Film na dan

Dobro je da sam ih se setio.

   Kako je reorganizovan ovaj blog, to mi nije padalo na pamet. Praznično raspoloženje mi je ipak pomoglo da se setim.  Dve rečenice su dovoljne za dobar uvod. Možda dve dobre. Kao da mi je nešto zapelo. Možda baš praznično raspoloženje? Veselo, veselo! O čemu ćemo danas da pričamo: filmovi, scene, likovi, muzika? Ne, ne... 

   Pretpostavljao sam da mi đavo neće dati mira (po ko zna koji put već), pa sam i napomenuo da se konstrukcija tekstova neće dugo održati istom. Dobro je da sam ispravljajući sebe, drugi put napravio pravilnu raspodelu. Ostalo je samo da dodam ono što je falilo. U sred ovih praznika, ponestalo mi je mesta za priču o crtaćima. Ili ih zovite kako poželite. A pasusi nastavljaju trend skraćivanja.

   Trebalo je onda ovu poslednju rečenicu da prebacim u ovaj. Počevši od ovog teksta, pa na dalje, imaćemo novu kategoriju i novu grupu tekstova. Znamo svi šta nam je bilo najslađe da gledamo dok smo bili deca. U vezi crtaća odmah mogu da se postave dva suštinska pitanja. Da li smo još uvek deca? Da li su crtaći za decu? Problem je što se ova dva naizgled ista pitanja potpuno isključuju. Šta smo to onda mi? I da li su deca neozbiljna?

   Da se odmah očistimo od svih onih koji misle da su crtaći neozbiljni. "Crtaći su samo za decu" i ostale izjave kod mene ne prolaze. Mogu da dodam da retko koji film u poslednje dve godine može da bude smisleniji od iole ozbiljnijeg crtaća. Kad budemo raskrstili sa tim, možemo da krenemo dalje. Na početku smo napravili podelu na narativne i nenarativne filmove. U ove druge spadaju dokumentarni, alternativni, umetnički, apstraktni, kratkometražni, možda televizijski i na kraju animirani.

   Porasli smo, pa nam više nisu crtani, nego su animirani. Ko god želi da raste. Rasprava ide u ovom pravcu. Pođite za mnom! Već je pomenuto nekoliko ličnosti i konkretno animiranih filmova, pa se može stvoriti neka vrsta zabune. Iako nje nema. Vrlo prosto. Animirani filmovi su po jednoj podeli nenarativni, a po drugoj ovo drugo. Odnosno ono prvo. Imaju narativni tok. Osim onih koji ih nemaju. I onih koji su kratki, koji ih takođe imaju ali su kratki. Čekaj, čekaj, polako. Ide li ovo negde?

   Malo sam odleteo, malo sam vas zbunio. Ali vi ste pametni, znate na šta mislim. Ovo radim da sebi ne bih pravio probleme. Dakle, odlučio sam da sve buduće tekstove koji će govoriti o svim ličnostima, dešavanjima i ostalim stvarima iz sveta animiranog filma prebacim ovde. I kratkometražne, i klasično - animirane, i digitalne i kadar - po - kadar (stop motion). Polako sa tim podelama. Nije problem, objasniću pasus niže.

    Kako dolazim do kraja, osećam kako imam jedan jadan tekst. Nema opravdanja iako nisam imao inspiraciju. Ne zbog teme, da se razumemo. Crtani filmovi su se pojavili nedugo posle pojave prvih igranih filmova, a možda i simultano, što će reći na početku XX veka. Kao i tadašnji igrani, i ovi su bili kratki i u svojoj ranoj mladosti nisu zavređivali mnogo pažnje. Naravno, svi su bili ručno crtani (valjda znamo kako to ide: 24 sličice su jedna sekunda, pa puta 60 za jedan minut, i tako dalje). Razvojem kinematografskih tehinka polako su rasli i naši crtaći. Revoluciju je napravio znamo već ko, pisali smo o njemu. Naravno, nije to sve išlo baš lako, bilo je potrebno dvadesetak godina Diznijevog rada do onoga što će promeniti animirane filmove u celosti.

