Film na dan

Dobro je da sam ih se setio.

   Kako je reorganizovan ovaj blog, to mi nije padalo na pamet. Praznično raspoloženje mi je ipak pomoglo da se setim.  Dve rečenice su dovoljne za dobar uvod. Možda dve dobre. Kao da mi je nešto zapelo. Možda baš praznično raspoloženje? Veselo, veselo! O čemu ćemo danas da pričamo: filmovi, scene, likovi, muzika? Ne, ne... 

   Pretpostavljao sam da mi đavo neće dati mira (po ko zna koji put već), pa sam i napomenuo da se konstrukcija tekstova neće dugo održati istom. Dobro je da sam ispravljajući sebe, drugi put napravio pravilnu raspodelu. Ostalo je samo da dodam ono što je falilo. U sred ovih praznika, ponestalo mi je mesta za priču o crtaćima. Ili ih zovite kako poželite. A pasusi nastavljaju trend skraćivanja.

   Trebalo je onda ovu poslednju rečenicu da prebacim u ovaj. Počevši od ovog teksta, pa na dalje, imaćemo novu kategoriju i novu grupu tekstova. Znamo svi šta nam je bilo najslađe da gledamo dok smo bili deca. U vezi crtaća odmah mogu da se postave dva suštinska pitanja. Da li smo još uvek deca? Da li su crtaći za decu? Problem je što se ova dva naizgled ista pitanja potpuno isključuju. Šta smo to onda mi? I da li su deca neozbiljna?

   Da se odmah očistimo od svih onih koji misle da su crtaći neozbiljni. "Crtaći su samo za decu" i ostale izjave kod mene ne prolaze. Mogu da dodam da retko koji film u poslednje dve godine može da bude smisleniji od iole ozbiljnijeg crtaća. Kad budemo raskrstili sa tim, možemo da krenemo dalje. Na početku smo napravili podelu na narativne i nenarativne filmove. U ove druge spadaju dokumentarni, alternativni, umetnički, apstraktni, kratkometražni, možda televizijski i na kraju animirani.

   Porasli smo, pa nam više nisu crtani, nego su animirani. Ko god želi da raste. Rasprava ide u ovom pravcu. Pođite za mnom! Već je pomenuto nekoliko ličnosti i konkretno animiranih filmova, pa se može stvoriti neka vrsta zabune. Iako nje nema. Vrlo prosto. Animirani filmovi su po jednoj podeli nenarativni, a po drugoj ovo drugo. Odnosno ono prvo. Imaju narativni tok. Osim onih koji ih nemaju. I onih koji su kratki, koji ih takođe imaju ali su kratki. Čekaj, čekaj, polako. Ide li ovo negde?

   Malo sam odleteo, malo sam vas zbunio. Ali vi ste pametni, znate na šta mislim. Ovo radim da sebi ne bih pravio probleme. Dakle, odlučio sam da sve buduće tekstove koji će govoriti o svim ličnostima, dešavanjima i ostalim stvarima iz sveta animiranog filma prebacim ovde. I kratkometražne, i klasično - animirane, i digitalne i kadar - po - kadar (stop motion). Polako sa tim podelama. Nije problem, objasniću pasus niže.

    Kako dolazim do kraja, osećam kako imam jedan jadan tekst. Nema opravdanja iako nisam imao inspiraciju. Ne zbog teme, da se razumemo. Crtani filmovi su se pojavili nedugo posle pojave prvih igranih filmova, a možda i simultano, što će reći na početku XX veka. Kao i tadašnji igrani, i ovi su bili kratki i u svojoj ranoj mladosti nisu zavređivali mnogo pažnje. Naravno, svi su bili ručno crtani (valjda znamo kako to ide: 24 sličice su jedna sekunda, pa puta 60 za jedan minut, i tako dalje). Razvojem kinematografskih tehinka polako su rasli i naši crtaći. Revoluciju je napravio znamo već ko, pisali smo o njemu. Naravno, nije to sve išlo baš lako, bilo je potrebno dvadesetak godina Diznijevog rada do onoga što će promeniti animirane filmove u celosti.

    Ružno je naravno da se priča samo o Voltu Dizniju kao revolucionaru animiranog i filma uopšte, ali s druge strane, on i zaslužuje da bude na prvom mestu. Posle "Snežane i sedam patuljaka" (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.), sve je bilo drugačije. I producenti i reditelji i gledaci su na animirane filmove posle nje gledali drugim očima. Animirani filmovi su podjednako dobro mogli da ispričaju priču kao i igrani. A to rade i dan danas. Mnogi čak i bolje. Tehnika je stalno napredovala, pa smo dobijali sve ono što sam gore naveo. Prvo se razvijala tehnika ručnog crtanja, do sredine osamdesetih godina kad je počelo da se eksperimentiše sa digitalnom animacijom. Korak po korak i digitalni crtaći su potpuno zamenili one klasične. Naravno, ima izuzetaka, pričaćemo i o njima. Tehnika kadar - po - kadar predstavlja nešto zasebno, ali se i ona svrstava u animaciju.

   O svim ostalim tehnikama, stilovima i pratećim stvarima drugom prilikom. Ovim smo otvorili jedno novo poglavlje, sve o crtaćima ostaje ovde. I svi kratkometražni crtaći vredni pomena će takođe biti obrađeni; popularne crtane serije, likovi, muzika, sve što ima smisla. Tako. Na kraju sam uspeo malo da se popravim. Nadam se da je sve u redu? I nemojte nikad da odrastete, makar nemojte da lažete sebe kako ne volite crtane filmove. Odnosno, nemojte da lupate gluposti govoreći kako su oni samo za decu. Čak mislim da je istina na drugoj strani. That's All Folks.

Tralala u podnaslovu.

    Teška vremena zahtevaju ulaganje velikog napora, a osmišljavanje dobrih uvodnih rečenica iz dana u dana me iscrpljuje do mere da više ne znam čemu postojanje istih. No, dok tražim razloge svog postojanja, s vremena na vreme se bacim na pisanje. Dakle, postojim svaki dan. Voljeni, okupismo se ovde da spojimo melodiju jedne pesmice, scenu jednog zanimljivog filma, muziku, rečenice, ... Već imamo poligaman brak. Ne mora se sve odmah otkriti, ali možete da znate da smo i dalje u prazničnom raspoloženju, a iako se film ne može nazvati prazničnim, pesmica svakako jeste.

   Iskreno, mislim da ćete ovde po prvi put i čuti za nju. Zato joj je i mesto tamo gde joj nije. Sad polako probajte da zamislite neku prazničnu melodiju sa toplim prazničnim rečima, dečjim horom u pozadini, glasom jedne fine tete (ah, znamo mi muškarci kako da zamišljamo fine tete) i ubacite je u neki akcioni film. Ne mora to ni da bude toliko drastično, kad već pišem o tome, mogu i da se setim nekih scena. S druge strane, to se u tim slučajevima smatra presedanom. O današnjim filmovima neću da trošim reči. Neću ni o muzici u njima.

   Naravno, ni poimanje akcionih filmova više nije isto. U suštini sve što prati savremene trendove, jednog dana bude ismejano i zaboravljeno. Da li je vreme da pričamo o akcionim filmovima? Zar nije ovo blog posvećen nekim drugim stvarima? Da i ne. Nemamo predrasuda, a i ja sam veliki ljubitelj Džejmsa Bonda, simbola akcionih filmova, iako se ovde baš i ne govori o njemu. Zato što nema ono u zagradi? E, pa, zapravo se ovde i govori o jednom Bondovom filmu (James Bond na engleskom, iako smatram da svi znate kako se piše, ali 'ajde da ostanem dosledan). Mora li? A šta bismo onda radili sa pesmicom kad ne bismo imali film?

   Praznici nam stižu a sezona Bonda se završila. Mi ostajemo u prazničnom duhu i zadržavamo se na jednom detalju. Posle ere Šona Konerija (Sean Connery) kao Bonda (1962. - 1967.), ostalo je upražnjeno mesto koje je ubrzo popunio australijski maneken Džordž Lejzenbi (George Lazenby). Neću da vas smaram sa detaljima, iako ih o Bondu znam podosta, pretpostavljam da ih vi baš i ne volite. Nije se ni Lejzenbi dugo zadržao, ostao je samo na jednom pojavljivanju. Mnogo je zanimljivih stvari vezanih za film "U službi njenog veličanstva" (On Her Majesty's Secret Service, 1969.). Mene je za početak zbunjivao sam naslov filma, mislio sam da je previše očigledan, međutim, i knjiga Jana Fleminga (Ian Fleming - Bondov "tvorac") se zvala isto.

