolišamo puno, iako ne volim tekstove sa samo nekoliko rečenica. Ako pamtimo svoj prvi film, pamtimo li možda onaj koji nas je prvi zainteresovao do kraja? Koliko smo godina imali kad smo počeli da obraćamo pažnju na njih? Kakve su bile reakcije naših roditelja: da li su nam zabranjivali, i šta su nam zabranjivali? Koje smo filmove voleli, a koje nismo mogli da razumemo? Koji su nam filmovi u detinjstvu delovali kao vrhunac kinematogafije (iako, naravno, nismo ni znali šta je to), a danas nam izgledaju tako prosto, obično i površno?

 

 

   Auh, koliko samo pitanja ima ova tema! Da krenemo redom, ja ću probati da se setim svojih aduta. Naravno, danas stvari stoje daleko drugačije nego nekad, što je valjda i dobro, nadam se da starenjem i učimo ponešto. Hm, "u moje vreme je bilo drugačije, a danas je haos...". Od ovakvih izjava starijih osoba sam se svaki put ježio, a u ovim godinama nikako da se otmem iz njihovog čvrstog zagrljaja. Šta se to u nama menja pa postajemo drugačiji, i sve iz detinjstva nam deluje banalno i glupo? Zašto nas je sramota nas samih? Zašto su stariji nužno pametniji?

 

   Hm, ako budem nastavio u ovom pravcu, otićiću u tešku filozofiju. Zaustavljamo se kod filmova. Da, kod filmova, što znači da nema priča o tv serijama, iako je bilo dobrih (znamo kako je bilo u naše vreme, još jednom), nema priča o kratkometražnim crtaćima, nema priča o pesmicama i emisijama za decu. Filmovi. 

 

 

   Još uvek vam nisam otkrio koliko imam godina, a mislim da bi na ovom mestu bilo prigodno da napišem da sam u periodu života gde prestajem da budem mlad, a polako se podsvesno privikavam na starost. Hajde, neka bude - imam 27. Računajte. Bio sam dete u nekim čudnim vremenima, bez kolor televizora, ali sa još uvek starim RTS TV programom, koji je polako prelazio u šarlatanstvo. Nisam gledao mnogo crtanih filmova; neki su se stalno i reprizirali. 

 

   Prva zapažena promena je usledila, ako sam dobro proračunao, negde 96-te. Sigurno je to bilo 1996., sećam se Olimpijskih igara u Atlanti i nekih novih lokalnih televizija. A lokalne televizije su donosile i nove filmove. U to vreme se nije znalo za pirateriju: ili se znalo, ali se prećutkivalo. Nešto kao danas, samo dosta slobodnije. Na toj novoj televiziji sam pogledao prva dva filma kojih se sećam u celosti i na kojima je zastala moja pažnja: "Betmen zauvek" (Batman Forever, 1995.) i "Mortal Kombat" (Mortal Kombat, 1995.). U isto vreme se kod nas pojavila i Sega konzola, pa je osećaj igranja igrice MK3 i gledanja filma u skoro istom periodu za mene bio neopisivo uzbuđujuć. Šta zna dete šta je 100 kila?!

 

 

    I pre te famozne 96-te sam gledao razne filmove (kojih se sećam kroz maglu), razne emisije i dečije programe, kao i sportske događaje, iako sam bio jako mali. Međutim, sa ova dva sam započeo svoju Odiseju. Što se tiče roditelja, sećam se da su govorili kako je npr. gledanje koncerta klasične muzike u podne dosadno i nepotrebno (ne znam kako da prokomentarišem tu njuhovu "zabludu"), a na filmove nisu ni obraćali pažnju. Pa da, preko dana je sve bilo nevino, a od 01 h po ponoći su svi duboko spavali. Tačno, da budem otvoren do kraja, tad sam se susreo i sa svojim prvim porno filmovima. Opet šta zna dete? Baš mi se nekako sve poklopilo. Pa da, te godine su moji kupili i taj famozni kolor TV. Tek ...

 

    Da se vratim na ona moja pitanja iz drugog pasusa. Film koji mi je kao klincu bio toliko dobar, sipmatičan i zanimljiv je bio "Tri amigosa" (Three Amigos!, 1986.), sa Stivom Martinom (Steve Martin) i Čuvi Čejsom (Chevy Chase). Ma sećam se kako sam padao od smeha i uživao u njihovim avanturama, bukvalno zalepljen za ekran. A onda, pre nekoliko godina, repriza. Vau, pogledaću ga posle toliko vremena. I ništa. Nekoliko simpatičnih scena, doskočica i to je sve. Šta se desilo? Da li se to film promenio? Ne, ja sam postao star i dosadan.

 

 

   Za velike reditelje i filmove se kaže da oni nikad ne stare i da moraju da se gledaju po nekoliko puta. Tako je i sa velikim romanima: moraju da se pročitaju makar dva puta, i to prvi put u mladosti, a onda kasnije. Dakle, oni se ne menjaju - nešto se dešava sa nama. Mogao bih o ovoj temi da razglabam do u preko 3.000 reči. Ne znam samo da li imam vašu pažnju? Jeste il tu? Kuc, kuc!

 

    Takođe sam jako voleo, a volim i danas, vestern (western) filmove, iako sam ih tada nazivao kaubojcima. Bilo mi je zanimljivo kako se oni puškaraju sa jadnim Indijancima koji su imali samo strele. Da sam bio ovako dosadan kao i danas, navijao bih za njih, umesto toga sam želeo da vrli kaubojci uvek pobeđuju. Dobro, nisam samo ja, a revizionistička istorija ima još toga da kaže, i mora. Sećam se da sam kao mali nekoliko puta pogledao film "Tragači" (The Searchers, 1956.) sa ikonom Džonom Vejnom (John Wayne) u glavnoj ulozi. Ne bih da se hvalim, ali taj film je i verovatno najbolji vestern ikada snimljen, a sigurno se može uvrstiti u najbolje filmove koje je Holivud dao. Ali dobro, šta zna dete po treći put?

 

 

    Nikako ne treba zaboraviti oba Terminatora sa Švajcenegerom u glavnim ulogama što negativca što pozitivca. A tek one rasprave sa društvom: da li je Švajceneger ili Šrafcineger, da li je onaj robot njegov; ili da li on umire i zašto mora da se uroni u topljeni metal?! Ah to detinjstvo. Pa šta zna dete kako se piše Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger)? Moram da priznam da sam preskočio Rokija i Ramba, nešto zbog čega sam danas zadovoljan. Osim prvog dela Roki franšize (Rocky, 1976.), ostala Staloneova "remek-dela" ne zaslužuju moju pažnju (osim u vidu blagog osmehivanja). Dobro, nisam toliko nadmen koliko to deluje - Silvestere, izvini!

 

   Da li da nastavim, ili da probam sa nastavkom ove priče u drugom tekstu? Hajde, još malo ću. Film koji sam najduže i najviše iščekivao je bio "Peti element" (The Fifth Element, 1997.). Sva ona reklama i najavljivanja, a nemogućnost da kupim bioskopsku kartu na vreme, me je prinudila da tog dana budem prikovan pred TV prijemnikom. Opet. Dobro se sećam tog iščekivanja. Ovoga puta kao bubuljičavi tinejdžer-početnik. Neću se ogrešiti ako kažem da mi je taj film i danas vrlo drag i zanimljiv, i da mislim da je nezasluženo dobio umereno loše kritike. A sad još jedan za kraj - The last, but not least!

 

 

   Bez obzira što je franšiza o Hariju Poteru završila svoje emitovanje, verujem da je klincima upravo on heroj iz detinjstva i da će tako ostati dok ne dođe u ove moje dosadne godine. E pa, i mi smo onda imali svog junaka - Indijanu Džons (Indiana Jones). Da li mu je ime žensko ili ne, tada nije ni bilo važno?! Ne mogu da se setim kad je to bilo kad sam prvi put odgledao treći nastavak ovog serijala, a znam da dugo nisam ni znao da prva dva uopšte i postoje. Četvrti ne mogu da komentarišem, pripašće mi muka. Kako kaže jedan moj drug: "Za nas, u ono vreme, "Indijana Džons i poslednji krstaški pohod" (Indiana Jones and the Last Crusade, 1989.), je bio film nad filmovima". I ima svo pravo. Ne zbog toga što mi je drug, već zato što je to tačno. Rečnikom današnjih polupismenih klinaca - taj film je odvalio, objasnio i pokazao. Realno.

 

   Jesam li ja odgovorio na sva zadata pitanja? Jesam li se i previše zaneo? Hajde, nema veze, valjda ste se svi bezbedno spustili do ovog pasusa?! Ostaju nam crtaći. Njih ipak ostavljam za nastavak. A sad da se vratim gore i vidim ima li nekih grešaka u kuckanju. Budite dobre kolege blogeri i ostavite neki komentar, baš bih voleo i želeo da ovaj tekst ima neki uticaj na vas. Nadam se da vam vraćanje u detinjstvo neće biti toliko bolno?! Kako god - "Laku noć, deco"!