    Ružno je naravno da se priča samo o Voltu Dizniju kao revolucionaru animiranog i filma uopšte, ali s druge strane, on i zaslužuje da bude na prvom mestu. Posle "Snežane i sedam patuljaka" (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.), sve je bilo drugačije. I producenti i reditelji i gledaci su na animirane filmove posle nje gledali drugim očima. Animirani filmovi su podjednako dobro mogli da ispričaju priču kao i igrani. A to rade i dan danas. Mnogi čak i bolje. Tehnika je stalno napredovala, pa smo dobijali sve ono što sam gore naveo. Prvo se razvijala tehnika ručnog crtanja, do sredine osamdesetih godina kad je počelo da se eksperimentiše sa digitalnom animacijom. Korak po korak i digitalni crtaći su potpuno zamenili one klasične. Naravno, ima izuzetaka, pričaćemo i o njima. Tehnika kadar - po - kadar predstavlja nešto zasebno, ali se i ona svrstava u animaciju.

   O svim ostalim tehnikama, stilovima i pratećim stvarima drugom prilikom. Ovim smo otvorili jedno novo poglavlje, sve o crtaćima ostaje ovde. I svi kratkometražni crtaći vredni pomena će takođe biti obrađeni; popularne crtane serije, likovi, muzika, sve što ima smisla. Tako. Na kraju sam uspeo malo da se popravim. Nadam se da je sve u redu? I nemojte nikad da odrastete, makar nemojte da lažete sebe kako ne volite crtane filmove. Odnosno, nemojte da lupate gluposti govoreći kako su oni samo za decu. Čak mislim da je istina na drugoj strani. That's All Folks.

Tralala u podnaslovu.

    Teška vremena zahtevaju ulaganje velikog napora, a osmišljavanje dobrih uvodnih rečenica iz dana u dana me iscrpljuje do mere da više ne znam čemu postojanje istih. No, dok tražim razloge svog postojanja, s vremena na vreme se bacim na pisanje. Dakle, postojim svaki dan. Voljeni, okupismo se ovde da spojimo melodiju jedne pesmice, scenu jednog zanimljivog filma, muziku, rečenice, ... Već imamo poligaman brak. Ne mora se sve odmah otkriti, ali možete da znate da smo i dalje u prazničnom raspoloženju, a iako se film ne može nazvati prazničnim, pesmica svakako jeste.

   Iskreno, mislim da ćete ovde po prvi put i čuti za nju. Zato joj je i mesto tamo gde joj nije. Sad polako probajte da zamislite neku prazničnu melodiju sa toplim prazničnim rečima, dečjim horom u pozadini, glasom jedne fine tete (ah, znamo mi muškarci kako da zamišljamo fine tete) i ubacite je u neki akcioni film. Ne mora to ni da bude toliko drastično, kad već pišem o tome, mogu i da se setim nekih scena. S druge strane, to se u tim slučajevima smatra presedanom. O današnjim filmovima neću da trošim reči. Neću ni o muzici u njima.

   Naravno, ni poimanje akcionih filmova više nije isto. U suštini sve što prati savremene trendove, jednog dana bude ismejano i zaboravljeno. Da li je vreme da pričamo o akcionim filmovima? Zar nije ovo blog posvećen nekim drugim stvarima? Da i ne. Nemamo predrasuda, a i ja sam veliki ljubitelj Džejmsa Bonda, simbola akcionih filmova, iako se ovde baš i ne govori o njemu. Zato što nema ono u zagradi? E, pa, zapravo se ovde i govori o jednom Bondovom filmu (James Bond na engleskom, iako smatram da svi znate kako se piše, ali 'ajde da ostanem dosledan). Mora li? A šta bismo onda radili sa pesmicom kad ne bismo imali film?

   Praznici nam stižu a sezona Bonda se završila. Mi ostajemo u prazničnom duhu i zadržavamo se na jednom detalju. Posle ere Šona Konerija (Sean Connery) kao Bonda (1962. - 1967.), ostalo je upražnjeno mesto koje je ubrzo popunio australijski maneken Džordž Lejzenbi (George Lazenby). Neću da vas smaram sa detaljima, iako ih o Bondu znam podosta, pretpostavljam da ih vi baš i ne volite. Nije se ni Lejzenbi dugo zadržao, ostao je samo na jednom pojavljivanju. Mnogo je zanimljivih stvari vezanih za film "U službi njenog veličanstva" (On Her Majesty's Secret Service, 1969.). Mene je za početak zbunjivao sam naslov filma, mislio sam da je previše očigledan, međutim, i knjiga Jana Fleminga (Ian Fleming - Bondov "tvorac") se zvala isto.

