07 Septembar, 2013 21:18

Film koji vraća u detinjstvo

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Pokušavao sam nekoliko puta da završim nešto što još uvek ne postoji, i nikad nisam uspeo sam sebe da nadmašim. Hoću da napišem tekst o jednom filmu koji se na mojim listama kotira vrlo visoko, ali moj stil nikako da se popne na nivo koji bi ovo delo i zasluživalo. Posle dve uvodne rečenice osećam da iznova nemam snage, međutim, ovaj put idem do kraja, pa makar pisao na nivou desetogodišnjaka ili čak napaljenih devojčica i njihovih fejsbuk statusa. Uh...
 
 
    Moje liste najboljih filmova mogu mnogima da budu plitke ili nesadržajne, moje mišljenje se nekome neće dopasti, ja sam možda za nekoga neupućen. Da li bi prethodna rečenica trebala da ima zaključak? Nebitno je. Film o kome bih pisao i koji bi preporučio masi ljudi (ako ne i svima) nije samo u vrhu tih mojih lista. IMDb, Američka filmska akademija, mnogobrojne liste Top 100, Top 500 najboljih ikad, pa čak i Vatikanska lista najboljih filmova imaju ovo delo na svojim spiskovima. Negde je u vrhu, negde je po sredini, ali je jasno da nikoga nije ostavio ravnodušnim.
 
   Smatram da ne postoji bolji ili lepši film koji nam priča i koji nas savetuje kako da odrastemo, ili kako da budemo roditelji. Prema tome, zavisi u kom životnom dobu ga gledali, poruka uvek ima više. Doduše, ja još uvek nisam roditelj, a nisam ni dete, pa moje preporuke nisu baš iz prve ruke. Kako bilo, ovo je kratka priča o filmu koji se zove "Ubiti pticu rugalicu" (To kill a Mockingbird, 1962.).
 
 
    Odustao sam od preobimnih tekstova koji su mi samo oduzimali energiju, mada sam za malo bio odustao i od ove blog stranice. I o tome "o tom - potom". Kao što vidite, film je snimljen 1962. godine, što znači da je već ušao u šestu deceniju. Nije u koloru, nema akcionih scena, i nema specijalnih efekata. Kome to smeta, ne mora ni da nastavi da čita, pod uslovom da je iko i stigao do ovih redova. 
 
   Radnja je smeštena na američkom jugu tridesetih, na jugu punom predrasuda, rasizma, siromaštva, ali s druge strane i neke iskrene lepote. Glavni junak je advokat Atikus Finč (Atticus Finch), mada je cela priča ispraćena kroz oči njegove dvoje dece. Deca su bez majke, a njihov otac nije samo odličan advokat već i skoro pa savršen otac. Iako su svi holivudski junaci bezgrešni, Atikus je to na mnogo drugačiji način. Inače, on je proglašen najvećim junakom svih holivudskih filmova. To ipak mora da znači nešto. A znači, verujte mi.
 
 
   Njega glumi Gregori Pek (Gregory Peck), i za ovu ulogu je dobio Oskara. Posle ovog filma, više se nije postavljalo pitanje koja mu je uloga najdraža i sa kojim likom su ga svi na svetu poistovećivali. Film je urađen po knjizi američke spisateljice Harper Li (Haprer Lee), a reditelj je bio Robert Maligan (Robert Mulligan). Ostalo je istorija. 
 
    Nakon ovog pasusa nabacanih rečenica da polako završavam, a film ćete svakako pogledati. Radnja vam na ovom mestu i nije bitna, ne biste da kvarite. Ja smatram da nema boljeg filma koji govori o pravilnom vaspitavanju dece i o istinskim vrednostima. Danas se susrećemo sa mnogim izazovima savremenog društva, vrednosti su nam poremećene, sve je više nevaspitane dece, sve je više netrpeljivosti... Ako se mučite sa svim novim, pogledajte nešto što odiše klasikom i ljubavlju, možda i vi pustite neku suzu na kraju.
 
 
   Do sledeće prilike, doviđenja. Sa ovim sam tekstom ispunio svoju "obavezu" o tačno 70 članaka, i sad mogu da odem u zaslužeunu penziju. Međutim, kako mi đavo ne da mira, odlučio sam da nastavim, ali sa malo izmenjenim pričama. Nadam se da će sve ispasti OK. Laku noć.
 
 

15 April, 2013 18:13

Bergmanovih ruku delo

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Na red dolazi još jedan od velikana svetske kinematografije, reditelj koji se uglavnom svrstava u grupu "The best of". Doduše, govorićemo o jednom filmu konkretnije nego o samoj karijeri dotičnog gospodina. Ingmar Bergman je, kako naslov kaže, švedski reditelj koji je ostavio velikog traga u istoriji filma, iako je većini običnih gledalaca ostao gotovo potpuno nejasan. Ja sebe takođe svrstavam u ovu grupu neznalica.
 
 
    Pre nego što sam se upustio u avanturu proučavanja filma kao prave umetnosti, mogu da potvrdim da sam za Bergmana možda negde indirektno i čuo, ali da se sa opusom njegovih dela nisam upoznao tek do pre nekog vremena. Problemi oko hvatanja u koštac sa njegovim idejama pretočenih na filmsku traku su razni i teško pojmljivi. Bergmanovi filmovi se drastično razlikuju od klasičnih holivudskih pa i od većine evropskih iz onog vremena. A znamo da su evropski filmovi uvek bili vezani za pojam avangarde. Međutim, tako ja gledam na stvari, nekome od vas će sve ovo možda izgledati drugačije. Pa da počnemo.
 
   Da ne pomislite da u neke stvari možda nisam upućen, reći ću da sam pogledao dosta njegovih filmova. To s neke strane nije ni teško, jer ih on ima podosta, naročito onih koji se smatraju remek-delima. Zato se neretko dešava da njegova ostvarenja nisu među onima koja su najbolja ikad, baš zbog toga što nijedno ne može posebno da se izdvoji. Mogao bih da skratim ovo mučenje: osećam teret i težinu pisanja teksta identično gledanju nekih od njegovih filmova. Od tih mnogih izdvojiću "Sedmi pečat" (Det sjunde inseglet, 1957.), a samo zato što sam ga pogledao više nego jednom. I ko to danas gleda filmove više od jednog puta?
 
 
   Osim studentima režije i hipsterima (a i hipsterima-rediteljima), Bergmanova dela danas malo ko gleda i razume. Hipsteri ih tek ne razumeju, ali ko uopšte i sumnja u njihov sud do njih samih?! "Sedmi pečat" je čudan u svakom smislu. Zajedno sa još jednim filmom koji se pojavio te 1957., Bergmana je izbacio u širu svetsku javnost i napravio od njega uvaženog i poznatog reditelja. Međutim, on je tad već imao 40 godina, što znači da to nisu bila dela nekog mladog buntovnika, već čoveka u zrelom i ozbiljnom dobu. Mada, šta ja znam o tome, kad sam još uvek balavac? Glavnu ulogu tumači ovde često pominjani Max von Sydow, glumac koji će biti stalni pratilac mnogih Bergmanovih zamisli.
 
   Pre nego što objasnim koga Sidov tumači u filmu, da kažem da je radnja smeštena u mračni srednji vek i u period velike kuge. Dakle, Sidov je vitez koji se vraća u Švedsku iz nekog od krstaških pohoda, zajedno sa svojim štitonošom, koga tumači Gunar Bjornstrand (Gunnar Bjornstrand), još jedan od Bergmanovih čestih pratilaca. Njih dvojica su različitih karaktera, a odmah na obali domovine dočekuju ih strah, mrak, nemaština i smrt. Ono što je bitno reći je to da je smrt predstavljena simbolično u vidu bledog čoveka u crnoj mantiji sa kapuljačom. Smrt tumači glumac Bengt Ekerot, a njih trojica čine glavnu srž priče. 
 
 
   Da li vam je sada jasno zašto je film čudan i jedinstven? Nije? E dobro. Smrt je u stvari došla po našeg viteza, i to zato što je u krstaškim pohodima bila na njegovoj strani i sačuvala ga od sebe. Hah. On joj predlaže partiju šaha, misleći da će tako produžiti svoj život, a možda da se i spase ukoliko uspe da pobedi. Scena igranja šaha sa smrću je postala široko poznata, a onda kopirana i parodirana više puta. Niko osim viteza ne može da vidi smrt, pa ljudi misle da on i dalje igra sam sa sobom. U trenucima odlaganja neizbežnog, on i njegov štitonoša prolaze kroz opustošene predele srednjevekovne Švedske, nailazeći na razne čudne situacije i još mračnije likove. Takođe se upoznaju i sa putujućom grupom glumaca, čija je pojava od značaja za dramatizaciju cele radnje.
 
