Sa sigurnošću znam da će mi ovo biti najteže napisan tekst do sad, iako ga nisam ni započeo. I pored sve muke i želje da pronađem konkretnije prevode za neke reči koje se koriste u industriji filma, zbog nepoznavanja cele nauke i procesa, ja to nisam u mogućnosti da uradim. U svakom slučaju nisam profesionalac, mada sam se u prethodinim pričama trudio da budem što je moguće profesionalniji, objektivniji i razumljiviji. Problem nije baš vezan za filmski jezik, više se koristi pri produkciji i reklamiranju filmova. Nekoliko nedelja unazad sam čeprkajući po internetu naišao na neke zanimljive podatke, pa mi se, eto, javila neopisiva želja da o tome nešto i napišem. A sad, da počnem.
 
   Svaki put kad pogledamo neki film, njegove junake i ljude koji su ga napravili uzimamo zdravo za gotovo. Neretko ne upamtimo i sam naslov. Glumci mogu da se pamte, ali ni to nije baš isključivo - osim danas popularnih megazvezda retko će se ko setiti neke manje poznate osobe iz ovog sveta. Reditelji se mogu nabrojati na prste, a ostali filmski radnici (kostimografi, direktori fotografije, scenaristi, scenografi, ...) su misaona imenica. Za sebe mogu da kažem da sam popravio poznavanje rediteljskih imena, a mogu da nabrojim i ponekog scenaristu. Niko nije lud da pamti ono što mu nije potrebno. Ova priča, kao što se po njenom otvaranju vidi, ima nekoliko problema.
 
 
   Iako ne moramo da pamtimo šta u najavi filma piše, otprilike možemo da znamo redosled pojavljivanja redova i natpisa (makar i podsvesno). Tokom istorije kinematografije i ove stvari su se menjale, a danas se svaka uvodna špica filma pravi u zavisnosti od mašte ljudi koji su zaslužni za dizajn, dok je nekad ovo bilo jako ograničeno. Ako ste pogledali neki "stariji" film, možete da se setite da su uvodne kartice bile rigorozno identične. Menjala su se samo imena ljudi i nazivi filmova. Mislim da moj tekst ide u pravcu poistovećivanja nivoa dosade čitanja uvodnih ili završnih natpisa nekog filma. Pajtonovci su razbili ovu monotoniju u svom delu "Monti Pajton i Sveti Gral" (Monty Python and the Holy Grail, 1975.). Ko sve to ionako čita?! Ne čitam ni ja, nisam toliko zastranio, ali ne volim da praktikujem premotavanje najavne špice jer smatram da je i ona deo filma. Toliko.
 
    Kad je film počeo da pravi svoje prve korake (početkom XX veka), smatralo se da će on predstavljati kratkotrajnu zabavu, i da je kinematograf nepotrebna izmišljotina. Nije se mnogo brinulo o ljudima iz kamere, a mnogi nisu ni želeli da se njihovo ime vezuje za ovu "jeftinu" novotariju. Međutim, do 1910., film je počeo da prerasta u industriju, i kao u svakoj fabrici, trebalo je napraviti sistem, odnosno pokretne trake. Tako su naravno razmišljali Amerikanci, a ni danas se nisu odmakli daleko. Krenulo se i sa sistematizacijom radnih mesta, pa smo tako dobili reditelje, kamermane, scenariste, producente, direktore fotografije, a kasnije dizajnere zvuka, itd. Studiji su zbog raznih okolnosti (možda ću da pišem i o tome) krenuli redom da se sele u sunčanu Kaliforniju, odnosno u današnji Holivud (Hollywood). I naravno: u svakoj fabrici se radi i dobijaju plate (osim kod nas).
 
 
    Vlasnici studija opet nisu želeli da glumci u njihovim filmovima dobijaju zasluge za glumu u vidu natpisa njihovih imena, jer su se plašili da će da postanu popularni i tako početi da traže sve veća primanja. Ni neki pozorišni glumci nisu želeli da im se ime vezuje za film, ali su želeli da glume i budu plaćeni. Dve osobe su promenile ovo stanje stvari - Meri Pikford (Mary Pickford), prva filmska zvezda i Čarli Čaplin (Charlie Chaplin), veliki mozak filmskog jezika. Tako smo dobili prva imena u najavnim špicama i prve zvezde. Filmski jezik je napredovao, filmska industrija se zahuktavla i krajem dvadesetih godina uspostavljen je sistem velikih studija, gde su oni kontrolisali sve procese: od planiranja, produciranja, snimanja, pa do prikazivanja filmova u bioskopima. Svaki studio je imao svoja velika imanja, svoje biskopske sale i svoje zvezde. O studijima takođe drugom prilikom.
 
