16 Februar, 2014 20:18

Društveno - korisno gledanje

Posted by megamind under [ Reboot ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   U vreme sve veće asocijalizacije našeg pa i globalnog društva, postavljati pitanje zajedničkog gledanja filmova bi se činilo nepotrebnim. Ne računajući zaljubljene parove koji svoje veze pokušavaju da zakrpe lošim tzv. romantičnim komedijama (kad već seks ne pomaže), malo je onih pravih entuzijasta. Sve je manje prijatelja po bioskopu. A sve je manje i bioskopa. 
 
   No, da idemo korak po korak, kako je to postalo popularno reći među našim sve neuspešnijim sportistima. Čini se da više ništa ne ide progresivnom linijom. Svaka je godina sve gora i gora, propada fudbal, ni muzika nije što je bila, bla bla. Cvetaju kladionice, kafići, kič i šund. Filmovi mogu da se izuzmu na neki način, makar bih ja mogao da ih izuzmem, tako što ću reći nešto vrlo opasno po sebe, a tičući se domaće kinematografije: naši filmovi nikad i nisu bili nešto. Zar je moguće? Kako li se samo usuđujem?!
 
   Opet nećemo računati izuzetke. Dakle, cela naša skorija istorija (bar ona najsvežija, a da se poistovećuje sa rajem na Zemlji) je po meni bila kinematografska fatamorgana. Koji to filmovi najviše privlače široke narodne mase? Otprilike su to komedije. A naša kinematografija ih je prepuna. Te komedije nisu ni malo reprezentativne na globalnom planu. Možda to i nije važno. Šta vredi amerikancu da poštuje ili ne naše filmove kad ne razume naš smisao za humor? Najbolji humor na svetu.
 
   Moram da povučem ručnu ako ne želim samolinčovanje. Skrenuo sam sa teme i to dobrano. Hteo sam da zapodenem razgovor o tome da li je zanimljivije filmove gledati nasamo ili u društvu. Došao sam do kritike domaćih komedija. Hm, možda i nisam daleko?! Kad razmislim malo bolje, uopšte nisam daleko. Osim "lakih" komedija (ako znate neku "tešku", molio bih vas da mi je preporučite, jer zaista nisam naišao na sličnu, a da je pod tim terminom), koje to filmove volite da gledate u društvu?
 
   Ko od vas ili nas voli da ga neko remeti beskonačin nizom polupismenih pitanja o tome šta se to zapravo dešava na ekranu, ko je ko, i kad je šta? Opet otvaramo previše pitanja. Nema veze, ovde smo da bismo lečili malo frustracija, ako nam ih društvo već nije. Uh, kakav čudan sklop rečenice, lektor bi mi dobro došao. Dobro bi mi došao lektor. Ili to nije njegov posao? Lektor, kolektor, detektor, sećate li se toga? I kome je to smešno? Da vidimo ruke.
   
   Sve se uklapa kao po loju. Podmazuje se takoreći. Ili odvojeno. Počeli smo sa asocijalizacijom društva, iako je ona počela mnogo pre digitalnog doba. Možda je asocijalno društvo starije od socijalnog? Možda, al se nećemo time i baviti. Zanima nas samo zašto je bolje nasamo a ne udovje, troje, ili u masi... Evo, ja bih voleo utroje, nikad nisam. A jedini film kojeg sam pogledao u bioskopu (računam premijere, a ne amaterske sale i pokušaje bioskopa) je bio "King Kong" iz 2005. Za onaj iz 1933.će ni moji roditelji nisu bili spremni.
 
   Nema nikakve mistike oko toga zašto sam baš njega gledao - došao sam u Beograd trbuhom za kruhom negde iz provincije, i hteo da probam sve što ovaj grad nudi. Nisam se baš proslavio od onda, eto, i mene je uhvatila asocijalnost. Čamotinja valjda. Nikad nije kasno, reći će lakokomedijaši kojima su puna usta još lakše životne mudrosti. I ko zna zašto je to dobro? To što su im puna usta? I to. Dobro je što sam ja konačno počeo da shvatam filmove kako treba. Sam. Da li bih to mogao u društvu?
 
   Normalno da niko ne očekuje da baš svaki nameravani film pogleda u društvu, ali se može praviti razlika između jedne i druge krajnosti. Možda više i nema smisla raspravljati o nečemu što nema smisla? U svakom slučaju, mogu se pohvaliti tekstom bez konca i kraja o temi koja i ne može da se sastavi. Mogu i da gledam filmove u društvu. Nego, ko će sa mnom da gleda King Konga iz 1933.će? Hoće li neko? Da ne skitam kasnije. Imam monitor od 19", widescreen, 16:9, sve u fullu. Max. Slušalice jedne, pa će i deljenje biti intimnije.
 
