Dobro vreme da se napravi pauza, osvrne i rekapitulira. Svakako znam da će retko ko i da pročita bilo koji moj članak, tako da je moje pisanje o pisanju zaista suvišno. Dobro, opet se glupiram. Moji cenjeni pratioci, izvinjavam se. Razmišljao sam da li da bude "već 50." ili "tek 50.", ali mi se čini da je to već otrcano. Kao: "tek sam došao do 50.tog teksta jer planiram da idem do 1.000".
Yeah, wright, like that's gonna happen'. Mojoj paranoji nema kraja jer neprestano razmišljam da li se zna šta to nosi dan a šta noć. Vidim da se na sajtu pojavljuje sve veći broj uplašenih, paranoičnih i upozoravajućih tekstova. Ispada da sam ja sa svojim tekstovima o filmovima autsajder. Pričao sam na početku blogerske karijere da o politici ne želim da raspravljam. Neko je napisao da "pametni ljudi više ne veruju ni u šta", a pošto ja više ne verujem, neka onda ispadne da sam pametan. Blago meni sa mnom.
Kao što rekoh, napravio sam neku vrstu eskapističkog bloga, neku vrstu bežanja u drugi svet. Filmovi su svakako drugi svet, ono što vidimo na ekranima, ono što se u realnom svetu ne dešava. "Da, to može samo na filmu". A crtaći su eskapistička verzija eskapističke verzije. Dakle, bežanje od bežanja od realnosti. Možda ih zato i volim toliko. Koliko god da dobijam želju da opsujem i opljujem po svemu živom što me trenutno muči, ja sam odlučio da to izbegavam u najširem mogućem luku.
Nisu meni strane ni politika, ni geografija, istorija, priroda i društvo u celosti, ali mi je svega više preko glave. Utehu sam našao u filmovima. U toj ljubavi živim već tri godine. Želim da postanem reditelj, iako znam da nema vajde ni od moje želje ni od te profesije. Makar da mogu da priuštim sebi neku kameru. No, videćemo. Sve ono što sam saznavao o filmovima, a da mi se učinilo zanimljivim ja sam bacao na ovaj blog. Materijala ima koliko god hoćete, samo je sve na mojoj volji za pisanjem.
Započeo sam tiho, onda se razgoropadio, i u jednom trenutku pisao brzinom od jednog teksta po danu, što me je jako iscrplo. A čini mi se da je iscrplo i moje tekstove. Uvek pokušavam da dodam deo svog šarma svakoj temi, nadam se da mi makar to ne ide loše. Na žalost, moram da priznam malo toga kvalitetnog čitam (ako ne računam gradivo za ispite), i imam problem nedostatka fonda reči. To se u svakom tekstu jako oseća. Okrećem nekoliko bitnih reči stalno u krug. Neka sam barem svestan toga.
Pošto taj problem ne mogu da iskorenim tako lako a da ne činim ništa povodom toga, trudim se da mi tekstovi makar budu uredni. Ne volim gramatičke i punkcijske greške. Stalno proveravam i tačnost podataka, a sve u želji da prenesem nešto što sam čuo; da vama priuštim kvalitetnu priču i da zadovoljim svoju sujetu i svoje želje. Za sad to gura kako treba, iako sam do ovog 50.tog teksta trebao da stignem još pre desetak dana. Nikad nije kasno i svaki put je kasno. Karijera je predamnom, zato se ne opterećujem previše.
Mislim da je bilo dosta ovog davljenja ni oko čega: slavljeničke svećice su oduvane, i mogu da se vratim punom parom u pogon. Biće, kao i do sad, raznih tema, a naravno sve u službi filma. I u njegovu slavu. Da se ne ponavljam u svakom tekstu, dovoljno je jednom u njih 50 - film je umetnost, nemojte to nikad da smetnete s uma. Manite se blokbastera, nije to prava stvar. Napraviću poređenje: "da li mislite da se isti kvalitet (bilo čega) može naći u romanima Fjodora Dostojevskog i Jelene Bačić - Alimpić, iako su po definiciji oboje pisci" !!?? Mislim da se razumemo. A, ako neko voli njene romane, s druge strane, neka se na mene slobodno naljuti, ja nemam nameru da se izvinjavam zbog nečijeg nedostatka ukusa.
Srećno mi blogovanje. Postajem oštriji s vremenom, nadam se da neću navući gnev nesrećnih ljudi kojih je sve više u ovoj zemlji. Na planeti Zemlji. Godbye.
Da li vam ovo zvuči poznato, i gde ste ga eventualno zapazili? Rešenje i nije mnogo teško i ne postoji samo jedno. Rešenje je simbol jednog vremena, a nama može da predstavlja povratak u detinjstvo. Najčešće smo ovo viđali na početku ili na kraju nekog crtanog filma. A crtani filmovi ne bi bili zanimljivi kad bi bili crno - beli. Deci sigurno ne. Onda da se vratimo na početak cele priče. U detinjstvo? Biće ovo i vizuelni tekst i možda malo poduži, biće i podataka, a pričaćemo o pojavi kolora na filmu. Pričaćemo o bojama, ali ne onim LSD.
Kad bi vas neko upitao: "Šta je starije - šibica ili upaljač"; pretpostavljam da biste bili stopostotno uvereni u tačnost vašeg rešenja. Jer, ako nikako drugačije, makar deluje logično. A znate li možda da li su stariji zvučni filmovi ili filmovi u koloru? Ovde se ipak morate malo poslužiti istorijom i doći do logičnijeg rešenja. Međutim, istina i činjenice su malo drugačije. Naime, upaljač je otkriven nekih desetak godina pre šibice, dok se boja na filmu pojavila znatno pre zvuka, iako su zvučni filmovi postali popularni pre filmova u koloru. Kolor ili boja?
