Mislim da više nema smisla govoriti kako mi đavo ne da mira. Nisam nešto posebno smislio što se tiče teksta, želim samo da ozvaničim još jednu minornu promenu izvedenu na mojoj blog stranici. Kažu da su promene važne i da treba da postoje. S druge strane se kaže da je bitno dobro isplanirati unapred.
 
   Dobre su i poslovice ali nikad ne znam šta mogu s njima da uradim i kako najuspešnije da ih primenim. Po treći put pravim promene, a čini mi se da će makar još jednom doći vreme kad neću biti zadovoljan istim. U svakom slučaju, bitno je da se nešto dešava. A možda i nemam šta da pišem i onda pokušavam da maskiram sopstvenu nemoć. Da ne bih odugovlačio sa ovim kao Saša Popović sa izborom novih zvezdi Granda (sramota me od samoga sebe što nisam uspeo da se setim boljeg poređenja, ali avaj!), preseći ću i odmah preći na stvar. Ći, ću, ćeš, ...
 
   Prošle noći nisam mogao da zaspim, i kad tako kradem Bogu sate, padaju mi razne ideje na pamet. Pomislio sam da mi se u nekim tekstovima ne slažu zamisli, i da opet ima prostora za dodavanje nečeg novog. Hm, da nije ovo onda četvrta promena? Pre neki dan sam pisao o dodeli Oskara, i taj tekst koji je bio u obliku vesti nisam imao gde da smestim, pa sam ga nagurao u "Generalnu" kategoriju. Smišljajući ideje za tekstove koji bih stavljao u istu kategoriju, shvatio sam da bi bilo velikih razlika u sadržaju. Rešio sam zato da napravim još jednu.
 
   Biće to "Teme za polemiku", a tu ću onda da pišem o vestima iz filma, ili o nekim stvarima koje bi mogle da se razglabaju do ujutru, a nisu činjenice. Filozofija do besvesti, ako hoćete baš. Možda bi to mogao da bude i deo bloga koji bi bio potpuno zasebna tema. Pisao sam već o filmovima i istini, o tome da li je film umetnost ili nije, o ukusima... Sad je to sve dobilo svoj krov. Tako nekako. Međutim, pošto sam iz nekog razloga blago opsesivno - kompulzivan (tako se kaže), napravio sam sebi još jedan problem, ali koji trenutno ne mogu da ga rešim.
 
    Naime, nova kategorija će biti deveta po redu, a ja nekako ne volim neparne i nezaokružene brojeve, što znači da se neću smiriti dok ne osmislim i desetu. Tačno tako, ja sve volim da radim u desetercu. Možda osmislim i neku epsku pesmu koja će ovekovečiti moje muke?! Da vidimo kakav sam fristajler:
 
Bože mili, čuda velikoga
Kad Megamind odluči da piše
Ne da piše, već i da bloguje
Da bloguje po svetu belome
Po belome svetu da sastavi
Da sastavi, tekstove da stvara.
Stvorio je skoro sve od reda
Sve od reda, samo jedno nije
Nije deset, većma li je devet
Devet li je grupa napravio
Devet grupa, sa sve tekstovima
Al' mu fali još li jedna nova.
Kud će, šta će, dal' u reku mutnu?
Dal' u reku, da li u jezero?
Skočiti se, sad u reku mora
Sad u reku, posle u jezero
Jer desete grupe za sad nema
Nit' je ima, niti progovara
Niti ide, niti će mi doći
Dok ne počnem pisati po babu
Nit' po babu nit' po stričevima.
 
Završiti sad pesmicu moram.
 
 
   Eto, tako nekako, nadam se da razumete moje muke. I nemojte da sumnjate u mene, ideja za pesmu je bila jučerašnja, ali su stihovi izašli direktno iz glave. Malo šale nije na odmet. Makar znam kako to Bora Đorđević uspe da nalupa onoliko stihova za jedno popodne. Do sledećih pretumbacija i nekih novih hirova, ja vas pozdravljam. Vi sanjajte Marka Kraljevića i Musu Kesedžiju, a ja ću se već nekako snaći uz ljubu Damjanovu. Laku noć, pratite Megamajnda.