    Pozadina svega toga je kontempliranje na temu postojanja Boga. Inače, tema Boga, i njegovog postajanja ili odsustva će se provlačiti kroz skoro sve Bergmanove filmove. Rođen 1918. kao sin luteranskog sveštenika, Bergman je, kako sam kaže, imao tmurno detinjstvo, prožeto problematičnim i čudnim odnosom sa ocem, koji mu se često činio odsutno i daleko. Neko je za njega rekao da on nije reditelj koji se rodio, već koji je nastao. Sve te činjenice su uticale na afirmisanje ličnosti jednog čoveka kome će pitanje vere biti centralno do kraja karijere. Zato i ne čudi što je baš na ovaj način skrenuo pažnju na svoj rad. Danas će se filmovi sa takvim temama retko naći u bilo kojim bisoskopima širom sveta, pa čak i na nekim alternativnim festivalima. Danas nam Bergman deluje i suviše mistično, nejasno i daleko, baš kao i njegov odnos sa ocem.
 
 
    Da se vratimo na film. Kako njegova radnja odmiče našem vitezu je sve manje važno da li će da umre ili ne, bitno mu je samo da nađe dokaz postojanja Boga. Međutim, to mu nikako ne uspeva, i on odlučuje da lošim potezima preda partiju smrti. Film se ne završava nekim specijalnim zaključkom, poslednja scena je slika na kojoj vidimo kako smrt u nekoj vrsti plesa (jako podseća na naše kolo) odvodi ljude sa sobom. I to mu onda bude to. Nema zapleta, nema akrobatskih scena, pucnjave, akcije, prvoklasne glume, ali ima mnogo pitanja na kraju. Jedno od pitanja može da glasi: zašto sam ovo uopšte i gledao?! Ovoga puta neću da vas teram da to uradite: ako smatrate da ste dovoljno samosvesni, onda samo napred.
 
   Od velikog broja filmova koje sam odgledao, mogu bez ikakve dvojbe da tvrdim kako mi je Bergmanov rad najmanje shvatljiv. Iako njegovi filmovi uglavnom traju tek sat i po vremena, često uhvatim sebe u neprijatnosti: bude mi teško da izdržim do kraja. Ali kod drugog gledanja ovog konkretnog filma sam osetio neko olakšanje, što možda može da znači da Bergman ipak ne ide na prvu loptu. Osim te scene sa plesom, meni je ostala zanimljiva i ona na kojoj smrt bukvalno seče granu na kojoj neki čovek sedi, i tako i njega odvodi sa sobom. Još jedan čovek je zaslužan za Bergmanovu slavu. Njegov direktor fotografije Sven Nikvist (Sven Nykvist) je osoba čije ime mora svaki put da se spomene skoro pa ravnopravno sa Bergmanovim, a sva crno-bela magija ovog dela ne može da se zamisli bez njega. Na kraju, naslov filma je izveden iz Novog Zaveta i Knjige Otkrovenja, mada nisam siguran odakle tačno.
 
 
    I posle rečenice koja počinje sa "na kraju" da dođemo i do konačnog kraja. Tekst je naporan, a možda i previše loš da bi mogao da asocira na Bergmanova dela. Još jednom ću vas upozoriti da se ne upuštate tako olako sa njegovim radom jer ćete u spurotnom ostati i previše ravnodišni prema svemu. Nisu njegovi filmovi baš tolika avangarda, koliko se to danas ljubiteljima "Sumrak sage" može učiniti za svaki iole stariji film. Potrebno je vreme, potrebno je strpljenje, a potrebno je i znanje. Ni za sebe ne smem da tvrdim kako sam mnogo razumeo, a tek vas ne bih da uvlačim u to. Ipak, o Bergmanu mora da se piše, a njegovo ime, kao i u ovom tekstu, da se pominje do iznemoglosti. Udarite sedmi pečat, pa na posao. Čekajte, a gde je pečat, ili smo već zaboravili?
 
 

30 Mart, 2013 00:11

Isterivač đavola

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Malo je horor filmova koji mogu da stanu rame uz rame sa najboljim svetskim ostvarenjima a da se njihov kvalitet ne sastoji samo u količini straha kojeg mogu da izazovu kod gledalaca. Zato je i bilo malo horora koji su zadržavali pažnju poznatih kritičara ili se pojavljivali na nekim dodelama nagrada. Priroda horor filmova je da nas zaplaše, i to je sve. Na žalost, zbog ovakvih pogrešnih interpretacija nekih ljudi kroz istoriju filma, danas nemamo mnogo kvaliteta među ovim žanrom.
 
 
   Počeli su da se proizvode kao filmovi B produkcije, a kakva je danas tendencija tu će i završiti. Još jedno "na žalost". Pošto volim da u svakom žanru iskopam nešto što je dobro, a pošto dobro i postoji, nisam hteo da horore ostavljam po strani, iako baš ne volim da ih gledam. Ne volim da budem uplašen, nisam mazohista. Međutim, ovaj tekst nije potpuno posvećen ovim filmovima; tema koja je započeta jako široko moraće da se suzi. Suzićemo je na jedno delo, na delo koje ja uvrštavam među najboljima od svoje sorte.
 
   Mnogi se sa mojim izborom neće složiti, ali ako neko baš i želi da mi zameri ili da se argumentovano obračunava, moraće da postupi po pravilima koje sam gore naveo - da li je horor film dobar ili loš ne određuje količina izazvanog straha. Rekoh već da smatram da je kvalitet ovog žanra u opadanju, ali njegova moć da zabavi se održava u koliko-toliko solidnim japanskim klanicama i ponekim cinema verite američkim i evropskim pokušajima. Možemo da kažemo da je zlatno doba horora prošlo, iako ga nisu ni imali u nekom dužem periodu.
 
 
   Vilijam Fridkin (William Friedkin) je reditelj koji se pojavio u talasu novih holivudskih lica, zajedno sa Spilbergom, Lukasom, Skorcezeom, početkom sedamdesetih godina XX veka. Po mom mišljenju, taj period je jedan od najplodonosnijih u filmskoj istoriji. Možda "Isterivač đavola" (Exorcist, 1973.) i nije njegov najbolji (a što vrlo lako možete da proverite), svakako je odlično ostvarenje svoje vrste. Još jednom da se osvrnem na horore - njima je jako teško da izdrže zub vremena, pa će se današnjim instant gledaocima činiti da su "zastrašujuće" scene iz ovog filma nedovoljno strašne, ili da je radnja nezanimljiva. Pre nego što skočite, recite "hop" za svaki slučaj.
 
    Ne mogu ni ja da tvrdim da bih ovaj film svrstao u svoj uži krug omiljenih, ali neće biti da je loš. Što se tiče nekih priznanja i nagrada, ovo je samo jedan od dva horor filma koja su bila nominovana za Oskara za najbolji film. Drugi je "Kad jaganjci utihnu" (The Silence of the Lambs, 1991.), a siguran sam da će neko reći da ni ovo nije baš pravi horor. Zašto ih ljudi izbegavaju, a zašto ih obožavaoci ne razumeju?! Dogovorite se.
 
 
   Naslov će nam odmah reći o čemu je reč, bez da se mnogo bavimo prepričavanjem. Film je rađen po knjizi, a ideja je proizašla iz slučaja dečaka koji je navodno bio posednut đavolom. To se dešavalo 1949., a taj dečak se zvao Roland Doe. U filmu, zaposednuta je devojčica po imenu Tereza Meknil (Regan Teresa McNeil), a glavni isterivač zla (i uterivač dobra - morao sam ovde da napišem ovo: odraz moje prostote je jači od mene) je ostareli otac Merin (Lankester Merrin) koga glumi Maks von Sidov (Max von Sydow). Pominjao sam ranije da je ovo jedan od prvih filmovima u kojima Sidov glumi starca na samrti, a što će da radi do dana današnjeg, bez ikakvih znakova fizičke promene.
 