    Osim novog glumca i čudnog naslova, producenti su se odlučili za još neke radikalne poteze. Reditelj ovog filma je bio Piter Hant (Peter R. Hunt), dotadašnji pomoćnik pri režiranju ranijih delova u serijalu, kome će ovo takođe ostati jedina Bondova ekranizacija. U zajedničkom dogovoru producenata i reditelja, odlučeno je da se ne preteruje sa korišćenjem svih onih spravica i da se akrobacije svedu na minimalnu i realističnu meru. Radnja filma npr. najautentičnije od svih filmova o Bondu prati sadržaj Flemingove knjige. Glavna ženska uloga je poverena tadašnjoj osvetnici (britanska serija - The Avengers - jako popularna šesdesetih) Dajani Rig (Diana Rigg). Njen lik Grofice Tereze - Trejsi (Tracey) mnogi danas prihvataju kao najbolju od svih Bondovih devojaka u serijalu. 

   Imamo nešto što se baš i ne uklapa u standardne Bondove filmove. Naravno, ne možemo da budemo zavarani, scena klasičnih Bondovskih zapleta ima tokom celog filma, protagonisti i antagonisti su isti (M, Q - Blofeld), pije se votka martini, ... Veći deo radnje se odvija u jednom planinskom mestu u Švajcarskoj. Iako ima zime, snega i skijanja, nije precizirano da li je vreme Božićnih praznika. U svakom slučaju, može da se podvede pod prazničnim filmom, barem po tim parametrima. U ono vreme film se baš i nije proslavio, svima je bilo žao Konerijevog odlaska, a na pridošlicu Lejzenbija nisu gledali sa oduševljenjem. Tako je dobio pomešane kritike, a nije se proslavio ni na blagajnama, pa su se producenti posle njega ponovo vratili na oprobane recepte. Danas, ovaj film dobija sve više na popularnosti i smatra se jednim od najboljih u serijalu (iako je Lejzenbijeva gluma i dalje ocenjena kao ne baš zadovoljavajuća).

    Muziku za film je napisao oskarovac Džon Beri (John Barry). Sa Berijevim izborom se nije eksperimentisalo, on je ipak napisao muziku za najviše delova (tačnije 14), iako nije kumovao glavnoj Bondovoj temi. Sam Beri je ipak odlučio da se za ovaj film malo poigra sa muzikom. Po prvi put se za jedan film koriste analogni sintisajzeri (Moog synthesizer), a pesma za uvodnu špicu ostaje bez teksta. Znamo da su sintisajzeri kasnije ušli u najširu upotrebu, što za filmove, što od strane poznatih bendova i muzičara. Beri je ipak bio pionir. Ne moram da naglasim da se i ovaj muzički zapis smatra najboljim u serijalu o Džemsu Bondu. Dakle, ima li neke zabune u vezi izbora filma?

   Dolazimo do onog najbitnijeg za naš tekst - do pesmice. Glavna muzička tema ovog filma je pesma "We Have All the Time in the World" koju peva Luj Armrstrong. To mu je inače bila poslednja jer je već tada bio jako bolestan. Međutim, nas zanima neka druga. U jednoj sceni jurnjave, gde Bond beži od Blofelodvih "jurišnika", dok je gradić u kome ga traže osvetljen brojnim prazničnim sijalicama, kamere nas vode do klizališta. Naizgled nevino okruženje: deca se klizaju, ljudi vesele, a naš junak sklupčan, drhtav i smrznut se krije u masi posmatrača. U pozadini, deca pevuše neku zaraznu melodiju, Do you Know How Christmas Trees Are Grown, tralala. Onda se odjednom pojavljuje njegova ljubav, koja ga odvodi, sakriva i na kraju spašava. Zvuči čudno, sarkastično i nerealno, ali je zapravo tako. Sve u ovom filmu je drugačije, počevši od samog Bonda koji po prvi put deluje ranjivo i zaljubljeno.

   Naravno, stihovi pesmice koju pevuše dečica u pozadini ove scene su i stihovi naše pesme gde joj mesto nije. Ovu pesmu izvodi neka Nina, za koju nigde drugde nisam ni čuo (možda zato što i nije poznata široj javnosti). Da bi sve bilo drugačije, naš Džejms se u ovom filmu i ženi. Poslednja scena filma je takođe srceparajuća - njegova supruga je morala da bude ubijena. Otkrih ja vama i previše, i zato ovde stajem. Možda budemo pričali još koji put o Bondu i njegovim filmovima, a što se naše pesmice tiče, nadam se da će vam biti simpatična makar upola onoliko koliko je i meni. Zato morate da poslušate ovaj link koji vam budem ostavio. Pa ne radim ja to za džabe. My Name is...

Hohoho po drugi put.

   Ne, ovo nije repriza ili nastavak teksta od pre dva dana. Kao što vidite, već se razlikuju, čak nisu ni u istoj kategoriji. Inače sam planirao da napravim neki kraći serijal, neku manju grupu tekstova posvećenu praznicima: juče se pričalo o jednom liku i donosile se važne odluke za Novu godinu. Ili je malo n? Sve dok traje veselo raspoloženje (ne računam sve one dobre ljude koji moraju da rade), biće i veselih tekstova. Da ne upotrebim zaboravljenu reč za veselo - gay. Zaboravićemo zaboravljeno.

    Da je klima ostala normalna, i da ljudi nisu umešali svoje prste u nešto gde im nije mesto, mi bismo za ovaj doček imali sneg. Pravi pravcati sneg, sneška belića, sanke i grudvali bismo se. Ovako ćemo morati da ga gledamo samo preko malih ekrana. Ili da ga čitamo u novinama. Imam poteškoća sa pisanjem, očigledno sam potišten nedostatkom snega, zato moram da gledam tv i program koji mi oni serviraju. Na veliku sreću, neko je izmislio internet, a sve nas oslobodio oštrih kandži televizije (pošto nema snega, nema ni razloga da izlazimo napolje; a da ima snega, bilo bi nam hladno za izlaženje - zato nam ostaju ekrani).

   Dok uspete da nađete sve argumente i duboko me zakopate zajedno sa mojom tvrdnjom o neizlaženju, ja se već odmakoh za čitavu rečenicu. Ovde mi ne možete ništa. I neću da budem tvrdoglav, samo sam se šalio. Mada, kad ste već ovde i čitate ove redove, verovatno ste zdrav život ostavili iza sebe. Eto, još jedna provokacija. Nastavljamo. Pošto televizija više ne mora da bira umesto nas, mi smo postali dovoljno zreli da znamo šta je to za nas i dobro. Osvrt je samo na filmskom programu, na šta ste drugo mislili?! Nikako ne mogu da se izborim sa rečenicama koje počinju na o. Još malo, pa cela azbuka.

   Ovde smo. Evo ga opet! O, Bože. Uozbiljiću se. Pričamo o praznicima i prazničnim filmovima, pričamo o porodici i toplom domu u zimske dane. Kad mu vreme nije. Nama je lako, imamo internet, i dok su pirati na vlasti (neka tako i ostane) ne moramo da se brinemo za kvalitet filmskog tv programa u ove hladne dane ispunjene porodičnom toplinom u zagrejanim kućnim sobama pored malih ekrana... Trgni se, čoveče! Koliko je loš kvalitet programa posledica nedostatka para a koliko samo nečije lenjosti i pomanjkanja želje da nešto učinii boljim, nećemo saznati. Imamo sebe, a sebe ima filmove. Pa ih gledamo zajedno.

    Kad malo bolje razmislim, ovo možda čitaju i deca, a ja se gubim kao da sam na drogama. Laku noć, deco. Šta neki film čini porodičnim i prazničnim? Sneg? Prošli tekst je napomenuo da postoji razlika u proslavi Božića (a i Božićnih i Novogodišnjih praznika uopšte) između pravoslavaca i katolika. Razlozi za razdvajanje su tema za neke druge priče. Naša tema su filmovi, a pošto je tržište filmova zatrpano pre svega holivudskim, onda je i najveći broj prazničnih filmova ispunjen katoličkom tradicijom, a mi se tu malo razumemo. Još veće čuđenje kod mene izaziva činjenica da isti taj Holivud drže Jevreji, a oni veze nemaju sa Božićem. Mada, njihova se vera zna.

   Izneh toliko uvreda u ovom tekstu, da se pitam da li će uopšte biti objavljen. Naravno, svako žito ima svoj kukolj i svi su ljudi jednaki. Osim onih koji su jednakiji. Porodični filmovi bi mogli da predstavljaju grupu za sebe i kao takvi se podvedu pod poseban žanr. Međutim, da ja vas pitam, da li je neko gledao porodične filmove osim u vreme praznika, naročito ovih sada? Ne morate da lažete. Ne, i ako da, vrlo retko. Tanka linija razdvajanja porodičnih od prazničnih filmova je postala još tanja. Romantične komedije takođe ostavljamo za neku drugu priliku, nije ni njima ovde mesto. Takođe se i distributeri trude da ovakve filmove uvek nekako sačuvaju za kraj godine. Televizije to rade sa starijim klasicima, a reprize u martu ili avgustu retko ko da pogleda. 

