I ne znam šta još.

   Ostalo nam je još vrlo malo prostora. Pre svega, moram da priznam da sam zadovoljan svojim tempom pisanja, ritmom i doslednjošću tekstova. Sve što sam do sad isplanirao uspešno sam završio. Međutim, osećam da me svaki put hvata nervoza i da mi blogovanje pada sve teže i teže. Mislim da sam sve ovo malo preozbiljno shvatio. U svakom slučaju, tu smo.

   Danas bi po julijanskom kalendaru trebala da počne Nova godina. Neka nam je svima sa srećom, pa da uspemo nešto i da uradimo u istoj. Period praznika se konačno završio. Od sutra ništa više neće biti isto. Eh. U to ime i u ime svih koji slave po "našem" kalendaru, želeo sam da napišem tekst koji bi govorio o nekom "našem" filmu. U stvari, po prvi put bih pisao o nekom domaćem ostvarenju, pa sam dosta vremena proveo razmišljajući koje bi to delo zaslužilo. Odabir je pao u naslovu.

   Da li ste čuli za skupljače perja ili niste, da li oni postoje i danas ili ih nema, nije ni važno?! Ne mogu po dvadeseti put da pregazim preko sebe i onda po dvadeset i prvi put da objašnjavam kako nema stranih, domaćih, novih i starih filmova. Svi za jednog, jedan k'o nijedan. Vi ste već naučili po nešto od mene, znam da me razumete, i znate da ne gazim po sebi. Došlo mi je da pišem o nekom domaćem ostvarenju i to ću i da uradim. Zaista mi treba odmor. Sutra nema pisanja.

    Koji bi to film mogao ravnopravno da stane u red svetskih kinematografskih remek - dela a da je sa ovih prostora? Naslućujem vaše predloge. Ako već niste upoznati sa mojim favoritom bilo bi lepo (pre svega za vas) kad biste ga pogledali. Dakle, "Skupljači perja", film Aleksandra Petrovića iz 1967. godine i sve što ide uz njega. Ne moramo da cepidlačimo, nije ovo film koji se bavi čisto srpskom tematikom, sasvim suprotno: osim glavne priče, sporedna tema je život mnogih naroda i nacionalnih manjina u Vojvodini. A šta je glavna tema priče? Pa sakupljanje perja. Znamo li čemu to služi?

   Znam da vi niste toliko priglupi koliko sam ja bio onog trenutka kad sam prvi put čuo za postojanje pomenutog filma (mada je to bilo jako davno), pa ćete zato znati i odgovor. Guščje perje se koristilo za punjenje jastuka. Danas je sve napravljeno od sintetike iako mi se čini da su perjani jastuci (ili jakne) jako skupi proizvodi i da ih još uvek ima u prodaji. Naš glavni lik je Beli Bora, Rom (ili ako hoćete - Ciganin) koji po selima u Vojvodini otkupljuje perja i dalje ih preprodaje. Njega glumi Bekim Fehmiju, dok je njegov konkurent u poslu Mirta Klasir, takođe Rom koga glumi Bata Živojinović. Ostali glumci u filmu su uglavnom naturščici.

   Film je po svojoj sadržini mnogo dublji od običnog pričanja priče. Tipičan je predstavnik crnog talasa u bivšoj Jugoslaviji, pravca koji nam je dao najbolje filmove u istoriji kinematografije. Ne samo kod nas, ovo delo je bilo cenjeno u celom svetu (Gran Pri u Kanu i nominacija za Oskara za najbolji strani film) mada je danas malo zaboravljeno. Osim odlične režije i odabira glumaca, treba napomenuti i izbor muzike i fotografiju Tomislava Pintera. Siva i smeđa, sumor i depresija su nam prve asocijacije na Vojvodinu. Zamislite onda takvu Vojvodinu punu blata i Roma koji žive u velikoj nemaštini. Na žalost i danas je tako. I nije samo u Vojvodini.

   Glavna mesta u kojima se odvija radnja su kafane, zbog čega je izbor muzike od presudnog značaja. Pesmu "Đelem, đelem" peva Olivera Vučo (Olivera Katarina) koja ujedno glumi pevačicu sa bitnijim uticajem na celu priču. Ostale numere je birao sam reditelj Petrović, a zastupljeno je najviše romskih pesama. Da ne bih preterivao sa detaljima, mogu da skratim. Možete da gledate film koliko god puta poželite, glavna radnja će uvek da bude najmanje zanimljiva. Tamo se gotovo ništa i ne dešava, što je u suštini i najbitnije kad se predstavlja jedno veliko ništavilo i propast. Za razliku od mnogih filmova iz drage nam bivše zemlje, ovaj film realno prikazuje život, bez svih blještavih boja komunističke propagande; ono što je ostalo iza pozornice. Sve ono što smo proživljavali a u stvari nismo ni znali da postoji, a zbog čega se danas češemo po glavi i pitamo: "odakle"?!

   Beli Bora, skupljač perja, kockar, alkoholičar, i kurvar (tako ga žena zove u filmu) se zaljubljuje u mladu devojku Tisu čiji je očuh baš Mirta Klasir. Ljubav je uvek sporedna tema svih velikih dela a glavna onih manjih. Mislio sam da prepričam malo podrobnije, ali sam ipak odustao. Film čak i ne traje dugo, može brzo da se odgleda, pa eto, nemate ni tih problema. Inače, radnja je smeštena u Sombor, ili barem deo Sombora, šta znam, njegovo predgrađe nije sigurno. Možda mi i ne želimo da imamo predgrađe puno blata. Treba spomenuti i ulogu Mije Aleksića koji glumi popa prilično zanimljive pojave. Obavezno obratiti pažnju na popa. Engleski prevod filma je I even met happy Gypsies, što je i stih pesme "Đelem, đelem". Malo više sam zalutao ili se zaleteo, pa sam ostavio iza sebe tekst nedostojan jednog vrhunskog dela filmskog jezika.

   Na kraju, iako nisam neki veliki borac za ljudska prava i ostale budalaštine, moram da priznam da me je film jako dotakao, i da mi je bilo mučno da ga gledam. Osećaj mučnine ostaje do kraja filma. I naravno, kako to u životu biva - prestaje kad se film završi. Mi se lepo vratimo u toplinu naših domova dok se pravi protagonisti ove priče vrate u dobinu svoje patnje i siromaštva. Kako god bilo, Aleksandar Petrović nam je ostavio delo kojim možemo da se hvalimo, a da li ćemo iz njega izvući neke pouke: na nama je. Uostalom i ceo svet je u krizi. Naše je da se uvek izvlačimo na nečije tuđe muke. Moralno posrnuće nam ne gine. Do viđenja i srećno u Novoj godini. Poprilično sam se namučio. Porazmisliću o svemu.