Da li ja slučajno ili namerno pravim grešku, da li uopšte pravim grešku, da li sam neobavešten, i u čemu je problem? Možda ste primetili da u svakom svom tekstu za "film u boji" koristim izraz "film u koloru". Ovo nema nikakve veze sa zaostavštinom srpskog jezika ili sa mojim nepoštovanjem i korišćenjem pozajmljenica. Pogledao sam, pročitao i proverio: stručnije i pravilnije je reći "film u koloru", i nema nikakvih problema sa srpskim jezikom. Moglo bi se reći "polihromatski filmovi zasnovani na trokolornom procesu imbibicije boje na filmsku traku", ali to bi bilo malo nezgrapno za korišćenje, zar ne? Dakle, i tu smo dilemu razrešili - boje su u slikarstvu, na filmu je kolor. Kao što imamo i kolor štampače (pa čak i kolor printere), a ne štampače u boji. Jer nisu oni u boji, već štampaju u boji. Think About It.
Ne moramo puno da se "bacamo" stručnim terminima da ne bi došlo da zamora i materijala i publike. Vratimo se na početak. Pošto se filmovi mogu pravilnije nazvati pokretnim slikama (Motion Pictures), problem kolor fotografije se pojavio simultano sa pojavom crno - bele fotografije (sredinom XIX veka). A filmovi su se pojavili krajem XIX veka, kao što i znamo. Dakle, boju na filmu imamo pre zvuka, iako su se i zvučni i kolor filmovi proslavili gotovo u isto vreme (krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka). Znamo tačno kad se pojavio prvi zvučni film ("Džez pevač" - The Jazz Singer, 1927.), ali oko prvog filma u koloru postoji nesporazum. Najraniji proces dodavanja boje na filmsku traku je bilo ručno viražiranje. Toliko je prosto da se odmah može pretpostaviti o čemu se radi: neke tamo osobe (uglavnom žene) su ručno bojile svaku sličicu trake. Pošto su filmovi trajali kratko u to vreme (do 15 minuta), ovo je finansijski moglo da se podnese.
Druga tehnika koja se koristila da bi se filmu dodalo na umetničkoj vrednosti je bilo tonovanje. Tonovanje i viražiranje su dve posebne tehnike, mada su se koristile u isto vreme, a ponekad i zajedno. Tonovanje već ne umem stručno da objasnim, ali mogu da pojednostavim: to vam je ono kad je film ili fotografija obojena nekom nijasnom radi dobijanja izražajnijih efekata (najpoznatija je sepija - sepia). Sepija se zadržala čak i do današnjih dana, uglavnom na fotografijama. Nešto potpuno drugačije, a zasnovano je na principima dodavanja i oduzimanja boja (ne razumem baš do kraja), se takođe pojavilo u ranim godinama filma, a nazvano je Kinemacolor. Najbitnije je znati da je proces dvokoloran, što znači da se korišćenjem dve osnovne boje mogu dobiti nijanse ostalih (dodavanjem i oduzimanjem). Znamo da postoje tri osnovne boje: zelena, crvena i plava (u slikartsvu je možda žuta umesto zelene, ali je na filmu ovako - i ja sam malo zbunjen). Najveći problem je pravila plava boja, koja nije mogla da se dobije.
Ovde dolazimo do onog što je u naslovu i naznačeno. Od svih ostalih sistema koji su se pojavili, nijedan nije imao takav uticaj na film kao što je to bio Technicolor. Technicolor je u stvari firma, koja je stvorena 1915. godine, a osnovali su je dva studenta poznatog Tehnološkog univerziteta u Masačusetsu (MIT), odakle i ono Tech u imenu. Pošto je sve to ipak inžinjerski posao, nema svrhe objašnjavati ga ovde - treba znati da je proces aditivan (opet neko dodavanje) i dvobojan. Makar je bio u nastajanju. Pošto je bio inovativan, jeftiniji i ekonomičniji od svih ostalih, među holivudskim producentima je nastala velika pomama za snimanjem "novih" filmova. Oduševljeni su bili i gledaoci. Krajem dvadesetih godina, Technicolor je uveo poboljšanu verziju koja je koristila proces imbibicije za dodavanje boje (eh, i ja sam neki budući inžinjer). Znamo već da se u ovo vreme simultano pojavio i zvučni film. Razlog zbog kojeg je Technicolor "počistio" svoju konkurenciju je bio taj zbog toga što njihovi procesi nisu ugrožavali zapis zvuka na filmsku traku (što je bio problem kod viražiranja npr.).
Još jedan razlog velikog buma novih zvučno - kolornih filmova je bio i taj što su prvi zvučni filmovi uglavnom bili mjuzikli, kojima je boja tako nužno bila potrebna. Znamo, tamo je sve šareno. Dakle, oni su postali monopolisti (Technicolor). Onda su 1932. usavršili novi trohromatski sistem, čime su dodatno učvrstili svoju poziciju, koju neće gubiti tokom narednih dvadeset godina. Iako je bio tehnički najsavršeniji sistem tog vremena, trohromatski Technicolor je imao svoje mane. Kamere su bile ogromne i preskupe, komplikovane za snimanje na lokaciji, zahtevale su veliku količinu svetlosti, i tražile su iskusne tehničare za operiranje na njima. Ko god da je hteo da snima kolor filmove morao je da angažuje Technicolor. Kajmak za ubiranje je bio nikad veći.
Onda je došla depresija, pad posećenosti filmskih projekcija, uvukla se sumnja u kolor filmove, a ni Technicolor nije želeo baš da snima filmove u svojoj produkciji. Najpoznatije partnerstvo je napravljeno sa tada malom kompanijom Volta Diznija (Walt Disney). Možemo konačno i da pomenemo neki naslov. Zvanično prvi film u novoj trokolornoj tehici je bio Diznijev kratak crtać iz kolekcije Silly Simphony, "Cveće i drveće" (Flowers and Trees, 1932.). Pošto je pokupio neke nagrade i bio zapažen, Dizni je potpisao ugovor sa Technicolorom na duže vreme, što će se kasnije ispostaviti kao veoma uspešna saradnja. E, na njihovim crtaćima smo skoro uvek mogli da pročitamo ono Color by Technicolor.
