Sigurno se svi sećate razlika u tumačenjima popularnih književnih dela, i zanošenja do besvesti profesora srpskog jezika potencijalnim mislima i željama pisaca istih? Možda sam malo zakomplikovao? Znate ono: "šta je pisac/pesnik ovde hteo da kaže"? Takvih situacija ima i u filmovima, a večeras ću opisati jednu sličnu u koju sam upao pre nekoliko nedelja gledajući neki tamo film.
 
   Ja sam, naime, pokušao da budem pametan i da protumačim nešto iz tog filma baš onako kako su naši profesori (mada uglavnom profesorke) tumačili sve one lektire iz osnove i srednje škole. Pošto sam već duže vreme "zarobljen" u svetu filma pomislio sam (ili umislio) da neke stvari mogu da vidim onako kako ih je reditelj zamislio. Otrežnjenje je stiglo onda kad sam se u želji da budem pametniji nego što jesam informisao malo detaljnije u vezi pogledanog dela. Svakako sam se nasmejao sebi u lice.
 
 
   Ako je nebo tmurno, onda je sigurno zato i zato; plava boja simbolizuje to i to; ako neko pljune daleko onda je takav, a ako pljune sebi pod cipelu, onda je onakav, ... Evo, upravo me uhvatila nostalgija za srednjom školom. Ah te profesorke srpskog jezika. O njima u nekim drugim blogovima. Dakle, da ne idem previše daleko, zaustaviću se ovde i časkom objasniti gde sam zapeo. Tekst je smešten u kategoriju popularnih scena, pa iako se ne govori o konkretnoj sceni, nije ništa napamet urađeno. Ne brinite vi za mene, još nije došlo vreme za nova preuređivanja bloga.
 
   Jedan od najboljih britanskih filmova "Kad bi..." (if...., 1968.) je mene naterao da još jednom preispitam svoje (ne)znanje i (ne)razumevanje kinematografske umetnosti. Film je režirao Lindzi Anderson (Lindsay Anderson) u jeku studentskih protesta varljivog leta '68., iako nije konkretno vezan za bilo kakve demonstracije. Delo je nekako nadrealno, kontrakulturno i kritikuje britanski školski sistem. Britanci su mu dali jedno veliko X pre zvaničnog prikazivanja. Glavnu ulogu tumači Malkolm Mekdauel (Malcolm McDowell), poznati nam negativac iz Kjubrikove "Paklene pomorandže", kome je ovo bila i prva velika uloga.
 
 
    Ima i golotinje, ima i nasilja, ima čak i gay simbolizama, pa to X koje je zaradio i ne čudi previše. Naravno, danas sve to deluje malo drugačije. Ono zbog čega sam pomislio da sam postao veliki poznavalac filmova su bile određene scene koje su u odnosu na ostali deo filma bile crno - bele. Kao i sve profesorke srpskog jezika i književnosti poželeo sam da svemu tome dodam na mističnosti i počeo da se zapitkujem zašto je to baš tako. Celokupno dešavanje je smešteno u studentski kampus neke nezavisne škole za momke. I dalje mi nije jasno zašto su se nekad po školama odvajali momci od devojaka, pa kad onda vrag odnese šalu ... Hm, da, onda se deca kriva.
 
 
   Prve scene koje su crno - bele su scene iz katedrale u kojoj se vrši nedeljna služba i kojoj prisustvuju svi učenici. Onda nailazimo i na neke scene koje imaju određene seksualne detalje, i koje su takođe u crno - beloj varijanti. Pomislio sam da to predstavlja namerno distanciranje od ostatka filma i da nešto želi da nam kaže. Međutim, nisam bio glup do kraja jer nisam znao šta to zaista žele da nam kažu. Bio sam pametan jer nisam znao. Hm... I tako, mic po mic, scenu po scenu, film je došao do kraja, a ja ostao sa svojim razmišljanjima o eventualnim podsvesnim željama reditelja. Prošla je večnost (dvadesetak sekundi) do otvaranja stranice na vikipediji i do po mene poražavajućeg podatka.
 
 
   Naime, kolor i crno - bele kamere traže različito osvetljenje. U priči o technicoloru sam objašnjavao da je za njihove kamere potrebno više svetla, dok crno - bele mogu lako da se bore sa nešto jednostavnijim scenografijama. Pošto reditelj i producenti filma nisu imali vremena a ni sredstava, nisu mogli na brzinu da organiziju i dobro osvetle dotičnu katedralu, pa su odlučili da sve scene u njoj snime u crno - beloj tehnici. Kako je Andersonu to izgledalo zanimljivo, rešio je da još nekoliko nasumičnih scena snimi u istoj tehnici i tako filmu doda na mističnosti. Ali, nisam se samo ja upecao, i mnogi kritičari su pali na isti fazon. Kad se sve sabere, rešenje je prosto - nema misterija, nema četvorostepene simbolike, nema skrivenih motiva, ...
 
 
    Ništa od ovoga ne mora da sugerira kako su i ostala književna ili filmska remek - dela rađena sasvim slučajno ili iznuđeno. Veliki majstori svog zanata znaju zašto i kako da rade svoj posao, kod njih nema viškova ili manjkova, ali ... Ne treba ići ni u tu krajnost. Uvek sam se trudio da budem umeren i skroman, naročito u svojim izjavama, i mislim da bi sa takvim stavom mnogima bilo lakše. Danas međutim imamo probleme druge vrste, možda je i više namernih umetničkih podbačaja nego što je nekada bilo remek - dela; a možda jednostavno više nemamo umetnike. U ovo drugo ne želim da verujem. Konkretan film je jako dobar, savetujem svima da ga pogledaju, neće sigurno da bace dva sata kao što su ih nekad bacali na razne farme, maldive, zvezde, idole i ostale ... Da bih ostao živ, moram da kritikujem, a moram da budem umeren da ne bih bio glup. Budite pametni, još jednom!