    Osim novog glumca i čudnog naslova, producenti su se odlučili za još neke radikalne poteze. Reditelj ovog filma je bio Piter Hant (Peter R. Hunt), dotadašnji pomoćnik pri režiranju ranijih delova u serijalu, kome će ovo takođe ostati jedina Bondova ekranizacija. U zajedničkom dogovoru producenata i reditelja, odlučeno je da se ne preteruje sa korišćenjem svih onih spravica i da se akrobacije svedu na minimalnu i realističnu meru. Radnja filma npr. najautentičnije od svih filmova o Bondu prati sadržaj Flemingove knjige. Glavna ženska uloga je poverena tadašnjoj osvetnici (britanska serija - The Avengers - jako popularna šesdesetih) Dajani Rig (Diana Rigg). Njen lik Grofice Tereze - Trejsi (Tracey) mnogi danas prihvataju kao najbolju od svih Bondovih devojaka u serijalu. 

   Imamo nešto što se baš i ne uklapa u standardne Bondove filmove. Naravno, ne možemo da budemo zavarani, scena klasičnih Bondovskih zapleta ima tokom celog filma, protagonisti i antagonisti su isti (M, Q - Blofeld), pije se votka martini, ... Veći deo radnje se odvija u jednom planinskom mestu u Švajcarskoj. Iako ima zime, snega i skijanja, nije precizirano da li je vreme Božićnih praznika. U svakom slučaju, može da se podvede pod prazničnim filmom, barem po tim parametrima. U ono vreme film se baš i nije proslavio, svima je bilo žao Konerijevog odlaska, a na pridošlicu Lejzenbija nisu gledali sa oduševljenjem. Tako je dobio pomešane kritike, a nije se proslavio ni na blagajnama, pa su se producenti posle njega ponovo vratili na oprobane recepte. Danas, ovaj film dobija sve više na popularnosti i smatra se jednim od najboljih u serijalu (iako je Lejzenbijeva gluma i dalje ocenjena kao ne baš zadovoljavajuća).

    Muziku za film je napisao oskarovac Džon Beri (John Barry). Sa Berijevim izborom se nije eksperimentisalo, on je ipak napisao muziku za najviše delova (tačnije 14), iako nije kumovao glavnoj Bondovoj temi. Sam Beri je ipak odlučio da se za ovaj film malo poigra sa muzikom. Po prvi put se za jedan film koriste analogni sintisajzeri (Moog synthesizer), a pesma za uvodnu špicu ostaje bez teksta. Znamo da su sintisajzeri kasnije ušli u najširu upotrebu, što za filmove, što od strane poznatih bendova i muzičara. Beri je ipak bio pionir. Ne moram da naglasim da se i ovaj muzički zapis smatra najboljim u serijalu o Džemsu Bondu. Dakle, ima li neke zabune u vezi izbora filma?

   Dolazimo do onog najbitnijeg za naš tekst - do pesmice. Glavna muzička tema ovog filma je pesma "We Have All the Time in the World" koju peva Luj Armrstrong. To mu je inače bila poslednja jer je već tada bio jako bolestan. Međutim, nas zanima neka druga. U jednoj sceni jurnjave, gde Bond beži od Blofelodvih "jurišnika", dok je gradić u kome ga traže osvetljen brojnim prazničnim sijalicama, kamere nas vode do klizališta. Naizgled nevino okruženje: deca se klizaju, ljudi vesele, a naš junak sklupčan, drhtav i smrznut se krije u masi posmatrača. U pozadini, deca pevuše neku zaraznu melodiju, Do you Know How Christmas Trees Are Grown, tralala. Onda se odjednom pojavljuje njegova ljubav, koja ga odvodi, sakriva i na kraju spašava. Zvuči čudno, sarkastično i nerealno, ali je zapravo tako. Sve u ovom filmu je drugačije, počevši od samog Bonda koji po prvi put deluje ranjivo i zaljubljeno.