Prvi film žive akcije u trohromatskom tehnikoloru je bio La Cucaracha, iz 1934., koji je u stvari bio kratak eksperiment, priča o dvoje plesača. Oduševio je Akademiju, dobio nekog Oskara i podstakao industriju filmova na ponovno oživljavanje boje na filmovima. Prvi dugometražni film u potpunosti u koloru je bio "Beki Šarp" (Becky Sharp, 1935.) Rubena Mamulijana (Ruben Mamoulian). Od tada kreće stidljivo vraćanje i novo otkrivanje kolora na filmovima, iako će njegova kulminacija doći tek pedesetih godina XX veka. Od kraja šesdesetih godina, pa na ovamo, više nemamo crno - bele filmove kao glavne produkcijske proizvode, osim nekih namernih i umetničkih pokušaja velikih reditelja (pada mi na pamet "Razjareni bik", Raging Bull, iz 1980. Martina Skorcezea).
Dakle, tridesetih godina XX veka, kolor filmovi kreću u osvajanje sveta. Polako, ali sigurno. Naravno, uz konstantno usavršavanje tehnologije, tehnike i procesa. Najpoznatiji filmovi iz tog perioda su bili "Avanture Robina Huda" (The Adventures of Robin Hood, 1938.) Majkla Kertisa (reditelja poznatije "Kazablanke"), "Čarobnjak iz Oza" (The Wizard of Oz, 1939.) Viktora Fleminga, i svakako "Prohujalo sa vihorom" (Gone With the Wind, 1939.), grandiozni film studija MGM i Dejvida Selznika (David O. Selznick). Možete i da naslutite koliko su ovi filmovi uticali na učvršćivanje kulta nove tehnologije. Da se vratimo dva pasusa iznad: Volt Dizni je možda i najvažniji čovek u potpunoj afirmaciji kolor filmova. Prvi dugometražni animirani film u istoriji je urađen ceo u koloru, a mi znamo i njegovo ime "Snežana i sedam patuljaka" (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.). Posle nam dolaze i "Pinokio" (Pinocchio, 1940.), eksperimentalni dugometražni crtać "Fantazija" (Fantasia, 1940.), i naravno "Bambi", (Bambi, 1942.). Ne vredi ići dalje sa nabrajenjem, biće previše i za ovako već prenatrpani tekst...
Od reditelja koji su u svojim radovima počeli intenzivno da snimaju u koloru, treba istaći pre svih Alfreda Hičkoka (Alfed Hitchcock), sa mnogobrojnim popularnim ostvarenjima. Prvi u koloru mu je bio "Konopac" (Rope, 1948.). Dalje već znate - istorija. Kao što sam i napisao, vladavina Technicolora je trajala do sredine pedesetih godina, a njihov pad se desio baš u vreme standardizovanja kolor filmova. Šta se desilo? Pa pojavile su se druge kompanije. Najpoznatija od njih je bila Eastman Kodak, dok je Kodak i danas najrasprostranjeniji u filmskoj industriji. Došle su nove firme, pojavile su se nove kamere, novi procesi, novi formati, pa i novi reditelji i na kraju novi film. Poslednji veliki produkcijski film snimljen u tehnikoloru je bio "Kum II" (The Godfather, Part II, 1974.) Frensisa Forda Kopole. Technicolor odlazi u anonimu, pa iako postoji i danas, nije to više to. Nama ipak ostaje ono - Color by Technicolor, nama ostaju filmovi. Istorija pripada njima.
Definitivno poslednji pasus! Moja je ideja bila pisanje jednog megalomanskog članka. Videću da li sam uspeo da se izborim na pravi način sa njim. Dakle, pričali smo o bojama, pričali smo o kolor filmovima, pričali smo o firmi Technicolor. Nadam se da vam je mnogo toga jasnije posle ovoga, pod uslovom da ste nešto i hteli da saznate. Ja želim da svako izađe sa jednim osmehom na licu i novim saznanjima. Gledajte filmove. Gledajte crtaće. Možda će vam neki od ovih naslova protresti emocije na pravi način. Do sledeće prilike...
Iako svoje tekstove na blogu nisam zamislio kao reportažu, ne mogu stalno da budem neko ko će samo da čeprka po prošlosti i govori o "arhaičnim" stvarima. Sinoć (ili noćas, po našem vremenu) smo imali dodelu Oskara. U filmskom je svetu ova vest sigurno jedna od najzanimljivijih u svakoj tekućoj godini. Ne znam ni da li se na našim kanalima prenosila dotična manifestacija, ali znam da je ja sigurno nisam gledao?!
Nema nikakvog posebnog razloga, trenutno slabo stojim sa kablovskim operaterima, a i ne verujem da bih ostajao tako kasno i eventualno bio za kompjuterom samo da bih mogao da ispratim ceremoniju koja traje tri i po sata. Uz to, u nekim trenucima ume da bude jako dosadna. Sećam se da sam ranijih godina uspevao da hvatam poneku scenu, na možda pola sata najviše. Da ne ispadne da je ne poštujem, prosto mi je dosadno da sve to ispratim. Ne želim da izustim nijednu lošu informaciju, bez obzira na relevantnost ove ceremonije. A da li danas ljudi i gledaju nešto što traje toliko dugo ili samo čekaju da pročitaju vesti na internetu?
Izgleda, kako mi je krenulo, da će ovo da ispadne jedna poduža reportaža. Druga stvar, primetili ste (pod uslovom da čitate moje tekstove) da retko kad pomenem neke savremenije filmove i da nerado pričam o aktuelnim dešavanjima iz sveta filma. Postoji i za to jedno malo objašnjenje - ja baš i ne gledam "nove" filmove. Možda sam nadmen ili samo blesav, ali po svom zacrtanom pravilu sam odlučio da svaki novi film pogledam posle određene vremenske distance. Možda i tek posle godinu dana od njegovog prikazivanja. Za sve na ovom svetu postoji aktuelno mišljenje i mišljenje koje mora da "odleži". Da se ne bih stalno "uspaljivao" oko novih filmova, rešio sam da ih čekam.
Prema tome, baš i nemam mnogo kompetencija da pričam o sinoćnjem izboru. Zato sam rešio da samo izbacim neke činjenice na videlo, napišem vesti i ukažem na eventualne zanimljivosti. Oko kompetentnosti ljudi koji su birali ćemo govoriti nekom drugom prilikom. Možda takođe tek posle godinu dana. Inače, davno sam planirao da pišem o nagradi Oskar i Američkoj Akademiji, i za tu ću sigurno da izdvojim neki drugi tekst. Tamo će verovatno biti malo više činjenica i zanimljivosti. Zašto sam u naslovu postavio ono pitanje?
