Play it Sam, play "As Time Goes By".

    Znamo skoro svi odakle je ovo. A opet, nije toliko ni važno. Kazablanka. U mojih je Top 10, bez pogovora. Jednom ću vam izdiktirati tih svojih deset najboljih. Nije toliko ni specijalno, mnogi se filmovi ponavljaju i prepisuju. Trebalo mi je neko vreme da je sklopim. Mislim na listu. Kako znam da neće da se menja? Pa i ne znam. Ima li tamo negde u etru nepogledanih filmova još neki koji je zreo za top liste? Verovatno. Imam li vremena da ga nadjem? Manje - više verovatno.

   Drugi pasus. O čemu pričamo u ovom tekstu? O filmovima, kao i uvek. Da sam makar stalno pričao o filmovima, pa da nemam ovaj grozni osećaj laganja. Dobro. Kazablanka je davno bila na dnevnom redu. Njene replike mogu da se proučavaju svaka za sebe. Naravno, možemo i da se pravimo pametni. Nećemo. Kako vreme prolazi? Ne treba nam znak pitanja. Aham, dakle "dok vreme prolazi" bi bilo bolje? Moguće. Ali ja, za razliku od onog ministra koji ne zna da broji preko milijardu nemam specijalnog prevodioca sa kinesko-engleskog, pa onda moram sam.

   Radim i grešim. Baš kako vreme prolazi. A šta se to dešava sa našim filmovima dok prolazi vreme? Kako mnogi reditelji kažu: "dok prolazi vreme, mi starimo, a filmovi ostaju isti". Šta se to onda dešava sa nama, bolje je pitanje?! Na ovom mestu, možemo da otvorimo više polemika. I naravno, nijednu nećemo da zatvorimo, kako i dolikuje istom ovom mestu. Samo da vidimo u koliko ćemo redova sve to da spakujemo, pa da odemo na spavanje mirne glave. Hop, idemo u sledeću rečenicu.

   Znate i sami da sam odlučio da moja svežija pisanija budu više kontemplativnog karaktera nego obično prepisivanje pod uticajem wikipedije. Nikako da izbacim ovo w. Baš je strawa maweni, cmok. Film se pojavio u svom današnjem obliku 1895. Braća Limije (Lumiere), itd., itd. Za ovih 120 godina, o kojim bismo ciframa mogli da govorimo? Dakle, mislimo na cifre snimljenih filmova. I gde da umuvamo tone izgubljenih? Ko to sve da pogleda? 

   Kako vi volite da gledate filmove? Šta za vas predstavlja "stari film"? Da se ponavljam i opet citiram Pitera Bogdanoviča (Peter Bogdanovich)? Novi film je samo onaj koji nismo pogledali. To su njegove reči, nema navodnika. Ima li neko želju da gleda filmove iz 1915. npr.? Ima li neko želju da gleda filmove iz 1995.? Koliko je ta devedeset i peta daleko? Kako vreme prolazi, filmovi ostaju isti a mi se menjamo. Ali, zašto nam ta godina sad deluje tako daleko? Zar su filmovi stari svega devetnaest godina baš toliko zastareli?

   Zagrebe li se malo više po njihovoj površini odmah će se uočiti tehnički nedostaci. "Ha ha, ovi efekti su tako nerealni i smešni", rećiće neko. Šta je onda suština filma? Efekti? Koliko li sam samo pitanja postavio do ovog mesta, užas, majke mi! Vodeći se takvom filozofijom gledanja filmova, mi bismo samo gledali filmove od godine u kojoj smo postali svesni istih. Znači, ja sam rođen u osamdesetim, i ove filmove iz 1995. mogu da gledam. Ali! I to veliko ALI, te filmove sam već trebao davno da odgledam. Nema svrhe vraćati se više na iste. Eventualno pogledati neki sa vrha IMDb liste. Svrha, vrha, iste, liste, baš mi se potrefilo.

    Lakše nego što sam očekivao se ovaj tekst razvio. Ili je bolje: ovaj tekst se razvio bolje nego što sam očekivao? Nema šta, majstor za gluposti i prazan hod ostaje majstor za gluposti i prazan hod.  A moglo je samo "majstor". Zašto ne uglaviti još jedan pasus. Evo, njemu u čast, preći ću na sledeći.

    I sad ne znam kako bih ga započeo. Da, filmovi. Trebamo li mi "mlađi" osećati malo nezahvalniji položaj u kojem smo, a tičući se načina gledanja filmova? Da li je za nas kasno da gledamo neke "stare filmove" i klasike? Imamo li vremena za njih? Da li je isto gledati gorepomenutu Kazablanku (Casablanca, 1942.) baš te 1942. ili 2012 (te sam je godine ja prvi put gledao, pa zato podatak)? U čemu je veći užitak? Šta da radimo sa filmovima određenog trenutka, a ima ih na gomile, naročito onih iz "revolucionarnih" šesdesetih?

    Kad trenutak prođe, ostaje jedno veliko "meh, niša posebno". Zato nam ostaje vrlo malo klasika. Velikih reditelja više nema. Vreme heroja je ovek u dalekoj prošlosti. Ljudi danas nemaju živaca ni za običan jednoipočasovni "zabavni" film, a ne za npr. četiri sata "mučenja" sa Lorensom od Arabije (Lawrence of Arabia, 1962.) gde niti postoji zaplet, niti postoji ljubavna priča, niti ženski likovi. Da li je tim velikim rediteljima iz prošlosti bilo lakše da gledaju, hvataju fore, i odmah prave svoje remek-delo, nego što je mnogim entuzijastima danas?

   Mi zasigurno imamo više filmova za domaći zadatak nego što su ih imali ljudi pre pedeset godina. I pre bilo koliko godina. Vreme prolazi. Dok mi pohvatamo sve filmove iz četrdesetih, pedesetih, i dalje i dalje, kad ćemo da gledamo ove iz 2013.? A nije da ih nema mnogo. Kakav god šund da izlazi iz Holivuda, da njih nema, ne bi nikakvog filma bilo. Pa kad pogledamo "sve" filmove iz četrdesetih, pedestih i dalje i dalje, kad će da stigne na red 2013.? 2033.će? Bože, hoćemo li stići živi?

   Pošto nisam neki optimista, ne smem ni da prognoziram šta sve može da nas zadesi do 2033.će. Možemo zato i da stanemo. Još jedno pitanje za kraj: kako vam se čini tekst sa ovoliko nerešenih problema? Hoćete li da razmišljate o odgovorima? Hej, pa to su već dva pitanja za kraj. Nećemo više, garantujem. Shvatili ste poentu, nadam se. Ja sam kao i uvek mnogo hteo, mnogo započeo, pa se na kraju tresla gora i rodio miš. Ili je to sve možda samo na površini pa je suština sakrivena negde duboko? Duboke su misli moje, ah.

   Vreme će pokazati, jer kako vreme prolazi... I još nešto; ipak sam vas prevario ubacivši još jedno diskretno pitanje na kraju pretposlednje rečenice poslednjeg pasusa. A koga i briga. Laku noć, uživajte u oluji, nemojte da Vučić dolazi da vas spašava.