Dobro vreme da se napravi pauza, osvrne i rekapitulira. Svakako znam da će retko ko i da pročita bilo koji moj članak, tako da je moje pisanje o pisanju zaista suvišno. Dobro, opet se glupiram. Moji cenjeni pratioci, izvinjavam se. Razmišljao sam da li da bude "već 50." ili "tek 50.", ali mi se čini da je to već otrcano. Kao: "tek sam došao do 50.tog teksta jer planiram da idem do 1.000".
 
   Yeah, wright, like that's gonna happen'. Mojoj paranoji nema kraja jer neprestano razmišljam da li se zna šta to nosi dan a šta noć. Vidim da se na sajtu pojavljuje sve veći broj uplašenih, paranoičnih i upozoravajućih tekstova. Ispada da sam ja sa svojim tekstovima o filmovima autsajder. Pričao sam na početku blogerske karijere da o politici ne želim da raspravljam. Neko je napisao da "pametni ljudi više ne veruju ni u šta", a pošto ja više ne verujem, neka onda ispadne da sam pametan. Blago meni sa mnom.
 
 
   Kao što rekoh, napravio sam neku vrstu eskapističkog bloga, neku vrstu bežanja u drugi svet. Filmovi su svakako drugi svet, ono što vidimo na ekranima, ono što se u realnom svetu ne dešava. "Da, to može samo na filmu". A crtaći su eskapistička verzija eskapističke verzije. Dakle, bežanje od bežanja od realnosti. Možda ih zato i volim toliko. Koliko god da dobijam želju da opsujem i opljujem po svemu živom što me trenutno muči, ja sam odlučio da to izbegavam u najširem mogućem luku. 
 
   Nisu meni strane ni politika, ni geografija, istorija, priroda i društvo u celosti, ali mi je svega više preko glave. Utehu sam našao u filmovima. U toj ljubavi živim već tri godine. Želim da postanem reditelj, iako znam da nema vajde ni od moje želje ni od te profesije. Makar da mogu da priuštim sebi neku kameru. No, videćemo. Sve ono što sam saznavao o filmovima, a da mi se učinilo zanimljivim ja sam bacao na ovaj blog. Materijala ima koliko god hoćete, samo je sve na mojoj volji za pisanjem.
 
   Započeo sam tiho, onda se razgoropadio, i u jednom trenutku pisao brzinom od jednog teksta po danu, što me je jako iscrplo. A čini mi se da je iscrplo i moje tekstove. Uvek pokušavam da dodam deo svog šarma svakoj temi, nadam se da mi makar to ne ide loše. Na žalost, moram da priznam malo toga kvalitetnog čitam (ako ne računam gradivo za ispite), i imam problem nedostatka fonda reči. To se u svakom tekstu jako oseća. Okrećem nekoliko bitnih reči stalno u krug. Neka sam barem svestan toga.
 
 
   Pošto taj problem ne mogu da iskorenim tako lako a da ne činim ništa povodom toga, trudim se da mi tekstovi makar budu uredni. Ne volim gramatičke i punkcijske greške. Stalno proveravam i tačnost podataka, a sve u želji da prenesem nešto što sam čuo; da vama priuštim kvalitetnu priču i da zadovoljim svoju sujetu i svoje želje. Za sad to gura kako treba, iako sam do ovog 50.tog teksta trebao da stignem još pre desetak dana. Nikad nije kasno i svaki put je kasno. Karijera je predamnom, zato se ne opterećujem previše.
 
    Mislim da je bilo dosta ovog davljenja ni oko čega: slavljeničke svećice su oduvane, i mogu da se vratim punom parom u pogon. Biće, kao i do sad, raznih tema, a naravno sve u službi filma. I u njegovu slavu. Da se ne ponavljam u svakom tekstu, dovoljno je jednom u njih 50 - film je umetnost, nemojte to nikad da smetnete s uma. Manite se blokbastera, nije to prava stvar. Napraviću poređenje: "da li mislite da se isti kvalitet (bilo čega) može naći u romanima Fjodora Dostojevskog i Jelene Bačić - Alimpić, iako su po definiciji oboje pisci" !!?? Mislim da se razumemo. A, ako neko voli njene romane, s druge strane, neka se na mene slobodno naljuti, ja nemam nameru da se izvinjavam zbog nečijeg nedostatka ukusa.
 
   Srećno mi blogovanje. Postajem oštriji s vremenom, nadam se da neću navući gnev nesrećnih ljudi kojih je sve više u ovoj zemlji. Na planeti Zemlji. Godbye.