Kako sam pročitao na sajtu Akademije (imate link ovde kod mene na stranici), dodela nagrada se od pre neki dan zvanično naziva The Oscars, dok je svih ovih godina bila The Academy Awards. Ta njihova "Akademija" (Academy of Motion Picture Arts and Science) je i stvorena da bi uručivala nagrade. Ne verujem ni da je mnogo vas znalo kako se tačno i nazivala ceremonija, u svakom slučaju, stvar imena je čisto tehničke prirode. Kod nas je bio i ostao - Oskar. Ne računamo onu domaću glupost u popularnosti. Kao što biva sa svakom ceremonijom, počinjalo se tiho, da bi se došlo do sveopšte svetske ludnice. Prva ceremonija je održana 16. maja 1929. godine, za nagrađivanje filmova snimljenih 1927. i 1928. Biće o svemu tome mnogo opširnije drugom prilikom. Sinoć smo imali 85. po redu dodelu nagrada. Ako ni zbog čeg drugog, treba je poštovati zbog dugovečnosti.
Jednom davno kad sam pisao o "najboljim ikad" filmovima, pomenuo sam da nagrada Oskar nije toliko velika nameštaljka koliko su neke druge (pomenuo sam tad i Nobelovu nagradu za mir). Svakako je bilo jako dobrih, ako ne i maestralnih ostvarenja koja su dobijala nagrade. S druge strane, bilo je i velikih podbačaja, i očiglednih poklona pojedinim ličnostima. I o tome neki drugi put. Da li se sinoć desilo tako nešto? Još jednom - moje mišljenje ovde ne može da figurira, jer nijedan (ali bukvalno!) film u bilo kojoj konkurenciji nisam pogledao. Najprestižniju nagradu (za najbolji film) je dobio "Argo" (Argo, 2012.) Bena Afleka (Ben Affleck).
Kako čitam, ovde se govori o iznenađenju, naročito zbog toga što Aflek nije bio nominovan za nagradu za najboljeg reditelja. Retkost je u istoriji nagrada Akademije da jedan film dobije Oskara za najbolji, a da njegov reditelj nema čak ni nominaciju (samo tri puta za prethodne 84 godine). Ne mogu da znam da li je ovo dobar ili loš film!
Danijel Dej Luis (Daniel Day-Lewis) je ušao u istoriju kao prvi glumac koji je osvojio trećeg Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. To čak nije uspevalo ni Klarku Gejblu (Clark Gable), Tomu Henksu (Tom Hanks), Džeku Nikolsonu (Jack Nicholson) i još nekima... Oni su još uvek samo na dve. Kod žena se zna ko tu dominira (pominjao sam je). Dej Luis glumi Linkolna u svojim poslednjim danima u filmu Stivena Spilberga (Stieven Spielberg) "Linkoln" (Lincoln, 2012.). Linkoln kao film je bio jedan od ozbiljnijih kandidata za nagrada za najbolji film. Tako barem kažu.
Oskara za glavnu žensku ulogu je dobila Dženifer Lorens (Jennifer Lawrence) za ulogu Tifani u filmu "I u dobru i u zlu" (Silver Linings Playbook, 2012.). O ovom ostvarenju tek nemam nikakvih informacija, naročito ne o njenoj izvedbi. Oskara za sporednu žensku ulogu je uzela En Hetavej (Anne Hathaway) koja se pojavljuje u obradi drame Viktora Igoa (Victor Hugo), "Jadnici" (Les Miserables, 2012.). Najbolji muškarac u sporednoj ulozi je Nemac Kristof Volc (Christoph Waltz), koji oglumi u ostvarenju Kvenitna Tarantina (Quentin Tarantino), "Đangova osveta" (Django Unchainted, 2012.).
Poslednja najbitnija nagrada, ona za najboljeg reditelja, je otišla u ruke Anga Lija (Ang Lee), za režiranje spektakla "Pijev život" (Life of Pi, 2012.). Ovaj film nije imao glumačke nominacije, iako ih je bilo čak 11 ukupno (nominacija), već je, osim za najbolju režiju, dobio i nagradu za specijalne efekte (onu vrednu pomena). Uglavnom, kao što se vidi, nagrade su otišle različitim filmovima, što je meni pomoglo da svaki pomenem u nekom drugom kontekstu, bez nabrajanja na silu. Moraću da dodam i da je nagradu za animirani film dobila "Hrabra Merida" (Brave, 2012.), Piksarov (Pixar) najnoviji hit, a najbolja pesma se može lako pogoditi. Adel (Adele) i Skyfall iz istoimenog filma o Džemsu Bondu (Skyfall, 2012.) je najbolja.
Šta je kontroverzno? Zapostavljeni su u potpunosti filmovi kao što je "Uspon mračng viteza" (Dark Knight Rises, 2012.) Kristofera Nolana (Christopher Nolan), "Hobit, neočekivano putovanje" (The Hobbit: An Unexpected Journey, 2012.) Pitera Džeksona (Peter Jackson), i već pomenuti bondovski Skyfall Sema Mendesa (Sam Mendes). Namerno ili slučajno, može da se nagađa?! Imaju li ovi filmovi kvalitet ili nemaju (barem za ponekog Oskara) ili su samo skupa zabava, takođe je diskutabilno?! Ja sam ovde tek nemi posmatrač.
Tako da mi se čini da sam došao do kraja. A čini mi se i da nisam do sad imao duži tekst i da ne verujem da će se ovo ponoviti. Međutim, materijala za priču je bilo podosta. Da li ćete vi ove vesti da pročitate na nekom drugom mestu, ili ih već jeste pročitali, meni je svejedno?! Moje je samo da širim vesti o filmovima, bili oni dobri ili još bolji. One loše pominjemo u nekom drugom kontekstu. Da li će ovi filmovi i nagrade izdržati test vremena, ostaje takođe da se vidi?! Da li mi možemo da izdržimo test vremena?! Ako baš dođete do kraja teksta, onda i prokomentarišite nešto, biće mi (kao i uvek) zadovoljstvo da odgovaram. Pozdravljam vas i želim vam puno dobrih filmova. Bez persiranja sa velikim V.