   Međutim, glavni junaci ipak nisu ni prestareli sveštenik, niti ljupka mala zaposednuta devojka, niti sam đavo u krajnjem slučaju. Teme ovog filma su zakopane malo dublje. Majka nedužne devojčice je poznata glumica, ateista, ali i brižna osoba, koja doživljava nervni slom kad joj ćerka biva zaposednuta. Ono što je bitno naglasiti je to da ona pomoć traži kod lekara, psihijatara, neurohirurga, koji nikako ne uspevaju da joj daju pravu dijagnozu. Devojka je bolesna od nečeg što je tu, jako blizu, ali nikako ne može da se izleči. Ako bih ušao u upoređivanje konkretne situacije sa nekim današnjim pojavama u našem zdravstvu, bojim se da bih pogubio živce. Ima drugih blogova koji se bave tim problemima.
 
 
   Drugi bitan lik je Otac Damijen Karas (Damien Karras), problematičan sveštenik grčkog porekla, kome umire majka, a zbog čega on neizmerno tuguje. Priznaje da polako gubi veru. Kako film odmiče, ovo dvoje likova prolazi koroz dijametralne promene, a pri samom kraju se upoznaju. Slomljena majka se hvata za slamku i traži pomoć od osobe od koje inače ne bi. Otac Damijen s druge strane sumnja u svoje sposobnosti, a opet i ne veruje da egzorcizam postoji. U pomoć priskače neumorni Merin i rešava situaciju. Dobro, nije baš tako prosto, a i cena uspeha je smrt. Neću vam reći čija, to morate sami.
 
    Nikako ne treba izostaviti glavnu muzičku podlogu, koja se baš i ne provlači nešto mnogo kroz film, ali je dovoljno znati da je tu: Mike Oldfield - Tubular Bells. Raznih je glasina bilo: da je film uklet, da ima subliminalne poruke i da nije baš za sveopštu publiku. Možda sam i ja malo navrat-nanos govorio o ovom delu, koje svakako zaslužuje viže. Međutim, ni svetu a ni sebi se ne može nikad ugoditi. Postoji 5 nastavaka "Isterivača đavola", od kojih nijedan baš ne može da se poredi sa originalom, iako su ovi noviji za nijansu bolji. Holivud voli da rebutuje, i to radi do iznemoglosti. 
 
 
    Mic po mic, na vrat i na nos, s brda i zbrda, s dola i zdola, dođoh do kraja. Nikako da se opametim i upristojim. I na kraju da se izvinim filmu što nisam uspeo da prenesem njegovu magiju dosledno u svoj tekst. Kao i svaki put, ljubazno ću da vas zamolim da odgledate ovo ostvarenje. Hajde sad, marš odavde! Toliko o ljubaznosti. Spominjanje naslova filma u kontekstu neke otpozdravne poruke ne bi imalo smisla. Ne bih da vas klevetam. Ah, da, za mene se đavo piše malim početnim slovom. Valjda je tako. O religioznosti i lekarima nekom drugom prilikom. Laku noć.
 
 

11 Mart, 2013 17:55

Nadnica za strah

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Pokušaću da iz ovog teksta izvučem što više mogu jer nalazim da je jako naporno pisati o ovoj temi. Naravno da mi ne pada teško kad moram da pričam o filmovima, ali i kad ne moram ja to uvek želim. Prošlo je neko vreme od kad sam poslednji put gledao film čiji naziv stoji u naslovu, pa se bojim da to neće da ispadne kako treba. S druge strane, imam dobru nameru i jaku želju da pišem baš o tom filmu. Zašto? Zato što je u najmanju ruku dobar!
 
 
    Videćemo na koje ću se konkretnije detalje osvrnuti, ali svakako neću da prepričavam do beskonačnosti, jer se posle veće vremenske distance greške umnožavaju, a nije mi fora da koristim vikipediju. Odnekle mora da se počne. Govorimo o filmu "Nadnica za strah" (Wages of Fear, La Salaire de la peur, 1953.), franscuskog reditelja Henri-Žorž Kluzoa (Henry-Georges Clouzot), a francusko - italijanske produkcije. Da se odmah napomene da je ovo bio jedan od najkomercijalnijih ostvarenja te godine, ne samo u Francuskoj već i u celom svetu (što je zanimljiva činjenica imajući u vidu sveopštu uspešnost holivudskih filmova). Osvojio je Zlatnu palmu u Kanu i Zlatnog medveda u Berlinu, kao i britansku nagradu BAFTA za najbolji film neengleskog govornog područja. Bitno je znati da film živi i danas: nije zaostao u vremenu kao mnogi filmovi iz tog perioda. Valjda se ljudi plaše crno - bele boje, ili im bude dosadna, nema razumnijeg objašnjenja.
 
    Ceo tekst može vrlo brzo da se završi. Glavnu ulogu tumači poznati frnacuski glumac Iv Montan (Yves Montand), koji glumi Marija (Mario, Marijo, Maria, Marija: šta je ispravno?), francuza sa Korzike. Naime, on i mnogi drugi protagonisti (italijani, holanđani, ...) su bukvalno zaglavljeni u južnoameričkom izolovanom gradu Las Piedras. Kako to zaglavljeni? Pa životno zaglavljeni; došli su tu nekada davno, "trbuhom za kruhom", i ostali zarobljeni. Jedini posao koji može da se nađe je onaj na naftnoj bušotini, koju naravno drži neka američka kompanija. Grad je u sred pustinje, jedina veza sa svetom mu je mali aerodrom, i uglavnom su svi u gradu siromašni. E sad, čitao sam neke komentare i kritike ovog filma, pa sam naišao na previše filozofiranja i priča o egzistencijalizmu. Vi sad možete da idete i u tom pravcu, ali ako baš želite da zamislite konkretnu situaciju iz filma, mislim da ne morate daleko da idete. Svi smo mi nekako zaglavljeni ovde, samo ne znam da li uopšte imamo i taj mali aerodrom.
 
 
    Bilo mi je isprva čudno dok se nisam nekako snašao sa filmom, nisam znao na kom je jeziku, iako je trebao da bude francuski. Neka bude onda da je svetski i univerzalan. Amerikanci su za distribuciju po bioskopima SAD-a isekli bitnije scene koje jasno kritikuju američki imperijalizam, kolonijalizam, kapitalizam, i ostalo. Možda danas posle 60 godina neke stvari izgledaju malo jasnije. E sad, pošto izbija požar na toj naftnoj bušotini, jedini način da se on zaustavi je da se ugasi nitroglicerinom (ne znam baš kako to hemijskim jednačinama ide). Problem je što je nitroglicerin smešten u gradiću udaljenom 450km, a putevi koji do njega vode su u očajnom stanju. Da ne bi maltretirala svoje radnike, američka kompanija nudi velike svote novca za četiri sigurna i spremna vozača koja će se upustiti u po život opasnu avanturu. Naravno, kad beda grize svaki deo kože niko i ne misli na smrt. Posao dobijaju Mario i još tri vozača. Jedan u toku noći odustaje (ne pojavljuje se), a njegovo mesto zauzima Mariov bivši (a i sadašnji) prijatelj Džo (Jo), vidno matori Italijan i bivši gangster.
 
 
 
    Odavde počinje ono što je zaista važno u filmu. Kad se natovari nitroglicerin i kamioni krenu, nervoza i emotivni naboj se sa ekrana prenesu i na nas. Nitroglicerin je, zna se, jako eksplozivan, i svako veće truckanje kamiona dovodi do eksplozije i nesrećnog kraja za naše junake. Da ne bi došlo do veće katastrofe, kamioni su odvojeni polučasovnom razlikom. Prepričavanje ovog dela filma bi bilo izlišno i čini mi se jako teško. Da ja sad pričam o preprekama na koje oni nailaze u toku sat i po vremena trajanje filmske vožnje, nema smisla. Borba za život i smrt je u svakom trzaju volana. Negde na pola puta, ili pri kraju, kamion dva sporedna junaka eksplodira i tako Mario i Džo ostaju sami. Džoa polako izdaju živci, u jednom trenutku nailaze na neku ogromnu baru (izlivena nafta na putu), nešto se zakomplikuje, Džo ostaje zaglavljen u blatu, a kako se ne bi i kamion zaglavio, Mario mora da vozi preko njega, nanoseći mu tako smrtne povrede. 
 