   U principu se niko neće ni javiti, jer mnogi i ne znaju da je 1933.ća zapravo i postojala. Nema veze, nastavljam u samoći. Šta sve čovek neće uraditi sam... Dakle, da rezimiramo polako - društvene norme su sve niže, urušavaju se sistemi, bioskopi još više (pa čak i bukvalno), a izgleda će i filmovi krenuti njihovim stopama. Kud svi, tu i mali Mujo. Vama, gledaocima tih "novih" audio - vizuelnih doživljaja (koje ja ne mogu nazvati filmovima), moram da izjavim saučešće, jer uskoro nećete imati gde i šta da gledate. Ja ću sigurno biti srećan i sa King Kongom iz 33-će.
 
   Što li sam se baš uhvatio za njega, kad ionako nemam za šta?! Psst. Znači, otvorili smo temu tek na kraju, a sve ispred napisano je skoro pa i nebitno. Nebitno. Jedino mi je frka što nisam opimista, mada je to možda i bolje, nemam prevelikih očekivanja. Zar ne vidite da će biti propast sveta? Neka, nek' propadne, nije neka šteta. Do nekih boljih novih filmova, ja ću se otpozdraviti. Nemojte biti usamljenici, budite upareni, gledajte filmove zajedno, radite nešto korisno. Makar i komedije. Da, one naše, nesavršene. 
 

01 Februar, 2014 23:25

Kako vreme prolazi

Posted by megamind under [ Reboot ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

     Play it Sam, play "As Time Goes By".

    Znamo skoro svi odakle je ovo. A opet, nije toliko ni važno. Kazablanka. U mojih je Top 10, bez pogovora. Jednom ću vam izdiktirati tih svojih deset najboljih. Nije toliko ni specijalno, mnogi se filmovi ponavljaju i prepisuju. Trebalo mi je neko vreme da je sklopim. Mislim na listu. Kako znam da neće da se menja? Pa i ne znam. Ima li tamo negde u etru nepogledanih filmova još neki koji je zreo za top liste? Verovatno. Imam li vremena da ga nadjem? Manje - više verovatno.

   Drugi pasus. O čemu pričamo u ovom tekstu? O filmovima, kao i uvek. Da sam makar stalno pričao o filmovima, pa da nemam ovaj grozni osećaj laganja. Dobro. Kazablanka je davno bila na dnevnom redu. Njene replike mogu da se proučavaju svaka za sebe. Naravno, možemo i da se pravimo pametni. Nećemo. Kako vreme prolazi? Ne treba nam znak pitanja. Aham, dakle "dok vreme prolazi" bi bilo bolje? Moguće. Ali ja, za razliku od onog ministra koji ne zna da broji preko milijardu nemam specijalnog prevodioca sa kinesko-engleskog, pa onda moram sam.

   Radim i grešim. Baš kako vreme prolazi. A šta se to dešava sa našim filmovima dok prolazi vreme? Kako mnogi reditelji kažu: "dok prolazi vreme, mi starimo, a filmovi ostaju isti". Šta se to onda dešava sa nama, bolje je pitanje?! Na ovom mestu, možemo da otvorimo više polemika. I naravno, nijednu nećemo da zatvorimo, kako i dolikuje istom ovom mestu. Samo da vidimo u koliko ćemo redova sve to da spakujemo, pa da odemo na spavanje mirne glave. Hop, idemo u sledeću rečenicu.

   Znate i sami da sam odlučio da moja svežija pisanija budu više kontemplativnog karaktera nego obično prepisivanje pod uticajem wikipedije. Nikako da izbacim ovo w. Baš je strawa maweni, cmok. Film se pojavio u svom današnjem obliku 1895. Braća Limije (Lumiere), itd., itd. Za ovih 120 godina, o kojim bismo ciframa mogli da govorimo? Dakle, mislimo na cifre snimljenih filmova. I gde da umuvamo tone izgubljenih? Ko to sve da pogleda? 

