Film na dan

   Odakle početi? I nemati. A imati. 

   Završava se kalendarska godina, nezvanično se podvlače crte, a zvanično jurca na sve strane, sređuju frizure, kupuje poslednja količina zaliha namirnica, itd. Lista je podugačka, ali se u preglomaznim rečenicama ne snalazim baš najbolje. Doduše, navedeno će se obaviti tek sutra, ali ko zna, možda i ja zapadnem u vrtlog novogodišnjeg praznovanja, pa ne budem imao vremena za pisanije?!

   Prošle godine sam tekstove objavljivao i 30. i 31. decembra, što će reći da sam bio usamljeniji i patetičniji nego ove. Međutim, sutra je novi dan, kako kaže Skarlet O' Hara, ko zna dokle još mogu da se srozam?! Megamind nema ni s kim a ni gde da slavi, asocijalan je tip, pa će zato malo da piše. Sad patetiku i šalu na stranu. Ovo je trebalo da se stvori još pre mesec dana kad je ideja bila svežija. Kako nikad nije kasno, nadam se da će se sve spojiti kako treba i ispasti kako drugi žele.

    Da se ne upropastimo pričama o slavljima i praznicima (jer je tekst iza baš o slavljima, a tekst ispred mora da bude o praznicima), vratićemo se osnovama i pričati o počecima. Osnova i početak, da li je to isto? Niste ni svesni kolika je količina radosti koja me ispuni svaki put kad spontano dođem do nove ideje. E sad, bitno je i ne ponavljati se, a nije teško videti da je i o počecima pisano. Hm da, ali to je bilo o početku pre početka. Onda ćemo lako preskočiti preistoriju.

    Metafizika je disciplina koja se bavi prauzrokom, a sasvim slučajno je dobila baš takvo ime, iako je sa fizikom imala malo dodirnih tačaka. Šta želim da kažem? Posledice nastaju od uzroka. Bravo. Da bismo imali, moramo da nemamo. Tačno, ali ne baš uslovno. Ostavićemo ljude koji su imali, pa tek onda imali još više, jer većina nas nije bila u toj situaciji. Oni koji jesu sigurno neće gubiti vid i vreme po nekim nebitnim blog stranicama. Znači, ovde je samo raja. I ringe ringe.

   Treba da me bude sramota, ako uopšte želim da se nazovem piscem, ili makar da se opravdam (pošto se pisanjem i bavim), jer... Kažem vam da se sa preopširnim rečenicama i ne snalazim najbolje. Zbog čema me je sramota? Iako nevezano za ideju ove priče, roman "Imati i nemati" nisam pročitao. Pošto nemam pojma o čemu je Hemingvej (Ernest Hemingway) tamo pisao, usudio sam se da upotrebim naslov njegovog romana za svoj nebitan blog. Čak ni film (To Have and Have Not, 1944.) nisam pogledao, a kobajagi sam neki filmski bloger. Zato smo se i vratili korenima. 

   Naslov sam uzeo polusvesno, iako ne baš slučajno, a moja ideja je možda drugačija. Hteo sam da uklopim dve teme u jednu priču, ali me je razgovor o nebitnim stvarima omeo. Kao i uvek. Pa dobro, ko se ponavlja, lakše završi školu. Gde smo počeli, i kako ćemo ako nemamo? Eto, to su nam neke ideje vodilje. Jevrejska poslovica kaže "dabogda imao pa nemao", ali ni ona nije bitna. Mi ćemo stvari postaviti naopako. Ne mogu da tvrdim da ste svi kao mali bili u težoj materijalnoj situaciji, ali mogu da kažem da je odrastanje u devedestim bilo puno odricanja, iako sa mnogo lepšim stvarima nego što su eplovi telefoni.

   Generalno govoreći, nije ni samo materijalna nemaština u toku odrastanja presudna na sazrevanje naše ličnosti. Šta ćemo sa intelektualnom? Jedino smo emotivno bogati dok ne napunimo dvadesetak (i nešto), a onda postajemo pravi beskućnici. Gde bismo mogli da uklopimo filmove? Prema mojoj ideji, čeprkali bismo po najdaljoj svesnoj prošlosti i pokušali da se setimo prvih slika koje smo povezali sa filmom. Poznato je da odraz u ogledalu povezujemo sa našom ličnošću (pod uslovom da smo to mi koji se ogledamo) tek posle 18 meseci. Kada postajemo svesni filmova?