 
 
   Uspevaju da dovezu svoj smrtonosni tovar nazad do grada, požar je ugašen, ali Džo umire. Iako Mario dobija obe nadnice, to više nije to. Kolika je nadnica za strah, kolika je nadnica za život? Da li možemo da pogledamo smrti u oči i koliko to košta? To su možda najbitnija pitanja koje ovaj film postavlja i zajedno sa ostalim diskretnim detaljima daje nam na znanje da je jedno vrhunsko kinematografsko ostvarenje. Na kraju, i Mario ostaje bez živaca, i gine u saobraćajnoj nesreći - namerno naglo skreće i sleće niz provaliju. Zapitamo se onda, zašto posle svega proživljenog na prethodnom preopasnom putu mora da umre baš tako?! E, pa... U Holivudu bi bilo drugačije, holivudski su junaci zaštićeni nesrećnog kraja. Mi ostali koji nismo toliko važni, moramo da umremo.
 
   Ipak, kao i svaki put, odlazim predaleko i preduboko sa tekstom, što je možda i dobro. Ali nije dobro što svaki put očekujem da ću da dam manje nego što zaista mogu. Hm, ja sam nebitan, a vi se potrudite da gledate malo više boljih filmova. Konkretan film je dao i previše ideja za razne samoubilačke saobraćajne trilere i filmove sa napetošću, ali je sam mnogo više od toga. Granica razdvajanja umetnosti, komercijale, komercijalne umetnosti i krša, šunda i kiča se možda uočava i lakše nego što mislimo. Do sledećeg dosadnog teksta - adieu. 
 
 

22 Februar, 2013 23:12

Gde je ženi mesto?

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
   Odgovora može biti od hiljadu do milion. Možda je moje mišljenje na tu temu previše tajnovito da bi bilo mejnstrim. Ovde bih voleo da odgovor potražim u jednom japanskom filmu. 
 
 
   Dalje, vidim da se na sajtu pojavilo i previše priče oko feminizma. Kako su to delikatne teme, moram da budem obazriv, bez mogućnosti povrede nečijeg prava na sopstveno mišljenje. Nije to samo problem sa blogovanjem, iako se uvek može reći da problema nema. Možda nema ni rešenja. Kad neko kaže da je ovo XXI vek, na šta to on zapravo misli?
 
    Banalni odgovori tipa "pa mi živimo u XXI veku" me ne zanimaju. Potrebno je razdvojiti moderno i savremeno. Za sebe mogu da kažem da jako poštujem žene i da ih u ovom našem (čitaj balkanskom) društvu uvek branim. Najsimpatičnija internet zezancija na ovu temu mi je ona koja se tiče pitanja dama i džentlmena. 
 
   
   Naime, verovatno znate, da žene žale za vremenima u kojima su živela gospoda. Žao im je što gospode više nema. Odgovor muškaraca na ovu provokaciju je onaj da gospoda svoju naklonost izjavljuju damama a ne kurvama. Istina je negde tamo. I ono što me kao muškarca pogađa je izjava Hilari Klinton (ko je pa ona?!) da su prave žrtve rata žene (a ne muškarci??!!) jer one u ratovima gube svoje muževe, očeve, braću, ... A šta to muškarci gube? Život? Šta je to?
 
   Nisam ogorčeno i isfrustrirano muško po svaku cenu i ovde bih se zaustavio jer ne želim da postanem takav. Po godinama još uvek i nisam muškarac. A nisam ni momak. Teška vremena. Mislim da je filmu koji pominjem baš trebao ovakav šlagvort.
 
   Znamo da se istočna i zapadna kultura baš i ne slažu mnogo oko nekih pitanja. Prema tome, japanski svet je dosta drugačiji od našeg. Ne samo zbog toga što Japanci rade 365 dana u godini, a mi upola od toga (nama nametnuta laž), nego zato što se kod Japanaca još uvek zna ko je ko, i gde je šta. Tačno, tu mislim i na poziciju muškarca i žene.
 
   Ako želite da vam ja dam sve odgovore, to se neće desiti. Za pravu istinu o nekim stvarima, stavove ne možete da donosite preko trećih lica. Prema tome, morate da se potrudite i saznate što više možete o japanskoj kulturi, običajima, jeziku, literaturi, pa i filmovima. Japanska kinematografija kod mene zauzima visoko mesto, što sam i pominjao.
 
    Mislim da sam ovolikom širinom u tekstu oterao polovinu čitalaca. Konkretizovaću: "Vrata Pakla" (Hell's gate - Jigokumon, 1953.) je film koji može da nam da neke odgovore. Režirao ga je reditelj Teinosuke Kinugasa; osvojio je Oskara za najbolji strani film i Zlatnu palmu u Kanu. To je prvi japanski film u koloru koji je distribiuran u inostranstvu. Dovoljno tehničkih detalja.
 
    Koji problem imamo ovde? Na početku filma je nekakva opšta gužva i zbrka, pa sam se i ja jedva snašao u prvih desetak minuta, a najbitnije je da jedan samuraj spašava ženu iz te opšte zbrke i zaljubljuje se u nju. Odlučuje da je oženi ali saznaje da je ona već udata za drugog samuraja. Znamo već kakav su kodeks časti imali samuraji. Presedan nastaje zato što on ne želi da odustane od svoje namere.
 
 
 
   Gde je fora? Mi znamo da u američko - holivudskim filmovima uvek postoji heroj i negativac, i da nam se po pravilu heroj zasvidi odmah nakon nekoliko minuta filma. Kod japanaca ne postoji klasična podela na loše i dobre. Tamo je sve pomešano. Na čiju ćete vi stranu stati: na stranu čoveka koji želi da preotme ženu u koju je zaljubljen ili na stranu čoveka koji je već oženjem njom?! Šta će žena da uradi? A šta će ŽENA da uradi?
 
    Da se kojim slučajem supružnik ophodi loše prema svojoj ženi pa da stanemo protiv njega i razumemo njegovu osudu. Ne. On je poštuje, voli, i pokušava da razume njene probleme i eventualnu povredu njene a i njegove časti. Kao pravi muškarac staje u zaštitu svoje žene. Ali kao pravi muškarac dozvoljava ženi da sama odluči. Iako je samuraj, iako nije u XXI veku, on dozvoljava svojoj ženi da izabere svoj put i da sama prosudi šta je ispravno.
 
    Negde pri kraju filma pomislimo kako će žena otići za čoveka koji joj se sve više udvara i izjavljuje ljubav. Učini nam se da je i ona savladana emocijama i da se zaljubljuje u njega. Naš heroj koji ju je spasio iz već jednog problema predlaže svojoj izabranici da izda svog muža, ostavi svetlo u njegovoj sobi kako bi on došao u sred noći i ubio ga. Zatim bi oni živeli srećno do kraja života.
 
 
 
   Žena pristaje, i plan je skovan. Samuraj ulazi u njihovu kuću i svojim mačem izbada na smrt njenog muža. Da je neka druga priča, ovde bi se i završila. Pravi junak ove priče je žena, koja odlučuje da se žrtvuje za svog čoveka, za svog gospodara, stavivši se u njegovu sobu i dajući život za njega. Kako shvata šta je uradio, samuraj traži od njenog muža da ga ubije. Obojica su skrhani od bola. Ali, ko više?
 
   Da biste odgovorili sebi na neka pitanja, moraćete da pogledate film. Upotrebio sam reči "žena" i "muškarac" i previše puta u ovom tekstu. Mislim da sam makar malo zagolicao ili uznemirio nečija osećanja. Voleo bih da neko ovo zaista pročita i onda proćaska sa mnom u vezi ovog i sličnih problema. Baš sam preterao sa tekstom. 
 
    Linkova na jutjubu je malo, i prevoda nema, morate da se potrudite malo više.
 
 
 

11 Februar, 2013 22:18

Jedan jako čudan film

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

   Evo me, ja se vratio. Nije me dugo bilo, i ne želim više da smaram ili budem dosadan. Porazmislio sam malo o svemu, o ovom blogu, pisanju radi pisanja, i zaista me mrzi da budem dosledan. Mrzi me da pišem tekstove koje smatram dobrim, ali koji mi oduzimaju dosta energije. 

   Gledao sam jedan jako čudan film. I promenio koncepciju blogovanja. Biće kežual, kako kažu naše pametnice manekenke. Nema doslednosti, nema 1.000 reči. Inače, film je iz 1952. godine. Dobro, to je jače od mene. Boja na filmovima je odavno počela da mi smeta i dosađuje. O tome sam valjda i pisao.

