I filmovi.

   Zabporavismo ono "Naša Nova godina" da dodamo ispred. I treba da stoji ispred jer nam se čini kao da se samo ovde slavi dočekivanje još jedne Nove godine. Od viška glava ne boli. Tako se kaže. Kako se od vremena gašenja Srbije (usled formiranja Jugoslavije) promenilo mnogo stvari, tako se menjao i prioritet "Naše Nove godine". Mnogo je vode proteklo Dunavom, a mi smo mnogo stvari zaboravili. Čini mi se da najviše volimo da zaboravljamo.

   Da se ne bih previše zaneo, sasvim ću se malo osvrnuti na problematiku različitosti kalendara i osvrnuću se na ono što nam je na ovom blogu zasigurno bitnije. I filmovi. Od velikog raskola hrišćanstva 1054. godine veliki su se problemi nagomilali. Međutim, ni to nije mnogo važno. Pošto računanje vremena može da varira od mesta do mesta, došlo se do greške u pravljenju kalendara iz jednih, drugih i trećih razloga. Ko voli astronomiju i istoriju može da proučava ove fenomene.

    Hajde sad brzom brzinom da skratimo. Papa Grgur VII i greške u proračunu, danas su nas doveli do toga da postoji razlika od 13. dana. Tu nam dolazi ono spominjanje Srbije od pre 100 godina. Pojašnjeno: u Srbiji pre Jugoslavije (nisam siguran da li i u Jugoslaviji pre komunizma) se vreme računalo po starom kalendaru. Zovemo ga julijanski po Juliju Cezaru jer se razlikuje od gregorijanskog po papi Grguru. E sad, odakle veza pravoslavlja i Julija Cezara? Kad se raspala Jugoslavija, odjednom smo se svi setili naše vere i našeg starog kalendara.

   Tako to ide svuda, histeriji nikad kraja. Iako je komunizam pokušao da iskoreni religiju u bivšoj nam velikoj zemlji, nije uspeo da je izbaci iz glava svih ljudi. Onda smo u poslednjih dvadesetak godina svi postali vernici, svi slavimo Slave, i svi odjednom dočekujemo našu staru zaboravljenu Novu godinu. Kad se ide u krajnost, ide se do kraja. Mešaju se stvari koje ne može niko da sastavi. Pa se to lagano stišavalo dok nije došlo do ovih nekoliko poslednjih godina, gde je opet skoro svakoj osobi manje važno da li ove Nove godine ima ili nema. I kakve veze sve ovo ima sa filmom?

   Možda i nema nikakve, možda sam se opet uplašio nedostatka reči i misli, a možda čak i ima neke. Ono o čemu bih voleo da pišem je nedostatak pravoslavnih tema u filmu. Mislim da je današnji dan i dočekivanje pravoslavne Nove godine (iako je više ni sve pravoslavne crkve ne dočekuju) baš pogodan za jednu takvu temu. Vi i da mislite suprotno, više mi ne možete ništa, još malo pa stižemo na kraj teksta. Dobro, nisam baš toliko požurio. Da ne bih zabalavio i previše, možda je bolje spustiti se u pasus namenjen konkretnijim stvarima.

   Hvala. Tu smo. Pre svega: koliko nas ima? Ne vas koji čitate ovaj tekst, mislio sam na one pravoslavne veroispovesti. E sad, danas religija toliko i ne zauzima mesto u životima ljudi kao nekad, ali je zato sve više ima u politici. Verovatno pogrešno i opasno. Kako god, u politikama filmskih producenata, pravoslavlja je uvek bilo jako malo. Da počnemo od nas. Jugoslovenska kinematografija, iako jaka u vreme komunizma, nije mogla, ni smela da se ovim pitanjima bavi. Zato smo jako puno uskraćeni za filmove tih tematika. Može se napomenuti da je filmova sa srpskom tematikom, ili pričama iz srpske istorije bilo takođe malo. Sve u slavu bratstva i jedinstva. Ne zauzima ni jednu stranu, i nisam pristrasan (iako možda tako deluje).

    Najpoznatiji film iz tog vremena (a da je sa temom iz pre - jugoslovenskog perioda) je bio "Marš na Drinu" iz 1964. Iako bez pominjanja kralja i sa još nekim minusima, mene i danas čudi kako je u opšte uspešno završen. Nego, to je bila samo kap u moru. Simboli pravoslavlja su bili sakriveni ili ponekad izlagani ruglu mase. Valjda je tako bilo u svim komunističkim zemljama? Jeste, ali i nije. Najpoznatiji pravoslavni film svetskih razmera je onaj ruskog reditelja Andreja Tarkovskog "Andrej Rubljov" (Andrey Rublyov, 1966.). Doduše, ovaj film je, kao i sva dela Tarkovskog, više vizuelni doživljaj pun slika nego što ima jaku vezu sa portretisanjem života poznatog ruskog ikonopisca. U svakom slučaju, makar se jedno kinematografsko svetsko remek - delo može nazvati pravoslavnim (šta god da to znači).

   Nije se samo kod nas sve zaokrenulo u poslednjih dvadesetak godina, pad berlinskog zida je dosta toga promenio svuda u svetu. Čini mi se da se u Ruskoj, a i nekim kinematografijama iz okoline, pojavljuje sve veći broj filmova sa sličnim temama. U Makedoniji imamo i muziku koja može da se okarakteriše kao moderna crkvena (Anastasia, Mizar, ...), dok je kod nas još uvek sve nekako pod znakom pitanja. Gde je problem, i u kome, mi nikad nećemo dobiti prilike da saznamo?! Najbitnija stvar u pravljenju svakog filma su pare, pa ih neko verovatno ne da za takve stvari. Bitnije su nam jeftine komedije i ratni promašaji. Kad pominjemo pare, da pomenemo i Holivud (odmah se javila asocijacija) makar u jednoj rečenici - pravoslavni lobi (ili bilo čiji sa ovih prostora) je tamo verovatno još uvek slab za bilo kakve uspešnije poslove te prirode.

   Da završavamo, iako mi se čini da sam napisao nikad besmisleniji tekst. Nisam mogao da mozgam previše na ovu temu, kao i svaki put bih radije želeo da se otvori neka nova ideja za diskusiju. Dok se ne usaglase kalendari, neki od nas će verovatno da slave ovu "Našu Novu godinu", a ja pošto nisam ni onu "običnu", ne vidim razloga za to ni večeras. Daleko je bitnije da li ćemo u bližoj budućnosti gledati neke filmove za koje ćemo moći da kažemo: "E, ovo je naše". Svakako, u prvim tekstovima sam naglasio da podela na domaće i strane filmove ne bi trebala da postoji. Možda sam napravio grešku a možda sam samo sentimentalan. Pozdrav. Srećna Nova godina i jedna pesmica za potpuni užitak i vraćanje u detinjstvo!