   Taman kad sam shvatio da u naslovu ne stoje i novogodišnji filmovi kao takvi, mozak me je usmerio na drugu misao: pa i nema novogodišnjih filmova! U stvari, možemo samo da cepidlačimo. Još jednom podsećamo da je kod nas problem što nam prvo dolazi Nova godina pa tek onda Božić. Pa tek onda Nova godina. Pa onda Božić. A ne, ne. Ima li toplijeg prizora na filmu od onog gde je neki mali grad prekriven snegom, sijalice upaljene, a svi veseli u iščekivanju Deda Mraza. Ako on uopšte i postoji. Ma to je samo na filmu. I sad si kao pametan?! Mogao bih i da navedem neke primere. Razlog postojanja nogodišnjih filmova bi postojao u serijalu "Sam u kući" (Home Alone). Znamo svi priču o dečaku koji biva zaboravljen dok mu porodica "mirno" dočekuje Novu godinu. Ja za drugi film ne znam. Ideja ovih filmova je da svi kao odu negde za doček, pa se u usput izdešavaju neke (uglavnom komične) situacije.

    Ono glavno je na kraju - Božićnih filmova je na tone; i kao i porodični, mogu da se svrstaju u neki poseban žanr. Iako je ovde malo karakterističnih žanrovskih podela. Glavna tema bi bila veselje i radost. Glani rekviziti: sneg, zima, jelke, ukrasi, ... Dakle, to je to. S druge strane, postoje filmovi koji uvek izazivaju neku toplinu u našim srcima, ili budu prijatni, a nisu namenski praznični, pa se takođe mogu svrstati ovde. Nekad nam i televizije suptilno nagoveste da je reč o prazničnim filmovima. Pre svega mislim na najsvežije franžize "Gospodar prstenova" (The Lord of the Rings) i Hari Poter (Harry Potter). I tako svake godine isto, uz sporadično "umuvavanje" nekog drugačijeg naslova. Moglo bi se napomenuti da je u SAD najgledaniji film za Božićne praznike "Čarobnjak iz Oza" (The Wizard of Oz, 1939.), sa preko milijardu gledanja iz godine u godinu. Svi ovi čarobnjaci zaslužuju da se o njima priča zasebno.

    Šteta što ovaj tekst ne može da bude dovoljan za sve one slatke, tople i dobre filmove koji nam svaki put ispune srca svojom lepotom. Možda ću zaista da krenem u praktikovanje nastavaka tekstova, samo će ovaj morati da sačeka još godinu dana. Do tada ću sigurno da pričam o nekim filmovima koji mogu da budu praznični ili porodični ali kad mu vreme nije. Obavestiću vas i o tome i podsetiti na njihovo značenje, nemajte brige. Zimu najviše volimo u sred leta. Svetu se ne može ugoditi. Srećni vam praznici i hohoho po drugi put!

Trebaju li nam bajke?

   Možemo li sami? Dobrodošli u novu, 2013. godinu. Počeo sam kao Aca Inforrmacija. Dosta sa tim, mogli bismo zaista da se uozbiljimo. Možemo konačno da spojimo lepo i korisno, možemo i više od toga: novogodišnje želje, poruke, čestitke sa jedne i film, likovi i životni moto sa druge i treće strane. Sad zvučim kao Obama - Yes, We Can! Dosta i od njega. Ovde smo da bismo pričali o jednoj pre svega književnoj, a onda i filmskoj ličnosti, koja je konkretno na Badnje veče doživela svoju epifaniju. Ja sam našao za shodno da prvi tekst u ovom našem novom okrenutom listu posvetim promenama i predavanju novim vrednostima.

   Trebali bismo svi da se pogledamo u ogledalo, da prelistamo koliko smo to postali pametniji za godinu dana, koliko bogatiji. Šta ćemo sa parama? E, baš ništa, ovde smo došli jer ne želimo da nas pare svojim istrulelim rukama vode u provaliju. Pretpostavljam da možda znate o kome ćemo da pričamo. Iako je lik, a i književno delo, daleko više vezano za katoličku tradiciju i njihovo praznovanje Božića, nećemo da ulazimo u tehničke gluposti. Možda sam se i ja u 2012. osvestio. Konačno sam uradio nešto što ima smisla. Dobro, o kome je reč? Neću da vas davim - da li ste čuli, pre svega za Čarlsa Dikensa, a onda i za njegovu novelu "Božićna priča" ili "Božićna pesma"?

   Na engleskom je lakše: A Cristmas Carol. Ma znate sigurno. Ako niste čitali knjigu, neki filmčić ste pogledali sigurno a možda se i ne sećate se da je to u stvari to. Da budem precizniji, postoji, čini mi se, nešto više od 20 ekranizacija ovog dela. U obzir su uzeti svi igrani (zvučni i nemi), animirani i kratki filmovi. Tako kaže internet. Napominjem da je kod nas ovo delo manje popularno, ali se nadam da grešim. Bilo bi fino. Glavni junak je Ebenezer Scrooge (ovde ću okrenuti stvari, pa ću u zagradi napisati njegovo ime na srpskom, jer nisam siguran da li postoji neki prevod - konkretno bi bilo Ebanizer Skrudž, što mi je malo bezvezno, ali, šta sad). 

    Smešten je u viktorijansku Englesku (dakle, XIX vek) i vreme najvećeg razvoja čovečanstva ali i najvećeg siromaštva. Sve ono što nam je moderni svet danas omogućio, krenulo je da se rađa tih godina. Prezaposleni i premalo plaćeni radnici, beda na sve strane, nemaština, glad, ali i prebogati, predebeli "ljudi", industrijske revolucije, progres. Pustite vi sad siromašne, ne bismo imali pametne telefone da nije bilo II industrijske revolucije. Naš junak je direktor jedne banke, čovek u godinama, škrt na lepim rečima, dobroti i milostinji. U stvari je sušta suprotnost: zao, tvrdica, preopterećen poslom i sakupljanjem novca. Poznato?

    Ne bih da ulazim u analizu svih ekranizacija jer se one u suštini svode na isto, a i nisam ih sve ni pogledao. Pomenuću zato samo tri. Ali redom. Drugi naš junak (onaj prezaposleni i premalo plaćeni) junak je gospodin Krečit (Bob Cratchit - opet nisam siguran da li postoji prevod imena), koji na Badnje veče smušeno traži od svog poslodavca slobodan dan kako bi Božić proveo sa porodicom. Znate ono, kao da je ukrao nešto. Naš tvrdica od gazde mu uz tešku muku dozvoljava, ali pod uslovom da sledećeg dana dođe ranije na posao. Da pomenem i ekranizacije: u prvom kratkom animiranom Diznijevom crtaću Skrudž je Baja Patak (a kasnije u seriji "Pačije priče" (DuckTales) i Čika Skrudž - Scrooge McDuck), dok je Bob Krečit - Miki Maus. Ovo delo mi je nekako najtoplije i najsimpatičije (Mickey's Christmas Carol, 1983.), verovatno jer ga se sećam još kao dete.

    Sedam godina pre toga je umro tadašnji Skrudžov partner, Džejkob Marli (Jacob Marly), takođe baš na Badnje veče. Kad se Skrudž vratio svojoj kući, desilo se nešto za njega nepojmljivo. Kako nije verovao u bajke, nije verovao ni u duhove. Te večeri ga je posetio upravo Marlijev duh. U našem crtaću, Marli je simpatični Šilja (Goofy), dok npr. u Mapetovskoj obradi, braću Marlijeve predstavljaju one dve čikice sa balkona. Tačno, druga ekranizacija koju pominjem je ona Mapetovska (The Muppet Show), sa Kermitom Žapcem kao Krečitom, Gonzom kao Dikensom, i specijalnim gostom - glumcem Majklom Kejnom (Michael Caine) kao Skrudžom (The Muppet Christmas Carol, 1992.). Prosto se ne zna koja je pričica smešnije ispričana.