   Iskren da budem, nemam pojma. Ali, šta je sa nemaštinom? Da li je bolje imati sve što se poželeti može (ili za šta naš mozak zna da postoji), ili biti uskraćen za mnoge radosti, pa ih spoznavati tek onda kad nas želja poodavno prođe? Moglo bi se o ovome diskutovati i na filozofskom pa čak i teološkom nivou, no, mi smo ovde došli samo da ćaskamo bez obaveza. Što je mozak prazniji, to je naše zadovoljenje veće. Pa evo nam i odgovora - da bismo bili zadovoljni onim što imamo, moramo biti glupi. Glup čovek ne traži mnogo.

   Kažu da su pametni ljudi skromne osobe: gde se to onda uklapa sa prethodnom izjavom?! Zaplet kad mu rasplet nije. Setiću se mog slučaja, on mi je nekako najpoznatiji. Dakle, sve gore navedeno: odrastao sam u devedestim, u ne baš najboljoj materijalnoj situaciji, i sa ne baš najboljom emotivnom inteligencijom (tu sam malo išao u kontra smeru). Moje želje su bile ogromne a to su i sad. Ili sam glup ili pametan. Hteo sam da imam TV u boji, sad mi nije ni bitan. Hteo sam da gledam filmove, sad ih gledam i preko mere. Hteo sam da se igram sa igračkama koje nikad tada nisam mogao sebi da priuštim, radio sam jedno vreme u magacinu igračaka. 

   I tako dalje, i tako dalje, ... Hteli mi to ili ono, život se namerno igra sa nama. Ili je to Bog? Da nisam bio uskraćen za svoje želje, ne bih postao ono što jesam. A opet, nisam ni postao mnogo. Međutim, to što sam svestan onoga što jesam i nisam ili ne mogu da budem je moja velika pobeda. Nemati pa imati bi onda bila najbolja kombinacija. Osim ako nam ništa nije potrebno iako nemamo mnogo. Tad smo samo srećni u životu.

   Šta bi bio zaključak? Koji bi vam savet mogao dati? Čekaj, čekaj, pa gde su filmovi? Eh, da, mislim da se sećam svojih prvih slika sa TV-a, ali su one bile crno-bele, pa to baš i ne može da bude reprezentativno, jer ko zna šta sam ja to uopšte gledao? A nisam daltonista. Hm... Vi biste mogli da se odreknete svega, pa da počnete iz početka, i onda se uželite... Ne, ne, svako od nas ima svoj put. Savet koji bi mogla da izrekne svaka druga klinka na fejsbuku nije vredan završetka teksta jednog Megaminda! Ah, avaj, srozavam se sve više (ili niže?), moram da idem, čeka me frizer, ipak je za koji sat doček. Valjalo bi i do marketa, biće gužve sutra. Laku noć. Srećno sledeće godine.

   It's not about destination, it's about the journey.

   Čitajući sinoć neki članak Rodžera Iberta (Roger Ebert - uostalom, na ovoj stranici imate i moj tekst o njemu, i link njegove blog stranice), naleteh na jednu misao, ili bolje reći na ideju. Dobro, ideja je ona iz uvodne rečenice. A i Rodžera ćemo gotovo odmah ostaviti na miru, iako su njegovi komentari i filmska kritika zvezda vodilja mnogim ljubiteljima sedme umetnosti. Možda se profesionalniji poznavaoci neće složiti sa mnom, pa ću dograditi prethodnu rečenicu upadicom da je Ibert samo trenutno najpopularniji i najkomercijalniji.

   Pošto je dotični gospodin umro pre više od pola godine, biće ružno ako ne zastanem. Verovatno će ga ostaviti i svi oni zlomišljeni. Da se vratimo srži današnje teme, koja sigurno nije Rodžer Ibert. Zaustavih se tačkom baš u pola misli. Htedoh da napišem da tema nije ni filmska kritika, ali bi to bilo netačno. U kom god obliku da je obrađujete, nema razgovora o filmovima bez filmske kritike, bilo amaterske ili zvanične. Moje poznavanje filmova hvata zalet tek nekoliko godina, pa se smatram tek skromnim polaznikom ove škole. I to nezvaničnim. Švercujem se praktično, bez plaćene karte.

   Hm, eto još jedne ideje - da li pravi i zvanični poznavalac filmova (pa i njihov stvaratelj) mora nužno biti školovano lice, ili kao ja, priučenjak? Šta smo rekli: za pisanje je potrebno čitanje knjiga, za muziku slušanje, ... ? I to je sve. Teško bi se došlo do odgovora bez malo opširnije rasprave, što znači da bi se ovaj pasus uskoro pretvorio u novi tekst. Onda ovde možemo i da završavamo. A ne, ne, putovanje. Cilj. 