   Naravno, stihovi pesmice koju pevuše dečica u pozadini ove scene su i stihovi naše pesme gde joj mesto nije. Ovu pesmu izvodi neka Nina, za koju nigde drugde nisam ni čuo (možda zato što i nije poznata široj javnosti). Da bi sve bilo drugačije, naš Džejms se u ovom filmu i ženi. Poslednja scena filma je takođe srceparajuća - njegova supruga je morala da bude ubijena. Otkrih ja vama i previše, i zato ovde stajem. Možda budemo pričali još koji put o Bondu i njegovim filmovima, a što se naše pesmice tiče, nadam se da će vam biti simpatična makar upola onoliko koliko je i meni. Zato morate da poslušate ovaj link koji vam budem ostavio. Pa ne radim ja to za džabe. My Name is...

Hohoho po drugi put.

   Ne, ovo nije repriza ili nastavak teksta od pre dva dana. Kao što vidite, već se razlikuju, čak nisu ni u istoj kategoriji. Inače sam planirao da napravim neki kraći serijal, neku manju grupu tekstova posvećenu praznicima: juče se pričalo o jednom liku i donosile se važne odluke za Novu godinu. Ili je malo n? Sve dok traje veselo raspoloženje (ne računam sve one dobre ljude koji moraju da rade), biće i veselih tekstova. Da ne upotrebim zaboravljenu reč za veselo - gay. Zaboravićemo zaboravljeno.

    Da je klima ostala normalna, i da ljudi nisu umešali svoje prste u nešto gde im nije mesto, mi bismo za ovaj doček imali sneg. Pravi pravcati sneg, sneška belića, sanke i grudvali bismo se. Ovako ćemo morati da ga gledamo samo preko malih ekrana. Ili da ga čitamo u novinama. Imam poteškoća sa pisanjem, očigledno sam potišten nedostatkom snega, zato moram da gledam tv i program koji mi oni serviraju. Na veliku sreću, neko je izmislio internet, a sve nas oslobodio oštrih kandži televizije (pošto nema snega, nema ni razloga da izlazimo napolje; a da ima snega, bilo bi nam hladno za izlaženje - zato nam ostaju ekrani).

   Dok uspete da nađete sve argumente i duboko me zakopate zajedno sa mojom tvrdnjom o neizlaženju, ja se već odmakoh za čitavu rečenicu. Ovde mi ne možete ništa. I neću da budem tvrdoglav, samo sam se šalio. Mada, kad ste već ovde i čitate ove redove, verovatno ste zdrav život ostavili iza sebe. Eto, još jedna provokacija. Nastavljamo. Pošto televizija više ne mora da bira umesto nas, mi smo postali dovoljno zreli da znamo šta je to za nas i dobro. Osvrt je samo na filmskom programu, na šta ste drugo mislili?! Nikako ne mogu da se izborim sa rečenicama koje počinju na o. Još malo, pa cela azbuka.

   Ovde smo. Evo ga opet! O, Bože. Uozbiljiću se. Pričamo o praznicima i prazničnim filmovima, pričamo o porodici i toplom domu u zimske dane. Kad mu vreme nije. Nama je lako, imamo internet, i dok su pirati na vlasti (neka tako i ostane) ne moramo da se brinemo za kvalitet filmskog tv programa u ove hladne dane ispunjene porodičnom toplinom u zagrejanim kućnim sobama pored malih ekrana... Trgni se, čoveče! Koliko je loš kvalitet programa posledica nedostatka para a koliko samo nečije lenjosti i pomanjkanja želje da nešto učinii boljim, nećemo saznati. Imamo sebe, a sebe ima filmove. Pa ih gledamo zajedno.