    Naravno, sve vreme nas kopka ona ozbiljnija i surovija strana priče. Marlijev duh je bio u lancima, koje je on nosio, kako kaže, zbog svih zlodela koje je za života napravio. Upozorava Skrudža da će njegovi biti duži a patnje veće, ako li nastavi da živi istim načinom života. Treća i najozbiljnija ekranizacija, iako takođe animirana (doduše digitalno), je poslednja Diznijeva, sa Džimom Kerijem (Jim Carrey) kao pozajmljivačem glasa Ebanizeru Skrudžu (A Christmas Carol, 2009.). Marlijev duh pri odlasku objavljuje Skrudžu da će ga posetiti tri duha. I tako se priča dalje razvija a našem junaku se još uvek čini da je sve to samo posledica loše svarene hrane.

    Prvi duh koji ga posećuje je "Duh Božićne prošlosti". On ga vodi u detinjstvo i vreme kad je bio usamljen, bežao od proslava Božića i od svojih drugara. Saznajemo da je Skrudž kao mladić imao i ljubav, ali da ni posle nekoliko godina nije hteo da se oženi jer ga je nova ljubav, ona prema novcu, obuzela u potpunosti. Vidimo da se naš junak polako lomi i da mu nije prijatno dok gleda slike svog pogrešno vođenog života. Ali, kako kaže duh, tu prošlost je Skrudž sam sebi napravio. Drugi duh koji dolazi da prosvetli našeg junaka je "Duh Božićne sadašnjosti", predstavljen u liku ogromnog i veselog džina. Skrudža je odveo do kuće Boba Krečita, i njegove jeftine ali tople večere. Krečitov sin, Mali Tim (Tiny Tim) je teško bolestan i nosi štake. Skrudž shvata da će vrlo brzo da umre ako mu se ne pomogne. Njegova agonija se uvećava. Najstrašniji od svo troje duhova je "Duh Božića koji će tek doći". On pokazuje Skrudžu da mu je još malo ostalo do smrti, a da niko za to "neće dati ni dve pare". Ni budućnost Malog Tima nije svetlija.

   Na kraju, Ebanizer Skrudž doživljava potpuno prosvetljenje. Poseta duhova je ispunila svoju svrhu, dobili smo jednog boljeg čoveka. Vidimo Skrudža kako udeljuje sirotinji, kako nosi poklone Malom Timu, Bobu Krečitu daje povišicu, a on sam počinje da se smeje i raduje Božiću. Što se mene tiče, i ja sam svoju misiju ispunio. Sa željom da makar jedno od ova tri filma pogledate, i da vam ova priča otvori oči: i na trenutak, pa će biti dovoljno. Nismo mi došli na ovaj svet da se baškarimo i da ga koristimo. Mi smo na Zemlji u prolazu, i dok to ne shvatimo, nema nam ni srećne Nove godine, nema nam ni radosti, ni veselja, ni osmeha. Sa najlepšim željama za 2013., ja se isključujem. Budite milosrdni. Jutjub za rastanak. Tako.

Hohoho!

    Dok se većina vas već polako priprema za doček, a ljudi na istoku, sat za satom, već polako ulaze u Novu godinu, ja sam odlučio da ni danas ne ostanem bez teksta. Nemojte da se brinete, iako znam da ovo nećete ni da čitate, neću ni da vas davim puno. Ne mogu baš ni sebe da davim: ozbiljnost ostavljam za neki drugi put. I ovaj tekst će u tom svetlu da ostane znatno kraći od onih moji uobičajenih 1000 reči. I jedne slike.

   Ako je baš neko online i odluči da ovo pročita danas (dakle 31.12.) onda da mu kažem - prijatelju, beži odavde, idi ti lepo da se spremaš za noć. Kako kažu babe: "danas je ostavljen dan za veselje". Ili se to kaže za svadbena veselja? Nema veze, proslava je proslava. Pošto nisam odlučio još uvek gde ću i šta ću sa sobom, onda mogu i da dozvolim kratko odmaranje uz ono što sam u poslednje vreme jako zavoleo.

   Pisanje i rad na blogu. Na dočekivanje Nove godine nikako da se naviknem, možda zato što se događa jatko retko, na našu žalost samo jednom godišnje. Eh, da je više takvih dana. Da godina traje kraće. Eh, onda bismo se žalili na starost. Zamislite, dva puta se dočekuje Nova godina, a ovamo imamo od 70 do 150 godina. Suđeno nam ovako, ili su neki tako izabrali.

   Kako god okrenete, uvek nam neko drugi kroji sudbinu. Pa tako i našu radost. Tako i našu starost. Ne možemo ništa povodom toga, možemo samo da budemo srećni. Da se vratim na blog - ja sam tako svoju sreću pronašao uz filmove. Sve dok je ne budem pronašao uz neku devojku. Prva želja za 2013. je bačena u etar. Bože, u tvoje uši! Da li mi je onda bilo i previše filmova ove godine?

    Ne. I nije. Što ne znači da želje ne moraju da se ispunjavaju. Pre toga, moram da kažem, iako još uvek nije vreme za sumiranje rezultata, da sam jako zadovoljan svojim blogom. Doduše, još uvek ga nema ni mesec dana. Komentari su krenuli, neki ljudi su počeli da čitaju, sa mrtve tačke se pomerilo. Još jedna želja za Novu godinu bi mogla da bude vezana za mene, moje pisanje i blog. Konstanta je fizička veličina koja... Dobro, da. Uostalom, sve želje moraju da budu vezane za mene. Neiživljen sam.

   Devojka, pa blog, pa film. I fakultet na kraju. Ima li paketića dovoljno velikog da se sve ovo spakuje? Ako ga ima, Deda Mraze, unapred ti svaka čast. Bio sam dobar cele godine, zgazio manje mrava nego prošle, bacao smeće u kontejnere (koliko mi je trezvenost i antitrezvenost dozvoljavala), prevodio bake preko ulice... Dobro, nećemo baš toliko da se lažemo. Svima vama, svesnim pratiocima mog bloga, i onima koji će to tek da postanu, želim takođe puno sreće i devojaka (naravno ako već niste devojke) ove godine. Ili ako niste u braku. Ili ako ja već ne lupetam dovoljno. O-ho, preterah u ovom pasusu.

    Videh letimično i programe televizija za danas, pa dobro je to, nije loše. Što se mene tiče, samo neka je više filmova. Ono, nije da ih nema, samo, kvalitet nije baš zadovoljavajući. Iako se neki pomalo i trude. Kako televizijama, tako i vama - puno dobrih filmova ove godine. Starih, novih, domaćih, stranih, svih žanrova; pa da dođete ovde i da pričamo o njima. Kakav bi to blog o filmovima bio kad bi se na njemu pričalo samo o devojkama. Porniće ostavljamo za drugu priliku. Zašto mi je trebala ova ružna rečenica da upropasti sve?!

   I tako, mislim da će mi ovo biti poslednji redovi u ovom tekstu i zvanično u ovom danu, u ovom mesecu, u ovoj godini... Poželite mi sreću, ja vama već jesam, pa se družimo i sledeće godine. Au, čoveče, moramo da čekamo celu godinu do sledećeg susreta. Kako smo nekad padali na te naivne dečije forice. Hajde sad, u provod, u alkoholisanje, jer je večeras jedini opravdan dan u godini za to! Čak se i naši stariji uspavaju tek duboko iza ponoći. Mi dočekujemo zoru. Dobro, kako ko. Srećna Nova godina, i do viđenja! Hohoho.

Kakav bljutav naslov!

    Za početak da krenemo od nekog pojma, pa da vidimo gde ćemo stići. Može se iz naslova naslutiti nešto, iako je on namerno osmišljen da zvuči bezveze. Da bude odbojan, pre svega. Ako budem nekad hteo da uređujem novinske članke, verovatno mi neće dati da sam osmišljavam naslove tekstova "Baba ubila dedu", koji te prosto mame da ih kupiš. Pa kad se zezneš, a ti vidiš da nema ni "d" od divljeg. Kod mene, za promenu ima. Ovde se sve radi naopako. Može neka asocijacija? Dva pojma. Film i muzika. To sam znao i ja.

    Priznaću da mi je za ovaj tekst bila potrebna veća priprema, iako mi je malo onoga što se vidi strano. Baš smo juče pomenuli glumačku porodicu Fonda, i dali nagoveštaj da ćemo da pričamo o jednom filmu. Niste dugo čekali, vreme je za priču o onome što se zove "Goli u sedlu" (Easy Rider, 1969.). Nisam ni ja puno odugovlačio sa najavom teme, iako nam naslov kaže nešto drugo. Opet, kao i svaki put, napomena: ko je gledao - zna, ko nije - neka se uči. Kad je već toliko mlad. Sad, da vidimo, gde se razdvajaju oni sa ukusom za drogerantsku i strano-narodno-zabavnu muziku! Naslov teksta nam govori nešto drugo. Po drugi put. Rečenica, ne naslov. Rođeni da budemo divlji.