   Koliko je film bio čudan, ili ga ja nisam razumeo kako treba, ostaje pitanje?! A u čemu je problem? Prvo, to je ekranizacija jednog Šekspirovog dela (William Shakespeare, ako već ne znate kako se piše na engleskom). Radi se o Otelu. Reditelj, producent i glumac (kako je to kod njeg uvek i išlo) je bio Orson Vels (Orson Welles). Poteškoća oko pravljenja konkretnog ostvarenja je bilo raznih.

   Film se zove "Tragedy of Othello: The Moor of Venice". Snimalo se u Veneciji, Maroku, i šta znam gde još; koštalo je para, a Vels ih nije baš imao uvek i do kraja. Glumio je po raznim filmovima da bi finansirao nastavak snimanja. Posle tri godine mučenja, i konačnog prikazivanja, u Kanu je dobio Zlatnu Palmu (Palme D'Or), dok ga u S.A.D u opšte nisu ni želeli. Danas postoji nekoliko verzija tog filma.

   I gde sam se ja tu mučio? Pre svega, jedva sam uspeo da ga nađem. Preko torrenta se "skidao" tri dana. Prevod takođe nisam uspeo da nađem, ne postoji čak ni engleski. Neko će reći da nije teško da se pogleda film na engleskom jeziku bez prevoda. Normalan film i može. A ko će da gleda film sa engleskim jezikom XVI veka i Šekspirovskim rečnikom? Where art thou, i slično... 

   Drugo, zbog raznih mešetarenja, prerada i obrada, danas se i ne zna koja je verzija filma tačna. Jedno je vizija reditelja, druga je producentske kuće, treća je vizija Velsove ćerke koja je htela da restaurira film, pa da uzme neke pare sa novim projekcijama, ... I sad, ko zna odakle je ova verzija koju sam ja pogledao?! Ne tražim ogovor. Film je nahsinhronizovan, i to uglavnom bez iole normalne simulacije pokreta usana i govora. 

   Hm, to je to u stvari, koliko se sećam. Da se razumemo, Velsova ingenijalnost je svakako uočljiva u ovom filmu. Ko prepoznaje njegove kadrove i rezove, naćiće ih i ovde vrlo lako. A da ne prepričavam radnju, Otela nisam čitao, i bojim se da ne izlupetam nešto javno, jer ko zna šta sam to i pogledao?!

   Obrni - okreni, drago mi je da sam se vratio, a da li će me opet biti svakog dana, ne znam ni to?! Kako mi dune. Ja se opet raspisah, ne vredi. Inače, ne bih da odustanem od "kačenja" slika i video klipova. Jedan smajlić da razbije monotoniju - :) - ako ga operater prihvati... Pozdravljam vas

   Posle pozdrava da konstatujem da sam glup, jer jutjub nikad ne uzimam o obzir pri gledanju filmova, a ljudi su lepo postavili ceo film. Ah... 

 

 

14 Januar, 2013 20:00

Skupljači perja

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

I ne znam šta još.

   Ostalo nam je još vrlo malo prostora. Pre svega, moram da priznam da sam zadovoljan svojim tempom pisanja, ritmom i doslednjošću tekstova. Sve što sam do sad isplanirao uspešno sam završio. Međutim, osećam da me svaki put hvata nervoza i da mi blogovanje pada sve teže i teže. Mislim da sam sve ovo malo preozbiljno shvatio. U svakom slučaju, tu smo.

   Danas bi po julijanskom kalendaru trebala da počne Nova godina. Neka nam je svima sa srećom, pa da uspemo nešto i da uradimo u istoj. Period praznika se konačno završio. Od sutra ništa više neće biti isto. Eh. U to ime i u ime svih koji slave po "našem" kalendaru, želeo sam da napišem tekst koji bi govorio o nekom "našem" filmu. U stvari, po prvi put bih pisao o nekom domaćem ostvarenju, pa sam dosta vremena proveo razmišljajući koje bi to delo zaslužilo. Odabir je pao u naslovu.

   Da li ste čuli za skupljače perja ili niste, da li oni postoje i danas ili ih nema, nije ni važno?! Ne mogu po dvadeseti put da pregazim preko sebe i onda po dvadeset i prvi put da objašnjavam kako nema stranih, domaćih, novih i starih filmova. Svi za jednog, jedan k'o nijedan. Vi ste već naučili po nešto od mene, znam da me razumete, i znate da ne gazim po sebi. Došlo mi je da pišem o nekom domaćem ostvarenju i to ću i da uradim. Zaista mi treba odmor. Sutra nema pisanja.

    Koji bi to film mogao ravnopravno da stane u red svetskih kinematografskih remek - dela a da je sa ovih prostora? Naslućujem vaše predloge. Ako već niste upoznati sa mojim favoritom bilo bi lepo (pre svega za vas) kad biste ga pogledali. Dakle, "Skupljači perja", film Aleksandra Petrovića iz 1967. godine i sve što ide uz njega. Ne moramo da cepidlačimo, nije ovo film koji se bavi čisto srpskom tematikom, sasvim suprotno: osim glavne priče, sporedna tema je život mnogih naroda i nacionalnih manjina u Vojvodini. A šta je glavna tema priče? Pa sakupljanje perja. Znamo li čemu to služi?

   Znam da vi niste toliko priglupi koliko sam ja bio onog trenutka kad sam prvi put čuo za postojanje pomenutog filma (mada je to bilo jako davno), pa ćete zato znati i odgovor. Guščje perje se koristilo za punjenje jastuka. Danas je sve napravljeno od sintetike iako mi se čini da su perjani jastuci (ili jakne) jako skupi proizvodi i da ih još uvek ima u prodaji. Naš glavni lik je Beli Bora, Rom (ili ako hoćete - Ciganin) koji po selima u Vojvodini otkupljuje perja i dalje ih preprodaje. Njega glumi Bekim Fehmiju, dok je njegov konkurent u poslu Mirta Klasir, takođe Rom koga glumi Bata Živojinović. Ostali glumci u filmu su uglavnom naturščici.

   Film je po svojoj sadržini mnogo dublji od običnog pričanja priče. Tipičan je predstavnik crnog talasa u bivšoj Jugoslaviji, pravca koji nam je dao najbolje filmove u istoriji kinematografije. Ne samo kod nas, ovo delo je bilo cenjeno u celom svetu (Gran Pri u Kanu i nominacija za Oskara za najbolji strani film) mada je danas malo zaboravljeno. Osim odlične režije i odabira glumaca, treba napomenuti i izbor muzike i fotografiju Tomislava Pintera. Siva i smeđa, sumor i depresija su nam prve asocijacije na Vojvodinu. Zamislite onda takvu Vojvodinu punu blata i Roma koji žive u velikoj nemaštini. Na žalost i danas je tako. I nije samo u Vojvodini.

   Glavna mesta u kojima se odvija radnja su kafane, zbog čega je izbor muzike od presudnog značaja. Pesmu "Đelem, đelem" peva Olivera Vučo (Olivera Katarina) koja ujedno glumi pevačicu sa bitnijim uticajem na celu priču. Ostale numere je birao sam reditelj Petrović, a zastupljeno je najviše romskih pesama. Da ne bih preterivao sa detaljima, mogu da skratim. Možete da gledate film koliko god puta poželite, glavna radnja će uvek da bude najmanje zanimljiva. Tamo se gotovo ništa i ne dešava, što je u suštini i najbitnije kad se predstavlja jedno veliko ništavilo i propast. Za razliku od mnogih filmova iz drage nam bivše zemlje, ovaj film realno prikazuje život, bez svih blještavih boja komunističke propagande; ono što je ostalo iza pozornice. Sve ono što smo proživljavali a u stvari nismo ni znali da postoji, a zbog čega se danas češemo po glavi i pitamo: "odakle"?!

   Beli Bora, skupljač perja, kockar, alkoholičar, i kurvar (tako ga žena zove u filmu) se zaljubljuje u mladu devojku Tisu čiji je očuh baš Mirta Klasir. Ljubav je uvek sporedna tema svih velikih dela a glavna onih manjih. Mislio sam da prepričam malo podrobnije, ali sam ipak odustao. Film čak i ne traje dugo, može brzo da se odgleda, pa eto, nemate ni tih problema. Inače, radnja je smeštena u Sombor, ili barem deo Sombora, šta znam, njegovo predgrađe nije sigurno. Možda mi i ne želimo da imamo predgrađe puno blata. Treba spomenuti i ulogu Mije Aleksića koji glumi popa prilično zanimljive pojave. Obavezno obratiti pažnju na popa. Engleski prevod filma je I even met happy Gypsies, što je i stih pesme "Đelem, đelem". Malo više sam zalutao ili se zaleteo, pa sam ostavio iza sebe tekst nedostojan jednog vrhunskog dela filmskog jezika.