 

   Malo je horor filmova koji mogu da stanu rame uz rame sa najboljim svetskim ostvarenjima a da se njihov kvalitet ne sastoji samo u količini straha kojeg mogu da izazovu kod gledalaca. Zato je i bilo malo horora koji su zadržavali pažnju poznatih kritičara ili se pojavljivali na nekim dodelama nagrada. Priroda horor filmova je da nas zaplaše, i to je sve. Na žalost, zbog ovakvih pogrešnih interpretacija nekih ljudi kroz istoriju filma, danas nemamo mnogo kvaliteta među ovim žanrom.

 

 

   Počeli su da se proizvode kao filmovi B produkcije, a kakva je danas tendencija tu će i završiti. Još jedno "na žalost". Pošto volim da u svakom žanru iskopam nešto što je dobro, a pošto dobro i postoji, nisam hteo da horore ostavljam po strani, iako baš ne volim da ih gledam. Ne volim da budem uplašen, nisam mazohista. Međutim, ovaj tekst nije potpuno posvećen ovim filmovima; tema koja je započeta jako široko moraće da se suzi. Suzićemo je na jedno delo, na delo koje ja uvrštavam među najboljima od svoje sorte.

 

   Mnogi se sa mojim izborom neće složiti, ali ako neko baš i želi da mi zameri ili da se argumentovano obračunava, moraće da postupi po pravilima koje sam gore naveo - da li je horor film dobar ili loš ne određuje količina izazvanog straha. Rekoh već da smatram da je kvalitet ovog žanra u opadanju, ali njegova moć da zabavi se održava u koliko-toliko solidnim japanskim klanicama i ponekim cinema verite američkim i evropskim pokušajima. Možemo da kažemo da je zlatno doba horora prošlo, iako ga nisu ni imali u nekom dužem periodu.

 

 

   Vilijam Fridkin (William Friedkin) je reditelj koji se pojavio u talasu novih holivudskih lica, zajedno sa Spilbergom, Lukasom, Skorcezeom, početkom sedamdesetih godina XX veka. Po mom mišljenju, taj period je jedan od najplodonosnijih u filmskoj istoriji. Možda "Isterivač đavola" (Exorcist, 1973.) i nije njegov najbolji (a što vrlo lako možete da proverite), svakako je odlično ostvarenje svoje vrste. Još jednom da se osvrnem na horore - njima je jako teško da izdrže zub vremena, pa će se današnjim instant gledaocima činiti da su "zastrašujuće" scene iz ovog filma nedovoljno strašne, ili da je radnja nezanimljiva. Pre nego što skočite, recite "hop" za svaki slučaj.

 

    Ne mogu ni ja da tvrdim da bih ovaj film svrstao u svoj uži krug omiljenih, ali neće biti da je loš. Što se tiče nekih priznanja i nagrada, ovo je samo jedan od dva horor filma koja su bila nominovana za Oskara za najbolji film. Drugi je "Kad jaganjci utihnu" (The Silence of the Lambs, 1991.), a siguran sam da će neko reći da ni ovo nije baš pravi horor. Zašto ih ljudi izbegavaju, a zašto ih obožavaoci ne razumeju?! Dogovorite se.

 

 

   Naslov će nam odmah reći o čemu je reč, bez da se mnogo bavimo prepričavanjem. Film je rađen po knjizi, a ideja je proizašla iz slučaja dečaka koji je navodno bio posednut đavolom. To se dešavalo 1949., a taj dečak se zvao Roland Doe. U filmu, zaposednuta je devojčica po imenu Tereza Meknil (Regan Teresa McNeil), a glavni isterivač zla (i uterivač dobra - morao sam ovde da napišem ovo: odraz moje prostote je jači od mene) je ostareli otac Merin (Lankester Merrin) koga glumi Maks von Sidov (Max von Sydow). Pominjao sam ranije da je ovo jedan od prvih filmovima u kojima Sidov glumi starca na samrti, a što će da radi do dana današnjeg, bez ikakvih znakova fizičke promene.

 

   Međutim, glavni junaci ipak nisu ni prestareli sveštenik, niti ljupka mala zaposednuta devojka, niti sam đavo u krajnjem slučaju. Teme ovog filma su zakopane malo dublje. Majka nedužne devojčice je poznata glumica, ateista, ali i brižna osoba, koja doživljava nervni slom kad joj ćerka biva zaposednuta. Ono što je bitno naglasiti je to da ona pomoć traži kod lekara, psihijatara, neurohirurga, koji nikako ne uspevaju da joj daju pravu dijagnozu. Devojka je bolesna od nečeg što je tu, jako blizu, ali nikako ne može da se izleči. Ako bih ušao u upoređivanje konkretne situacije sa nekim današnjim pojavama u našem zdravstvu, bojim se da bih pogubio živce. Ima drugih blogova koji se bave tim problemima.

 

 

   Drugi bitan lik je Otac Damijen Karas (Damien Karras), problematičan sveštenik grčkog porekla, kome umire majka, a zbog čega on neizmerno tuguje. Priznaje da polako gubi veru. Kako film odmiče, ovo dvoje likova prolazi koroz dijametralne promene, a pri samom kraju se upoznaju. Slomljena majka se hvata za slamku i traži pomoć od osobe od koje inače ne bi. Otac Damijen s druge strane sumnja u svoje sposobnosti, a opet i ne veruje da egzorcizam postoji. U pomoć priskače neumorni Merin i rešava situaciju. Dobro, nije baš tako prosto, a i cena uspeha je smrt. Neću vam reći čija, to morate sami.

 

    Nikako ne treba izostaviti glavnu muzičku podlogu, koja se baš i ne provlači nešto mnogo kroz film, ali je dovoljno znati da je tu: Mike Oldfield - Tubular Bells. Raznih je glasina bilo: da je film uklet, da ima subliminalne poruke i da nije baš za sveopštu publiku. Možda sam i ja malo navrat-nanos govorio o ovom delu, koje svakako zaslužuje viže. Međutim, ni svetu a ni sebi se ne može nikad ugoditi. Postoji 5 nastavaka "Isterivača đavola", od kojih nijedan baš ne može da se poredi sa originalom, iako su ovi noviji za nijansu bolji. Holivud voli da rebutuje, i to radi do iznemoglosti. 

 

 

    Mic po mic, na vrat i na nos, s brda i zbrda, s dola i zdola, dođoh do kraja. Nikako da se opametim i upristojim. I na kraju da se izvinim filmu što nisam uspeo da prenesem njegovu magiju dosledno u svoj tekst. Kao i svaki put, ljubazno ću da vas zamolim da odgledate ovo ostvarenje. Hajde sad, marš odavde! Toliko o ljubaznosti. Spominjanje naslova filma u kontekstu neke otpozdravne poruke ne bi imalo smisla. Ne bih da vas klevetam. Ah, da, za mene se đavo piše malim početnim slovom. Valjda je tako. O religioznosti i lekarima nekom drugom prilikom. Laku noć.

 

   Samo su pokojnici i Bunjuel zaslužili da se o njima govori sve najbolje jer nas u suprotnom može zadesiti nesreća. Svaki pojam koji treba da bude spomenut ima svoje poznate i nepoznate činjenice. Naše znanje je ono koje odvaja bitno od nebitnog, a ponekad su to i naše želje. Večeras želim da pišem o dotičnom gospodinu, pa iz straha da nešto ne zaboravim ili pogrešno ne interpretiram (a sve zbog neobaveštenosti i neupućenosti) sa ovim tekstom neću ići u širinu. Ne onoliko koliko to uobičajeno znam da radim. 

 

    Hajde sad, za one neupućene, ako ih ima uopšte, da razjasnimo naslov. Ma mislim da zaista nema potrebe! Za sve nas u Srbiji, Bunjuel je lik koji nikako da upiše studije režije, a kojeg glumi Aleksandar Berček u filmu "Nacionalna klasa" iz 1979. A ko je onda pravi Luis Bunjuel (Luis Bunuel)? Pretpostavljamo da je reditelj, i znamo da je krao od Ezenštajna i Fejada. Ko su oni?

 

 

    Zasad ćemo ostaviti njih dvojicu na stranu, imaju i oni svoje mesto u istoriji kinematografije. Kako kaže Berček: "ja se mislim, dal' da budem iskren, dal' da foliram tu nešto, ono što sam pročitao"... E, takvu dilemu imam i ja za skoro svaki tekst. Kad govorim o nekom filmu ili o nekoj sceni, uvek mi bude lakše jer sam to sagledao u celosti; kad pominjem poznate ličnosti, nikad ne mogu da budem 100% siguran. Za sad sam pogledao svega četiri Bunjuelova filma. Možda je nekome i to mnogo.

