07 Septembar, 2013 21:18
Pokušavao sam nekoliko puta da završim nešto što još uvek ne postoji, i nikad nisam uspeo sam sebe da nadmašim. Hoću da napišem tekst o jednom filmu koji se na mojim listama kotira vrlo visoko, ali moj stil nikako da se popne na nivo koji bi ovo delo i zasluživalo. Posle dve uvodne rečenice osećam da iznova nemam snage, međutim, ovaj put idem do kraja, pa makar pisao na nivou desetogodišnjaka ili čak napaljenih devojčica i njihovih fejsbuk statusa. Uh...
Moje liste najboljih filmova mogu mnogima da budu plitke ili nesadržajne, moje mišljenje se nekome neće dopasti, ja sam možda za nekoga neupućen. Da li bi prethodna rečenica trebala da ima zaključak? Nebitno je. Film o kome bih pisao i koji bi preporučio masi ljudi (ako ne i svima) nije samo u vrhu tih mojih lista. IMDb, Američka filmska akademija, mnogobrojne liste Top 100, Top 500 najboljih ikad, pa čak i Vatikanska lista najboljih filmova imaju ovo delo na svojim spiskovima. Negde je u vrhu, negde je po sredini, ali je jasno da nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Smatram da ne postoji bolji ili lepši film koji nam priča i koji nas savetuje kako da odrastemo, ili kako da budemo roditelji. Prema tome, zavisi u kom životnom dobu ga gledali, poruka uvek ima više. Doduše, ja još uvek nisam roditelj, a nisam ni dete, pa moje preporuke nisu baš iz prve ruke. Kako bilo, ovo je kratka priča o filmu koji se zove "Ubiti pticu rugalicu" (To kill a Mockingbird, 1962.).
Odustao sam od preobimnih tekstova koji su mi samo oduzimali energiju, mada sam za malo bio odustao i od ove blog stranice. I o tome "o tom - potom". Kao što vidite, film je snimljen 1962. godine, što znači da je već ušao u šestu deceniju. Nije u koloru, nema akcionih scena, i nema specijalnih efekata. Kome to smeta, ne mora ni da nastavi da čita, pod uslovom da je iko i stigao do ovih redova.
Radnja je smeštena na američkom jugu tridesetih, na jugu punom predrasuda, rasizma, siromaštva, ali s druge strane i neke iskrene lepote. Glavni junak je advokat Atikus Finč (Atticus Finch), mada je cela priča ispraćena kroz oči njegove dvoje dece. Deca su bez majke, a njihov otac nije samo odličan advokat već i skoro pa savršen otac. Iako su svi holivudski junaci bezgrešni, Atikus je to na mnogo drugačiji način. Inače, on je proglašen najvećim junakom svih holivudskih filmova. To ipak mora da znači nešto. A znači, verujte mi.
Njega glumi Gregori Pek (Gregory Peck), i za ovu ulogu je dobio Oskara. Posle ovog filma, više se nije postavljalo pitanje koja mu je uloga najdraža i sa kojim likom su ga svi na svetu poistovećivali. Film je urađen po knjizi američke spisateljice Harper Li (Haprer Lee), a reditelj je bio Robert Maligan (Robert Mulligan). Ostalo je istorija.
Nakon ovog pasusa nabacanih rečenica da polako završavam, a film ćete svakako pogledati. Radnja vam na ovom mestu i nije bitna, ne biste da kvarite. Ja smatram da nema boljeg filma koji govori o pravilnom vaspitavanju dece i o istinskim vrednostima. Danas se susrećemo sa mnogim izazovima savremenog društva, vrednosti su nam poremećene, sve je više nevaspitane dece, sve je više netrpeljivosti... Ako se mučite sa svim novim, pogledajte nešto što odiše klasikom i ljubavlju, možda i vi pustite neku suzu na kraju.
Do sledeće prilike, doviđenja. Sa ovim sam tekstom ispunio svoju "obavezu" o tačno 70 članaka, i sad mogu da odem u zaslužeunu penziju. Međutim, kako mi đavo ne da mira, odlučio sam da nastavim, ali sa malo izmenjenim pričama. Nadam se da će sve ispasti OK. Laku noć.
03 Septembar, 2013 21:50
Brzo i efikasno; kratko i jasno. Neću se (a ni vas) previše zadržavati. Kao prvo, ko od vas voli crtane, odnosno animirane filmove? Da li smatrate da oni mogu da budu podjednakog kvaliteta kao igrani? Imaju li animirani filmovi veće mogućnosti nego igrani? Mada ovo poslednje nije više pitanje izbora nego upućenosti. Volite li japanske animirane filmove?
Mogao bih na ovome mestu biti pogrešno shvaćen, pa bih odmah da se ogradim. Kad kažem japanski animirani filmovi, ne mislim na one bezdimenzionalne, bezlične i bespotrebne crtaće koji se razvlače po nekim našim televizijama, i koje u principu gledaju samo deca, a koji sa mozgom kao da su u ratu.
Inače, pisao sam ja odavno o animiranim filmovima koji nam dolaze iz Japana (tzv. anime, jer anime na japanskom znači animacija). Još konkretnije je bilo reči o producentskoj kući Gibli (Studio Ghibli) i o njenom glavnom čoveku po imenu Hajao Mijazaki (Hayao Miyazaki). Taj čovek i ta kuća bi lagodno mogli da se nazovu japanskim Diznijem. No, sve je to prežvakano.
