Da li vam ovo zvuči poznato, i gde ste ga eventualno zapazili? Rešenje i nije mnogo teško i ne postoji samo jedno. Rešenje je simbol jednog vremena, a nama može da predstavlja povratak u detinjstvo. Najčešće smo ovo viđali na početku ili na kraju nekog crtanog filma. A crtani filmovi ne bi bili zanimljivi kad bi bili crno - beli. Deci sigurno ne. Onda da se vratimo na početak cele priče. U detinjstvo? Biće ovo i vizuelni tekst i možda malo poduži, biće i podataka, a pričaćemo o pojavi kolora na filmu. Pričaćemo o bojama, ali ne onim LSD. 
 
 
   Kad bi vas neko upitao: "Šta je starije - šibica ili upaljač"; pretpostavljam da biste bili stopostotno uvereni u tačnost vašeg rešenja. Jer, ako nikako drugačije, makar deluje logično. A znate li možda da li su stariji zvučni filmovi ili filmovi u koloru? Ovde se ipak morate malo poslužiti istorijom i doći do logičnijeg rešenja. Međutim, istina i činjenice su malo drugačije. Naime, upaljač je otkriven nekih desetak godina pre šibice, dok se boja na filmu pojavila znatno pre zvuka, iako su zvučni filmovi postali popularni pre filmova u koloru. Kolor ili boja?
 
 
   Da li ja slučajno ili namerno pravim grešku, da li uopšte pravim grešku, da li sam neobavešten, i u čemu je problem? Možda ste primetili da u svakom svom tekstu za "film u boji" koristim izraz "film u koloru". Ovo nema nikakve veze sa zaostavštinom srpskog jezika ili sa mojim nepoštovanjem i korišćenjem pozajmljenica. Pogledao sam, pročitao i proverio: stručnije i pravilnije je reći "film u koloru", i nema nikakvih problema sa srpskim jezikom. Moglo bi se reći "polihromatski filmovi zasnovani na trokolornom procesu imbibicije boje na filmsku traku", ali to bi bilo malo nezgrapno za korišćenje, zar ne? Dakle, i tu smo dilemu razrešili - boje su u slikarstvu, na filmu je kolor. Kao što imamo i kolor štampače (pa čak i kolor printere), a ne štampače u boji. Jer nisu oni u boji, već štampaju u boji. Think About It.
 
 
    Ne moramo puno da se "bacamo" stručnim terminima da ne bi došlo da zamora i materijala i publike. Vratimo se na početak. Pošto se filmovi mogu pravilnije nazvati pokretnim slikama (Motion Pictures), problem kolor fotografije se pojavio simultano sa pojavom crno - bele fotografije (sredinom XIX veka). A filmovi su se pojavili krajem XIX veka, kao što i znamo. Dakle, boju na filmu imamo pre zvuka, iako su se i zvučni i kolor filmovi proslavili gotovo u isto vreme (krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka). Znamo tačno kad se pojavio prvi zvučni film ("Džez pevač" - The Jazz Singer, 1927.), ali oko prvog filma u koloru postoji nesporazum. Najraniji proces dodavanja boje na filmsku traku je bilo ručno viražiranje. Toliko je prosto da se odmah može pretpostaviti o čemu se radi: neke tamo osobe (uglavnom žene) su ručno bojile svaku sličicu trake. Pošto su filmovi trajali kratko u to vreme (do 15 minuta), ovo je finansijski moglo da se podnese.
 