 

    Takođe ne mislim da je on plagijator, kompilator i da je direktno krao od ove gorepomenute dvojice. To ne možete ni vi da znate dok ne pogledate neka njihova dela. Iako su snimljena u dalekoj ili daljoj prošlosti, za prave ljubitelje filmske umetnosti nema prepreka. Dakle, sa svega nekoliko pogledanih filmova i jednom kultnom predrasudom, upustiću se u raspravu o Bunjuelu. I nije BunjOel, nego baš kao što piše - BunjUel.

 

 

   Koliko para toliko i muzike; koliko znanja, toliko i teksta. Bunjuel je rođen 1900. u Španiji, međutim on nije španski reditelj. Celu svoju rediteljsku karijeru i ime napravio je u Francuskoj, a nešto malo je snimao i po Meksiku. Koliko sam video, on je za čisto špansku produkciju snimio samo jedan film. U svetu je poznat kao veliki nadrealista i revolucionar filmskog jezika, a u svojim mlađim godinama vodeća figura avangardnog talasa u Francuskoj. Umro je 1983. i sigurno je jedan od najpoznatijih i najzanimljivijih svetskih filmskih reditelja.

 

   Bunjuela ne možemo da vežemo ni za jedan pravac, niti za jedan žanr. On nije bio ni holivudski, ni reditelj novog talasa, niti neorealista... Prvi film je snimio 1929. godine i značajan je deo već pomenutog avangardnog pokreta sa kraja dvadesetih godina XX veka. Njegov prvi film je možda i najbolji kratki film ikada snimljen. Da li znamo njegov naziv?

 

 

   "Andaluzijski pas" (Un chien Andalou, 1929.) traje nekih 16 minuta, nema konvencionalnu radnju, i predstvalja pokušaj prenošenja nadrelizma iz likovne umetnosti na filmsku traku. A ko bi onda mogao da mu bude saradnik? Pa naravno, najpoštovaniji nadrealista u istoriji nadrealizma - Salvador Dali. Dali je naravno bio i Bunjuelov prijatelj. Takođe i Diznijev, ali to je tema za neke druge priče. Prema tome, ko nije pogledao, a ni čuo za ovaj film, može to da uradi bez problema jer neće da izgubi mnogo vremena.

 

   Pošto je ovo priča o čoveku, a ne konkretizovanje njegovih dela (mada, šta je čovek bez svojih dela?), prepričavanje "Andaluzijskog psa" nema smisla; mada i da ima, opet ga ne bi bilo, jer nema mnogo o čemu ni da se piše. Rekoh već - taj film je nadrealan. Pokušajte da sanjate, a kad se probute da sklopite kockice i prepričate radnju sa nekim smislom. Pokušajte i da razumete ovaj pasus bez ponovnog čitanja. Ne ide? Na moju žalost, ja nisam nadrealista, već loš pisac.

 

 

    Daleko od toga da je Bunjuel čovek od samo jednog dela a uz to i kratkog. Posle godina provedenih u Francuskoj, gde se školovao i naučio svašta o filmu i njegovim tajnama, vratio se u Španiju, da bi potom otišao u SAD. Da ne dužim, to su bile čudne godine, Španski građanski, pa onda i Drugi svetski rat. Nije ni bitno - Bunjuel se preselio u Meksiko, gde je snimao filmove.

 

    Iz njegove Meksičke ere sam pogledao dva: "Zaboravljeni" (Los olvidados, 1950.), koji govori o klincima delikventima iz predgrađa Meksiko Sitija, i "Viridiana" (Viridiana, 1961.), koji nam priča priču o potencijalnoj kaluđerici i još svašta nešto. Na vama je da otkrivate tajne. Kako budu prolazile i godine, pretpostavljam da ću se više družiti sa njegovim filmovima, a za sad ovoliko.

 

 

    Sredinom šesdesetih se vraća u Evropu i Francusku i nastavlja svoju karijeru. Verujem da je bio jako popularan među umetničkom elitom, jer su u to vreme umetnost i avangarda bili značajno popularni. Danas: kom opanci, kom obojci. Četvrti Bunjuelov film koji sam uspeo da pogledam je "Lepotica podneva" (Belle de jour, 1967.), govori o ženi koja je nezadovoljna svojim (verovatno) dosadnim mužem, pa odlazi da radi u bordelu. Sve sam rekao.

 

   Motivi koji se provlače kroz njegove filmove su uglavnom snovi i seksualnost izražena na razne načine. Iako gledano sa današnje distance gde se u "rijaliti šovovima" kerembeče kako stignu i pokazuju sise za "dobar dan" filmovi Bunjuela deluju kao male mace, za ono vreme su bili dosta eksplicitni. Doduše, ne računajući sveopštu svetski popularnu jeftinu elitnu pornografiju, Bunjuel je i dalje eksplicitan i mnogima čudan.

 

 

   Možda je ružno i uvredljivo da poredim Bunjuelove filmove sa jeftinom televizijskom šemom, ali kao što i svaki put napominjem - morate da znate kako da odvajate žito od kukolja. Dakle, jedno je dobra gola sisa, a drugo je jeftina gola sisa. Znači, dve sise i problem rešen. Izvinjavam se ženama, ovo na kraju nije imalo nikakve uvredljive konotacije, stvar je obične šale. Mada, znam da vi sve razumete. Pozdravljam vas ... 

 

   Sa sigurnošću znam da će mi ovo biti najteže napisan tekst do sad, iako ga nisam ni započeo. I pored sve muke i želje da pronađem konkretnije prevode za neke reči koje se koriste u industriji filma, zbog nepoznavanja cele nauke i procesa, ja to nisam u mogućnosti da uradim. U svakom slučaju nisam profesionalac, mada sam se u prethodinim pričama trudio da budem što je moguće profesionalniji, objektivniji i razumljiviji. Problem nije baš vezan za filmski jezik, više se koristi pri produkciji i reklamiranju filmova. Nekoliko nedelja unazad sam čeprkajući po internetu naišao na neke zanimljive podatke, pa mi se, eto, javila neopisiva želja da o tome nešto i napišem. A sad, da počnem.

 

   Svaki put kad pogledamo neki film, njegove junake i ljude koji su ga napravili uzimamo zdravo za gotovo. Neretko ne upamtimo i sam naslov. Glumci mogu da se pamte, ali ni to nije baš isključivo - osim danas popularnih megazvezda retko će se ko setiti neke manje poznate osobe iz ovog sveta. Reditelji se mogu nabrojati na prste, a ostali filmski radnici (kostimografi, direktori fotografije, scenaristi, scenografi, ...) su misaona imenica. Za sebe mogu da kažem da sam popravio poznavanje rediteljskih imena, a mogu da nabrojim i ponekog scenaristu. Niko nije lud da pamti ono što mu nije potrebno. Ova priča, kao što se po njenom otvaranju vidi, ima nekoliko problema.

 

 

   Iako ne moramo da pamtimo šta u najavi filma piše, otprilike možemo da znamo redosled pojavljivanja redova i natpisa (makar i podsvesno). Tokom istorije kinematografije i ove stvari su se menjale, a danas se svaka uvodna špica filma pravi u zavisnosti od mašte ljudi koji su zaslužni za dizajn, dok je nekad ovo bilo jako ograničeno. Ako ste pogledali neki "stariji" film, možete da se setite da su uvodne kartice bile rigorozno identične. Menjala su se samo imena ljudi i nazivi filmova. Mislim da moj tekst ide u pravcu poistovećivanja nivoa dosade čitanja uvodnih ili završnih natpisa nekog filma. Pajtonovci su razbili ovu monotoniju u svom delu "Monti Pajton i Sveti Gral" (Monty Python and the Holy Grail, 1975.). Ko sve to ionako čita?! Ne čitam ni ja, nisam toliko zastranio, ali ne volim da praktikujem premotavanje najavne špice jer smatram da je i ona deo filma. Toliko.

 

    Kad je film počeo da pravi svoje prve korake (početkom XX veka), smatralo se da će on predstavljati kratkotrajnu zabavu, i da je kinematograf nepotrebna izmišljotina. Nije se mnogo brinulo o ljudima iz kamere, a mnogi nisu ni želeli da se njihovo ime vezuje za ovu "jeftinu" novotariju. Međutim, do 1910., film je počeo da prerasta u industriju, i kao u svakoj fabrici, trebalo je napraviti sistem, odnosno pokretne trake. Tako su naravno razmišljali Amerikanci, a ni danas se nisu odmakli daleko. Krenulo se i sa sistematizacijom radnih mesta, pa smo tako dobili reditelje, kamermane, scenariste, producente, direktore fotografije, a kasnije dizajnere zvuka, itd. Studiji su zbog raznih okolnosti (možda ću da pišem i o tome) krenuli redom da se sele u sunčanu Kaliforniju, odnosno u današnji Holivud (Hollywood). I naravno: u svakoj fabrici se radi i dobijaju plate (osim kod nas).