   Na kraju, iako nisam neki veliki borac za ljudska prava i ostale budalaštine, moram da priznam da me je film jako dotakao, i da mi je bilo mučno da ga gledam. Osećaj mučnine ostaje do kraja filma. I naravno, kako to u životu biva - prestaje kad se film završi. Mi se lepo vratimo u toplinu naših domova dok se pravi protagonisti ove priče vrate u dobinu svoje patnje i siromaštva. Kako god bilo, Aleksandar Petrović nam je ostavio delo kojim možemo da se hvalimo, a da li ćemo iz njega izvući neke pouke: na nama je. Uostalom i ceo svet je u krizi. Naše je da se uvek izvlačimo na nečije tuđe muke. Moralno posrnuće nam ne gine. Do viđenja i srećno u Novoj godini. Poprilično sam se namučio. Porazmisliću o svemu.

 

08 Januar, 2013 22:59

Žitije Brajanovo

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (1) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

A sad nešto potpuno drugačije.

   Dobro, iako je podnaslov našeg teksta naslov drugog filma, može vrlo dobro da posluži večerašnjoj svrsi. I danas je Božić, pričamo o praznicima, religiji, veri, svako ima pravo na svoje mišljenje, ... Nemojte da se zbunite, to je rečenica koju najviše mrzim pa je i ton sarkastičan. Sarkazam, ironija, parodija, nadrealizam - iako se trudim, daleko sam od tog nivoa. Gde bi to moglo da bude?

   Juče se ipak pričalo o ozbiljnijim stvarima bez ikakvih skrivenih zamisli, a danas se već polako udaljujemo od dogmi i moranja. Naravno, ništa se ni ne mora. Da, baš. Pretpostavljam da svi znate na koje ostvarenje naziv ovog teksta aludira? Ako neko i ne zna, da mu se pojasni - potrebno je dodati "Monti Pajton". Pa; i? Pošto nekome i dalje ništa nije jasno, da krenemo laganije. Ono što su "Top lista nadrealista" i "Nadrealisti" bili za staru Jugoslaviju, to su "Leteći sirkus Montija Pajtona" (Monty Python's Flying Circus) i "Pajtonovci" (Monthy Python aka The Pythons) bili za Britaniju, odnosno za ceo svet. Ne treba napominjati ko je od koga "prepisivao".

   O njima i njihovoj seriji bi se moglo danima, i biće, bez brige. Manje je poznato koliko su tačno igranih filmova napravili: ima ih pet. Uz još jedan, koji se neće otkrivati, naša današnja tema je drugi najpoznatiji, dakle "Žitije Brajanovo" (Life of Brian, 1979.). Pajtonovaca inače ima šest: danas najpoznatiji Džon Kliz (John Cleese), Teri Gilijam (Terry Gilliam), Teri Džons (Terry Jones), Grejem Čepmen (Graham Chapman), Erik Ajdl (Eric Idle) i Majkl Pejlin (Michael Palin). Ukratko, njihova serija je promenila svet; humor i parodija su dobili novi oblik, a nadrealizam je došao na male ekrane. Monti Pajton (po kome su sebi dali ime) je bio britanski pilot u Prvom Svetskom ratu koji je oborio više svojih nego neprijateljskih aviona. How's that for a start?

  Ipak mislim bi trebao da se pomene njihov prvi i najuspešniji igrani projekat, kao neka vrsta šlagvorta za dalji tok priče. Posle uspeha igranog filma "Monti Pajton i Sveti Gral (Monthy Pythons and the Holly Grail, 1975.), došli su do novih ideja, a svi su se složili da bi sledeće delo trebalo da govori o Isusu Hristu i onom vremenu. Zbog tematike same priče i još nekih sitnica, bilo im je teško da sakupe novac za budžet, pa im je u pomoć priskočio veliki poštovalac a ujedno i član Bitlsa (The Beatles) - Džordž Harison (George Harrison). Dogovor je bio da će suma od 3 miliona funti biti najskuplje plaćena ulaznica za projekciju još uvek nepostojećeg filma. U znak zahvalnosti, Harisonu je dodeljena jedna kameo uloga pri kraju.

    Posle nekoliko bačenih ideja, zaključeno je da se neće rugati konkretno Isusu Hristu, nego njegovim pratiocima. Po njihovim komentarima, Isus je bio "definitivno prijatan čovek", a ništa od onoga što je govorio i pripovedao nije bilo neistinito i netačno. Onda su se osvrnuli na interpretacije njegovih reči od strane svih mogućih ljudi i institucija, od onog vremena do danas. To je makar moje tumačenje, jer paralela sa modernim svetom ima na pretek. Naravno, parodija je bila njihov zaštitni znak. Pajtonovski. Kao i svaki put, međusobno su podelili po nekoliko uloga. Brajana je tumačio Čepmen, a reditelj je bio Teri Džons, iako je Gilijam imao više rediteljskog iskustva. Snimanje je obavljeno u Maroku, dok je u postprodukciji eksperimentisano sa previše verzija, da bi se na kraju ostalo bez mnogih scena koje se danas smatraju izgubljenim.

   Da skratimo priču kao i svaki put. Iste noći kad se rađa Isus Hrist, baš negde u komšiluku rađa se i naš junak Brajan. U prvoj sceni vidimo kako Tri Mudraca greškom ulaze u njegovu kuću. Brajan odrasta u Judeji sa velikom mržnjom prema okupatorima Rimljanima. Član je Narodnog fronta Judeje (People's Front of Judea - PFJ), jednog od mnogih pokreta otpora koji se, osim sa Rimljanima, obračunavaju i međusobno, a uglavnom zbog trivijalnosti. Nakon nekoliko nesrećnih avantura, nađe se na trgu prepunom mudraca i proroka, gde silom prilika (da bi se sakrio od vojnika) počne da blebeta besmislice, a masa sva u blaženom čudu počinje da se okuplja oko njega i da pažljivo prati i upija sve njegove reči. Nakon večeri provedene sa nekom devojkom, ujutru ga ispred kuće zatiče masa ljudi koja ga sad već naziva Mesijom; svako njegovo delo proglašava svetim a svaka njegova reč mudrošću. 

    I nije baš moguće skratiti u nekoliko rečenica. Imamo još nekoliko neuspelih Brajanovih avantura da bi naposletku bio uhapšen i osuđen na raspeće. U isto vreme, Pilat i rimski vojskovođa Veliki K... (Bigus Dickus) odlučuju da poštede jednog od osuđenika. Masa kliče "Oslobodite Brajana", i pošto svi redom krenu da se predstavljaju kao Brajan (parodija na "Spartaka"), izabira se pogrešna osoba. Naš junak tako završava na krstu, a jedinu šansu za izbavljenje upropaštavaju njegovi saborci (PFJ), jer umesto da ga oslobode odlučuju da popiju otrov i tako se ubiju. Osuđen na dugu i bolnu smrt Brajan jedinu utehu nalazi u pesmici koju mu peva osuđenik pored njega Always Look on the Bright Side of Life... Tako mu to dođe najkraće.

    Ne treba trošiti ni reči na to koliku je buru u javnosti izazvalo ovo ostvarenje, a koliko i dan danas izaziva. Ruganje Biblijskih proroka, Biblijskih spisa, pristalica, poštovalaca, pa i savremenih revolucionarnih pokreta su glavna tema koja se provlači kroz ceo film. Iako se Hrist pojavljuje u filmu (u sceni u kojoj propoveda na Gori): kao što smo rekli, njegov lik nije ismejan. Sasvim suprotno, njegova je pojava jedina ozbiljna u celoj ovoj priči. Problem nastaje kad se njegove reči pogrešno protumače od strane onih koji su na kraju gomile i ne mogu dobro da ga čuju. I tu kreće parodija. Već pomenuti pokreti otpora troše više vremena na to kako će se zvati i čiji će ciljevi biti legitimniji, nego na realnu borbu protiv Rimljana: čime su jasno ismejani savremeni "revolucionarni borci". Poznatih i upečatljivih scena je u svakoj minuti filma. Bio je zabranjivan u nekoliko zemelja, a na plakatima Švedskih biskopa je stajalo: "Film je toliko smešan da je čak zabranjen u Norveškoj". Što i jeste bio nekih desetak godina.