Odgovora može biti od hiljadu do milion. Možda je moje mišljenje na tu temu previše tajnovito da bi bilo mejnstrim. Ovde bih voleo da odgovor potražim u jednom japanskom filmu.
Dalje, vidim da se na sajtu pojavilo i previše priče oko feminizma. Kako su to delikatne teme, moram da budem obazriv, bez mogućnosti povrede nečijeg prava na sopstveno mišljenje. Nije to samo problem sa blogovanjem, iako se uvek može reći da problema nema. Možda nema ni rešenja. Kad neko kaže da je ovo XXI vek, na šta to on zapravo misli?
Banalni odgovori tipa "pa mi živimo u XXI veku" me ne zanimaju. Potrebno je razdvojiti moderno i savremeno. Za sebe mogu da kažem da jako poštujem žene i da ih u ovom našem (čitaj balkanskom) društvu uvek branim. Najsimpatičnija internet zezancija na ovu temu mi je ona koja se tiče pitanja dama i džentlmena.
Naime, verovatno znate, da žene žale za vremenima u kojima su živela gospoda. Žao im je što gospode više nema. Odgovor muškaraca na ovu provokaciju je onaj da gospoda svoju naklonost izjavljuju damama a ne kurvama. Istina je negde tamo. I ono što me kao muškarca pogađa je izjava Hilari Klinton (ko je pa ona?!) da su prave žrtve rata žene (a ne muškarci??!!) jer one u ratovima gube svoje muževe, očeve, braću, ... A šta to muškarci gube? Život? Šta je to?
Nisam ogorčeno i isfrustrirano muško po svaku cenu i ovde bih se zaustavio jer ne želim da postanem takav. Po godinama još uvek i nisam muškarac. A nisam ni momak. Teška vremena. Mislim da je filmu koji pominjem baš trebao ovakav šlagvort.
Znamo da se istočna i zapadna kultura baš i ne slažu mnogo oko nekih pitanja. Prema tome, japanski svet je dosta drugačiji od našeg. Ne samo zbog toga što Japanci rade 365 dana u godini, a mi upola od toga (nama nametnuta laž), nego zato što se kod Japanaca još uvek zna ko je ko, i gde je šta. Tačno, tu mislim i na poziciju muškarca i žene.
Ako želite da vam ja dam sve odgovore, to se neće desiti. Za pravu istinu o nekim stvarima, stavove ne možete da donosite preko trećih lica. Prema tome, morate da se potrudite i saznate što više možete o japanskoj kulturi, običajima, jeziku, literaturi, pa i filmovima. Japanska kinematografija kod mene zauzima visoko mesto, što sam i pominjao.
Mislim da sam ovolikom širinom u tekstu oterao polovinu čitalaca. Konkretizovaću: "Vrata Pakla" (Hell's gate - Jigokumon, 1953.) je film koji može da nam da neke odgovore. Režirao ga je reditelj Teinosuke Kinugasa; osvojio je Oskara za najbolji strani film i Zlatnu palmu u Kanu. To je prvi japanski film u koloru koji je distribiuran u inostranstvu. Dovoljno tehničkih detalja.
Koji problem imamo ovde? Na početku filma je nekakva opšta gužva i zbrka, pa sam se i ja jedva snašao u prvih desetak minuta, a najbitnije je da jedan samuraj spašava ženu iz te opšte zbrke i zaljubljuje se u nju. Odlučuje da je oženi ali saznaje da je ona već udata za drugog samuraja. Znamo već kakav su kodeks časti imali samuraji. Presedan nastaje zato što on ne želi da odustane od svoje namere.
Gde je fora? Mi znamo da u američko - holivudskim filmovima uvek postoji heroj i negativac, i da nam se po pravilu heroj zasvidi odmah nakon nekoliko minuta filma. Kod japanaca ne postoji klasična podela na loše i dobre. Tamo je sve pomešano. Na čiju ćete vi stranu stati: na stranu čoveka koji želi da preotme ženu u koju je zaljubljen ili na stranu čoveka koji je već oženjem njom?! Šta će žena da uradi? A šta će ŽENA da uradi?
Da se kojim slučajem supružnik ophodi loše prema svojoj ženi pa da stanemo protiv njega i razumemo njegovu osudu. Ne. On je poštuje, voli, i pokušava da razume njene probleme i eventualnu povredu njene a i njegove časti. Kao pravi muškarac staje u zaštitu svoje žene. Ali kao pravi muškarac dozvoljava ženi da sama odluči. Iako je samuraj, iako nije u XXI veku, on dozvoljava svojoj ženi da izabere svoj put i da sama prosudi šta je ispravno.
Negde pri kraju filma pomislimo kako će žena otići za čoveka koji joj se sve više udvara i izjavljuje ljubav. Učini nam se da je i ona savladana emocijama i da se zaljubljuje u njega. Naš heroj koji ju je spasio iz već jednog problema predlaže svojoj izabranici da izda svog muža, ostavi svetlo u njegovoj sobi kako bi on došao u sred noći i ubio ga. Zatim bi oni živeli srećno do kraja života.
Žena pristaje, i plan je skovan. Samuraj ulazi u njihovu kuću i svojim mačem izbada na smrt njenog muža. Da je neka druga priča, ovde bi se i završila. Pravi junak ove priče je žena, koja odlučuje da se žrtvuje za svog čoveka, za svog gospodara, stavivši se u njegovu sobu i dajući život za njega. Kako shvata šta je uradio, samuraj traži od njenog muža da ga ubije. Obojica su skrhani od bola. Ali, ko više?
Da biste odgovorili sebi na neka pitanja, moraćete da pogledate film. Upotrebio sam reči "žena" i "muškarac" i previše puta u ovom tekstu. Mislim da sam makar malo zagolicao ili uznemirio nečija osećanja. Voleo bih da neko ovo zaista pročita i onda proćaska sa mnom u vezi ovog i sličnih problema. Baš sam preterao sa tekstom.
Linkova na jutjubu je malo, i prevoda nema, morate da se potrudite malo više.