 

 

    Vlasnici studija opet nisu želeli da glumci u njihovim filmovima dobijaju zasluge za glumu u vidu natpisa njihovih imena, jer su se plašili da će da postanu popularni i tako početi da traže sve veća primanja. Ni neki pozorišni glumci nisu želeli da im se ime vezuje za film, ali su želeli da glume i budu plaćeni. Dve osobe su promenile ovo stanje stvari - Meri Pikford (Mary Pickford), prva filmska zvezda i Čarli Čaplin (Charlie Chaplin), veliki mozak filmskog jezika. Tako smo dobili prva imena u najavnim špicama i prve zvezde. Filmski jezik je napredovao, filmska industrija se zahuktavla i krajem dvadesetih godina uspostavljen je sistem velikih studija, gde su oni kontrolisali sve procese: od planiranja, produciranja, snimanja, pa do prikazivanja filmova u bioskopima. Svaki studio je imao svoja velika imanja, svoje biskopske sale i svoje zvezde. O studijima takođe drugom prilikom.

 

   Na početku sam napisao kako se danas redosled natpisa u najavi nekog filma uziva zdravo za gotovo i da to više nije ni važno. U ono vreme je bilo itekako bitno da se zna ko je ko u tom svetu. Reditelji su u zavisnosti od svoje "veličine" dobijali svoje ime pre ili posle naslova filma, iznad ili ispod njegovog natpisa, a retki su dobijali i zasluge za ceo film (A Movie by ...). Reč za koju ne mogu da nađem adekvatni prevod (jer ne  poznajem stručne reči u dovoljnoj meri) je billing, i ona predstavlja natpise na karticama u najavi ili odjavi svakog dela, i redosled pojavljivanja imena. Možda mi neko na kraju može pomoći oko pravog prevoda. Dakle, kad sledeći put pustite neki film, i čekate da prođe najava, setite se da i iza toga stoji nečiji rad. Makar na sekundu, dok slova ne počnu da brljave...

 

 

    Ne završavam još uvek, ali ko se umorio može da ode. I tako su popularne zvezde postajale megazvezde, a američki san je mogao da se ostvari. Svaki studio je imao svoje superstarove, najpoznatiji u to vreme je bio Klark Gejbl (Clark Gable), zaštitni znak MGM-a, koji je inače bio i najveći studio. To je značilo da će Gejblovo ime u svakom filmu da se pojavi prvo, bez obzira ko sa njim glumi. Može se zaključiti da je u takvoj priči bilo i nepravdi, pa je neki glumac koji ima glavnu ulogu morao da se pomiri sa tim da će mu ime izaći kao peto ili šesto, a neko ko se pojavi na 5 minuta na ekranu biće pomenut prvi, i to sa ogromnim natpisom. Možda vam zvuči kao nešto banalno ili čak snobovski, ali među ljudima (a naročito zvezdama) ima i previše sujete, a s druge strane, svakom producentu je potrebna dobra reklama i ime koje će prodavati ulaznice. Naravno, danas je marketing otišao u neku drugu dimenziju što se toga tiče.

 

    Primer za forsiranje poznatih imena u cilju promovisanja filma i uzimanja para je "Supermen" (Superman, 1978.), gde su se imena Marlona Branda i Džina Hekmana (Gene Hackman) pojavila pre pojavljivanja naslova filma, a naročito pre imena Kristofera Riva (Christopher Reeve) koji glumi samog Supermena, čija je popularnost u ono vreme bila daleko ispod pomenute dvojice. Znamo svi šta Marlon Brando igra u ovom ostvarenju i to za velike pare; dok se čak nije ni trudio da glumi kako treba. Ali, ko umije, njemu dvije, ko zna zna, i ostalo ... Primera pojavljivanja imena i natpisa ima raznih, a nemam više vremena da o tome razglabam do u besvest, zaustaviću se samo kod nabrajanja. Osim nečijeg imena pre uvodne špice i naslova filma, postoji i poslednje pojavljivanje, gde se nečije ime pojavljuje u svojstu "predstavljanja" (and with, presenting, ...). Imamo i primere sakrivanja nečijeg imena radi pojačavanja mistike. Primer je ime Kevina Spejsija (Kevin Spacey) koje se u filmu "Sedam" (Se7en, 1995.). pojavljuje tek u odjavnoj špici (znamo i zašto, ako smo pogledali).

 

 

    Auh, bogami se ovo odužilo. I tako, na silu završavajući tekst, mogu da sumiram još nekoliko stvari. Činjenica je da su se "filmske gazde" dovijale na razne načine da nas ubede u to da su naše pare bezbedne u bioskopima (ovde mislim na nas kao gledaoce, mada ko danas i ide u bioskope?!); svaki veliki šou traži svoje zvezde, i Amerikanci su najbolji prodavači zabave. Ostali su naravno kopirali kako su mogli, jer ovde i nije moglo da se eksperimentiše preterano, a i njima su trebale zvezde. Sve u svemu, zamršena, nejasna i nadasve dosadna tema će dočekati svetlost dana na mom blogu, a ja se nadam da sam uspeo da od ničeg napravim nešto. Ovde još puno toga fali, reči se ponavljaju i previše puta, dosta reči fali, a ja sam iskoristio samo one najbitnije informacije. Doduše, mislim da više nije ni bitno, niko ovo neće ni da čita. Do nekog zanimljivijeg susreta ...

 

   Odakle da počnem? Pre svega, treba imati neke motive, biti lepo raspoložen, opustiti se potpuno i prepustiti čulima. Svaki put kad slušate muziku zato što želite da je slušate, a ne zato što je to u modi ili vam se nudi, onda morate da se uključite do kraja. Ako sam bio razumljiv, možemo da nastavimo dalje.

 

   Možda sam tu početnu i trenutnu zanesenost izgubio u međuvremenu, ali sećanje na potpuno zadovoljstvo ostaje u meni. Pre desetak dana pogledao sam film "Klavir" (The Piano, 1993.), rediteljke Džejn Kempion (Jane Campion), i na svoje zaprepašćenje bio oduševljen značajno više nego sa bilo kojim filmom u poslednje pola godine. A pogledao sam ih podosta. I naslov nam mnogo toga kaže pa zato i ne čudi sva ona početna aluzija na muziku. Ko ne voli klavir i muziku na klaviru, neka odstupi. Ko ne voli filmove, takođe. Ko nije pogledao film, neka ga slobodno pripremi za gledanje sledećom prilikom.

 

 

   Rekoh već da me je malo toga u kinematografiji oduševljavalo u poslednje vreme. Odlučio sam zato da sagledam sve moguće opcije. Možda niste zapazili u prethodom pasusu, ali reditelj ovog filma je žena. Nisam šovinista, ali žena ima zaista malo među osobama koje rade sa druge strane kamere (dakle, ne računamo glumice). Takođe je malo žena i među spisateljicama, što može da implicira da je njihovo gledanje na neke stvari malo drugačije nego što to javno mnjenje koga sačinjavaju uglavnom muškarci sugeriše. I to je definitivno tačno, ženske priče su drugačije, uverio sam se gledajući neke filmove.

 

    Glavne uloge u ovom filmu tumače Holi Hanter (Holly Hunter), Ana Pakvin (Anna Paquin), Sem Nil (Sam Neill) i nenadjebivi Harvi Kajtel (Harvey Keitel). Holi Hanter glumi namerno nemu pijanistkinju Ejdu (Ada McGrath) koju otac udaje (ili prodaje) novozelandskom naseljeniku Alisteru (Alistair Stewart) koga glumi Sem Nil.

 

 

   Ona je namerno nema, i nije progovorila od svoje šeste godine. Pretpostavljam da u filmu ima nekih tridesetak, a cela radnja je smeštena u XIX vek. Ana Pakvin glumi njenu ćerku Floru, tada jedanaestogodišnjakinju. Za ovu ulogu je dobila Oskara. I tako počinje vožnja, njih dve odlaze na divlji Novi Zeland, a u miraz osim ličnih stvari nose i klavir. Ejda u stvari ne može bez sviranja i klavira.

 

    Pošto je klavir pretežak da bi ga Maori (novozelandski starosedeoci) nosili, on ostaje neko vreme na plaži, a onda na scenu stupa vodič i nosač Džordž Bejns (George Baines) koga tumači Harvi Kajtel. Dao sam mu pridev "nenadjebivi" zbog nekih akcija u drugim filmovima, a ni u ovom "nije loš". Znate i vi sigurno. Konkretna dešavanja u filmu nam nisu od presudnog značaja, i mislim da se sa uvodom može završiti. Pretpostavljate da brak Ejde i Alistera i ne ide baš kako treba jer nema emocija, pa ona svoju strast pronalazi negde drugde. Hajde sad pogađajte gde!