   Ne, nije Cecina pesma. Kad upropaštavam, da barem idem do kraja. A čija je? I da li je uopšte pesma? Ako spadate u grupu onih koji nisu čuli ni za film ni za pesmu, pa... Ne smem da vam kažem. Hajde više. Evo, dakle, stepski vuk, ili neka bude "Steppenwolf - Born to Be Wild". To je veza sa našim glupavim i na brzinu osmišljenim naslovom. Ko ume bolje da prevede, neka mi sugeriše, u svakom slučaju, neće biti uzet u obzir. Ja i moja diktatura ega. Opet podvojenost. Šta to sve imamo u ovom filmu? Odgovor bio prost kad bismo sabrali dva i dva. Koje je godine film izdat, kom muzičkom pravcu pripada bend Steppenwolf, da li naslov pesme asocira na nešto, da li smo pročitali na google-u?! Yes, yes + yes, yes. Down, Boy.

    Dva velika prijatelja: Denis Hoper kao reditelj i Piter Fonda kao producent (imena u zagradi ste mogli da vidite u prošlom tekstu, ne morate i ovde) su napravili film koji je i danas predmet obožavanja makar svih bajkera u svetu. Inače, oni su i glavni protagonisti filma, to ne mora opet da se pominje. Prema nekim izvorima podataka, ovo je putni film, ili uopšte ne znam kako da ga nazovem - road movie. I nemam pojma koji bi to žanr mogao da bude. Kao putuju od jednog mesta do drugog. Mi ne moramo to da znamo, već nešto drugo: njih dvojica voze Harlije tokom celog filma. Otuda i kultnost ovog filma. Harley Davidson čoperi (choppers), na to sam mislio. Za ovaj film su inače specijalno napravljena dva kompleta od dva čopera. I to ručno. Znači, opet dva i dva?

   Moram da skočim sa teme i sugeriram da je prevod filma na srpski ("Goli u sedlu") još bljutaviji od mog prevoda pesme "Born to Be Wild". Ovaj nam film govori o kasnim šesdesetim i kontrakulturi hipi pokreta. Govori o predrasudama koji je ostali deo američke nacije imao prema njima. Ne, mi u Srbiji nemamo predrasuda ni prema kome. Šta je sve tu što je nekome bilo na smetnji? Možemo redom: droga, drogerantska muzika, drogerantska kosa, ... Nije baš taj redosled, ali se naslućuje. Zbog toga sam i ja morao da imam jednu podužu pripremu za ovaj tekst. Ne, ne, nisam se drogirao! A tekst liči na pisanje nekog pod opijatima? Ma ne, ne, sigurno je neka greška.

    Čak mi se i sviđa kako sve izgleda. Kad budete pogledali film, onda ćete moći da se složite sa mnom - i tamo je sve nabacano. I o filmu ćemo sigurno drugom prilikom. Ovde smo došli zbog muzike (koje nigde na horizontu). Za sad je samo droga. Možda eventualno alkohol. A nedostaje nam rokenrol. Rock & Roll, Man. Po prvi put je u jednom filmu u potpunosti korišćen rokenrol za dočaravanje atmosfere, iako je bilo prethodnih delimičnih pokušaja (i ne računaju se Bitlsi). Njih dvojica se dakle voze čoperima u želji da upoznaju Ameriku, i usput "duvaju", nailaze na hipi komune, prostitutke, i svašta nešto, dok u pretposlednjoj sceni imamo subjektivnu kameru koja dočarava korišćenje esida. Nisam probao, pa ne znam koliko je verodostojno. I sve vreme, radnju pratimo uz zvuke rokernola, kantrija i psihodeličnog roka.

    Za psihodeličnu muziku i psihodeličan tekst. Na originalnom izdanju albuma za muziku iz ovog filma je bilo samo deset pesama. Vidim da se u novom izdanju iz 2004. našlo 19. Da sam brojao numere u filmu - nisam, logično objašnjenje ovog fenomena moraju da budu pare. U ko zna čijem džepu. Naslovna pesma (ne iz našeg naslova, već iz filma) je "Ballad of Easy Rider" (posle fijaska sa već pomenutim našim naslovom ne želim više da prevodim nazive pesama), čijih je nekoliko prvih stihova napisao Bob Dilan (Bob Dylan) i dao Piteru Fondi nakon što je odlučio da ne sarađuje u izradi muzike za film. Zvanično, muziku za film je sakupio, obradio i prilagodio Rodžer Mekgvin (Roger McGuinn), gitarista bivšeg američkog folk - rok sastava The Byrds. Dilanovo ime je bilo u prvobitnoj odjavnoj špici, ali ja njegovo insistiranje uklonjeno. Ima više razloga za to. 

    U izbor pesama nećemo da ulazimo, što se mene tiče, nije loš: Jimmy Hendrix, The Byrds, The band, Steppenwolf. Posvećeno svim bajkerima - rokerima stare škole - drogerantima - hipicima - čupavcima - ljudima slobodnog duha. Etc. Naša pesma iz naslova je smeštena u uvodnu špicu filma. Nakon što su prošvercovali i preprodali drogu, dva junaka kupuju čopere i kreću u avanture. Scena vožnje traje dok traje pesma, potpun ugođaj. Ceo tekst smo sveli na dve rečenice. Pomenuli smo predrasude, ceo film je između redova ispunjen njima. Na kraju Vajat (Wyatt - Piter Fonda) i Bili (Billy - Denis Hoper) kao da moraju da budu ubijeni, jer se nikako ne uklapaju u sistem, u jednakost, u malograđanštinu. Podseća me na to koliko je danas sve manje ljudi koji nose dugu kosu. 

   Nemojte da se brinete što ćete da budete ošišani na "nulu", svetu ionako ne trebaju ljudi koji hoće, žele i umeju da budu drugačiji. Nisam hipik, ni roker, ni drogerant, ali jesam drugačiji. Makar i kao čupavac. Iako snimljen pre više od 40 godina, film kao da i dalje traži razlog svog postojanja. Lekcija nije naučena, a ni muzika poslušana. Evo ide Nova godina, imaćemo muzičke parade na svim televizijama pa ćemo moći da se opustimo i skratimo i mozak na nulu. Kakvi fleševi. Idem ja. Naravno, neću da zaboravim da postavim link. Rođeni da divljamo. Ma, batali.

Jer maštovitije nisam umeo.

   Šta to? Naslov. Zato je i podnaslov opravdao postojanje, a moja maštovitost se svela na izmenu jednog jedinog slova u imenu. Dakle, ko ne zna da čita na engleskom, ono y na kraju imena je ustvari i. I tako dalje. I mislim da niko nije toliko glup. I čovek o kojem se ovde priča se, prema tome, zove Henri Fonda. I ne zove se on prema tome, on je daleko veća ličnost od obične semantičke rasprave. I ne može nekoliko rečenica zaredom da počinje istim slovom. I nikako ne bi smele da počinju slovom i. Inače, osim toga?

   Osim toga, Henri Fonda je ličnost kojoj posvećujem ovaj škrabopis. Pošto ni dovoljno maštovit naslov nisam uspeo da smislim, vi pretpostavljate da će tekst biti daleko nemaštovitiji. Pa, možete da imate svoje sumnje. Pominjao sam probleme na koje nailazim u pisanju o pozatim ličnostima, to se i ovde prenelo. Dobro, na stranu sve to, o kome je ovde reč? Šta, kao niste čuli za Henrija Fondu? Hajde, nećemo ni to da vam uzimamo za zlo; osim zagriženim gledaocima, današnjoj publici je njegovo ime zaista malo poznato. Eto, ovde mu posvećujemo tekst koji on zaslužuje, jer nije bez razloga jedna od najvećih zvezdi američkog filma. 

   Bio. I to zvanično kao šesta muška zvezda u istoriji Holivuda (opet po izboru Američkog Filmskog Instituta - AFI). Opet nešto na i? It Won't Happen Again. Ovo na engleskom se ne računa. Zaključismo da je Henri Fonda bio, što će reći da nije više među živima. Tačnije, od 1982. Rodio se 1905. u Nebraski. Porodica mu kao vuče poreklo iz Holandije, a on sam je studirao novinarstvo, iako ga nikad nije završio. Kao i mnogi u to vreme, karijeru je započeo na Brodveju. Sa dvadeset godina je jedna gospođa prepoznala njegov talenat i uvrstila ga u svoju predstavu. Ni manje ni više, nego Dodi Brando, majka Marlona Branda. Barem znamo kako je Brando došao tamo gde jeste. Na stranu sve ostalo.

