Najpoznatiji filmski kritičar je juče (ili noćas) umro u svojoj sedamdesetoj godini, a da se to nije desilo, verovatno bi ga neki drugi tekst sačekao sa naslovom "Who IS Roger Ebert?". Pa ko je taj čovek, i šta smo mi znali o njemu, a šta tek možemo da doznamo?! Potrudiću se da ukratko ispričam njegovu priču, a ujedno još jednom da skrenem pažnju na kritiku i pojam ukusa. 
 
   Verovatno ne bih žurio sa opisivanjem lika i dela dotičnog gospodina da me vest o njegovoj smrti nije sačekala sinoć, i to sasvim slučajno. Naravno da sam svestan njegove veličine u poslu kojim se bavio i nemerljivog uticaja na film, i sigurno bih pisao, kao što rekoh, u nekim sledećim tekstovima o tome, mada ne verujem da bi se to desilo ovako rapidno. Dakle, Rodžer Ebert je bio najpoznatiji američki, a ujedno i svetski filmski kritičar. Ovde, na mojoj stranici možete naći link do njegovog bloga iako ne znam šta će se ubuduće dešavati sa tim.
 
    Da krenemo od početka. Ebert je ušao u konkretni posao sredinom šesdesetih godina, kad je filmska kritika bila još uvek nepoznat teren. Pre njega nijo bilo mnogo filmskih radnika na ton polju, oim nekoliko entuzijasta, od kojih je najpoznatiji bio francuski kritičar Andre Bazen (Andre Bazin). On je na žalost rano umro, i ostavio neku vrstu vakuuma. Inače, šta je to filmska kritika, i kakve veze ona ima sa filmom? Pa, znam da niko od nas nije voleo ni u srednjoj školi da čita tumačenja svih onih književnih kritičara, a njihovi tekstovi su služili za prepisivanje na pismenim zadacima. Kad bi film bio školski predmet, verovatno bismo prepisivali od Eberta.
 
 
    Kao i svi ljudi koji se pojave među prvima u nečemu, i on je došao tu gde jeste slaganjem mnogih malih stvari. Možemo da kažemo da je sreća, ali ne smemo da zaboravimo na hrabost pri svakom početku, i verovatno izvesnu dozu hladnokrvnosti i odricanja od nekih ideala. U Holivudu i filmovima mora mnogo stvari da se poklopi da bi neko postao slavan i poznat. Ima dosta priča koje kreću iz blata a završavaju se među zvezdama, međutim, kad ustanovimo koliko je ljudi na planeti, taj nas broj baš i ne može uveseliti. Verovatnoća da ćemo vi ili ja postati poznati filmski radnici postoji, ali bolje da je ne spominjem...
 
    Još malo o Ebertu, jer ipak ne smem otići u širinu, a ovo iznad kao da zvuči uvredljivo. Preko novina, televizije do interneta i bloga, tako bi bilo najkraće. Osim filmskom kritikom, bavio se običnim novinarstvom i čak bio pisac scenarija. Jedini film na kome je radio "Iza doline lutaka" (Beyond the Valley of the Dolls, 1970.) se kod onih drugih kritičara u to vreme nikako nije proslavio, ali je ostao neka vrsta kultnog filma kod jednog dela publike. Dakle, uvek ostaje pitanje: "Zašto kritičari samo kenjaju?. Verovatno zato što ne umeju ništa da naprave!". Razmatraćemo i da li ta misao ima neku podlogu. Morao sam da stavim ružnu reč, ne verujem da bi bilo koja druga imala istu težinu.
 
    Sredinom sedamdesetih se preselio na televiziju, gde je u svojoj emisiji redovno ocenjivao filmove i određivao na ovaj ili onaj način njihovu sudbinu. Kasnije mu se pridružio kolega Džin Siskel (Gene Siskel), pa je kombinacija Siskel & Ebert imala nezamislivo jak uticaj na svaki film koji su "provlačili kroz šake". Njih dvojica su ustanovila i sistem glasanja: "palac gore" (thumbs up) i "palac dole" (thumbs down), a svaki film koji je dobio "dva palca gore" (two thumbs up) je mogao da se smatra odličnim. "Two thumbs up" je postao njihov zaštitni znak. Naravno, sve ovo važi ako se stvari uzimaju sa određenom rezervom i u određenom vremenskom periodu. Njih dvojica doduše nikada nisu ispravljali svoje odluke: ako je film bio dobar, ostao bi dobar "za vjeka i vjekov". Ne znam da li bih ja mogao da budem tako dosledan?!.
 