 

   Njenog muža zanimaju samo novci i imanje (što me podseća na neke bliže situacije), i on zato Bejnsu prodaje njen klavir u zamenu za parče zemlje, a Bejns budući da je nešto "mudriji" od svog prijatelja odlučuje da svakog dana ustupi Ejdi klavir kako bi ga ona naučila sviranju. Ko je naseo na trik, naseo je. Zašto su žene drugačiji reditelji od muškaraca? Možda i ne znam odgovor, ali pretpostavljam da je kod žena mnogo toga drastično senzualnije, emotivnije, osećajnije i erotičnije. 

 

 

   Ono što je mene uzbudilo u filmu (iako ne "uzbudilo" uzbudilo) su baš te scene nabijene nekom strašću koje se tako lepo prebacuju na nas. Nisu to samo scene ljubljenja, ili scene maženja, golišavih tela; ima tu još nečeg, nečeg što ne može da se vidi ali se oseća. Muzika je ovde samo začin bez koga se nikako ne može dobiti isti efekat, niti se može zamisliti film.

 

   Ako film niste gledali, verujem da ste zavodljivu melodiju koja je njegova glavna tema sigurno negde čuli, ali kao što to često biva ne možete da je povežete sa nekim konkretnijim nazivom. Muziku za film je napisao Majkl Njuman (Michael Nyman), a još jednom slobodno pretpostavite da se sastoji uglavnom od kompozicija na klaviru. Uglavnom ili u potpunosti. Ta glavna tema se takođe prosto naziva The Piano, uz još nekoliko drugih koje su dobre, ali ne na nivou ove. 

 

 

   Inače, to nije klasična kompozicija, zapravo je jako moderna, pa i ne čudi što se ljudi u filmu iščuđavaju nad Ejdinim nesvakidašnjim stilom sviranja. U naletima velikih strasti, ona više puta svira baš ovu temu, dok se pri promenama raspoloženja menja i njena muzika. To je samo jedan od načina komuniciranja između nje i ostalog sveta. Šta se do kraja filma dešava, za ovaj tekst nije ni važno. 

 

   Računam da ste vi već pronašli ovaj film preko torrenta i da je "skidanje" uzelo maha. Teško je reči pretvoriti u muziku, pa muziku o osećaj, osećaje u film, a film ponovo u reči. Zato mnogi reditelji i ne vole da govore o svojim delima. Pesmu je bolje saslušati nego prepričati, a film svakako bolje pogledati. Cilj ovog bloga je i da vas ubedim u to da na filmu nisu najbitniji radnja, scenario, priča ili glumci, na filmu je najbitnije... Bogami, ne znam ni ja odgovor. I da ne bude da gledam i govorim samo o delima od pre 50 godina, 1993. je za mene još uvek sveža, mada je se slabo sećam, što je i bolje. Mi smo neke godine prespavali (ni krivi ni dužni) ali je svet nastavio da živi. Zaista vam preporučujem film, naročito ženama, verujte mi ovaj put. Imate virtuelni cmokić od mene, ali nije u obliku smajlića.

 

   Sigurno se svi sećate razlika u tumačenjima popularnih književnih dela, i zanošenja do besvesti profesora srpskog jezika potencijalnim mislima i željama pisaca istih? Možda sam malo zakomplikovao? Znate ono: "šta je pisac/pesnik ovde hteo da kaže"? Takvih situacija ima i u filmovima, a večeras ću opisati jednu sličnu u koju sam upao pre nekoliko nedelja gledajući neki tamo film.

 

   Ja sam, naime, pokušao da budem pametan i da protumačim nešto iz tog filma baš onako kako su naši profesori (mada uglavnom profesorke) tumačili sve one lektire iz osnove i srednje škole. Pošto sam već duže vreme "zarobljen" u svetu filma pomislio sam (ili umislio) da neke stvari mogu da vidim onako kako ih je reditelj zamislio. Otrežnjenje je stiglo onda kad sam se u želji da budem pametniji nego što jesam informisao malo detaljnije u vezi pogledanog dela. Svakako sam se nasmejao sebi u lice.

 

 

   Ako je nebo tmurno, onda je sigurno zato i zato; plava boja simbolizuje to i to; ako neko pljune daleko onda je takav, a ako pljune sebi pod cipelu, onda je onakav, ... Evo, upravo me uhvatila nostalgija za srednjom školom. Ah te profesorke srpskog jezika. O njima u nekim drugim blogovima. Dakle, da ne idem previše daleko, zaustaviću se ovde i časkom objasniti gde sam zapeo. Tekst je smešten u kategoriju popularnih scena, pa iako se ne govori o konkretnoj sceni, nije ništa napamet urađeno. Ne brinite vi za mene, još nije došlo vreme za nova preuređivanja bloga.

 

   Jedan od najboljih britanskih filmova "Kad bi..." (if...., 1968.) je mene naterao da još jednom preispitam svoje (ne)znanje i (ne)razumevanje kinematografske umetnosti. Film je režirao Lindzi Anderson (Lindsay Anderson) u jeku studentskih protesta varljivog leta '68., iako nije konkretno vezan za bilo kakve demonstracije. Delo je nekako nadrealno, kontrakulturno i kritikuje britanski školski sistem. Britanci su mu dali jedno veliko X pre zvaničnog prikazivanja. Glavnu ulogu tumači Malkolm Mekdauel (Malcolm McDowell), poznati nam negativac iz Kjubrikove "Paklene pomorandže", kome je ovo bila i prva velika uloga.

 

 

    Ima i golotinje, ima i nasilja, ima čak i gay simbolizama, pa to X koje je zaradio i ne čudi previše. Naravno, danas sve to deluje malo drugačije. Ono zbog čega sam pomislio da sam postao veliki poznavalac filmova su bile određene scene koje su u odnosu na ostali deo filma bile crno - bele. Kao i sve profesorke srpskog jezika i književnosti poželeo sam da svemu tome dodam na mističnosti i počeo da se zapitkujem zašto je to baš tako. Celokupno dešavanje je smešteno u studentski kampus neke nezavisne škole za momke. I dalje mi nije jasno zašto su se nekad po školama odvajali momci od devojaka, pa kad onda vrag odnese šalu ... Hm, da, onda se deca kriva.

 

 

   Prve scene koje su crno - bele su scene iz katedrale u kojoj se vrši nedeljna služba i kojoj prisustvuju svi učenici. Onda nailazimo i na neke scene koje imaju određene seksualne detalje, i koje su takođe u crno - beloj varijanti. Pomislio sam da to predstavlja namerno distanciranje od ostatka filma i da nešto želi da nam kaže. Međutim, nisam bio glup do kraja jer nisam znao šta to zaista žele da nam kažu. Bio sam pametan jer nisam znao. Hm... I tako, mic po mic, scenu po scenu, film je došao do kraja, a ja ostao sa svojim razmišljanjima o eventualnim podsvesnim željama reditelja. Prošla je večnost (dvadesetak sekundi) do otvaranja stranice na vikipediji i do po mene poražavajućeg podatka.

 

 

   Naime, kolor i crno - bele kamere traže različito osvetljenje. U priči o technicoloru sam objašnjavao da je za njihove kamere potrebno više svetla, dok crno - bele mogu lako da se bore sa nešto jednostavnijim scenografijama. Pošto reditelj i producenti filma nisu imali vremena a ni sredstava, nisu mogli na brzinu da organiziju i dobro osvetle dotičnu katedralu, pa su odlučili da sve scene u njoj snime u crno - beloj tehnici. Kako je Andersonu to izgledalo zanimljivo, rešio je da još nekoliko nasumičnih scena snimi u istoj tehnici i tako filmu doda na mističnosti. Ali, nisam se samo ja upecao, i mnogi kritičari su pali na isti fazon. Kad se sve sabere, rešenje je prosto - nema misterija, nema četvorostepene simbolike, nema skrivenih motiva, ...

 

 

    Ništa od ovoga ne mora da sugerira kako su i ostala književna ili filmska remek - dela rađena sasvim slučajno ili iznuđeno. Veliki majstori svog zanata znaju zašto i kako da rade svoj posao, kod njih nema viškova ili manjkova, ali ... Ne treba ići ni u tu krajnost. Uvek sam se trudio da budem umeren i skroman, naročito u svojim izjavama, i mislim da bi sa takvim stavom mnogima bilo lakše. Danas međutim imamo probleme druge vrste, možda je i više namernih umetničkih podbačaja nego što je nekada bilo remek - dela; a možda jednostavno više nemamo umetnike. U ovo drugo ne želim da verujem. Konkretan film je jako dobar, savetujem svima da ga pogledaju, neće sigurno da bace dva sata kao što su ih nekad bacali na razne farme, maldive, zvezde, idole i ostale ... Da bih ostao živ, moram da kritikujem, a moram da budem umeren da ne bih bio glup. Budite pametni, još jednom!