   Na početku sam napisao kako se danas redosled natpisa u najavi nekog filma uziva zdravo za gotovo i da to više nije ni važno. U ono vreme je bilo itekako bitno da se zna ko je ko u tom svetu. Reditelji su u zavisnosti od svoje "veličine" dobijali svoje ime pre ili posle naslova filma, iznad ili ispod njegovog natpisa, a retki su dobijali i zasluge za ceo film (A Movie by ...). Reč za koju ne mogu da nađem adekvatni prevod (jer ne  poznajem stručne reči u dovoljnoj meri) je billing, i ona predstavlja natpise na karticama u najavi ili odjavi svakog dela, i redosled pojavljivanja imena. Možda mi neko na kraju može pomoći oko pravog prevoda. Dakle, kad sledeći put pustite neki film, i čekate da prođe najava, setite se da i iza toga stoji nečiji rad. Makar na sekundu, dok slova ne počnu da brljave...
 
 
    Ne završavam još uvek, ali ko se umorio može da ode. I tako su popularne zvezde postajale megazvezde, a američki san je mogao da se ostvari. Svaki studio je imao svoje superstarove, najpoznatiji u to vreme je bio Klark Gejbl (Clark Gable), zaštitni znak MGM-a, koji je inače bio i najveći studio. To je značilo da će Gejblovo ime u svakom filmu da se pojavi prvo, bez obzira ko sa njim glumi. Može se zaključiti da je u takvoj priči bilo i nepravdi, pa je neki glumac koji ima glavnu ulogu morao da se pomiri sa tim da će mu ime izaći kao peto ili šesto, a neko ko se pojavi na 5 minuta na ekranu biće pomenut prvi, i to sa ogromnim natpisom. Možda vam zvuči kao nešto banalno ili čak snobovski, ali među ljudima (a naročito zvezdama) ima i previše sujete, a s druge strane, svakom producentu je potrebna dobra reklama i ime koje će prodavati ulaznice. Naravno, danas je marketing otišao u neku drugu dimenziju što se toga tiče.
 
    Primer za forsiranje poznatih imena u cilju promovisanja filma i uzimanja para je "Supermen" (Superman, 1978.), gde su se imena Marlona Branda i Džina Hekmana (Gene Hackman) pojavila pre pojavljivanja naslova filma, a naročito pre imena Kristofera Riva (Christopher Reeve) koji glumi samog Supermena, čija je popularnost u ono vreme bila daleko ispod pomenute dvojice. Znamo svi šta Marlon Brando igra u ovom ostvarenju i to za velike pare; dok se čak nije ni trudio da glumi kako treba. Ali, ko umije, njemu dvije, ko zna zna, i ostalo ... Primera pojavljivanja imena i natpisa ima raznih, a nemam više vremena da o tome razglabam do u besvest, zaustaviću se samo kod nabrajanja. Osim nečijeg imena pre uvodne špice i naslova filma, postoji i poslednje pojavljivanje, gde se nečije ime pojavljuje u svojstu "predstavljanja" (and with, presenting, ...). Imamo i primere sakrivanja nečijeg imena radi pojačavanja mistike. Primer je ime Kevina Spejsija (Kevin Spacey) koje se u filmu "Sedam" (Se7en, 1995.). pojavljuje tek u odjavnoj špici (znamo i zašto, ako smo pogledali).
 
 
    Auh, bogami se ovo odužilo. I tako, na silu završavajući tekst, mogu da sumiram još nekoliko stvari. Činjenica je da su se "filmske gazde" dovijale na razne načine da nas ubede u to da su naše pare bezbedne u bioskopima (ovde mislim na nas kao gledaoce, mada ko danas i ide u bioskope?!); svaki veliki šou traži svoje zvezde, i Amerikanci su najbolji prodavači zabave. Ostali su naravno kopirali kako su mogli, jer ovde i nije moglo da se eksperimentiše preterano, a i njima su trebale zvezde. Sve u svemu, zamršena, nejasna i nadasve dosadna tema će dočekati svetlost dana na mom blogu, a ja se nadam da sam uspeo da od ničeg napravim nešto. Ovde još puno toga fali, reči se ponavljaju i previše puta, dosta reči fali, a ja sam iskoristio samo one najbitnije informacije. Doduše, mislim da više nije ni bitno, niko ovo neće ni da čita. Do nekog zanimljivijeg susreta ...