 
   Siskel je umro 1999., pa je Ebert opet ostao sam na televiziji, mada ne zadugo. 2002. mu je ustanovljen rak tiroidne žlezde, a uskoro je izgubio moć govora. Povukao se sa ekrana i posvetio pisanoj reči i internetu. Do jučerašnjeg dana je neumorno komentarisao i kritikovao (ili hvalio) na tone novih filmova. Možda njegova poslednja rećenica na blogu otkriva svu ljubav koju je imao prema filmovima: "Thank you for going on this journey with me. I'll see you at the movies" (Hvala vam na ovom zajedničkom putovanju. Videćemo se u filmovima). Kakve god predrasude i neslaganja imao sa njegovim likom i delom, ovo poslednje me je baš raznežilo. Na neki način se i ja osećam pomalo filmskim kritičarem, iako je moja blog stranica još uvek skromnih razmera. Vas, koji ovo čitate, ne mogu da vidim niti sam vas upoznao, možemo samo da se gledamo u filmovima.  
 
   E sad, šou mora da ide dalje, na novim kritičarima ostaje težak zadatak utvrđivanja dobrog ili lošeg, odvajanja žita od kukolja. Eto, i ja nastavljam Ebertovim stopama. Koliku će popularnost dostići neka nova lica, teško je proceniti, ne može se u ovom savremenom svetu biti popularan bez malo šarenije istorije. Ne treba se upoređivati uticaj reditelja, glumaca i producenata sa uticajem na film nekih tamo kritičara. Rekao sam već, ne treba mešati babe i žabe, ali pravila moraju da se znaju. Na kraju bismo mogli da preispitamo način kritikovanja filmova.
 
   Da li postoje ukusi? Da li svako ima pravo na svoj ukus, i da li svako ima svoj ukus? Ne znam koliko vas će mi zameriti na ovom mestu, ali ja mislim da ukusi ne postoje i da mišljenja različitih osoba ne mogu različito da vrede. Inače, ovo nisam ja izmislio: u malo drugačijem obliku potiče od Sokrata. Treba razmišljati i treba koristiti mozak. Zbog silovanja pojma demokratije, danas imamo velikih problema u svetu: bitna je misao većine, i bitno je da se svi slože, pa makar ne imali pojma o čemu pričaju. Koji je onda posao filmskih kritičara? A kako bismo mi iskreno znali šta je dobar a šta loš film?!
 
 
    Nemojte pogrešno da me razumete, ja nisam narcisoidan, niti se stavljam u isti koš sa velikim misliocima, umetnicima ili kritičarima, ja samo kopiram i pokušavam da se nađem u svemu tome. Rodžer Ebert je inače bio jako oštar u svojim komentarima, često kritikujući bez pardona. Kompromis je najveći neprijatelj umetnosti, najveći neprijatelj slobodne misli. Da bismo mogli da se razdvajamo od ovaca, moramo da mislimo za sebe. To ipak ne znači da će naše mišljenje uvek biti verodostojno - ako smo pogledali nekoliko filmova iz Staloneove ili Čak Norisove kolekcije, ili ne znamo da je film stariji od 2000. godišta: onda zaista moramo da ćutimo. Da li je Seka Aleksić bolja od Mocarta, Anabela Basalo od Dostojevskog ili Zdravko Šotra od Federika Felinija?! Ovo su ipak najekstremniji slučajevi, i tu je stvar očigledna: ali kako se približavamo sredini, nama je nužno potrebna pomoć nekoga ko se u to malo bolje razume.
 
   I da završavam. Namerno sam spomenuo ova tri naša umetnika jer mislim da oni predstavljaju jednu krajnost u koju se ide ako se koriste aršini demokratije. Možda nesrećni Šotra najmanje zaslužuje da se nađe u društvu ove dve kvazi-dame, ali šta da radim, ja lično smatram da su njegova dela apsolutni promašaji. Pređosmo veliki put, i odaljismo se od teme, a ja uzeh i previše nego što mi je bilo dozvoljeno. Dakle, najpoznatiji svetski filmski kritičar je juče umro, ali će filmovi nastaviti da žive.  Kao što i reče Rodžer Ebert - "Vidimo se u filmovima". Nadam se da neću i ja da odapnem posle ove rečenice ako je kojim slučajem ukleta. Vi me ipak sačekajte u sledećem tekstu, a ako me nema, znate šta se desilo. Morbidno do kraja!