   E sad, da me ne biste shvatili pogrešno (u stvari, čak bih i voleo da me shvatite pogrešno), morate prvo da pogledate film pa tek onda da pričate bilo šta o njemu. Ostale ideje koje se bave viđenjem Boga, Hrista i njegovih učenja, pristalica i pogrešnih tumačenja ovde nisu glavna tema. Postaću dosadan svakim novim ponavljanjem jedne iste fraze. I dalje smo u prazničnom duhu, malo smeha nikome nije na odmet. Ko ne razume neka pokuša da shvati, pa nisu fejsbuk misli poznatih mudraca napisane za džabe. Uvek gledajte vedriju stranu života. Link!

 

 

27 Decembar, 2012 22:55

Blade Runner

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

Opet nešto na engleskom.

    Ko ima ideju o čemu se ovde radi konačno može da kaže - dobro pa se ova budala setila da piše o nečem šarenom. Došao je i taj trenutak da popričamo o nekom holivudskom filmu u koloru. Koji je bolji film da se od njega krene ako nije "Istrebljivač" (Blade Runner, 1982.). Nećemo da budemo skromni, pa ćemo priznati da je ovo možda najbolji film koji postoji. Nije na vrhu, ali je u vrhu. Kako kažu popularne fejsbuk mudrosti - "ko razume, shvatiće". Moramo da skratimo sa glupostima, povećali su nam porez.

    Veliki primer kako jedno delo odoleva zubu vremena i kritike je i ovaj film. U ono doba primljen sa ne baš velikim oduševljenjem, danas postaje kultni klasik. 100's. Opet možemo da tražimo razloge njegovog početnog neuspeha, a uvek možemo da napomenemo kako su Amerikanci glupi. Istrebljivač u stvari ima malo akcije za nešto u čemu se očekivalo da pršti na sve strane. Tako se barem pričalo. Reditelj ovog ostvarenja je tada imao samo jedan film iza sebe, a danas je već štancer blokbastera. Posle filma "Osmi putnik" (Alien, 1979.), došao je na red Istrebljivač. O kome je reč? Ne pravite se glupi ako već niste - Ridli Skot (Ridley Scott).

    Glavni glumac je takođe bio tek na početku karijere, iako u poznijim godinama, ali i sa tri velika hita iza sebe. Kako je neko rekao: Harison Ford (Harrison Ford) nema nijedan jeftin film, svaki sa njim u nekoj ulozi je uvek zarađivao dobre pare. Bivšem stolaru je uloga u ovom filmu među poslednjim gde izgleda relativno mlad. Ali da ge ne uvredimo nepotrebno, ulogu Rika Dekarda (Rick Deckard) je nemoguće zamisliti bez njega. A nuđena je mnogima. On je ovde i narator i glavni akter (u novijim verzijama je izbačena naracija), i baš je zbog te naracije imao velikih problema i nesuglasica za producentima i samim Ridlijem. Ne, nije on skot.

    Da se dignemo polako na radnu temperaturu. Distopijska budućnost (distopija - suprotno utopiji) u Los Anđelesu 2019., naučna - fantastika i film - noar na jednom mestu. Bolje kombinacije nema. Zemljom vladaju velike korporacije, uspostavljena je kolonizacija drugih planeta, i na njima se vade sirovine. Na drugim planetama rade replikanti - humanoidni roboti, koji se po izledu i ponašanju vrlo malo razlikuju od ljudi. Proizvodi ih "Tyrell" korporacija, a njima je boravak na Zemlji zabranjen. Služe samo za rad, i to uglavnom težak. Poznato? Oni koji prekrše zabranu boravljenja na Zemlji, krše zakon i bivaju eliminisani (istrebljeni). Kad do toga dođe, na scenu stupaju specijalni policajci - istrebljivači. Naš heroj Rik Dekard je jedan od njih. Nekoliko opasnih replikanata je pobeglo i sakrilo se na našoj planeti, a njemu je ponuđen posao njihovog istrebljenja. Snebivljivo ga prihvata, i tako počinje.

    Scena grada iz budućnosti sa zgradom "Tyrell" korporacije koja zaklanja ceo pogled i magično-zbunjujućom muzikom u pozadini je scena otvaranja filma. Razmišljam malo, i kad bolje razmislim zaista ne znam koliko mogu od radnje mogu da pomenem a da ne okrnjim nešto, ili ne otkrijem mistiku. Neću puno. Glavni ženski lik u filmu je lik Rejčel (Rachael), najnoviji Tajrelov eksperiment, savršeni replikant, čija se različitost u odnosu na ljude vrlo teško uočava, a koju glumi Šon Jang (Sean Young). Inače, umalo da zaboravim, replikanti mogu da žive samo četiri godine i imaju ugrađena sećanja (prvo iz predostrožnosti, a drugo da bi se ipak mogli razlikovati od ljudi). Naravno, film je toliko dubok, da je nemoguće u jednoj priči protumačiti šta je on pokušao da nam kaže. Pogledati pod obavezno!

   Kad bismo prepričali film, mogli bismo da napišemo: "i tako on krene da juri replikante, jednog po jednog, sve ih smakne i završi posao". I na kraju se zaljubi. Pretpostavljamo. Mislim da neću uspeti da prenesem svu njegovu magiju na ove redove. Glavni antagonista u filmu je Roj Bati (Roy Batty), vođa replikanata, kojeg na kraju filma vidimo u predivno snimljenoj sceni borbe sa Dekardom (glumi ga Holanđanin Rutger Hauer). Vidimo ga, naravno, i pre toga. Ko je tu ko, mislim da ne bismo trebali da otkrijemo, baš zbog onih koji nisu gledali film. Oni koji znaju, neće ni da čitaju. Imamo Dekarda, Rejčel, Tajrela, replikante, korporacije, policiju, mrak, mistiku, jurnjavu, osvetu, požrtvovanje a preko toga predivnu muzičku pratnju. Inače, specijalni efekti nisu silovali ovaj film, pa tako deluje i realnije od "običnih" filmova, iako je snimljen pre 30 godina. 

   Muzika. Opet jedna reč - Vangelis.  Ako nešto zaslužuje zasebne tekstove i moju punu pažnju onda je to muzika u ovom filmu; onda je to Vangelis. Na krilima nagrade Oskar za muzičku temu u filmu "Vatrene kočije" (Chariots of Fire, 1981.), Vangelis je pristupio izradi muzičke podloge i za ovaj film. Pomenuo sam magičnu scenu otvaranja, pomenuo sam muziku u celom filmu, pomenuću i muziku na kraju filma. Zvuk i slika su ovde gotovo neodvojivi. Kombinacija klasične muzike i sintisajzera pod rukom Vangelisa samo pojačava genijalnost koju ovaj film nosi. Delujem kao da sam se uzbudio i previše. Pa ne vredi, najbolje snimljena muzika za jedan film je upravo ova. Nema bolje.

    Nećemo o ukusima, oni ipak ne postoje. Istrebljivač otvara pitanja na mnoge teme. Ona koja najviše smeta nama ljudima je ta da li su ljudi Bogovi? "Da li androidi sanjaju električne ovce"? WTF? Ma to je samo naziv knjige po kojoj je urađen film, autora Filipa Dika (Philip K. Dick). Dobro, da, zvuči istripovano. Inače, film ima nekoliko verzija, sa ili bez naracije, sa ili bez poslednje scene, sa ili bez jednoroga. Kako su krenuli, na kraju će od filma i ostati samo taj jednorog. Obratiti pažnju na jednoroga kad se bude gledao film! Pribeleženo. Mnoge kompanije su se diskretno reklamirale u ovom filmu, a uglavnom su sve doživele svoju propast. Tako je i nastalo prokletstvo Istrebljivača. "Atari", Pan Am", i "New Coke" (ovo poslednje nije firma, nego je koka-kola pokušala da podvali novi ukus pića, pa je to propalo, normalno). 