 

   Pokušaću da iz ovog teksta izvučem što više mogu jer nalazim da je jako naporno pisati o ovoj temi. Naravno da mi ne pada teško kad moram da pričam o filmovima, ali i kad ne moram ja to uvek želim. Prošlo je neko vreme od kad sam poslednji put gledao film čiji naziv stoji u naslovu, pa se bojim da to neće da ispadne kako treba. S druge strane, imam dobru nameru i jaku želju da pišem baš o tom filmu. Zašto? Zato što je u najmanju ruku dobar!

 

 

    Videćemo na koje ću se konkretnije detalje osvrnuti, ali svakako neću da prepričavam do beskonačnosti, jer se posle veće vremenske distance greške umnožavaju, a nije mi fora da koristim vikipediju. Odnekle mora da se počne. Govorimo o filmu "Nadnica za strah" (Wages of Fear, La Salaire de la peur, 1953.), franscuskog reditelja Henri-Žorž Kluzoa (Henry-Georges Clouzot), a francusko - italijanske produkcije. Da se odmah napomene da je ovo bio jedan od najkomercijalnijih ostvarenja te godine, ne samo u Francuskoj već i u celom svetu (što je zanimljiva činjenica imajući u vidu sveopštu uspešnost holivudskih filmova). Osvojio je Zlatnu palmu u Kanu i Zlatnog medveda u Berlinu, kao i britansku nagradu BAFTA za najbolji film neengleskog govornog područja. Bitno je znati da film živi i danas: nije zaostao u vremenu kao mnogi filmovi iz tog perioda. Valjda se ljudi plaše crno - bele boje, ili im bude dosadna, nema razumnijeg objašnjenja.

 

    Ceo tekst može vrlo brzo da se završi. Glavnu ulogu tumači poznati frnacuski glumac Iv Montan (Yves Montand), koji glumi Marija (Mario, Marijo, Maria, Marija: šta je ispravno?), francuza sa Korzike. Naime, on i mnogi drugi protagonisti (italijani, holanđani, ...) su bukvalno zaglavljeni u južnoameričkom izolovanom gradu Las Piedras. Kako to zaglavljeni? Pa životno zaglavljeni; došli su tu nekada davno, "trbuhom za kruhom", i ostali zarobljeni. Jedini posao koji može da se nađe je onaj na naftnoj bušotini, koju naravno drži neka američka kompanija. Grad je u sred pustinje, jedina veza sa svetom mu je mali aerodrom, i uglavnom su svi u gradu siromašni. E sad, čitao sam neke komentare i kritike ovog filma, pa sam naišao na previše filozofiranja i priča o egzistencijalizmu. Vi sad možete da idete i u tom pravcu, ali ako baš želite da zamislite konkretnu situaciju iz filma, mislim da ne morate daleko da idete. Svi smo mi nekako zaglavljeni ovde, samo ne znam da li uopšte imamo i taj mali aerodrom.

 

 

    Bilo mi je isprva čudno dok se nisam nekako snašao sa filmom, nisam znao na kom je jeziku, iako je trebao da bude francuski. Neka bude onda da je svetski i univerzalan. Amerikanci su za distribuciju po bioskopima SAD-a isekli bitnije scene koje jasno kritikuju američki imperijalizam, kolonijalizam, kapitalizam, i ostalo. Možda danas posle 60 godina neke stvari izgledaju malo jasnije. E sad, pošto izbija požar na toj naftnoj bušotini, jedini način da se on zaustavi je da se ugasi nitroglicerinom (ne znam baš kako to hemijskim jednačinama ide). Problem je što je nitroglicerin smešten u gradiću udaljenom 450km, a putevi koji do njega vode su u očajnom stanju. Da ne bi maltretirala svoje radnike, američka kompanija nudi velike svote novca za četiri sigurna i spremna vozača koja će se upustiti u po život opasnu avanturu. Naravno, kad beda grize svaki deo kože niko i ne misli na smrt. Posao dobijaju Mario i još tri vozača. Jedan u toku noći odustaje (ne pojavljuje se), a njegovo mesto zauzima Mariov bivši (a i sadašnji) prijatelj Džo (Jo), vidno matori Italijan i bivši gangster.

 

 

 

    Odavde počinje ono što je zaista važno u filmu. Kad se natovari nitroglicerin i kamioni krenu, nervoza i emotivni naboj se sa ekrana prenesu i na nas. Nitroglicerin je, zna se, jako eksplozivan, i svako veće truckanje kamiona dovodi do eksplozije i nesrećnog kraja za naše junake. Da ne bi došlo do veće katastrofe, kamioni su odvojeni polučasovnom razlikom. Prepričavanje ovog dela filma bi bilo izlišno i čini mi se jako teško. Da ja sad pričam o preprekama na koje oni nailaze u toku sat i po vremena trajanje filmske vožnje, nema smisla. Borba za život i smrt je u svakom trzaju volana. Negde na pola puta, ili pri kraju, kamion dva sporedna junaka eksplodira i tako Mario i Džo ostaju sami. Džoa polako izdaju živci, u jednom trenutku nailaze na neku ogromnu baru (izlivena nafta na putu), nešto se zakomplikuje, Džo ostaje zaglavljen u blatu, a kako se ne bi i kamion zaglavio, Mario mora da vozi preko njega, nanoseći mu tako smrtne povrede. 

 

 

 

   Uspevaju da dovezu svoj smrtonosni tovar nazad do grada, požar je ugašen, ali Džo umire. Iako Mario dobija obe nadnice, to više nije to. Kolika je nadnica za strah, kolika je nadnica za život? Da li možemo da pogledamo smrti u oči i koliko to košta? To su možda najbitnija pitanja koje ovaj film postavlja i zajedno sa ostalim diskretnim detaljima daje nam na znanje da je jedno vrhunsko kinematografsko ostvarenje. Na kraju, i Mario ostaje bez živaca, i gine u saobraćajnoj nesreći - namerno naglo skreće i sleće niz provaliju. Zapitamo se onda, zašto posle svega proživljenog na prethodnom preopasnom putu mora da umre baš tako?! E, pa... U Holivudu bi bilo drugačije, holivudski su junaci zaštićeni nesrećnog kraja. Mi ostali koji nismo toliko važni, moramo da umremo.

 

   Ipak, kao i svaki put, odlazim predaleko i preduboko sa tekstom, što je možda i dobro. Ali nije dobro što svaki put očekujem da ću da dam manje nego što zaista mogu. Hm, ja sam nebitan, a vi se potrudite da gledate malo više boljih filmova. Konkretan film je dao i previše ideja za razne samoubilačke saobraćajne trilere i filmove sa napetošću, ali je sam mnogo više od toga. Granica razdvajanja umetnosti, komercijale, komercijalne umetnosti i krša, šunda i kiča se možda uočava i lakše nego što mislimo. Do sledećeg dosadnog teksta - adieu. 

 

   Tekst možda dolazi sa malim zakašnjenjem jer je trebao da bude objavljen za 8. mart, ali sam zbog tehničkih razloga bio sprečen da to i uradim. Da li je taj splet slučajnih okolnosti možda i dobar, da li bi simbolika dana žena sa jednim poznatim filmom i još poznatijom ličnošću možda bio uvredljiv za žene?! Kako bilo, danas sam ovde, i pišem, a da li se nešto promenilo za ova dva dana, ostaje do kraja teksta da se vidi.

 

   Ovo mi je najduži neobavezni i improvizovani uvod do sad. Danas govorimo o jednom liku, tačnije ženskom liku, koji je i literarni i kinematografski. Nisam siguran koliko je on poznat kod nas u odnosu na njegovu popularnost u svetu, i još sam nesigurniji u to šta do kraja taj lik predstavlja. Karikatura, satira, simbolika ili surova realnost? Ili samo realnost? 1958. godine, Truman Kapote, američki pisac je izdao knjigu "Doručak kod Tifanija", koja je odmah postala bestseler i hitno tražila svoju ekranizaciju. Zato i referenca u naslovu. Film je došao vrlo brzo.

 

 

   Dakle, da ne dužimo, Blejk Edvards (Blake Edwards), reditelj poznatih komedija, je za studio Paramount režirao istoimeni film "Doručak kod Tifanija" (Breakfast at Tiffany's, 1961.), ali koji nije toliko rigorozno bio vezan za knjigu. Nas knjiga od ovog trenutka ne zanima, fokusiraćemo se na film, bio on isti ili se razlikovao od nje. Ne moraju se trošiti reči na to da je i ovo bio bestseler svoje vrste (bolje napisati - blokbaster), iako bez neke veće umetničke vrednosti. Hm, što se mene tiče, film je tu negde, levitira, nije Best of the best, nije veliki film, ali je dobar, nije loš i nije negledljiv. Te godine je glavna tema, pesma Moon River autora Henrija Mansinija (o kojem sam pisao nekoliko tekstova unazad) dobila Oskara za najbolju (pesmu svakako). 