    Muvao se po raznim filmskim kampovima na istočnoj obali, gde je upoznao svog velikog prijatelja, i takođe veliku holivudsku zvezdu, Džejmsa Stjuarta (James Stewart). Posle uspešne role u brodvejskoj predstavi, odlazi u Holivud da snimi filmsku verziju komada "Farmer se ženi" (The Farmer Takes a Wife, 1935.). Do rata mu je karijera procvetala, a možda najbolju ulogu odigrao je u filmu "Plodovi Gneva" (The Grapes of Wrath, 1940.), reditelja Džona Forda (John Ford), glumeći Toma Džoada (Tom Joad) sina farmera iz Oklahome koji se na početku filma vraća iz zatvora. Tomova porodica je zbog tadašnje svetske krize morala da ode iz svog doma i da luta po Americi tražeći mesto pod suncem, a on je kao najjači predstavljao njenog zaštitnika. Scena na kraju filma gde se on rastaje sa majkom jer mora da beži, uz obostrano plakanje, je za mene jedna od najdirljivijih scena na koju sam u nekom filmu naišao do sad. 

   Uostalom, ko mene pita za bilo šta? Za ovu ulogu je bio nominovan za Oskara, i nije ga dobio. Kad je došao II Svetski rat, otišao je da služi svojoj zemlji i vratio se posle tri godine sa odlikovanjima. Posle nekoliko zapaženih uloga, odlučuje da ode sa filma i da se opet posveti pozorištu. Ako za neke možemo da kažemo drugačije, Fonda je bio podjednako uspešan i filmski i pozorišni glumac. Vratio se ubedljivo, ulogom porotnika #8, u (pogađate) ostvarenju Sidnija Lameta (Sidney Lumet) "12 gnevnih ljudi" (12 Angry Men, 1957.). Znam da ste za ovaj film svi čuli jer se na IMDb-u kotira jako visoko. Eto, možda i grešim u proceni da ne znate ko je Henri Fonda. Pošto se radnja ovog filma zna, nećemo je prepričavati, dodaćemo samo da je ovo bila druga nominacija za nagradu Oskar za glavnu mušku ulogu, i drugi Fondin "neuspeh". Ovo pod navodnicima je zbog onih koji smatraju da nagrada Oskar i ne predstavlja neko merodavno sredstvo ocenjivanja kvaliteta.

    Ne mogu reći da je u daljoj karijeri lutao između uloga, između Brodveja i Holivuda, ali se može reći da je njegov status zvezde ipak ostao neukaljan. U mnogim ulogama je glumio poštene idealiste, često i naivne. Može se u kontekstu toga spomenuti film "Bilo jednom na divljem zapadu" (Once Upon a Time in the West, 1968.), reditelja Serđa Leonea (Sergio Leone), gde Fonda igra Frenka, čini mi se po prvi i jedini put kriminalca. Pošto je početno odbio ulogu, na kraju je nevoljno odlučio da se okuša i u ulozi zlikovca nežnog lica koji ubija čak i žene i decu. Što se tiče žena i dece, to je već neka druga priča.

    Fonda se ženio pet puta, ali na stranu to, na stranu prolazni brakovi drugih filmskih zvezda, neki Fondini potomci su ipak ostavili zapaženiji trag u Holivudu. Znači, nije se "mučio" uzaludno, pa se danas može razgovarati i o glumačkoj porodici Fonda, iako je svakako Henri i dalje najpoznatiji i najčuveniji. Njegovog sina znamo iz filma "Goli u sedlu" (Easy Rider, 1969.); naravno on nije Denis Hoper (Dennis Hopper - saputnik u filmu i reditelj), nego Piter Fonda (Peter Fonda), onaj sa lepšim Harlijem (pisaćemo nešto konkretnije o ovom filmu vrlo brzo). Piterova ćerka je Bridžit Fonda (Bridget Fonda), manje poznata, doduše imala je malu ulogu u filmu "Kum III" (The Godfather, Part III, 1990.) i još neke. Henrijevu ćerku (ili Piterovu sestru) znamo iz simpatičnog i kultnog filmčića "Barbarela" (Barbarella, 1968.). Ah, prelepa Džejn Fonda (Jane Fonda) kao Barbarela (ženski pandan Flešu Gordonu), smešni zlikovac Duran Duran, i još smešnija (ali podjednako simpatična) ona sprava za "mučenje". Nećemo dalje, ovo je ipak tekst o njenom ocu.

   Baš me zanima šta li joj je on rekao videvši je kako se skoro gola praćaka po onom svemirskom brodu? Dobro, profesionalizam pre svega. Piter i Džejn su za svog oca govorili da je bio uvek nekako na distanci, ali da ih je svestrano pomagao u njihovim karijerama, iako bez protežiranja. Ništa preko veze, morali su sami da stvaraju svoja imena. Kao. Poslednja uloga Henrija Fonde je bila u filmu "Na zlatnom jezeru" (On Golden Pond, 1981.), sa partnerkom Ketrin Hepbern (pomenuli smo u članku o njoj) i ćerkom Džejn u sporednoj ulozi i ulozi producenta. Kako je Džejn rekla, taj film je bio njen poklon svom ocu. Već ozbiljno zašao u godine i teško bolestan, Fonda je za ovu ulogu konačno dobio Oskara. Može se reći da mu je poklonjen zbog ranijih previda, iako se svi slažu da nije bilo nezasluženo. Ne mogu potvrditi, još uvek nisam pogledao.

    I tako, možemo da se vratimo na rečenice koje počinju sa i, ono najozbiljnije je prošlo. I priča o Henriju Fondi polako dolazi do svog kraja. I tako, još jedna velika ličnost je s moje strane ispoštovana, nadam se da se vama svidelo, nadam se da Henri nema ništa protiv. Ili da me njegovi potomci ne tuže za neka prava?! Šta znam šta sve može da me snađe. Ah, rečenica koja počinje sa š - nedoslednost. Idemo kući, ovde je kraj. Jutjub na moju žalost ne počinje sa i. Izašli smo.

... subotom popodne.

   Ko zna pesmu, svaka mu čast. Ovde ipak govorimo o nečem drugom. Pretprošli tekst je za mene bio manje opuštanje, bilo mi je ugodno, pa sam rešio da se dodatno odmorim. Ništa hitno, ništa bitno. A opet da se kaže nešto. Kao što i svaki put drndam o nečemu, mislim da ću i ovde da izvučem jedan solidan pasus a da zapravo ništa i ne kažem. Mogu da uključim i moju podvojenu ličnost, pa će i ona nešto da doda. I tako, evo ga, fin jedan pasusić - ja sam zadovoljan.

   Kažu da cilj opravdava sredstva, pa zašto ne bih i ja opravdao pisanje radi pisanja?! Dobro, dva pasusa bi bila i previše. Šta ćemo sa kolima? Nije ni subota. Hajde malo da se igramo, propitujemo, odmaramo mozak pred praznike i pričamo o kolima. A ne, to rade neke druge čikice. Nećemo da idemo u Monte Karlo i slikamo se ispred Ferarija pa sve to pokazati nekome na fejsbuku. Pa kad nemamo ni za volan od tog istog. Ne, ne, pogrešno ste shvatili, ovo nije priča o tom stvarima.

   Ovo je priča o nekim drugim kolima. Ovo je priča o filmu. O filmu i kolima. O, o, o, ... Baš se lagano osećam u ležernoj varijanti. Naravno, automobili, jedan od najbitnijih izuma čovečanstva (ili nam se barem tako nudi da mislimo), od svog postanka pa do danas, bla, bla, bla... Svi znamo tu priču. Ford, pokretna traka, točkovi, autoput, gorivo, brzina, udesi, filmovi... Dalje, ovo nije ni tekst o sportskim kolima na filmu. Nije ni o jurnjavama na filmu. Mada bi se mogla sklepati jedna fina pričica i o tome. Znamo da je sve počelo filmom "Francuska veza" (The Frech Connection, 1971.) i prvom ozbiljno snimljenom automobilskom scenom u jednom gradu. 

   Bez onih kadrova gde neko sedi u nekoj tamo kocki, klati se levo - desno, okreće volan desno - levo, ležerno priča i nema pojma šta radi. Ovo inače ne liči na pravu rečenicu. Mislimo li na one kvazi scene u kolima? Jaoj, pa nije valjda da se o tome ovde priča? Bravo, upravo smo i došli na ovaj blog sa tom idejom na umu. I da odmorimo glavu, naravno. Neko može da se priupita ima li potrebe da se uopšte priča o tome. Tekst je u smešten u grupu popularnih scena, kakve to sad veze ima? E, pa za vašu informaciju, Me myself and I smo veliki fanovi gore pomenutih scena. A sad idemo dole.  