Ne znam baš kako bih ovo mogao da prevedem na srpski, ali da se odmah zna da naslov predstavlja naziv jedne pesme, numere, kompozicije, ... Toliko od uvodnog pasusa.
Čak nije ni bitno da se trudite oko čitanja teksta, slobodno se spustite dole, na kraj, pratite jutjub link i poslušajte. Verujem da će većina vas prepoznati melodiju iako će po prvi put da "poveže dva i dva". Takvih slučajeva je podosta u našim životima. Ovo možda i ne zvuči razumno kako mi se učinilo u prvi mah. Razumećete!
Tonove ove zarazne melodije je napisao proslavljeni američki kompozitor Henri Mansini (Henry Mancini), i to specijalno za film "Hatari" (Hatari!, 1962.). Dakle, ko baš i ne zna, Mansini je poznatiji kao kompozitor filmske muzike. Zato ga i spominjem, ipak je ovo filmski blog. Kad već ispiram mozak samome sebi.
Rečenicu - dve o filmu. A onda poneku i o Mansiniju. Jer ovo nije tekst ni konkretno o filmu, niti konkretno o kompozitoru. O njemu možda i drugi put.
Film baš i nije toliko poznat, niti je vrhunac holivudske kinematografije, niti je kultni klasik. Samo je, eto tako, dobar film sa makar jednim poznatim glumcem i od strane dobrog reditelja. Džon Vejn (John Wayne) i Hauard Hoks (Howard Hawks). Verujem da znate ko je ko. Makar ste čuli za glumca.
Da nije bilo novogodišnjeg prikazivanja na jednoj našoj televiziji, ne verujem da bih u skorije vreme i pogledao ovo delo. Inače, film se više fokusira na likove nego na radnju. A šta oni tamo rade? Ništa specijalno, love životinje po afričkoj savani i onda ih prodaju zološkim vrtovima. Ima ih raznih nacionalnosti, ima i nekoliko devojaka, pa tu bude i romantična priča u pozadini. Simpatično, naročito za mene - ljubitelja klasične kinematografije.
Naslov i tema safarija će vam dati ideju da se tu negde pojavljuju i slonovi. Jedna od pomenutih devojaka u filmu odlučuje da se posebno brine o dva slončića, a zauzvrat joj oni uzvraćaju ljubav. Ništa lepše od ljubavi između čoveka i životinje. Tu makar nema laži.
I onda je naš kompozitor, za simpatične scene druženja devojke i slončića napisao posebnu temu. Čujemo je u scenama gde ih ona vodi na reku ili kad se jure po ulicama jednog afričkog grada (nisam siguran ni koja je zemlja ni koji grad u pitanju - možda negde u Keniji ili Tanzaniji).
Henrija Mansinija znamo kao autora široko poznate Pink Panter teme. Ko za nju nije čuo, verovatno je ili gluv ili zaista nije za ovaj svet. Ostale poznatije kompoziije su mu Moon River iz filma "Doručak kod Tifanija" i Peter Gunn tema iz istoimene serije. Nađite ih obe na internetu; i za njih ste sigurno čuli, ali ih se opet verovatno ne sećate.
Naš Mansini je tokom karijere dobijao dosta nagrada, što Oskara, što Gremija (Grammy Awards), a njegova zaostavština i uticaj žive i danas. Popularna pesmica o slončićima takođe živi u brojnim reklamama i raznim obradama.
Verujem da sam bio dovoljno zanimljiv i ne previše štur. Želja mi je da ne preteram sa detaljima i da ne bude baš dosadno. U svakom slučaju, kao što gore stoji, ako ste rešili da odmah pustite pesmicu, verovatno vam je zapala za oko ova rečenica.
Kad je budete poslušali, vratite se gore na tekst, nije nešto mada nije ni loš. Laku noć...
Postavlja se pitanje da li se misli na studio ili na čoveka? Kako god da se okrene, može da se svede na isto. Volt Dizni je bio (znamo već šta, pisano je) osnivač svog filmskog studija, koji se takođe zvao Dizni (The Walt Disney Company). Hajde da se malo lupaju gluposti.
Inače, planirao sam za ovaj članak malo vizuelniji stil, tako da će biti više slika a manje teksta. Nemojte zato da se čudite ako naiđete na jednu rečenicu u pasusu.
Kao na primer ovde.
Ili ovde, sa slikama između.
Kako Amerikanci vole da kažu: Quit fooling arround! Zašto će tekst biti vizuelan - zato što pišemo o crtaćima, a konkretnije, zanimaju nas japanske anime?!
Anime ili mange, zvuči i jeste skoro isto. Da pojasnimo ukratko, mange su japanski stripovi sa karakterističnom animacijom i kompleksnom istorijom i tradicijom. Anime bi na japanskom značilo - animacija. Dakle, tu smo negde. Kako vam volja.
Da se vratimo na simboliku pominjanja Diznijevog imena. Postoji u Japanu jedan studio, koji se zove Studio Ghibli, koji se danas žargonski naziva japanskim Diznijem, čiji je osnivač i vlasnik gospodin Hajao Mijazaki (Hayao Miyazaki), koga u žargonu nazivaju savremenim Voltom Diznijem.
Bajkovito kao i u svakom crtaću. Mijazaki je ne samo vlasnik, nego i scenarista, producent, reditelj i animator. Kao i Dizni. Neko bi možda rekao da je bolji. Oko toga nema rasprave.
Što se tiče stila i njihovih crtaća, može se reći da su dosledni u nekorišćenju kompjuterske animacije i da se crtaći ovde još uvek izrađuju na tradicionalan način. Što im ništa ne umanjuje na kvalitetu. Od najpopularnijih crtanih dugometražnih filmova u Japanu, Giblijevi crtaći su najpopularniji.
Ne znam da li ova poslednja rečenica baš i ima smisla, ali mislim da ste ukapirali?! I ne samo u Japanu, danas su njihovi filmovi popularni širom sveta, a treba im zahvaliti na popularizaciji klasičnih japanskih crteža i njihovom potpunom razumevanju.
Razlika je što kod njih nema negativaca i heroja u kategoričkom smislu. Svi su sa vrlinama i manama. Mir i ljubav su najbitnije teme. Ideje i motivi su prosto za ostavljanje bez daha, ponekad se zapitate dokle to ljudska mašta može da ode.