   Kako vi volite da gledate filmove? Šta za vas predstavlja "stari film"? Da se ponavljam i opet citiram Pitera Bogdanoviča (Peter Bogdanovich)? Novi film je samo onaj koji nismo pogledali. To su njegove reči, nema navodnika. Ima li neko želju da gleda filmove iz 1915. npr.? Ima li neko želju da gleda filmove iz 1995.? Koliko je ta devedeset i peta daleko? Kako vreme prolazi, filmovi ostaju isti a mi se menjamo. Ali, zašto nam ta godina sad deluje tako daleko? Zar su filmovi stari svega devetnaest godina baš toliko zastareli?

   Zagrebe li se malo više po njihovoj površini odmah će se uočiti tehnički nedostaci. "Ha ha, ovi efekti su tako nerealni i smešni", rećiće neko. Šta je onda suština filma? Efekti? Koliko li sam samo pitanja postavio do ovog mesta, užas, majke mi! Vodeći se takvom filozofijom gledanja filmova, mi bismo samo gledali filmove od godine u kojoj smo postali svesni istih. Znači, ja sam rođen u osamdesetim, i ove filmove iz 1995. mogu da gledam. Ali! I to veliko ALI, te filmove sam već trebao davno da odgledam. Nema svrhe vraćati se više na iste. Eventualno pogledati neki sa vrha IMDb liste. Svrha, vrha, iste, liste, baš mi se potrefilo.

    Lakše nego što sam očekivao se ovaj tekst razvio. Ili je bolje: ovaj tekst se razvio bolje nego što sam očekivao? Nema šta, majstor za gluposti i prazan hod ostaje majstor za gluposti i prazan hod.  A moglo je samo "majstor". Zašto ne uglaviti još jedan pasus. Evo, njemu u čast, preći ću na sledeći.

    I sad ne znam kako bih ga započeo. Da, filmovi. Trebamo li mi "mlađi" osećati malo nezahvalniji položaj u kojem smo, a tičući se načina gledanja filmova? Da li je za nas kasno da gledamo neke "stare filmove" i klasike? Imamo li vremena za njih? Da li je isto gledati gorepomenutu Kazablanku (Casablanca, 1942.) baš te 1942. ili 2012 (te sam je godine ja prvi put gledao, pa zato podatak)? U čemu je veći užitak? Šta da radimo sa filmovima određenog trenutka, a ima ih na gomile, naročito onih iz "revolucionarnih" šesdesetih?

    Kad trenutak prođe, ostaje jedno veliko "meh, niša posebno". Zato nam ostaje vrlo malo klasika. Velikih reditelja više nema. Vreme heroja je ovek u dalekoj prošlosti. Ljudi danas nemaju živaca ni za običan jednoipočasovni "zabavni" film, a ne za npr. četiri sata "mučenja" sa Lorensom od Arabije (Lawrence of Arabia, 1962.) gde niti postoji zaplet, niti postoji ljubavna priča, niti ženski likovi. Da li je tim velikim rediteljima iz prošlosti bilo lakše da gledaju, hvataju fore, i odmah prave svoje remek-delo, nego što je mnogim entuzijastima danas?

   Mi zasigurno imamo više filmova za domaći zadatak nego što su ih imali ljudi pre pedeset godina. I pre bilo koliko godina. Vreme prolazi. Dok mi pohvatamo sve filmove iz četrdesetih, pedesetih, i dalje i dalje, kad ćemo da gledamo ove iz 2013.? A nije da ih nema mnogo. Kakav god šund da izlazi iz Holivuda, da njih nema, ne bi nikakvog filma bilo. Pa kad pogledamo "sve" filmove iz četrdesetih, pedestih i dalje i dalje, kad će da stigne na red 2013.? 2033.će? Bože, hoćemo li stići živi?

   Pošto nisam neki optimista, ne smem ni da prognoziram šta sve može da nas zadesi do 2033.će. Možemo zato i da stanemo. Još jedno pitanje za kraj: kako vam se čini tekst sa ovoliko nerešenih problema? Hoćete li da razmišljate o odgovorima? Hej, pa to su već dva pitanja za kraj. Nećemo više, garantujem. Shvatili ste poentu, nadam se. Ja sam kao i uvek mnogo hteo, mnogo započeo, pa se na kraju tresla gora i rodio miš. Ili je to sve možda samo na površini pa je suština sakrivena negde duboko? Duboke su misli moje, ah.

   Vreme će pokazati, jer kako vreme prolazi... I još nešto; ipak sam vas prevario ubacivši još jedno diskretno pitanje na kraju pretposlednje rečenice poslednjeg pasusa. A koga i briga. Laku noć, uživajte u oluji, nemojte da Vučić dolazi da vas spašava.