Ko je ko, a ko sam ja?

   Ah, glupog li stiha i još glupljeg pitanja iz neke tamo popularne pesme. Šta da radim kad odzvanja u glavi kao zvono, a ničeg boljeg nema!? Uvek tražim opravdanja. Hajde, radimo ljudi, uozbiljite se. Još jedna rečenica koja počinje pitanjem i sa "šta". Šta mi to tražimo ovde? I još jedno pitanje za autore, ili ako ih ima više (zar nije manje?): da li smo konačno pobegli od prazničnih pričica? Pa zar nam još uvek nije došla Nova godina? Neeee...

   Ne vredi vam da zovete u pomoć iako ne verujem da će vam biti preveliko mučenje. Pričamo o nečemu što je relativno blisko praznicima ali i ne mora da se uzme kao takvo. Imao sam jedan veliki problem, hteo da sam da napišem gomilu stvari o praznicima, specijale posvećene filmovima, ali nisam imao vremena. Zapravo, imao sam vremena, ali nisam želeo da po ceo dan budem zarobljen uz kompjuter. Tako da je sve ostalo na jednom tekstu dnevno, a mi smo došli ovde.

   "Sada kasno je"... Bljutavi stihovi će me odvesti u provaliju. U propast, možda? Ništa od najavljenog uozbiljavanja. Vi ste me već izvalili, svaki put kad nisam siguran da li imam dovoljno rečenica u svom rukavu, ja krenem da lupetam gluposti. Tako i ovde. I samo da znate, niste ni svesni, a već ste došli do sredine trećeg pasusa. Možda smo i na njegovom kraju. Naš Spartak će ostati uskraćen za jedan dobar uvod. FK Spartak iz Subotice? Spartak Moskva? Sofija?

    Kad sam u petom razredu osnovne škole učeći o Rimu saznao da je tamo postojao neki tip po imenu Spartak, u isto vreme mi je bilo i čudno i smešno. Kakve sad veze ima neki gladijator sa fudbalskim klubovima? Nadam se da sam dovoljno porastao da shvatim da nikakve veze među njima nema. Osim inspiracije ili možda krađe. Kao kad iz geografije učimo da u Južnoj Americi postoji reka koja se zove Orinoko. Ah, da, vi mlađi ne znate ni ko je on. Skoro pa se tekst dokotrljao do polovine, i to nikad brže. Možemo malo da se prisetimo istorije i doba Rimske republike (to je bilo pre carstva). Od 73. do 71. godine pre nove ere vođen je Treći ustanak robova ili Gladijatorski ustanak. Ili Spartakov ustanak.

    Osim u stvarima u kojima ne bih želeo a ni smeo da stanem kad mu vreme nije, ovde ipak mogu i može mi se. Šta? Ko nije pazio na časovima istorije neka se hvata za glavu, mada i ne mora kad već postoji google. Svaki ga put spomenem. Što se tiče istorije, toliko od mene, sad prelazimo na ozbiljnije stvari u koje spada i film. Možete slobodno da se sporite sa mnom u vezi toga koliko je slobode u interpretaciji nekog istorijskog događaja u svakom filmu napravljeno. Naše konkretno delo koje danas uzimamo u obzir je film "Spartak" (Spartacus, 1960.). A i kako bi drugačije kad pričamo o Spartaku? Najbitnija ličnost u ovom projektu je Kirk Daglas (Kirk Douglas), koji glumi... 

   Toliko glupi već niste. Važno je napomenuti da je on u ovom ostvarenju bitniji i od reditelja Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick). Naime, pošto ga neki producenti nisu izabrali za tumačenje uloge Ben - Hura 1959., on je odlučio da sam sebe stavi u ulogu jednog istorijskog junaka i da to delo i producira. Ima se, može se. Početno je za reditelja bio izabran Entoni Men (Anthony Mann), ali ga je Daglas posle samo nedelju dana rada i snimljene početne scene otpustio jer je smatrao da Men nije dorastao veličini projekta. Preuzeo je Kjubrik, iako sa malo iskustva u to vreme (znamo do kojih je visina došao kasnije). Ne treba napominjati da je ovo delo jedno od najskupljih, najekstravagantnijih, da je zaradilo mnogo para, četiri Oskara, i da traje tri sata. I tako dalje. Malo se izgubih u svom onom zezanju.

   Sad već shvatate da nećemo govoriti o celom filmu, za to će biti drugih prilika, ovde razmatramo njegovu najpoznatiju scenu. Naravno, neki deo fabule bi mogao da se zna, iako nas istorija nije ničemu naučila. Spartak, poreklom iz Trakije (prelistajte istorijske atlase), je bio rob i radio u kamenolomu, odakle su ga odveli na trening za gladijatora. Filmu, kao i u istorija (kojoj u poslednje vreme sve manje verujem) pominju dosta imena, pa bi delovalo malo prebunkirano kad bi se sva i spomenula. Najpoznatija ličnost u filmu je Marko Licinije Kras, koga glumi i najpoznatiji glumac u filmu (pored Daglasa) - Lorens Olivije (Laurence Olivier). Svi znamo priču o Spartaku koji sa sedamdesetak svojih saboraca gladijatora izvede pobunu u gladijatorskom kampu, a onda lutajući po Italiji sakupi do 120.000 ljudi sa kojima pustoši, hara, ili kako već hoćete da nazovete to. E sad, koje su bile njihove želje, ideje i zamisli mi nikad nećemo znati. A imamo istorijske podatke.

   U filmu se kaže kako su oni želeli da dođu do italijanske luke Brindizijum gde bi se ukrcali na brodove sicilijanskih pirata, koji bi ih za velike pare odveli daleko od Rima i vratili u njihove domove. U Holivudu nikad ne manjka patetike, znamo i to, pa je film pun priča o slobodi, domovini, borbi, nešto kao komunizam. Posle nekoliko dobijenih borbi, Rim odlučuje da se ozbiljno suoči sa pobunjenicima, šalje Licinija Krasa u obračun (ujedno ih i pirati izdaju), sve se uroti protiv njih, gube bitku i opet padaju u ropstvo. Kao kruženje vode u prirodi. Uh, da me čuju borci za ljudska prava. Ništa loše nisam mislio. Rimljani odlučuju da vođu Spartaka razapnu na krst i tako naprave primer svim ostalim robovima. Na pitanje "Ko je Spartak?", pravi Spartak (Daglas) ustaje i odgovara kako je on taj, ali u isto vreme ustaju jedan po jedan i solidarišu se s njim. Odjednom, svi su ustali i svi su Spartak (I'm Spartacus). Scena koja je kopirana i previše puta.

   Scena koja sažima ceo film u jednu rečenicu. Dakle, za tih nekoliko meseci lutanja, svi su na kratko osetili čari slobode, borili su se za sebe i druge, za svoj dom i svoja prava. A kad za to već nisu mogli da se izbore odlučili su da svi zajedno i umru. Rim je bio previše jak. Na kraju budu raspeti na krstovima celom dužinom puta od Apije do Rima (ne znam koliko je to u kilometrima). Još jedna stvar mi je zanimljiva: oni zapravo i nisu bili raspeti na krstovima nego na konstrukciji koja liči na slovo T. Da li je krst bio rezervisan samo za Isusa pitam se i dalje? U svakom slučaju, današnji Rim koji sve nas drži u novom robovlasništvu, ne želi da se pojavi novi Spartak i makar nas na trenutak odvede u slobodu. Da li ćemo na kraju svi poželeti da umremo za njega i sa njim, pitanje je koje bismo svi mogli sebi da postavimo. Laku noć i "lepi snovi".