 

    Glavne uloge tumače Džordž Pepard (George Peppard), čija se karijera i nije naročito rascvetala u Holivudu, i zanosna, slatka, ljupka (bla, bla, ...) Odri Hepbern (Audrey Hepburn), poreklom Belgijanka, jedna od najpoznatijih ikona tog istog Holivuda. Pa dobro, Pepard je u to vreme bio mlad, lep i plav, pa su ga verovatno zato i birali. On glumi pisca sa nedostatkom inspiracije - Pola Vardžaka (Paul Varjak) koji se doseljava u stan pored svoje partnerke u filmu. Zanimljiva je i uloga stanodavca Juniošija (Mr. Yunioshi) koga glumi Miki Runi (Mickey Rooney) sa svim zapadnim predrasudama o ljudima sa dalekog istoka, što je kasnije izazvalao burne reakcije i negodovanja. E sad, ono zbog čega smo svi došli ovde je naša ljupka, zanosna, slatka ... Odri, koja glumi ljupku, zanosnu i ne znam koliko slatku Holi Golajtli (Holly Golightly), ženu koja je: (e pa ne može ceo tekst da se sabije u jednu rečenicu).

 

 

    Film bi spadao u kategoriju romantične komedije, ali kao savremeno ostvarenje ranih šesdesetih godina, danas nije baš toliko zanimljiv. Osim pravim zaljubljenicima u film. Godine posle toga su donele burne promene u svetu kinematografije, pa se ovo delo može svrastati u starije. Dakle, Holi Golajtli je najpoznatiji ženski lik u istoriji te iste kinematografije, složili se vi (ili bilo ko drugi) ili ne. Ona je lepa i lepo se oblači, što je prvo što zapažamo na njoj. Popularna "mala crna haljina" koju je specijalno za film fizajnirao francuski dizajner Živenši (Givenchy) je danas takođe jedan od najpopularnijih modnih detalja (ili kako se to već zove) ikad kreiranih. Osećam da mi ne prija da pričam o ženskim modnim detaljima i da taj posao pripada nekim drugim osobama (pre svega ženskim osobama). Nekoliko tekstova ranije sam postavio pitanje "Gde je ženi mesto?", a danas pokušavam da napravim neki balans, da ne bude da sam "ovakav" ili "onakav". To je sve, nema misterija.

 

   Uloga Holi Golajtli je pravljena za Merlinku (Marilyn Monroe), ali je zbog tadašnjih njenih problema, njenu rolu uzela Odri. Odri je navodno imala problema sa ulaženjem u ulogu Holi jer je kao introvert trebala da glumi jako ekstrovertnu osobu. Dakle, tek smo na početku filma, gde je ona u crnoj haljini, izlazi iz taksija i staje ispred poznate zlatare (ili je možda nešto više od toga, ne znam da li je uvredljivo pisati "zlatara"?) Tiffany & Co. na sred Menhetna. Misterija iza naslova filma se odmah otkriva - ona jede neko pecivo i pije kafu dok gleda u izlog. To je njen doručak.

 

 

   Odavde kreće cela fama njenog lika. Kad sam prvi put gledao film, mislio sam da će ona da uđe i kupi nešto. Ali, ne, tema je potpuno drugačija. Ona u stvari nije ni spavala te noći jer je bila ko-zna-gde i zaustavlja se tu skoro svakog dana da bi "naparila oči". Holi Golajtli je sponzoruša, odnosno - bavi se poslovnom pratnjom. Da ne bude zabune, nisam ja neki ortodoksni religiozni asketa, mene baš briga, ali mi ide na nerv to što je ona simbol nekih ženskih karakteristika koje su danas jako popularne, i nama muškarcima ne idu baš u prilog (serija "Seks i grad" je samo dodala na ovome). Možda nam zato i smetaju. Ja nemam para za poslovne pratnje ili sponzoruše, pa sam zato i isfrustriran. 

 

   Međutim, da ne budem preoštar, i sponzoruše su živa bića, pa je nama suptilno prikazano kako je Holi Golajtli u stvari jako zbunjena i nesigurna. Svoje probleme rešava galamom, žurkama, izlaženjem i guranjem problema pod tepih. Nije ni to nešto loše, da se razumemo - alkohol je alat kojim se mi muškarci služimo za hvatanje u koštac sa istim stvarima. Dobro, i Holi pije u filmu. Njen brat je u vojsci, negde daleko, a ona kao skuplja pare da bi ga vratila nazad. Inače je kao jako mlada bila udata za čoveka iz neke američke zabiti, pa je pobegla od njega i u Njujorku potražila sreću. On se na pola filma pojavljuje da je traži i vrati kući, ali mu ona objašnjava kako to više nije to i kako se promenila, s tim što ga i dalje voli. Pa dobro, kad žena ume da vrti oko prsta - ona ume.

 

 

   Da ne bude da napadam samo žene, ni ovaj pisac Vardžak nije ništa bolji. Pošto nema inspiraciju niti motiv za pisanje i ne može baš da živi od svog rada, "sreću" pronalazi u zagraljaju svoje "dekoraterke", očigledno starije žene. Njemu se komšinica Holi jako zasviđala (a kako i ne bi), pa od prvog susreta stalno svraća kod nje, razgovara, deli savete, jedno-drugo-treće, i želi hleba preko pogače iako ona nije zainteresovana. Znamo svi današnje probleme friend zone - "baš si divan, ali mi smo samo prijatelji" - i ostalo ... Ni Holi baš nema sreće kako se film približava kraju. Neki lik, koji je debeo i ružan do zla Boga, ali zato sin bogatog kapitaliste, za divno čudo nalazi drugu devojku, i to pored žive Holi koja ga saleće kao muva ... On ostaje bez nasledstva, pa je u svakom slučaju kiselo grožđe. 

 

   Obrni - okreni, naša dva glavna junaka su suđena jedno drugome. Ima tu i neka priča oko nekog mafijaša kojeg Holi posećuje svakog vikenda u zatvoru i daje neke informacije za koje i ne zna da su bitne. Dobija i naknadu za to, iako nema pojma o čemu je reč. Kako je to manje bitno za suštinu, preskočiću. Dakle, prilazimo kraju, nešto se dešava, ona nalazi svog muškarca, bogatog Brazilca i hoće da se uda za njega; dakle, konačno se "smirila". Međutim, zbog te njene umešanosti sa mafijašem, koja se na kraju otkriva, Brazilac beži nazad u svoju domovinu i ostavlja verenicu. Imamo još jedno kiselo grožđe. Naravno, sve ono što "moćne" žene imaju je zapravo jedan veliki balon koji lako može da pukne. Holi je pogubljena i ne zna šta da radi, iako bez problema može da se vrati svom prethodnom životu. Kako to biva u romantičnim komedijama, dvoje glavnih junaka su konačno zajedno, a živeće srećno do kraja života.

 

 

   Nisam verovao da će se ovo baš odužiti do besvesti, mislio sam da napišem samo jedan skroman i kratak tekst. A takođe mi se čini da nisam do kraja pogodio suštinu njenog lika, možda sam samo pljuvao gde nisam trebao, i to bez većeg razloga. Hteo sam da napišem tekst o ženama koje su slobodne, aktivne, preduzimljive i kojih je danas sve više. Iako je kraj filma obećavajući, poenta baš i nije. Makar ja mislim da nije. Ako neko ovo bude pročitao pa mu nešto zasmeta, slobodno neka komentariše, stojim na usluzi povratnog pljuvanja. Za sve žene koje će me možda zamrzeti... Meni više sreće drugom prilikom!

 

 

   Mislim da više nema smisla govoriti kako mi đavo ne da mira. Nisam nešto posebno smislio što se tiče teksta, želim samo da ozvaničim još jednu minornu promenu izvedenu na mojoj blog stranici. Kažu da su promene važne i da treba da postoje. S druge strane se kaže da je bitno dobro isplanirati unapred.

 

   Dobre su i poslovice ali nikad ne znam šta mogu s njima da uradim i kako najuspešnije da ih primenim. Po treći put pravim promene, a čini mi se da će makar još jednom doći vreme kad neću biti zadovoljan istim. U svakom slučaju, bitno je da se nešto dešava. A možda i nemam šta da pišem i onda pokušavam da maskiram sopstvenu nemoć. Da ne bih odugovlačio sa ovim kao Saša Popović sa izborom novih zvezdi Granda (sramota me od samoga sebe što nisam uspeo da se setim boljeg poređenja, ali avaj!), preseći ću i odmah preći na stvar. Ći, ću, ćeš, ...