    Kad malo bolje razmislim, ovo možda čitaju i deca, a ja se gubim kao da sam na drogama. Laku noć, deco. Šta neki film čini porodičnim i prazničnim? Sneg? Prošli tekst je napomenuo da postoji razlika u proslavi Božića (a i Božićnih i Novogodišnjih praznika uopšte) između pravoslavaca i katolika. Razlozi za razdvajanje su tema za neke druge priče. Naša tema su filmovi, a pošto je tržište filmova zatrpano pre svega holivudskim, onda je i najveći broj prazničnih filmova ispunjen katoličkom tradicijom, a mi se tu malo razumemo. Još veće čuđenje kod mene izaziva činjenica da isti taj Holivud drže Jevreji, a oni veze nemaju sa Božićem. Mada, njihova se vera zna.

   Izneh toliko uvreda u ovom tekstu, da se pitam da li će uopšte biti objavljen. Naravno, svako žito ima svoj kukolj i svi su ljudi jednaki. Osim onih koji su jednakiji. Porodični filmovi bi mogli da predstavljaju grupu za sebe i kao takvi se podvedu pod poseban žanr. Međutim, da ja vas pitam, da li je neko gledao porodične filmove osim u vreme praznika, naročito ovih sada? Ne morate da lažete. Ne, i ako da, vrlo retko. Tanka linija razdvajanja porodičnih od prazničnih filmova je postala još tanja. Romantične komedije takođe ostavljamo za neku drugu priliku, nije ni njima ovde mesto. Takođe se i distributeri trude da ovakve filmove uvek nekako sačuvaju za kraj godine. Televizije to rade sa starijim klasicima, a reprize u martu ili avgustu retko ko da pogleda. 

   Taman kad sam shvatio da u naslovu ne stoje i novogodišnji filmovi kao takvi, mozak me je usmerio na drugu misao: pa i nema novogodišnjih filmova! U stvari, možemo samo da cepidlačimo. Još jednom podsećamo da je kod nas problem što nam prvo dolazi Nova godina pa tek onda Božić. Pa tek onda Nova godina. Pa onda Božić. A ne, ne. Ima li toplijeg prizora na filmu od onog gde je neki mali grad prekriven snegom, sijalice upaljene, a svi veseli u iščekivanju Deda Mraza. Ako on uopšte i postoji. Ma to je samo na filmu. I sad si kao pametan?! Mogao bih i da navedem neke primere. Razlog postojanja nogodišnjih filmova bi postojao u serijalu "Sam u kući" (Home Alone). Znamo svi priču o dečaku koji biva zaboravljen dok mu porodica "mirno" dočekuje Novu godinu. Ja za drugi film ne znam. Ideja ovih filmova je da svi kao odu negde za doček, pa se u usput izdešavaju neke (uglavnom komične) situacije.

    Ono glavno je na kraju - Božićnih filmova je na tone; i kao i porodični, mogu da se svrstaju u neki poseban žanr. Iako je ovde malo karakterističnih žanrovskih podela. Glavna tema bi bila veselje i radost. Glani rekviziti: sneg, zima, jelke, ukrasi, ... Dakle, to je to. S druge strane, postoje filmovi koji uvek izazivaju neku toplinu u našim srcima, ili budu prijatni, a nisu namenski praznični, pa se takođe mogu svrstati ovde. Nekad nam i televizije suptilno nagoveste da je reč o prazničnim filmovima. Pre svega mislim na najsvežije franžize "Gospodar prstenova" (The Lord of the Rings) i Hari Poter (Harry Potter). I tako svake godine isto, uz sporadično "umuvavanje" nekog drugačijeg naslova. Moglo bi se napomenuti da je u SAD najgledaniji film za Božićne praznike "Čarobnjak iz Oza" (The Wizard of Oz, 1939.), sa preko milijardu gledanja iz godine u godinu. Svi ovi čarobnjaci zaslužuju da se o njima priča zasebno.

    Šteta što ovaj tekst ne može da bude dovoljan za sve one slatke, tople i dobre filmove koji nam svaki put ispune srca svojom lepotom. Možda ću zaista da krenem u praktikovanje nastavaka tekstova, samo će ovaj morati da sačeka još godinu dana. Do tada ću sigurno da pričam o nekim filmovima koji mogu da budu praznični ili porodični ali kad mu vreme nije. Obavestiću vas i o tome i podsetiti na njihovo značenje, nemajte brige. Zimu najviše volimo u sred leta. Svetu se ne može ugoditi. Srećni vam praznici i hohoho po drugi put!