    Mnogim ljudima se ne sviđa kad vide da je vožnja kolima na filmu ustvari jedna velika iluzija. Dobro, i film je iluzija, pa šta sad?! Takve scene se uglavnom povezuju sa starijim filmovima, onima u crno - beloj tehnici, što im dodaje na odbojnosti. Kada smo mi to odlučili da se otarasimo starog, nikad neću shvatiti. Ne vredi pojašnjavati da staro ne postoji. I baba je bila devojka. Mada, čini mi se da sam viđao i novije filmove (pre će biti serije) da još uvek koriste poznatu tehniku maskiranja prave vožnje automobila. Zapravo, ja i ne znam kako se tačno ove scene nazivaju i da li imaju neko ime. 

   Za mene su to klasične scene u kolima. Dakle, ne realne sa pravom vožnjom, nego one simpatične virtuelne, gde je sa pravim automobilima jedino zajedničko zadnje staklo. Shvatili smo. Ali zašto je to bilo tako? Razloga je svakako bilo više. Kad je film dobio zvuk 1927. godine, prvobitni mikrofoni i zvučne kamere su bile toliko glomazne da je i najobičnija scena kretanja glumaca bila teško izvodljiva. Zato imamo filmove u kojima svi nepomično stoje, a mikrofoni se sakrivaju u žbunju ili negde vrlo blizu glumaca. Naravno, tehnologija se menjala, pa se polako i tehnika snimanja poboljšavala. Prve kamere u boji (Techicolor) su bile još glomaznije i skuplje, da se jedva šta moglo snimiti a da se kamera pre toga nije čvrsto i dobro fiksirala. I to se naravno vremenom promenilo.

   Kakve ovo veze ima sa bilo čime? Pa ima. Jako je teško bilo snimiti bilo šta u pokretu, a još teže, auto u pokretu. Pre svega, nisu znali gde da postave i kako da postave kameru a da to izgleda minimalno zadovoljavajuće. Ne moramo ni da se ograničavamo samo na automobile - krupni kadrovi jahanja, vožnje kočija, pilotiranja avionom, skokova i vožnje luna parkom, bile su samo neke od najproblematičnijih scena. Problemi su se rešavali u hodu i u zavisnosti od mašte i majstorstva reditelja. Dakle, nemojmo mnogo da im zameramo. Takođe, nisu postojali dodaci na kamerama koji bi ublažavali trzaje (tzv. steadicam). A sve se to moralo snimiti.

    Možemo da napomenemo i sve opasnosti koje vožnja automobila nosi sa sobom, iako nam danas to deluje kao uslovljena radnja. Ljudi su se u početku jako plašili automobila. A mnogi nisu ni znali da voze. Glumci naročito. Ili pak nisu hteli, niti su im ugovori dozvoljavali. Kad sve to saberemo, dolazimo do ozbiljnih glavolomki za producente i reditelje tokom dugog niza godina. Danas je, međutim, taj način snimanja scena dosta jeftiniji, pa se u filmovima sa manjim budžetima i dalje koristi. Nama ostaje u amanet da gledamo kako neki glumac "kao" vozi, dok pozadi po više puta prolaze isti automobili, on drži volan, i ko zna gde gleda, priča sa svojom saputnicom, ulazi u krivinu bez ikakvog prisustva inercije, itd. itd. Pa dobro, meni je dovoljno simpatično.

   Filmovi imaju i previše dobrih stvari da bi nam se smučili zbog nekih nebitnih sitnica. Tačno je da danas scena vožnje izgleda realističnije nego kad zaista sednemo u auto; a kako to uspeva da se snimi, probaćemo da otkrijemo nekom drugom prilikom. Ovaj tekst je bio za sve one sentimentalne romantike i ljubitelje klasičnih filmova. Ne znam koju bih konkretnu scenu mogao da izaberem sa jutjuba i postavim je vama na uvid, ako me do sad niste baš razumeli, da se pojasni do kraja. Smislićemo nešto, po ko zna koji put. Vozi Miško!

Opet nešto na engleskom.

    Ko ima ideju o čemu se ovde radi konačno može da kaže - dobro pa se ova budala setila da piše o nečem šarenom. Došao je i taj trenutak da popričamo o nekom holivudskom filmu u koloru. Koji je bolji film da se od njega krene ako nije "Istrebljivač" (Blade Runner, 1982.). Nećemo da budemo skromni, pa ćemo priznati da je ovo možda najbolji film koji postoji. Nije na vrhu, ali je u vrhu. Kako kažu popularne fejsbuk mudrosti - "ko razume, shvatiće". Moramo da skratimo sa glupostima, povećali su nam porez.

    Veliki primer kako jedno delo odoleva zubu vremena i kritike je i ovaj film. U ono doba primljen sa ne baš velikim oduševljenjem, danas postaje kultni klasik. 100's. Opet možemo da tražimo razloge njegovog početnog neuspeha, a uvek možemo da napomenemo kako su Amerikanci glupi. Istrebljivač u stvari ima malo akcije za nešto u čemu se očekivalo da pršti na sve strane. Tako se barem pričalo. Reditelj ovog ostvarenja je tada imao samo jedan film iza sebe, a danas je već štancer blokbastera. Posle filma "Osmi putnik" (Alien, 1979.), došao je na red Istrebljivač. O kome je reč? Ne pravite se glupi ako već niste - Ridli Skot (Ridley Scott).

    Glavni glumac je takođe bio tek na početku karijere, iako u poznijim godinama, ali i sa tri velika hita iza sebe. Kako je neko rekao: Harison Ford (Harrison Ford) nema nijedan jeftin film, svaki sa njim u nekoj ulozi je uvek zarađivao dobre pare. Bivšem stolaru je uloga u ovom filmu među poslednjim gde izgleda relativno mlad. Ali da ge ne uvredimo nepotrebno, ulogu Rika Dekarda (Rick Deckard) je nemoguće zamisliti bez njega. A nuđena je mnogima. On je ovde i narator i glavni akter (u novijim verzijama je izbačena naracija), i baš je zbog te naracije imao velikih problema i nesuglasica za producentima i samim Ridlijem. Ne, nije on skot.

    Da se dignemo polako na radnu temperaturu. Distopijska budućnost (distopija - suprotno utopiji) u Los Anđelesu 2019., naučna - fantastika i film - noar na jednom mestu. Bolje kombinacije nema. Zemljom vladaju velike korporacije, uspostavljena je kolonizacija drugih planeta, i na njima se vade sirovine. Na drugim planetama rade replikanti - humanoidni roboti, koji se po izledu i ponašanju vrlo malo razlikuju od ljudi. Proizvodi ih "Tyrell" korporacija, a njima je boravak na Zemlji zabranjen. Služe samo za rad, i to uglavnom težak. Poznato? Oni koji prekrše zabranu boravljenja na Zemlji, krše zakon i bivaju eliminisani (istrebljeni). Kad do toga dođe, na scenu stupaju specijalni policajci - istrebljivači. Naš heroj Rik Dekard je jedan od njih. Nekoliko opasnih replikanata je pobeglo i sakrilo se na našoj planeti, a njemu je ponuđen posao njihovog istrebljenja. Snebivljivo ga prihvata, i tako počinje.

    Scena grada iz budućnosti sa zgradom "Tyrell" korporacije koja zaklanja ceo pogled i magično-zbunjujućom muzikom u pozadini je scena otvaranja filma. Razmišljam malo, i kad bolje razmislim zaista ne znam koliko mogu od radnje mogu da pomenem a da ne okrnjim nešto, ili ne otkrijem mistiku. Neću puno. Glavni ženski lik u filmu je lik Rejčel (Rachael), najnoviji Tajrelov eksperiment, savršeni replikant, čija se različitost u odnosu na ljude vrlo teško uočava, a koju glumi Šon Jang (Sean Young). Inače, umalo da zaboravim, replikanti mogu da žive samo četiri godine i imaju ugrađena sećanja (prvo iz predostrožnosti, a drugo da bi se ipak mogli razlikovati od ljudi). Naravno, film je toliko dubok, da je nemoguće u jednoj priči protumačiti šta je on pokušao da nam kaže. Pogledati pod obavezno!

   Kad bismo prepričali film, mogli bismo da napišemo: "i tako on krene da juri replikante, jednog po jednog, sve ih smakne i završi posao". I na kraju se zaljubi. Pretpostavljamo. Mislim da neću uspeti da prenesem svu njegovu magiju na ove redove. Glavni antagonista u filmu je Roj Bati (Roy Batty), vođa replikanata, kojeg na kraju filma vidimo u predivno snimljenoj sceni borbe sa Dekardom (glumi ga Holanđanin Rutger Hauer). Vidimo ga, naravno, i pre toga. Ko je tu ko, mislim da ne bismo trebali da otkrijemo, baš zbog onih koji nisu gledali film. Oni koji znaju, neće ni da čitaju. Imamo Dekarda, Rejčel, Tajrela, replikante, korporacije, policiju, mrak, mistiku, jurnjavu, osvetu, požrtvovanje a preko toga predivnu muzičku pratnju. Inače, specijalni efekti nisu silovali ovaj film, pa tako deluje i realnije od "običnih" filmova, iako je snimljen pre 30 godina. 

