It's not about destination, it's about the journey.

   Čitajući sinoć neki članak Rodžera Iberta (Roger Ebert - uostalom, na ovoj stranici imate i moj tekst o njemu, i link njegove blog stranice), naleteh na jednu misao, ili bolje reći na ideju. Dobro, ideja je ona iz uvodne rečenice. A i Rodžera ćemo gotovo odmah ostaviti na miru, iako su njegovi komentari i filmska kritika zvezda vodilja mnogim ljubiteljima sedme umetnosti. Možda se profesionalniji poznavaoci neće složiti sa mnom, pa ću dograditi prethodnu rečenicu upadicom da je Ibert samo trenutno najpopularniji i najkomercijalniji.

   Pošto je dotični gospodin umro pre više od pola godine, biće ružno ako ne zastanem. Verovatno će ga ostaviti i svi oni zlomišljeni. Da se vratimo srži današnje teme, koja sigurno nije Rodžer Ibert. Zaustavih se tačkom baš u pola misli. Htedoh da napišem da tema nije ni filmska kritika, ali bi to bilo netačno. U kom god obliku da je obrađujete, nema razgovora o filmovima bez filmske kritike, bilo amaterske ili zvanične. Moje poznavanje filmova hvata zalet tek nekoliko godina, pa se smatram tek skromnim polaznikom ove škole. I to nezvaničnim. Švercujem se praktično, bez plaćene karte.

   Hm, eto još jedne ideje - da li pravi i zvanični poznavalac filmova (pa i njihov stvaratelj) mora nužno biti školovano lice, ili kao ja, priučenjak? Šta smo rekli: za pisanje je potrebno čitanje knjiga, za muziku slušanje, ... ? I to je sve. Teško bi se došlo do odgovora bez malo opširnije rasprave, što znači da bi se ovaj pasus uskoro pretvorio u novi tekst. Onda ovde možemo i da završavamo. A ne, ne, putovanje. Cilj. 

   Sa svakim novim pisanjem, umesto da smanjem gubljenja u prazno, ja ih povećavam. Biću iskren prema sebi pa ću reći da je to posledica nedostatka vere ili čak straha od neznanja. Nisam kriv što ne umem. Evo, trudim se, posle ove rečenice ide zaplet. Kao mlad (to bi bio neki period do 23.će godine života) nisam ni postavljao ono današnje pitanje. Još jedna iskrenost - verujem da nisam ni znao šta ta razlika između dve krajnosti znači. Kao kad pročitate gomilu "mudrih" reči na internetu, pa kažete sebi "wow, kako su duboke", a one istog trenutka izađu napolje bez ikakvog zaustavljanja u glavi i pokušaja mučenja sivih ćelija.

   A šta ja tu mogu? Mladost - glupost. Međutim, ne mora da znači da mladi ne razmišljaju, već može biti da sam ja malo zaostao sa razvijanjem mozga, pa mi se onda čini kako je to i sa ljudima oko sebe. Nije ni važno, jer sam opet počeo da skrećem. Mogli bismo ideju prvo da predstavimo u nekom opštem smislu, pa da je onda konkretno prevedemo na film. Problema nema, jer sam opštenje podigao na viši nivo. Samo opštim a ne konkretišem. Blago meni sa tolikim seksom.

    Krenemo na putovanje, a onda nam se ono na pola puta zasvidi, da više i ne želimo da stignemo na cilj. Koliko vam se to puta desilo? Bilo da se u vozu ili autobusu našla neka simpatična devojka (ovo u slučaju muškog pola), bilo da nas je muzika opustila, bilo da smo pešačili pa prošli pored predivnih pejzaža, slika, ljudi, ... Bilo nekad ... Sećam se da mi je kao klincu makar duplo zanimljivije bilo da postavim poligon za igranje (napravim kućice, doteram figurice na mesto itd.) nego da se igram. Sa pojavom interneta i mojim ulaskom u adolescenciju, takođe se sećam da mi je potraga za erotskim slikama i pornićima bila takođe duplo zanimiljivija od njihovog gledanja.

   I na kraju, za sve studente i školarce pitanje: šta je važnije, dobiti diplomu ili studirati? Diploma je cilj, ali je studiranje putovanje. Pa, šta je slađe? Kako mi je ostalo još nekoliko ispita do diplomiranja, a ujedno se i studiranje odužilo, mogu na nekoliko nivoa da pišem o ovom problemu. Nisam amater. Čija je šteta, nije ni važno. Gde nam dođu filmovi? Svakako da je u procesu gledanja jednog filma cilj njegov kraj i razjašnjenje eventualnog problema, a da je putovanje samo gledanje. Moglo bi se duboko zaći u teoriju filma, a opet se ne iščeprkati iz njenih kandži na propisan način. Razni teoretičari i autori su pričali o tome kojim se tehnikama dolazi do cilja i kakvo putovanje treba da bude; nama sitnice i nisu bitne.

   Najbitnija su osećanja. Osećanja ne mogu da se pretvore u teoriju, a treba biti veliki majstor pisane reči pa im udahnuti život. Meni to ide malo teže, pa se uz sav trud ne mogu obavezati na tako nešto. Za ovu našu temu bi možda bilo lakše da pričamo o sveukupnom gledanju filmova. Šta je pisac hteo reći? Pa evo, ja sam samosvesno odlučio da filmove upoznam malo podrobnije i konkretnije, dakle imao sam cilj. Uskoro će tri godine od te moje rezolucije, cilj je očigledno nedostižan (jer snimljenih filmova ima dovoljno da ih jedna osoba optimalnog životnog veka ni teoretski ne može pogledati), ali je putovanje postalo neodoljivo. Iako se švercujem, više nemam strah od izbacivanja.

   Možda sam preterao u konstituisanju cilja: filmova ima mnogo, a s druge strane, nisu ni svi vredni gledanja. Često i napravim grešku, pa pogledam nešto što nije ni za švercovanje, ali avaj, ko radi ... Još jedna tema. Sama problematika teksta nije do kraja ispitana. Očito moji tekstovi postaju preveliki za moje spisateljsko umeće. U ovom slučaju je početni cilj bio sastavljanje priče iz jedne naizgled proste ideje, ali je putovanje postalo preozbiljno i prenaporno, jer ja još uvek ne shvatam njegov obim. Ovog puta nemamo ni cilj, a ni prijatan put. Pa dobro, you can't have 'em all. Amater sam, tim se dičim. Vi putujte, ali nikako bez cilja, jer kad nema cilja nema ni ugodnog putovanja. Valjda.