   Sa svakim novim pisanjem, umesto da smanjem gubljenja u prazno, ja ih povećavam. Biću iskren prema sebi pa ću reći da je to posledica nedostatka vere ili čak straha od neznanja. Nisam kriv što ne umem. Evo, trudim se, posle ove rečenice ide zaplet. Kao mlad (to bi bio neki period do 23.će godine života) nisam ni postavljao ono današnje pitanje. Još jedna iskrenost - verujem da nisam ni znao šta ta razlika između dve krajnosti znači. Kao kad pročitate gomilu "mudrih" reči na internetu, pa kažete sebi "wow, kako su duboke", a one istog trenutka izađu napolje bez ikakvog zaustavljanja u glavi i pokušaja mučenja sivih ćelija.

   A šta ja tu mogu? Mladost - glupost. Međutim, ne mora da znači da mladi ne razmišljaju, već može biti da sam ja malo zaostao sa razvijanjem mozga, pa mi se onda čini kako je to i sa ljudima oko sebe. Nije ni važno, jer sam opet počeo da skrećem. Mogli bismo ideju prvo da predstavimo u nekom opštem smislu, pa da je onda konkretno prevedemo na film. Problema nema, jer sam opštenje podigao na viši nivo. Samo opštim a ne konkretišem. Blago meni sa tolikim seksom.

    Krenemo na putovanje, a onda nam se ono na pola puta zasvidi, da više i ne želimo da stignemo na cilj. Koliko vam se to puta desilo? Bilo da se u vozu ili autobusu našla neka simpatična devojka (ovo u slučaju muškog pola), bilo da nas je muzika opustila, bilo da smo pešačili pa prošli pored predivnih pejzaža, slika, ljudi, ... Bilo nekad ... Sećam se da mi je kao klincu makar duplo zanimljivije bilo da postavim poligon za igranje (napravim kućice, doteram figurice na mesto itd.) nego da se igram. Sa pojavom interneta i mojim ulaskom u adolescenciju, takođe se sećam da mi je potraga za erotskim slikama i pornićima bila takođe duplo zanimiljivija od njihovog gledanja.

   I na kraju, za sve studente i školarce pitanje: šta je važnije, dobiti diplomu ili studirati? Diploma je cilj, ali je studiranje putovanje. Pa, šta je slađe? Kako mi je ostalo još nekoliko ispita do diplomiranja, a ujedno se i studiranje odužilo, mogu na nekoliko nivoa da pišem o ovom problemu. Nisam amater. Čija je šteta, nije ni važno. Gde nam dođu filmovi? Svakako da je u procesu gledanja jednog filma cilj njegov kraj i razjašnjenje eventualnog problema, a da je putovanje samo gledanje. Moglo bi se duboko zaći u teoriju filma, a opet se ne iščeprkati iz njenih kandži na propisan način. Razni teoretičari i autori su pričali o tome kojim se tehnikama dolazi do cilja i kakvo putovanje treba da bude; nama sitnice i nisu bitne.

   Najbitnija su osećanja. Osećanja ne mogu da se pretvore u teoriju, a treba biti veliki majstor pisane reči pa im udahnuti život. Meni to ide malo teže, pa se uz sav trud ne mogu obavezati na tako nešto. Za ovu našu temu bi možda bilo lakše da pričamo o sveukupnom gledanju filmova. Šta je pisac hteo reći? Pa evo, ja sam samosvesno odlučio da filmove upoznam malo podrobnije i konkretnije, dakle imao sam cilj. Uskoro će tri godine od te moje rezolucije, cilj je očigledno nedostižan (jer snimljenih filmova ima dovoljno da ih jedna osoba optimalnog životnog veka ni teoretski ne može pogledati), ali je putovanje postalo neodoljivo. Iako se švercujem, više nemam strah od izbacivanja.

   Možda sam preterao u konstituisanju cilja: filmova ima mnogo, a s druge strane, nisu ni svi vredni gledanja. Često i napravim grešku, pa pogledam nešto što nije ni za švercovanje, ali avaj, ko radi ... Još jedna tema. Sama problematika teksta nije do kraja ispitana. Očito moji tekstovi postaju preveliki za moje spisateljsko umeće. U ovom slučaju je početni cilj bio sastavljanje priče iz jedne naizgled proste ideje, ali je putovanje postalo preozbiljno i prenaporno, jer ja još uvek ne shvatam njegov obim. Ovog puta nemamo ni cilj, a ni prijatan put. Pa dobro, you can't have 'em all. Amater sam, tim se dičim. Vi putujte, ali nikako bez cilja, jer kad nema cilja nema ni ugodnog putovanja. Valjda.