   Muzika. Opet jedna reč - Vangelis.  Ako nešto zaslužuje zasebne tekstove i moju punu pažnju onda je to muzika u ovom filmu; onda je to Vangelis. Na krilima nagrade Oskar za muzičku temu u filmu "Vatrene kočije" (Chariots of Fire, 1981.), Vangelis je pristupio izradi muzičke podloge i za ovaj film. Pomenuo sam magičnu scenu otvaranja, pomenuo sam muziku u celom filmu, pomenuću i muziku na kraju filma. Zvuk i slika su ovde gotovo neodvojivi. Kombinacija klasične muzike i sintisajzera pod rukom Vangelisa samo pojačava genijalnost koju ovaj film nosi. Delujem kao da sam se uzbudio i previše. Pa ne vredi, najbolje snimljena muzika za jedan film je upravo ova. Nema bolje.

    Nećemo o ukusima, oni ipak ne postoje. Istrebljivač otvara pitanja na mnoge teme. Ona koja najviše smeta nama ljudima je ta da li su ljudi Bogovi? "Da li androidi sanjaju električne ovce"? WTF? Ma to je samo naziv knjige po kojoj je urađen film, autora Filipa Dika (Philip K. Dick). Dobro, da, zvuči istripovano. Inače, film ima nekoliko verzija, sa ili bez naracije, sa ili bez poslednje scene, sa ili bez jednoroga. Kako su krenuli, na kraju će od filma i ostati samo taj jednorog. Obratiti pažnju na jednoroga kad se bude gledao film! Pribeleženo. Mnoge kompanije su se diskretno reklamirale u ovom filmu, a uglavnom su sve doživele svoju propast. Tako je i nastalo prokletstvo Istrebljivača. "Atari", Pan Am", i "New Coke" (ovo poslednje nije firma, nego je koka-kola pokušala da podvali novi ukus pića, pa je to propalo, normalno). 

   Kako sam uspeo da na brzinu nabacam nekoliko činjenica u ovaj poslednji pasus, svaka mi čast. Ovde smo došli do kraja. Znam da ovaj tekst nije baš onakav kakvim sam ga zamišljao u najavi, ali da se ponovim: Istrebljivač je umetničko delo, gledali ga iz hiljadu uglova, dobićete hiljadu rešenja. Što je najbitnije, film mora da se pogleda čak i pod tačkom razno. Obavezno. Obavezno. Obavezno. A ja ću da pobegnem dok vam je mozak još uvek hipnotizovan. Može neki trejler, snimak, intro? Šta znače ove reči? Nešto sa jutjuba. Da, a to kao razumem. Pričaćemo.

Istina na filmu.

   Ili - pojma nemam. Došlo mi da napišem neki tekst u kome ću da odmorim mozak, u kome neću da skupljam podatke po internetu i gde ću da postavljam pitanja i ne dajem odgovore. Istina je negde tamo. A gde nam je film? Uklješten negde ovde. Kaže li se tako? Kako? Pa, negde ovde? Gde god da je, ljudi će uvek nailaziti na filmove sa nejasnim dijalozima, radnjom, i činjenicama. Koliko smo se samo puta mi nervirali oko toga? Eto, još jedno pitanje. Nemam pojma koliko sam se puta nervirao.

   Ne mogu baš da kažem da nisam razmišljao o čemu bih mogao da pišem u trenutku kad mi je sinula ideja za neki ovakav tekst. Nije ovo baš potpuna improvizacija, samo mislim da sam se malo zaglibio sa svim onim podacima i da hoću da se izduvam. A pošto ovo ionako niko ne čita, i nije neki problem. Dakle, šta to nama najviše smeta kod filmova pa nas tera na pljuvanje istih, i onda na komentarisanje "ma da, kao da je ovo moguće"? Pre odgovora da napomenem da sam u prošlim tekstovima pisao o nedeljivosti filma, i tome da je film jedna vrsta umetnosti. To stoji i ovde. Samo, u svakom žitu ima kukolja. 

   S druge strane, koliko druge umetnosti prate granice i pravila stvarnosti? Da li je greška samo odraz neznanja i netalentovanosti ili namerne primene samo radi pojačavanja osećaja? To je pitanje na koje se baš i ne može dati jedan tačan odgovor. Umetnost radi umetnosti, ili kako bilo, mislim da bismo ovde morali prvo da spomenemo Holivud. Tamo se ipak najbolje uočava tanka granica između umetnosti, šunda, namerne i uslovljene greške i nečeg što zarađuje novce. I to da se audio - vizuelni doživljaji, koji se danas prave i lažno nazivaju filmovima, ne mogu smatrati istim sam negde takođe napisao. Ostaju nam samo filmovi.

    Prvo čega sam se setio, a to mi je jako privlačilo pažnju kad sam kao mali gledao filmove, su one tajanstvene laboratorije sa svim tim fizičkim i hemijskim eksperimentima. Epruvete bez prestanka ključaju, pune raznoraznih šarenih tečnosti, onda se pomeša nešto (čije ime ne znaju ni scenaristi) i dobije rešenje. Ili tajni napitak. I šta onda da radimo posle toga? Pošto sam upisao fakultet koji ima neke veze sa hemijom, zaista sam kao pravi laik očekivao laboratoriju nešto sličnu onoj na filmu. Dobio sam ja boje u eksperimentima, ali belu, mutno belu i prljavo belu. A bela čak nije ni boja. Da prestanem da gledam filmove sa glupim idejama? Ne...

    Pomenuh fiziku. Skoro sam gledao film "Ratnik" (Warrior, 2011.), gde je jedan od junaka profesor fizike i svojim učenicima objašnjava II Njutnov zakon. Sila je masa puta ubrzanje, a on tamo mlatara nekom palicom za bejzbol. Niđe veze na kvadrat. Da ne pominjem seriju "Štreberi" (The Big Bang Theory), valjda je za Amerikance sve što nije sabiranje i oduzimanje viša matematika. Možda ovo ide i u prilog svim greškama i nebulozama koje se prave na filmovima - i previše tačnosti ume da bude zamorno. Primer matematike i idiotizma je film "Dobri Vil Hanting" (Good Will Hunting, 1997.) - ljudi se muče celog života, vežbaju zadatke, a tamo neko dođe i počne da škraba po tabli kao da je Lajbnic ili Gaus. Ma nemojte, molim vas.

   Ono nekoliko ljudi koji ovo budu čitali će verovatno biti ražešćeni pa će nasesti na moju provokaciju. Otvoren sam za sve polemike. Možda sam trebao da nazovem tekst: "Gluposti i film"?! Druga vrsta gluposti (već sam se prebacio na novi naslov) u filmovima su sva ona naučno - fantastična izmišljanja, ali sa npr. pogrešno pretpostavljenom budućnošću. Da je kao po Terminatoru, već bismo bilo u debelim... Nećemo tu reč. "Povratak u budućnost 2" (Back to the Future, Part II, 1989.) je predvideo leteće skejtove već do 2015. godine. Može čak i čika Mrka da im pozavidi. Veliki sam fan SF-a, i fantazije u globalu, ovo napominjem samo zato što postoje ljudi koji će uvek reći da tako neke debilozne gluposti nikad neće gledati. 

   Na ovom mestu može da se priča i o tehničkim nedostacima, pa tako u svemirskom brodu možemo da vidimo fiksni telefon, mačeve od kartona, i milion drugih stvari. Mašta opet radi svašta. Ipak ne treba osuđivati fantastiku samo zbog nedostataka tehnologije. Čovek je hteo da leti još pre 2.500 godina, pa je znao samo da to može da uradi ako zalepi perje na sebe. Mada, kad se baš potrude mogu i da smisle nešto ne može da se prevaziđe ni današnjim "besprekornim" efektima. Svetlosna sablja je najlepši izum koji je film dao. Mogli bismo da završavamo polako?

   Pa hajde, bio bi red. E tako, dolaze praznici, mozak je na plaćenom odsustvu, pa ja moram da se krpim sam kako znam i umem. Obećavam da će se on vrlo brzo vratiti, ne dam ja njemu tako dugo odsustvo, uvek se ugledam na ove naše "gazde". Bili vi meni živi i zdravi, i nemojte mi se ljutiti ako vam ne nađem nijedan link sa jutjuba. Pojedoh se živ. Mrtva istina.