Pokušaću da iz ovog teksta izvučem što više mogu jer nalazim da je jako naporno pisati o ovoj temi. Naravno da mi ne pada teško kad moram da pričam o filmovima, ali i kad ne moram ja to uvek želim. Prošlo je neko vreme od kad sam poslednji put gledao film čiji naziv stoji u naslovu, pa se bojim da to neće da ispadne kako treba. S druge strane, imam dobru nameru i jaku želju da pišem baš o tom filmu. Zašto? Zato što je u najmanju ruku dobar!
 
 
    Videćemo na koje ću se konkretnije detalje osvrnuti, ali svakako neću da prepričavam do beskonačnosti, jer se posle veće vremenske distance greške umnožavaju, a nije mi fora da koristim vikipediju. Odnekle mora da se počne. Govorimo o filmu "Nadnica za strah" (Wages of Fear, La Salaire de la peur, 1953.), franscuskog reditelja Henri-Žorž Kluzoa (Henry-Georges Clouzot), a francusko - italijanske produkcije. Da se odmah napomene da je ovo bio jedan od najkomercijalnijih ostvarenja te godine, ne samo u Francuskoj već i u celom svetu (što je zanimljiva činjenica imajući u vidu sveopštu uspešnost holivudskih filmova). Osvojio je Zlatnu palmu u Kanu i Zlatnog medveda u Berlinu, kao i britansku nagradu BAFTA za najbolji film neengleskog govornog područja. Bitno je znati da film živi i danas: nije zaostao u vremenu kao mnogi filmovi iz tog perioda. Valjda se ljudi plaše crno - bele boje, ili im bude dosadna, nema razumnijeg objašnjenja.
 
    Ceo tekst može vrlo brzo da se završi. Glavnu ulogu tumači poznati frnacuski glumac Iv Montan (Yves Montand), koji glumi Marija (Mario, Marijo, Maria, Marija: šta je ispravno?), francuza sa Korzike. Naime, on i mnogi drugi protagonisti (italijani, holanđani, ...) su bukvalno zaglavljeni u južnoameričkom izolovanom gradu Las Piedras. Kako to zaglavljeni? Pa životno zaglavljeni; došli su tu nekada davno, "trbuhom za kruhom", i ostali zarobljeni. Jedini posao koji može da se nađe je onaj na naftnoj bušotini, koju naravno drži neka američka kompanija. Grad je u sred pustinje, jedina veza sa svetom mu je mali aerodrom, i uglavnom su svi u gradu siromašni. E sad, čitao sam neke komentare i kritike ovog filma, pa sam naišao na previše filozofiranja i priča o egzistencijalizmu. Vi sad možete da idete i u tom pravcu, ali ako baš želite da zamislite konkretnu situaciju iz filma, mislim da ne morate daleko da idete. Svi smo mi nekako zaglavljeni ovde, samo ne znam da li uopšte imamo i taj mali aerodrom.
 
 
    Bilo mi je isprva čudno dok se nisam nekako snašao sa filmom, nisam znao na kom je jeziku, iako je trebao da bude francuski. Neka bude onda da je svetski i univerzalan. Amerikanci su za distribuciju po bioskopima SAD-a isekli bitnije scene koje jasno kritikuju američki imperijalizam, kolonijalizam, kapitalizam, i ostalo. Možda danas posle 60 godina neke stvari izgledaju malo jasnije. E sad, pošto izbija požar na toj naftnoj bušotini, jedini način da se on zaustavi je da se ugasi nitroglicerinom (ne znam baš kako to hemijskim jednačinama ide). Problem je što je nitroglicerin smešten u gradiću udaljenom 450km, a putevi koji do njega vode su u očajnom stanju. Da ne bi maltretirala svoje radnike, američka kompanija nudi velike svote novca za četiri sigurna i spremna vozača koja će se upustiti u po život opasnu avanturu. Naravno, kad beda grize svaki deo kože niko i ne misli na smrt. Posao dobijaju Mario i još tri vozača. Jedan u toku noći odustaje (ne pojavljuje se), a njegovo mesto zauzima Mariov bivši (a i sadašnji) prijatelj Džo (Jo), vidno matori Italijan i bivši gangster.
 
 
 
    Odavde počinje ono što je zaista važno u filmu. Kad se natovari nitroglicerin i kamioni krenu, nervoza i emotivni naboj se sa ekrana prenesu i na nas. Nitroglicerin je, zna se, jako eksplozivan, i svako veće truckanje kamiona dovodi do eksplozije i nesrećnog kraja za naše junake. Da ne bi došlo do veće katastrofe, kamioni su odvojeni polučasovnom razlikom. Prepričavanje ovog dela filma bi bilo izlišno i čini mi se jako teško. Da ja sad pričam o preprekama na koje oni nailaze u toku sat i po vremena trajanje filmske vožnje, nema smisla. Borba za život i smrt je u svakom trzaju volana. Negde na pola puta, ili pri kraju, kamion dva sporedna junaka eksplodira i tako Mario i Džo ostaju sami. Džoa polako izdaju živci, u jednom trenutku nailaze na neku ogromnu baru (izlivena nafta na putu), nešto se zakomplikuje, Džo ostaje zaglavljen u blatu, a kako se ne bi i kamion zaglavio, Mario mora da vozi preko njega, nanoseći mu tako smrtne povrede. 
 
 
 
   Uspevaju da dovezu svoj smrtonosni tovar nazad do grada, požar je ugašen, ali Džo umire. Iako Mario dobija obe nadnice, to više nije to. Kolika je nadnica za strah, kolika je nadnica za život? Da li možemo da pogledamo smrti u oči i koliko to košta? To su možda najbitnija pitanja koje ovaj film postavlja i zajedno sa ostalim diskretnim detaljima daje nam na znanje da je jedno vrhunsko kinematografsko ostvarenje. Na kraju, i Mario ostaje bez živaca, i gine u saobraćajnoj nesreći - namerno naglo skreće i sleće niz provaliju. Zapitamo se onda, zašto posle svega proživljenog na prethodnom preopasnom putu mora da umre baš tako?! E, pa... U Holivudu bi bilo drugačije, holivudski su junaci zaštićeni nesrećnog kraja. Mi ostali koji nismo toliko važni, moramo da umremo.
 
   Ipak, kao i svaki put, odlazim predaleko i preduboko sa tekstom, što je možda i dobro. Ali nije dobro što svaki put očekujem da ću da dam manje nego što zaista mogu. Hm, ja sam nebitan, a vi se potrudite da gledate malo više boljih filmova. Konkretan film je dao i previše ideja za razne samoubilačke saobraćajne trilere i filmove sa napetošću, ali je sam mnogo više od toga. Granica razdvajanja umetnosti, komercijale, komercijalne umetnosti i krša, šunda i kiča se možda uočava i lakše nego što mislimo. Do sledećeg dosadnog teksta - adieu.