   Kako sam uspeo da na brzinu nabacam nekoliko činjenica u ovaj poslednji pasus, svaka mi čast. Ovde smo došli do kraja. Znam da ovaj tekst nije baš onakav kakvim sam ga zamišljao u najavi, ali da se ponovim: Istrebljivač je umetničko delo, gledali ga iz hiljadu uglova, dobićete hiljadu rešenja. Što je najbitnije, film mora da se pogleda čak i pod tačkom razno. Obavezno. Obavezno. Obavezno. A ja ću da pobegnem dok vam je mozak još uvek hipnotizovan. Može neki trejler, snimak, intro? Šta znače ove reči? Nešto sa jutjuba. Da, a to kao razumem. Pričaćemo.

 

22 Decembar, 2012 21:09

Kagemusha

Posted by megamind under [ Filmovi konkretno ]
[ (0) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]

Opet nešto nejasno.

   Ako krenete u prelistavanje poznatih vam reči na engleskom, ovde nećete daleko stići. A nije ni srpski jezik u pitanju, iako sam lako umesto sh mogao da napišem š: Kagemuša. Dve rečenice su dovoljne da nagoveste nešto dalje i egzotičnije. Dakle: dalje, daleko, istok, daleki istok, nije Kina nego Japan. Samuraji, mange, nindže, džudo, Piksi, i naravno bizarni pornići i horori, su nam neke od prvih asocijacija na Japan. Možemo onda da postavimo pitanje koliki bi to ozbiljan proizvođač filmova Japan bio. I moramo iz odgovora da izbacimo već pomenute bizarne "bolesne" filmove koje smo s vremena na vreme viđali po internetu ili ređe na nekoj televiziji.

   Za skretanje sa teme bizarnog i prelaska na klasično i ozbiljno moramo da siđemo u ovaj pasus. A sad, ono zaista bitno (nejasan je samo jezik). Pomenuti Holivud, italijanski i francuski film jedini su koji mogu da budu ispred japanskog. Ostali, verovatno ne. Tako se i dobija odgovor da je japanska filmska industrija jedna od najvećih i najbitnijih u svetu. Ne brinite, ova informacija je isprva i u meni izazivala nevericu (a ja sam takođe znao samo za nejasno). Svet je danas postao jedno veliko selo, ništa ne može da nam bude toliko daleko, ali su kulture i ljudi postali izolovaniji nego ikad. Kultura dalekog istoka i zapadnoevropska kultura nikad nisu znale za sebe do pre 150 godina, a onda su počele intenzivno da se upoznaju i prepisuju jedna od druge. 

   Mešanje informacija i spoznaja onih drugih je krenula. Japanski film je tako nominalno počeo da se razvija tek dvadesetih godina. Kad je došao rat, i kad se završio (Drugi svetski naravno), Japan je bio poražena i neprijateljska strana celog sveta. Izgleda je mešanje sa drugim sistemima vrednosti otišlo predaleko. Ljudi su počeli da se prisećaju šta oni zaista jesu. Vraćanje na stare zaboravljene motive, na samuraje, stari moralni kodeks i sve što ima veze sa onim što oni tad nisu više bili je počelo da se obnavlja, a film je sve to pratio. Tad će se i pojaviti neke osobe koje će ga odvesti na vrh. Najveća ličnost japanskog filma, može se reći i njegov otac, je bio (svima poznato ime, ali malo kome nešto bitnije i znači) Akira Kurosava.

   Moraću ovaj uvod da prekopiram kad budem pisao konkretno o japanskom filmu, jer sam otišao i predaleko. Kurosava je najveći, ali još mnogo drugih manje poznatih, uobličilo je sve ono što danas znamo ili ne znamo o njihovim filmovima. Imali su i oni svoj Novi talas, imaju i dalje dobre filmove, ali je sve počelo sa Klasičnim ili Zlatnim periodom japanskog filma. Dakle, obnavljanje, Kurosava, Rašomon, Sedam Samuraja, prepoznavanje u svetu i slava. Konačno dolazimo do onoga što je u naslovu naslućeno. Film o kojem ja želim da pišem nije iz tog klasičnog perioda, nije crno-beli i nije sigurno Kurosavin najbolji. Ali, opet, ko to može da zna?! Ima Zlatnu palmu iz Kana, možda mu to nešto vredi?

   Govorimo o 1980. godini. Idemo ono standardno - Kagemuša (Kagemusha - Shadow Warrior, 1980.), engleski prevod nam kaže - "ratnik senka", a prevod na sprski - dubler ili dvojnik. Definitivno govorimo o ratniku, što implicira da je film istorijski. Ništa čudno, znajući Kurosavu čiji su preci bili samuraji, i koje je on i reafirmisao u svojim delima. Takođe, svi događaju u ovom filmu su se i desili: kraj XIV veka, vreme velikih klanova, vladara i građanskog rata (Sengoku period, pre 1600. i doba Šogunata). Film otvara scena sa tri identična ratnika koji sede i razgovaraju - Šingen (vođa Takeda klana), njegov brat Nobukado, i treća osoba, lopov koji je izbegao smaknuće samo zato što ubedljivo liči na svog gospodara. Odlučuju da ga sačuvaju za svaki slučaj, onda kreću u borbu, igrom slučajeva, veliki Šingen gine, a kako ne bi nastala panika, on im na samtri naređuje da se o njegovoj smrti ne priča makar još tri godine.

    Eto nam zapleta, radnje i pojašnjenja svega nejasnog. Šingenove vojskovođe zato odlučuju da njegovog dvojnika stave na čelo svog klana (za njega naravno zna samo nekolicina ljudi bliski mrtvom Šingenu), ali da strogo motre i određuju njegove odluke i korake. Smrt vođe od koga je strepelo pola Japana bio bi veliki udarac za njihov klan. Dvojnika prihvataju lične sluge bivšeg gospodara, prihvataju ga konkubine, posle početne sumnje ga i unuk snebivljivo prihvata , sin takođe (sad već vođa svog novog klana), naravno i vojskovođe. Jedino Šingenov konj očigledno nema nikakvu nameru da prihvati ovog "uljeza". Kurosava, veliki majstor poetike i skrivenih poruka o moralu, nam ovim filmom lupa šamar i pokazuje ono šta zaista i jesmo. Prideva ima koliko hoćete.

    Konj tokom čitavog filma pravi probleme vojskovođama i samom dvojniku, iako ga čak ni neprijatelji ne prepoznaju. U jednoj bici, posle strahovitog napada na Takeda klan (neprijatelji Takeda klana su u ovom filmu a i u zvaničnoj istoriji bili jako poznati Oda Nobunaga i Tukogava Iejasu - google help), vojnici drugih klanova se ipak povlače nakon shvatanja da je Šingen aktivni učesnik bitke. Koliko je on bio jaka istorijska i vojna ličnost takođe može da se nađe na internetu (preporučujem). Ipak, jednog dana, pokušavajuću da uzjaše "svog" konja, on ga uporno izbacuje iz sedla, sve više ljudi to vidi i shvata da on ustvari nije on. Proteruju ga iz zamka, shvata se veličina prevare, a onda i problema; neprijatelji se ohrabruju, sin gubi glavu, uz protivljenje svih vodi vojsku u bitku, u poraz i na kraju u konačni pad Takeda klana.

    Veliki Takeda klan netragom nestaje, dolazi novi period u istoriji Japana, a što se tiče našeg lopova-dvojnika, i on ipak nešto gubi. Gubi prvo svoju ličnost, a onda i drugu svoju ličnost - ličnost velikog gospodara. Pogledamo li kraj filma, zaključićemo da je njemu ustvari najviše bilo žao gubitka. Biva slučajno ustreljen, a njegov leš reka simbolično nosi pokraj lepršave zastave klana koji više ne postoji. Film, koji eto nije nastao u periodu zlatnog doba japanskog filma, ali koji je ponovo pokazao kolika je veličina Akira Kurosava bio. Američki producenti su bili Džordž Lukas i Frensis Ford Kopola, donirajući deo sredstava da bi film bio dovršen kako treba. Ko su oni, to već znamo.

    Mislim da sam preterao sa ovom tekstom, i da ću imati muke kad budem opet pisao o japanskom filmu, Kurosavi i njegovim drugim filmovima. Mada, japanskih vrhunskih filmskih remek-dela ima još podosta, Kurosavinih takođe, pa se zato neću ni brinuti, jer reči neće nedostajati. Počeli smo sa Kagemušom, i nemamo nameru da se zaustavimo. U odnosu na druge, ovaj film je u koloru i gledajući ga imate utisak da boje pršte na sve strane. Znam sigurno da nisam zgutao LSD pre projekcije. Pomoćiće jutjub. A sad, neka se topi ekran.

 
1 2  Sledeći»