Konačno i ja da predahnem, mada ne baš u klasičnom smislu značenja. Pokušaću da privučem i vašu pažnju, a nadam se i da će naslov biti dovoljno simpatičan i nostalgičan za to. Kad sam poslednji put prekrajao ovu blog stranicu, odlučio sam da napravim grupu tekstova koja će se baviti nekim polemikama bez mnogo prepisivanja sa gugla. A šta ću, i ja prepisujem, moram da ostanem u trendu?!
 
   Dakle, pamtimo li prvi pogledani film? Odmah s neba, pa u rebra! Mislim da nije potrebno da okolišamo puno, iako ne volim tekstove sa samo nekoliko rečenica. Ako pamtimo svoj prvi film, pamtimo li možda onaj koji nas je prvi zainteresovao do kraja? Koliko smo godina imali kad smo počeli da obraćamo pažnju na njih? Kakve su bile reakcije naših roditelja: da li su nam zabranjivali, i šta su nam zabranjivali? Koje smo filmove voleli, a koje nismo mogli da razumemo? Koji su nam filmovi u detinjstvu delovali kao vrhunac kinematogafije (iako, naravno, nismo ni znali šta je to), a danas nam izgledaju tako prosto, obično i površno?
 
 
   Auh, koliko samo pitanja ima ova tema! Da krenemo redom, ja ću probati da se setim svojih aduta. Naravno, danas stvari stoje daleko drugačije nego nekad, što je valjda i dobro, nadam se da starenjem i učimo ponešto. Hm, "u moje vreme je bilo drugačije, a danas je haos...". Od ovakvih izjava starijih osoba sam se svaki put ježio, a u ovim godinama nikako da se otmem iz njihovog čvrstog zagrljaja. Šta se to u nama menja pa postajemo drugačiji, i sve iz detinjstva nam deluje banalno i glupo? Zašto nas je sramota nas samih? Zašto su stariji nužno pametniji?
 
   Hm, ako budem nastavio u ovom pravcu, otićiću u tešku filozofiju. Zaustavljamo se kod filmova. Da, kod filmova, što znači da nema priča o tv serijama, iako je bilo dobrih (znamo kako je bilo u naše vreme, još jednom), nema priča o kratkometražnim crtaćima, nema priča o pesmicama i emisijama za decu. Filmovi. 
 
 
   Još uvek vam nisam otkrio koliko imam godina, a mislim da bi na ovom mestu bilo prigodno da napišem da sam u periodu života gde prestajem da budem mlad, a polako se podsvesno privikavam na starost. Hajde, neka bude - imam 27. Računajte. Bio sam dete u nekim čudnim vremenima, bez kolor televizora, ali sa još uvek starim RTS TV programom, koji je polako prelazio u šarlatanstvo. Nisam gledao mnogo crtanih filmova; neki su se stalno i reprizirali. 
 
   Prva zapažena promena je usledila, ako sam dobro proračunao, negde 96-te. Sigurno je to bilo 1996., sećam se Olimpijskih igara u Atlanti i nekih novih lokalnih televizija. A lokalne televizije su donosile i nove filmove. U to vreme se nije znalo za pirateriju: ili se znalo, ali se prećutkivalo. Nešto kao danas, samo dosta slobodnije. Na toj novoj televiziji sam pogledao prva dva filma kojih se sećam u celosti i na kojima je zastala moja pažnja: "Betmen zauvek" (Batman Forever, 1995.) i "Mortal Kombat" (Mortal Kombat, 1995.). U isto vreme se kod nas pojavila i Sega konzola, pa je osećaj igranja igrice MK3 i gledanja filma u skoro istom periodu za mene bio neopisivo uzbuđujuć. Šta zna dete šta je 100 kila?!
 
 
    I pre te famozne 96-te sam gledao razne filmove (kojih se sećam kroz maglu), razne emisije i dečije programe, kao i sportske događaje, iako sam bio jako mali. Međutim, sa ova dva sam započeo svoju Odiseju. Što se tiče roditelja, sećam se da su govorili kako je npr. gledanje koncerta klasične muzike u podne dosadno i nepotrebno (ne znam kako da prokomentarišem tu njuhovu "zabludu"), a na filmove nisu ni obraćali pažnju. Pa da, preko dana je sve bilo nevino, a od 01 h po ponoći su svi duboko spavali. Tačno, da budem otvoren do kraja, tad sam se susreo i sa svojim prvim porno filmovima. Opet šta zna dete? Baš mi se nekako sve poklopilo. Pa da, te godine su moji kupili i taj famozni kolor TV. Tek ...
 