Trenutno (početak 2013.), broj njihovh crtaća je došao do cifre 17, iako je studio otvoren još davne 1985. godine. Kvalitet na uštrb kvantiteta. U njihove komercijalne i finansijske pretenzije ne treba sumnjati, daleko su od zapadnjačkih shvatanja. A opet uzimaju pare.
Na kraju, pomenuću samo najpoznatije naslove njihovih ostvarenja, a vi se potrudite za torente, jutjub i gugl: "Na krilima duha" (Spirited Away, Sen to chihiro no kamikakushi, 2001.), "Moj komšija Totoro" (My Neighbor Totoro, Tonari no Totoro, 1988.), "Princeza Mononoke" (Princess Mononoke, Mononoke-hime, 1997.), "Groblje svitaca" (Grave of the Fireflies, Hotaru no haka, 1988.), ...
I da se zna, postoje i drugi animatori u Japanu. Uživajte dok postojite...
Danas, na Dan državnosti Srbije, pokušaću da budem što mogu uzdržaniji. Ja kao manji Srbin od mnogih koji to izgovaraju naglas, busaju se u grudi a onda iza leđa teraju ovaj narod i ovu zemlju na put bez povratka, želim nešto da kažem. Ova zemlja ne zaslužuje da na njoj postoji ova država. Jadna, namučena i napaćena zemlja se još jednom pati sa svojim mučiteljima. Ovoga puta iznutra.
Blog koji sam napravio treba da govori o filmovima a ne o politici. Politiku više ne želim da pratim, ne znam ni da li sam kompetentan u opšte da pišem bilo šta o tome?! Istorije se sve više gnušam i sve joj manje verujem. Ovo je filmski blog. Pričaćemo o filmovima.
Pre nekog vremena sam napisao kako nema mnogo pravoslavnih, religioznih ili filmova sa Srpskom tematikom. Čini mi se da sam tad i pomenuo film "Marš na Drinu" iz 1964. godine. Reditelj je bio Žika Mitrović, sa plejadom naših poznatih glumaca. Srpska tematika snimana u vreme komunizma. Neću dalje o tome.
Ako ga do sad niste pogledali, a busate se u grudi, prestanite, pokrijte se ušima i bežite odavde. Pokušavam da kontrolišem svoje frustracije, ali mi teško ide. Svaki put kad čujem neke priče o Srbiji, patriotizmu i nacionalizmu meni pripadne muka. Da se razumemo, ja sam nacionalista. Samo, ne znam da li neko uopšte zna šta je to?!
Ne mogu da idem u širinu sa tekstom. Karađorđe je pre 209 godina uradio šta je morao. Mi smo uspeli da za 20 godina upropastimo sve ono što smo bili. Reč "seljak" se upotrebljava za sve živo samo ne za ono za šta je i namenjena. Pogledajte film, naćićete scenu u njemu koja vam govori nešto sasvim suprotno o seljaku.
Dok budete tražili tu, ja vam nudim jednu drugu, scenu od koje se uvek naježim a ponekad mi i krenu suze. Kako kažu klinke na fejsbuku: "ko razume, shvatiće". Sve ono što su naši preci sakupljali i stvarali, mi smo za 20 godina potrošili. Busajte se u grudi koliko vam volja.
Za mene je ovo naš najbolji film i film koji mi uvek izvuče emocije. Iako sam filmofil i volim filmove koji su često i skuplji, kvalitetniji, pametniji i dublji, ovaj film mogu da gledam svaki dan. A sad, poslušajte ili pogledajte scenu i postidite se... Srećan vam Dan državnosti gospodo.
Ovoga puta samo jedno kratko osvrtanje na neke zanimljivosti. Dok jedna naša televizija prikazuje film "Supermen" (Superman, 1978.) po ko zna koji put (iako se ne može upoređivati sa repriziranjem serija na RTS-u), setih se replike iz jednog takođe poznatog filma. A ne sećam se da sam često viđao Supermena na našim televizijama nekada davno.
Drugi film sa replikom, ah da. Drugi deo Kil Bila (Kill Bill Vol. 2, 2004.) Kventina Tarantina. Zna se da Tarantino voli da u svoje filmove ubacuje rasprave o popularnim fenomenima, savremenoj muzici i da voli da priča o filmovima, a sve uz jako puno dijaloga. Zašto sam hteo na brzinu da pojasnim razliku između heroja i superheroja?
Sećate se priče o Supermenu? Da li se neko prvi put zapitao i izneo taj problem baš u tom filmu, ili to stoji od ranije, ne znam?! Dakle? Koja je razlika između Supermena i ostalih junaka? Prosto. Supermen je po rođenu superheroj koji se prerušava u običnog čoveka, dok su svi ostali obični ljudi koji se prerušavaju u heroje.
Prema tome, postoji samo jedan superheroj! I još nešto mi je zazvučalo zanimljivo. Dva popularna heroja "Batman" i "Iron Man" su takođe neki junaci. Da se ne razumemo pogrešno, veliki sam fan Betmenove franšize, ali "što jes', jes'".
Jedine supermoći Brusa Vejna i Tonija Starka je ta što imaju pare. Ogromnu količinu novca. I to je to. Ako imaš pare, imaš i moć. Imaš i super moć. Da se ne bedačimo više nego što nam to savremeni svet pruža. Jedan običan siromašni herojčić sa druge planete je druga liga u odnosu na ovu dvojicu. Za utehu mu je da je jači.
Eto, morao sam ovo da iznesem i ispraznim se na neki način. Ko je ko u svetu superheroja? Možda je to bolji naslov! Nećemo da pričamo o kvalitetima filmova o herojima. O filmovima neki drugi put. Ako ga bude. To infinity... and beyond!
Od svih glumaca koji su kao vino, ili koji nikad ne stare, Max Von Sydow mi je u skorije vreme postao prva asocijacija na iste. Ovoga puta nema uvoda. Iako danas i nije najvremešnija osoba u svetu filma (prvi mi na pamet padne Kirk Daglas), svakako je glumac čiji se fizički izgled ne menja makar 40 godina, kako to u naslovu i stoji.