 
   Druga tehnika koja se koristila da bi se filmu dodalo na umetničkoj vrednosti je bilo tonovanje. Tonovanje i viražiranje su dve posebne tehnike, mada su se koristile u isto vreme, a ponekad i zajedno. Tonovanje već ne umem stručno da objasnim, ali mogu da pojednostavim: to vam je ono kad je film ili fotografija obojena nekom nijasnom radi dobijanja izražajnijih efekata (najpoznatija je sepija - sepia). Sepija se zadržala čak i do današnjih dana, uglavnom na fotografijama. Nešto potpuno drugačije, a zasnovano je na principima dodavanja i oduzimanja boja (ne razumem baš do kraja), se takođe pojavilo u ranim godinama filma, a nazvano je Kinemacolor. Najbitnije je znati da je proces dvokoloran, što znači da se korišćenjem dve osnovne boje mogu dobiti nijanse ostalih (dodavanjem i oduzimanjem). Znamo da postoje tri osnovne boje: zelena, crvena i plava (u slikartsvu je možda žuta umesto zelene, ali je na filmu ovako - i ja sam malo zbunjen). Najveći problem je pravila plava boja, koja nije mogla da se dobije.
 
 
 
   Ovde dolazimo do onog što je u naslovu i naznačeno. Od svih ostalih sistema koji su se pojavili, nijedan nije imao takav uticaj na film kao što je to bio Technicolor. Technicolor je u stvari firma, koja je stvorena 1915. godine, a osnovali su je dva studenta poznatog Tehnološkog univerziteta u Masačusetsu (MIT), odakle i ono Tech u imenu. Pošto je sve to ipak inžinjerski posao, nema svrhe objašnjavati ga ovde - treba znati da je proces aditivan (opet neko dodavanje) i dvobojan. Makar je bio u nastajanju. Pošto je bio inovativan, jeftiniji i ekonomičniji od svih ostalih, među holivudskim producentima je nastala velika pomama za snimanjem "novih" filmova. Oduševljeni su bili i gledaoci. Krajem dvadesetih godina, Technicolor je uveo poboljšanu verziju koja je koristila proces imbibicije za dodavanje boje (eh, i ja sam neki budući inžinjer). Znamo već da se u ovo vreme simultano pojavio i zvučni film. Razlog zbog kojeg je Technicolor "počistio" svoju konkurenciju je bio taj zbog toga što njihovi procesi nisu ugrožavali zapis zvuka na filmsku traku (što je bio problem kod viražiranja npr.).
 
 
 
   Još jedan razlog velikog buma novih zvučno - kolornih filmova je bio i taj što su prvi zvučni filmovi uglavnom bili mjuzikli, kojima je boja tako nužno bila potrebna. Znamo, tamo je sve šareno. Dakle, oni su postali monopolisti (Technicolor). Onda su 1932. usavršili novi trohromatski sistem, čime su dodatno učvrstili svoju poziciju, koju neće gubiti tokom narednih dvadeset godina. Iako je bio tehnički najsavršeniji sistem tog vremena, trohromatski Technicolor je imao svoje mane. Kamere su bile ogromne i preskupe, komplikovane za snimanje na lokaciji, zahtevale su veliku količinu svetlosti, i tražile su iskusne tehničare za operiranje na njima. Ko god da je hteo da snima kolor filmove morao je da angažuje Technicolor. Kajmak za ubiranje je bio nikad veći. 
 
 
 
   Onda je došla depresija, pad posećenosti filmskih projekcija, uvukla se sumnja u kolor filmove, a ni Technicolor nije želeo baš da snima filmove u svojoj produkciji. Najpoznatije partnerstvo je napravljeno sa tada malom kompanijom Volta Diznija (Walt Disney). Možemo konačno i da pomenemo neki naslov. Zvanično prvi film u novoj trokolornoj tehici je bio Diznijev kratak crtać iz kolekcije Silly Simphony, "Cveće i drveće" (Flowers and Trees, 1932.). Pošto je pokupio neke nagrade i bio zapažen, Dizni je potpisao ugovor sa Technicolorom na duže vreme, što će se kasnije ispostaviti kao veoma uspešna saradnja. E, na njihovim crtaćima smo skoro uvek mogli da pročitamo ono Color by Technicolor. 
 