Trebaju li nam bajke?

   Možemo li sami? Dobrodošli u novu, 2013. godinu. Počeo sam kao Aca Inforrmacija. Dosta sa tim, mogli bismo zaista da se uozbiljimo. Možemo konačno da spojimo lepo i korisno, možemo i više od toga: novogodišnje želje, poruke, čestitke sa jedne i film, likovi i životni moto sa druge i treće strane. Sad zvučim kao Obama - Yes, We Can! Dosta i od njega. Ovde smo da bismo pričali o jednoj pre svega književnoj, a onda i filmskoj ličnosti, koja je konkretno na Badnje veče doživela svoju epifaniju. Ja sam našao za shodno da prvi tekst u ovom našem novom okrenutom listu posvetim promenama i predavanju novim vrednostima.

   Trebali bismo svi da se pogledamo u ogledalo, da prelistamo koliko smo to postali pametniji za godinu dana, koliko bogatiji. Šta ćemo sa parama? E, baš ništa, ovde smo došli jer ne želimo da nas pare svojim istrulelim rukama vode u provaliju. Pretpostavljam da možda znate o kome ćemo da pričamo. Iako je lik, a i književno delo, daleko više vezano za katoličku tradiciju i njihovo praznovanje Božića, nećemo da ulazimo u tehničke gluposti. Možda sam se i ja u 2012. osvestio. Konačno sam uradio nešto što ima smisla. Dobro, o kome je reč? Neću da vas davim - da li ste čuli, pre svega za Čarlsa Dikensa, a onda i za njegovu novelu "Božićna priča" ili "Božićna pesma"?

   Na engleskom je lakše: A Cristmas Carol. Ma znate sigurno. Ako niste čitali knjigu, neki filmčić ste pogledali sigurno a možda se i ne sećate se da je to u stvari to. Da budem precizniji, postoji, čini mi se, nešto više od 20 ekranizacija ovog dela. U obzir su uzeti svi igrani (zvučni i nemi), animirani i kratki filmovi. Tako kaže internet. Napominjem da je kod nas ovo delo manje popularno, ali se nadam da grešim. Bilo bi fino. Glavni junak je Ebenezer Scrooge (ovde ću okrenuti stvari, pa ću u zagradi napisati njegovo ime na srpskom, jer nisam siguran da li postoji neki prevod - konkretno bi bilo Ebanizer Skrudž, što mi je malo bezvezno, ali, šta sad). 

    Smešten je u viktorijansku Englesku (dakle, XIX vek) i vreme najvećeg razvoja čovečanstva ali i najvećeg siromaštva. Sve ono što nam je moderni svet danas omogućio, krenulo je da se rađa tih godina. Prezaposleni i premalo plaćeni radnici, beda na sve strane, nemaština, glad, ali i prebogati, predebeli "ljudi", industrijske revolucije, progres. Pustite vi sad siromašne, ne bismo imali pametne telefone da nije bilo II industrijske revolucije. Naš junak je direktor jedne banke, čovek u godinama, škrt na lepim rečima, dobroti i milostinji. U stvari je sušta suprotnost: zao, tvrdica, preopterećen poslom i sakupljanjem novca. Poznato?

    Ne bih da ulazim u analizu svih ekranizacija jer se one u suštini svode na isto, a i nisam ih sve ni pogledao. Pomenuću zato samo tri. Ali redom. Drugi naš junak (onaj prezaposleni i premalo plaćeni) junak je gospodin Krečit (Bob Cratchit - opet nisam siguran da li postoji prevod imena), koji na Badnje veče smušeno traži od svog poslodavca slobodan dan kako bi Božić proveo sa porodicom. Znate ono, kao da je ukrao nešto. Naš tvrdica od gazde mu uz tešku muku dozvoljava, ali pod uslovom da sledećeg dana dođe ranije na posao. Da pomenem i ekranizacije: u prvom kratkom animiranom Diznijevom crtaću Skrudž je Baja Patak (a kasnije u seriji "Pačije priče" (DuckTales) i Čika Skrudž - Scrooge McDuck), dok je Bob Krečit - Miki Maus. Ovo delo mi je nekako najtoplije i najsimpatičije (Mickey's Christmas Carol, 1983.), verovatno jer ga se sećam još kao dete.