Rekao sam da neću da pazim na rečenice i da ću da pišem sebi za dušu. O tome se zapravo i radi. Nespretna digresija. Hajde probajte da zamislite našeg glumca Pavla Vujisića i neke najpoznatije njegove uloge. Setite se nekih manjih uloga. Setite se svih njegovih uloga. Nađite video zapis njegovih uloga na filmu. Da li je Pavle Vujisić nekad bio mlad?
Ista je priča i sa Nikolom Simićem. Da li su oni kasno sazreli kao glumci ili su im rani radovi potpuna nepoznanica, može se diskutovati?! Šta je to u čoveku što mu ne da da ostari ili što ga rano "konzervira"? Iskreno, nemam pojma. Biohemijski procesi u organizmu mi nisu potpuna nepoznanica, ali, hej, zar je bitno?!
Za švedskog glumca (von Sidova) sam prvi put čuo pre nekoliko godina, a pre 2-3 prvi put i pogledao neki njegov film. Juče sam ispratio još jedan, i zaista iskreno ostao zapanjen njegovim izgledom. Pomenuću i uporediću tri filma i ono što me oduševilo ili zbunilo.
U filmu "Isterivač Đavola" (The Exorcist, 1973.), on glumi sveštenika Merina, koji ima iskustva sa datom radnjom (egzorcizmom) i koji je očigledno star, slab i na samrti. Na kraju filma umire. Odneo ga đavo. Ne, ovo nije psovka. U filmu u epizodama "Dobre namere" (Den goda viljan, 1992.), koji nam priča priču o roditeljima poznatog reditelja Ingmara Bergmana, Sidov glumi Bergmanovog dedu (po majci) koji je opet ostareo, umoran i na samrti. To što ima ženu barem 25 godina mlađu ga ni malo ne podmlađuje.
Francuski film "Ronilačko odelo i leptir" (Le scaphandre et le papillon, 2007.) govori o istinitom događaju jednog novinara i fotografa koji je doživeo moždani udar i završio u komi sa sindromom zatvorenosti (nemogućnost pomeranja tela i govora, uz jedino treptaje levog oka). Sidov glumi njegovog oca, ostarelog, u godinama, nepokretnog, mada ne i na samrti u ovom slučaju.
Od čega je taj čovek sazdan, voleo bih da znam?! Ja mu se iskreno divim, što zbog glumačkog umeća, što zbog baratanja i maternjim švedskim, što francuskim i engleskim jezikom na vrlo zavodnom nivou. Za razliku od Nikole Simića, Maks von Sidov ima uloga u kojima je mladić. Vikipedija u pomoć. Ostavljam i slike za upoređivanje i u prilog ove priče. Laku noć.
Evo me, ja se vratio. Nije me dugo bilo, i ne želim više da smaram ili budem dosadan. Porazmislio sam malo o svemu, o ovom blogu, pisanju radi pisanja, i zaista me mrzi da budem dosledan. Mrzi me da pišem tekstove koje smatram dobrim, ali koji mi oduzimaju dosta energije.
Gledao sam jedan jako čudan film. I promenio koncepciju blogovanja. Biće kežual, kako kažu naše pametnice manekenke. Nema doslednosti, nema 1.000 reči. Inače, film je iz 1952. godine. Dobro, to je jače od mene. Boja na filmovima je odavno počela da mi smeta i dosađuje. O tome sam valjda i pisao.
Koliko je film bio čudan, ili ga ja nisam razumeo kako treba, ostaje pitanje?! A u čemu je problem? Prvo, to je ekranizacija jednog Šekspirovog dela (William Shakespeare, ako već ne znate kako se piše na engleskom). Radi se o Otelu. Reditelj, producent i glumac (kako je to kod njeg uvek i išlo) je bio Orson Vels (Orson Welles). Poteškoća oko pravljenja konkretnog ostvarenja je bilo raznih.
Film se zove "Tragedy of Othello: The Moor of Venice". Snimalo se u Veneciji, Maroku, i šta znam gde još; koštalo je para, a Vels ih nije baš imao uvek i do kraja. Glumio je po raznim filmovima da bi finansirao nastavak snimanja. Posle tri godine mučenja, i konačnog prikazivanja, u Kanu je dobio Zlatnu Palmu (Palme D'Or), dok ga u S.A.D u opšte nisu ni želeli. Danas postoji nekoliko verzija tog filma.
I gde sam se ja tu mučio? Pre svega, jedva sam uspeo da ga nađem. Preko torrenta se "skidao" tri dana. Prevod takođe nisam uspeo da nađem, ne postoji čak ni engleski. Neko će reći da nije teško da se pogleda film na engleskom jeziku bez prevoda. Normalan film i može. A ko će da gleda film sa engleskim jezikom XVI veka i Šekspirovskim rečnikom? Where art thou, i slično...
Drugo, zbog raznih mešetarenja, prerada i obrada, danas se i ne zna koja je verzija filma tačna. Jedno je vizija reditelja, druga je producentske kuće, treća je vizija Velsove ćerke koja je htela da restaurira film, pa da uzme neke pare sa novim projekcijama, ... I sad, ko zna odakle je ova verzija koju sam ja pogledao?! Ne tražim ogovor. Film je nahsinhronizovan, i to uglavnom bez iole normalne simulacije pokreta usana i govora.
Hm, to je to u stvari, koliko se sećam. Da se razumemo, Velsova ingenijalnost je svakako uočljiva u ovom filmu. Ko prepoznaje njegove kadrove i rezove, naćiće ih i ovde vrlo lako. A da ne prepričavam radnju, Otela nisam čitao, i bojim se da ne izlupetam nešto javno, jer ko zna šta sam to i pogledao?!
Obrni - okreni, drago mi je da sam se vratio, a da li će me opet biti svakog dana, ne znam ni to?! Kako mi dune. Ja se opet raspisah, ne vredi. Inače, ne bih da odustanem od "kačenja" slika i video klipova. Jedan smajlić da razbije monotoniju - :) - ako ga operater prihvati... Pozdravljam vas
Posle pozdrava da konstatujem da sam glup, jer jutjub nikad ne uzimam o obzir pri gledanju filmova, a ljudi su lepo postavili ceo film. Ah...
.jpg "undefined")