    Da se vratim na ona moja pitanja iz drugog pasusa. Film koji mi je kao klincu bio toliko dobar, sipmatičan i zanimljiv je bio "Tri amigosa" (Three Amigos!, 1986.), sa Stivom Martinom (Steve Martin) i Čuvi Čejsom (Chevy Chase). Ma sećam se kako sam padao od smeha i uživao u njihovim avanturama, bukvalno zalepljen za ekran. A onda, pre nekoliko godina, repriza. Vau, pogledaću ga posle toliko vremena. I ništa. Nekoliko simpatičnih scena, doskočica i to je sve. Šta se desilo? Da li se to film promenio? Ne, ja sam postao star i dosadan.
 
 
   Za velike reditelje i filmove se kaže da oni nikad ne stare i da moraju da se gledaju po nekoliko puta. Tako je i sa velikim romanima: moraju da se pročitaju makar dva puta, i to prvi put u mladosti, a onda kasnije. Dakle, oni se ne menjaju - nešto se dešava sa nama. Mogao bih o ovoj temi da razglabam do u preko 3.000 reči. Ne znam samo da li imam vašu pažnju? Jeste il tu? Kuc, kuc!
 
    Takođe sam jako voleo, a volim i danas, vestern (western) filmove, iako sam ih tada nazivao kaubojcima. Bilo mi je zanimljivo kako se oni puškaraju sa jadnim Indijancima koji su imali samo strele. Da sam bio ovako dosadan kao i danas, navijao bih za njih, umesto toga sam želeo da vrli kaubojci uvek pobeđuju. Dobro, nisam samo ja, a revizionistička istorija ima još toga da kaže, i mora. Sećam se da sam kao mali nekoliko puta pogledao film "Tragači" (The Searchers, 1956.) sa ikonom Džonom Vejnom (John Wayne) u glavnoj ulozi. Ne bih da se hvalim, ali taj film je i verovatno najbolji vestern ikada snimljen, a sigurno se može uvrstiti u najbolje filmove koje je Holivud dao. Ali dobro, šta zna dete po treći put?
 
 
    Nikako ne treba zaboraviti oba Terminatora sa Švajcenegerom u glavnim ulogama što negativca što pozitivca. A tek one rasprave sa društvom: da li je Švajceneger ili Šrafcineger, da li je onaj robot njegov; ili da li on umire i zašto mora da se uroni u topljeni metal?! Ah to detinjstvo. Pa šta zna dete kako se piše Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger)? Moram da priznam da sam preskočio Rokija i Ramba, nešto zbog čega sam danas zadovoljan. Osim prvog dela Roki franšize (Rocky, 1976.), ostala Staloneova "remek-dela" ne zaslužuju moju pažnju (osim u vidu blagog osmehivanja). Dobro, nisam toliko nadmen koliko to deluje - Silvestere, izvini!
 
   Da li da nastavim, ili da probam sa nastavkom ove priče u drugom tekstu? Hajde, još malo ću. Film koji sam najduže i najviše iščekivao je bio "Peti element" (The Fifth Element, 1997.). Sva ona reklama i najavljivanja, a nemogućnost da kupim bioskopsku kartu na vreme, me je prinudila da tog dana budem prikovan pred TV prijemnikom. Opet. Dobro se sećam tog iščekivanja. Ovoga puta kao bubuljičavi tinejdžer-početnik. Neću se ogrešiti ako kažem da mi je taj film i danas vrlo drag i zanimljiv, i da mislim da je nezasluženo dobio umereno loše kritike. A sad još jedan za kraj - The last, but not least!
 
 
   Bez obzira što je franšiza o Hariju Poteru završila svoje emitovanje, verujem da je klincima upravo on heroj iz detinjstva i da će tako ostati dok ne dođe u ove moje dosadne godine. E pa, i mi smo onda imali svog junaka - Indijanu Džons (Indiana Jones). Da li mu je ime žensko ili ne, tada nije ni bilo važno?! Ne mogu da se setim kad je to bilo kad sam prvi put odgledao treći nastavak ovog serijala, a znam da dugo nisam ni znao da prva dva uopšte i postoje. Četvrti ne mogu da komentarišem, pripašće mi muka. Kako kaže jedan moj drug: "Za nas, u ono vreme, "Indijana Džons i poslednji krstaški pohod" (Indiana Jones and the Last Crusade, 1989.), je bio film nad filmovima". I ima svo pravo. Ne zbog toga što mi je drug, već zato što je to tačno. Rečnikom današnjih polupismenih klinaca - taj film je odvalio, objasnio i pokazao. Realno.
 
   Jesam li ja odgovorio na sva zadata pitanja? Jesam li se i previše zaneo? Hajde, nema veze, valjda ste se svi bezbedno spustili do ovog pasusa?! Ostaju nam crtaći. Njih ipak ostavljam za nastavak. A sad da se vratim gore i vidim ima li nekih grešaka u kuckanju. Budite dobre kolege blogeri i ostavite neki komentar, baš bih voleo i želeo da ovaj tekst ima neki uticaj na vas. Nadam se da vam vraćanje u detinjstvo neće biti toliko bolno?! Kako god - "Laku noć, deco"!