 

   Prošle noći nisam mogao da zaspim, i kad tako kradem Bogu sate, padaju mi razne ideje na pamet. Pomislio sam da mi se u nekim tekstovima ne slažu zamisli, i da opet ima prostora za dodavanje nečeg novog. Hm, da nije ovo onda četvrta promena? Pre neki dan sam pisao o dodeli Oskara, i taj tekst koji je bio u obliku vesti nisam imao gde da smestim, pa sam ga nagurao u "Generalnu" kategoriju. Smišljajući ideje za tekstove koji bih stavljao u istu kategoriju, shvatio sam da bi bilo velikih razlika u sadržaju. Rešio sam zato da napravim još jednu.

 

   Biće to "Teme za polemiku", a tu ću onda da pišem o vestima iz filma, ili o nekim stvarima koje bi mogle da se razglabaju do ujutru, a nisu činjenice. Filozofija do besvesti, ako hoćete baš. Možda bi to mogao da bude i deo bloga koji bi bio potpuno zasebna tema. Pisao sam već o filmovima i istini, o tome da li je film umetnost ili nije, o ukusima... Sad je to sve dobilo svoj krov. Tako nekako. Međutim, pošto sam iz nekog razloga blago opsesivno - kompulzivan (tako se kaže), napravio sam sebi još jedan problem, ali koji trenutno ne mogu da ga rešim.

 

    Naime, nova kategorija će biti deveta po redu, a ja nekako ne volim neparne i nezaokružene brojeve, što znači da se neću smiriti dok ne osmislim i desetu. Tačno tako, ja sve volim da radim u desetercu. Možda osmislim i neku epsku pesmu koja će ovekovečiti moje muke?! Da vidimo kakav sam fristajler:

 

Bože mili, čuda velikoga

Kad Megamind odluči da piše

Ne da piše, već i da bloguje

Da bloguje po svetu belome

Po belome svetu da sastavi

Da sastavi, tekstove da stvara.

Stvorio je skoro sve od reda

Sve od reda, samo jedno nije

Nije deset, većma li je devet

Devet li je grupa napravio

Devet grupa, sa sve tekstovima

Al' mu fali još li jedna nova.

Kud će, šta će, dal' u reku mutnu?

Dal' u reku, da li u jezero?

Skočiti se, sad u reku mora

Sad u reku, posle u jezero

Jer desete grupe za sad nema

Nit' je ima, niti progovara

Niti ide, niti će mi doći

Dok ne počnem pisati po babu

Nit' po babu nit' po stričevima.

 

Završiti sad pesmicu moram.

 

 

   Eto, tako nekako, nadam se da razumete moje muke. I nemojte da sumnjate u mene, ideja za pesmu je bila jučerašnja, ali su stihovi izašli direktno iz glave. Malo šale nije na odmet. Makar znam kako to Bora Đorđević uspe da nalupa onoliko stihova za jedno popodne. Do sledećih pretumbacija i nekih novih hirova, ja vas pozdravljam. Vi sanjajte Marka Kraljevića i Musu Kesedžiju, a ja ću se već nekako snaći uz ljubu Damjanovu. Laku noć, pratite Megamajnda. 

   Nije nešto posebno zanimljiva tema koliko se to u naslovu čini. Nisam mogao na brzinu da dođem do bolje ideje, a da odmah odgonetnem i značenje - animirani film je u pitanju. Praktično dve animirane kreacije Diznijeve mašte. Međutim, poznavajući karakteristične Diznijeve dugometražne crtaće, moglo bi se doći do zabune: forma u Fantaziji je malo promenjena.

 

 

    Upozorenje: sledi detaljna obrada animiranog filma uzduž i popreko, mole se čitaoci sa manjim simpatijama prema crtaćima da napuste projekciju. To će mi uštedeti malo prostora. Mogu da dišem. Jedan od najzanimljivijih, najboljih, najartističnijih, najinovativnijih, najlepršavijih i svakako najeksperimentalnijih dugometražnih animiranih filmova je delo Diznijevog studija, a ime mu je "Fantazija" (Fantasia, 1940.). Tačno tako, nastao u vreme kad su se mnogi ljudi koji danas umiru rađali. Izvinjavam se na morbidnosti, bitno je da se shvati poenta. 

 

   Lagao sam sa upozorenjem, neću baš do tančina prepričavati i pojašnjavati delo. Iskren da budem, i nema mnogo šta da se priča - pa film i nije baš narativne forme, više je skup slika. I naravno muzike. Dakle, film se sastoji iz osam nepovezanih celina, odnosno animiranih priča koje prate dela klasične muzike u izvođenu Filadelfijskog filharmonijskog orkestra (Philadelphia Orchestra) pod dirigentskom palicom Leopolda Stokovskog (Leopold Stokowski). Rečenica je namerno predugačka da bi se stekao utisak ozbiljnosti. Možda na prvi pogled deluje banalno i jednostavno, ali ako malo bolje razmislite, i neće baš biti. Uzmite bilo koju pesmu, zamislite je, i onda pokušajte da napravite animirani ili igrani film po njoj. Lako?

 

 

   Film je dobio dva Oskara, i bio najkomercijalniji crtać četrdesetih godina XX veka, uprkos svojoj apstraktnosti. Ideje za njega su se rađale nekoliko godina unazad, ali je on ugledao svetlost dana tek posle dva dugometražna Diznijeva filma. Znamo koja dva. Posebno značajno je reći da se preko ovog dela testiralo i novo stereo ozvučenje (stereophonic sound - Fantasound), nešto što danas primamo zdravo za gotovo. Pa eto, da se zna ko je bio prvi. Naravno, da ne pišem kako je sve to koštalo ogromne svote novca: instaliranje opreme, pre svega. Osim toga, Dizni je želeo da vrati izgubljenu popularnost Mikiju Mausu tokom kasnih tridesetih. Sve u svemu - odužio se tekst. U sledečih osam pasusa ću ukratko objasniti o čemu se u svakoj celini radi. Neće da bude naporno, ne brinite, a biće i slika!

 

    Nakon uvodnog obraćanja dirigenta Stokovskog, dolazi nam prva celina u kojoj slušamo "Tokatu i Fugu u D - molu" Johana Sebastijana Baha. Slika orkestra u pozadini prelazi u igrane oblike, linije i formacije oblaka.

 

 

   "Krcko Orašić" Petra Iliča Čajkovkog je podloga za drugu celinu, u kojoj gledamo smenu godišnjih doba i ples raznih bajkovitih bića.

 

 

    Treća celina je možda i najzanimljivija, jer se u njoj pojavljuje Miki Maus u ulozi Čarobnjakovog šegrta. Ideja je posle toga kopirana više puta. Umorni čarobnjak odlazi na spavanje, a mali šegrt uzima njegov šešir u nadanju da će dobiti i njegove moći, i tako pravi poznati haos sa metlama.

 

 

    Delo Igora Stravinskog "Posvećenje proleća" je u četvrtoj celini, koja nam prikazuje rađanje života na Zemlji - od bakterija do dinosaurusa.

 

 

   Peti deo je najkraći, a ujedno je i pauza (intermission); upoznajemo se sa muzikom za film u kojem je zvuk predstavljen kao tanka linija koja vibrira. 

 

 

   "Simfonija #6" Ludviga van Betovena kao podloga za šestu celinu crtaća: u njoj se oko Olimpa igraju razna mitološka bića antičke Grčke.

 

 

   Najlepši i možda najpoznatiji je sedmi deo, gde uz zvuke dela Amilkarea Ponkijelija "Ples satova": nilski konji, aligatori i nojevi plešu balet.

 

 

   Poslednja, osma, celina je kombinacija dve numere: uz zvuke dela Modesta Musorskog "Noć na ćelavoj planini" ogromni demon na brdu okuplja druge zle duhove i noćna bića, a onda dolazi zora, i uz zvuke "Ave Marija"  Franca Šuberta se rađa dan i tako rasteruje tamu. 

 

 

   Za Diznija sam već jednom napisao je vrhunski genije filmskog jezika. Uverite se i vi. Dalje, pomenuo sam gore da govorimo o dva filma. Da bi proslavio ulazak u novi milenijum (moja pretpostavka, nije zasigurno), Diznijev studio je 1999. napravio novo delo: "Fantaziju 2000". Naravno, svako vreme nosi nešto svoje, ovde imamo nešto savremenije teme, a svakako treba pomenuti korišćenje dela "Rapsodija u plavom" Džordža Geršvina u simatičnoj sceni na gradilištu. O ovom filmu ćemo možda drugom prilikom, mada ne mogu da obećam, jer je daleko od umetničog nivoa svog uzora iz daleke 1940.

 

 

   Do neke sledeće prilike, uživajte u muzici i uživajte u Fantaziji. Svima nama treba malo fantazije, dosta je više sumorne realnosti.