    Sedam godina pre toga je umro tadašnji Skrudžov partner, Džejkob Marli (Jacob Marly), takođe baš na Badnje veče. Kad se Skrudž vratio svojoj kući, desilo se nešto za njega nepojmljivo. Kako nije verovao u bajke, nije verovao ni u duhove. Te večeri ga je posetio upravo Marlijev duh. U našem crtaću, Marli je simpatični Šilja (Goofy), dok npr. u Mapetovskoj obradi, braću Marlijeve predstavljaju one dve čikice sa balkona. Tačno, druga ekranizacija koju pominjem je ona Mapetovska (The Muppet Show), sa Kermitom Žapcem kao Krečitom, Gonzom kao Dikensom, i specijalnim gostom - glumcem Majklom Kejnom (Michael Caine) kao Skrudžom (The Muppet Christmas Carol, 1992.). Prosto se ne zna koja je pričica smešnije ispričana.

    Naravno, sve vreme nas kopka ona ozbiljnija i surovija strana priče. Marlijev duh je bio u lancima, koje je on nosio, kako kaže, zbog svih zlodela koje je za života napravio. Upozorava Skrudža da će njegovi biti duži a patnje veće, ako li nastavi da živi istim načinom života. Treća i najozbiljnija ekranizacija, iako takođe animirana (doduše digitalno), je poslednja Diznijeva, sa Džimom Kerijem (Jim Carrey) kao pozajmljivačem glasa Ebanizeru Skrudžu (A Christmas Carol, 2009.). Marlijev duh pri odlasku objavljuje Skrudžu da će ga posetiti tri duha. I tako se priča dalje razvija a našem junaku se još uvek čini da je sve to samo posledica loše svarene hrane.

    Prvi duh koji ga posećuje je "Duh Božićne prošlosti". On ga vodi u detinjstvo i vreme kad je bio usamljen, bežao od proslava Božića i od svojih drugara. Saznajemo da je Skrudž kao mladić imao i ljubav, ali da ni posle nekoliko godina nije hteo da se oženi jer ga je nova ljubav, ona prema novcu, obuzela u potpunosti. Vidimo da se naš junak polako lomi i da mu nije prijatno dok gleda slike svog pogrešno vođenog života. Ali, kako kaže duh, tu prošlost je Skrudž sam sebi napravio. Drugi duh koji dolazi da prosvetli našeg junaka je "Duh Božićne sadašnjosti", predstavljen u liku ogromnog i veselog džina. Skrudža je odveo do kuće Boba Krečita, i njegove jeftine ali tople večere. Krečitov sin, Mali Tim (Tiny Tim) je teško bolestan i nosi štake. Skrudž shvata da će vrlo brzo da umre ako mu se ne pomogne. Njegova agonija se uvećava. Najstrašniji od svo troje duhova je "Duh Božića koji će tek doći". On pokazuje Skrudžu da mu je još malo ostalo do smrti, a da niko za to "neće dati ni dve pare". Ni budućnost Malog Tima nije svetlija.

   Na kraju, Ebanizer Skrudž doživljava potpuno prosvetljenje. Poseta duhova je ispunila svoju svrhu, dobili smo jednog boljeg čoveka. Vidimo Skrudža kako udeljuje sirotinji, kako nosi poklone Malom Timu, Bobu Krečitu daje povišicu, a on sam počinje da se smeje i raduje Božiću. Što se mene tiče, i ja sam svoju misiju ispunio. Sa željom da makar jedno od ova tri filma pogledate, i da vam ova priča otvori oči: i na trenutak, pa će biti dovoljno. Nismo mi došli na ovaj svet da se baškarimo i da ga koristimo. Mi smo na Zemlji u prolazu, i dok to ne shvatimo, nema nam ni srećne Nove godine, nema nam ni radosti, ni veselja, ni osmeha. Sa najlepšim željama za 2013., ja se isključujem. Budite milosrdni. Jutjub za rastanak. Tako.