 
    Prvi film žive akcije u trohromatskom tehnikoloru je bio La Cucaracha, iz 1934., koji je u stvari bio kratak eksperiment, priča o dvoje plesača. Oduševio je Akademiju, dobio nekog Oskara i podstakao industriju filmova na ponovno oživljavanje boje na filmovima. Prvi dugometražni film u potpunosti u koloru je bio "Beki Šarp" (Becky Sharp, 1935.) Rubena Mamulijana (Ruben Mamoulian). Od tada kreće stidljivo vraćanje i novo otkrivanje kolora na filmovima, iako će njegova kulminacija doći tek pedesetih godina XX veka. Od kraja šesdesetih godina, pa na ovamo, više nemamo crno - bele filmove kao glavne produkcijske proizvode, osim nekih namernih i umetničkih pokušaja velikih reditelja (pada mi na pamet "Razjareni bik", Raging Bull, iz 1980. Martina Skorcezea).
 
 
   Dakle, tridesetih godina XX veka, kolor filmovi kreću u osvajanje sveta. Polako, ali sigurno. Naravno, uz konstantno usavršavanje tehnologije, tehnike i procesa. Najpoznatiji filmovi iz tog perioda su bili "Avanture Robina Huda" (The Adventures of Robin Hood, 1938.) Majkla Kertisa (reditelja poznatije "Kazablanke"), "Čarobnjak iz Oza" (The Wizard of Oz, 1939.) Viktora Fleminga, i svakako "Prohujalo sa vihorom" (Gone With the Wind, 1939.), grandiozni film studija MGM i Dejvida Selznika (David O. Selznick). Možete i da naslutite koliko su ovi filmovi uticali na učvršćivanje kulta nove tehnologije. Da se vratimo dva pasusa iznad: Volt Dizni je možda i najvažniji čovek u potpunoj afirmaciji kolor filmova. Prvi dugometražni animirani film u istoriji je urađen ceo u koloru, a mi znamo i njegovo ime "Snežana i sedam patuljaka" (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.). Posle nam dolaze i "Pinokio" (Pinocchio, 1940.), eksperimentalni dugometražni crtać "Fantazija" (Fantasia, 1940.), i naravno "Bambi", (Bambi, 1942.). Ne vredi ići dalje sa nabrajenjem, biće previše i za ovako već prenatrpani tekst...
 
 
 
   Od reditelja koji su u svojim radovima počeli intenzivno da snimaju u koloru, treba istaći pre svih Alfreda Hičkoka (Alfed Hitchcock), sa mnogobrojnim popularnim ostvarenjima. Prvi u koloru mu je bio "Konopac" (Rope, 1948.). Dalje već znate - istorija. Kao što sam i napisao, vladavina Technicolora je trajala do sredine pedesetih godina, a njihov pad se desio baš u vreme standardizovanja kolor filmova. Šta se desilo? Pa pojavile su se druge kompanije. Najpoznatija od njih je bila Eastman Kodak, dok je Kodak i danas najrasprostranjeniji u filmskoj industriji. Došle su nove firme, pojavile su se nove kamere, novi procesi, novi formati, pa i novi reditelji i na kraju novi film. Poslednji veliki produkcijski film snimljen u tehnikoloru je bio "Kum II" (The Godfather, Part II, 1974.) Frensisa Forda Kopole. Technicolor odlazi u anonimu, pa iako postoji i danas, nije to više to. Nama ipak ostaje ono - Color by Technicolor, nama ostaju filmovi. Istorija pripada njima.
 
 
 
   Definitivno poslednji pasus! Moja je ideja bila pisanje jednog megalomanskog članka. Videću da li sam uspeo da se izborim na pravi način sa njim. Dakle, pričali smo o bojama, pričali smo o kolor filmovima, pričali smo o firmi Technicolor. Nadam se da vam je mnogo toga jasnije posle ovoga, pod uslovom da ste nešto i hteli da saznate. Ja želim da svako izađe sa jednim osmehom na licu i novim saznanjima. Gledajte filmove. Gledajte crtaće. Možda će vam neki od ovih naslova protresti emocije na pravi način. Do sledeće prilike...
 
   Color by Technicolor