U ovom tekstu, pomenuo bih njihov prvi film (crtać dakako), a ujedno bih vam ga predložio za gledanje. Dakle, kada kažemo japanska animacija, kada kažemo mange, ne mislimo na kratkometražne gluposti koje nam zauzimaju dragocene termine na televizijama i ne mislimo na bezobrazne stvari. Tu smo gde smo. A sad ono na brzinu i efikasno.
"Laputa: Zamak na nebu" (Tenku no Shiro Rapyuta, 1986.) je dugometražni crtać (traje oko 2 sata), i priča o devojčici i dečaku koji prolaze kroz pustolovine i predele kakvih nema ni u jednom filmu sa zapadne hemisfere. Nivo maštanja je nezamisliv, jednostavno se mora pogledati da bi se poverovalo očima. Animacija je možda klasična, nema digitalnih dodavanja, niti prepravki, ali sve to nekako nije ni bitno ako je ideja prava i dobra.
Laputa na japanskom ne znači ništa, a autor je priznao da je inspiraciju uzeo iz knjige o Guliverovim putovanjima, gde se takođe pominje neko leteće ostrvo. Ah, eto glavnog motiva u filmu. Što se tiče "skidanja" sa neta, ne verujem da ga baš imate u japanskoj audio verziji, jer postoji pristupačnija verzija na engleskom. Prevodi takođe mogu da budu problem, pa ako ne razumete engleski, onda ne mogu ništa da vam garantujem. U svakom slučaju, probajte.
Možda mi je ovaj film još draži zbog toga što smo skoro vršnjaci, "rođeni" smo istog meseca, iste godine. Ja sam već dugo veliki ljubitelj animacije, kakve god, pa i japanske, ali ipak malo čudno deluje da posle toliko meseci pauze krenem sa tekstom o crtaću. Izgleda da jeste, ali u principu nije - ovo sam imao u planu i pre nego što sam prestao. Još jedan film mi je ostao na moždanom lageru, pa kad to "završim" menjam kurs, a pisaću još kraće, sažetije i nadam se zanimljivije. Stay tuned.
01 Septembar, 2013 16:13
Posted by megamind under
[
Generalna
]
[
(0) Dodaj komentar ] | [
(0) Trekbekovi ]
Iako je nedelja, nedvosmislena asocijacija na prvi septembar nam je škola. U duhu starih dobrih vremena svi mi koji smo škole pozavršavali (osnovnu i srednju) možemo makar da krenemo sa nekim planovima. Leto je praktično prošlo (mada kalendar kaže nešto drugo), a svi ozbiljniji ljudi vraćaju se svojim obavezama. Mene doduše nije bilo četiri meseca, i da budem iskren, ne znam ni da li sam se vratio. Što se tiče filmova, oni su tu, naslov teksta je bio samo jeftin pokušaj da vas navuče na čitanje.
Zašto sam otišao na produženi odmor od blogovanja? Uf, težak odgovor. Obaveze valjda. Malo ih je, ali mojoj savesti ne daju mira. Takođe sam se razočarao u sebe i svoje pisanje. Svi mi čeznemo za nekim lepšim vremenima kad smo mogli i ovo i ono... Eh, ja sam nekad umeo jako lepo da pišem. Onda sam prestao da čitam, pa se kao i svi danas bacio na kratke žurnalističke tekstove, koji osim brzih informacija ne nude ništa do zatupljivanja mozga.
Naime, smučilo mi se besomučno silovanje reči "naime"! Naime, reč "naime" se koristi u svakoj trećoj rečenici, a čak ni oni "bolji" izveštači ne uspevaju da je ne iskoriste makar jednom. Naime, naše društvo je otišlo u ambis, a Srbija je postala bambilend. Bambilend sa malim b.
Svakako da nije samo reč "naime" silovana do besvesti. "Svakako" je druga reč koja se ponavlja. Svakako i sigurno. Doduše, za "sigurno" su zaduženi sportisti, a svakako fudbaleri. Svakako da to nije moglo ni mene da zaobiđe, pa pošto više u rukama ne držim beletristiku, pao sam toliko nisko da u tim istim rukama može samo "ona stvar" da mi se nađe.
Eto, ponavljam se i ja. Inače, filmove gledam istim intenzitetom, a kad me neko pita za hobi i slobodno vreme, odgovorim mu sa: "Moj hobi je gledanje filmova i proučavanje filmske istorije". Možda sam amater, ali sam veliki entuzijasta.
Ako nekako uspem da se vratim blogovanju, pokušaću da skratim tekstove i pišem o nekim zanimljivostima, pa ako nekoga bilo šta od ovoga bude interesovalo, neka se slobodno javi u komentarima. Vidim da ima novih ljudi, a ni moji stari "obožavaoci" nisu nepozvani. Kako god, posle toliko vremena, zadovoljan sam i sa ovih nekoliko pasusa.
Rekoh već, javljajte se svi vi iskreni ljubitelji i poznavaoci filma, biće mi zadovoljstvo.
