Film na dan

I ne znam šta još.

   Ostalo nam je još vrlo malo prostora. Pre svega, moram da priznam da sam zadovoljan svojim tempom pisanja, ritmom i doslednjošću tekstova. Sve što sam do sad isplanirao uspešno sam završio. Međutim, osećam da me svaki put hvata nervoza i da mi blogovanje pada sve teže i teže. Mislim da sam sve ovo malo preozbiljno shvatio. U svakom slučaju, tu smo.

   Danas bi po julijanskom kalendaru trebala da počne Nova godina. Neka nam je svima sa srećom, pa da uspemo nešto i da uradimo u istoj. Period praznika se konačno završio. Od sutra ništa više neće biti isto. Eh. U to ime i u ime svih koji slave po "našem" kalendaru, želeo sam da napišem tekst koji bi govorio o nekom "našem" filmu. U stvari, po prvi put bih pisao o nekom domaćem ostvarenju, pa sam dosta vremena proveo razmišljajući koje bi to delo zaslužilo. Odabir je pao u naslovu.

   Da li ste čuli za skupljače perja ili niste, da li oni postoje i danas ili ih nema, nije ni važno?! Ne mogu po dvadeseti put da pregazim preko sebe i onda po dvadeset i prvi put da objašnjavam kako nema stranih, domaćih, novih i starih filmova. Svi za jednog, jedan k'o nijedan. Vi ste već naučili po nešto od mene, znam da me razumete, i znate da ne gazim po sebi. Došlo mi je da pišem o nekom domaćem ostvarenju i to ću i da uradim. Zaista mi treba odmor. Sutra nema pisanja.

    Koji bi to film mogao ravnopravno da stane u red svetskih kinematografskih remek - dela a da je sa ovih prostora? Naslućujem vaše predloge. Ako već niste upoznati sa mojim favoritom bilo bi lepo (pre svega za vas) kad biste ga pogledali. Dakle, "Skupljači perja", film Aleksandra Petrovića iz 1967. godine i sve što ide uz njega. Ne moramo da cepidlačimo, nije ovo film koji se bavi čisto srpskom tematikom, sasvim suprotno: osim glavne priče, sporedna tema je život mnogih naroda i nacionalnih manjina u Vojvodini. A šta je glavna tema priče? Pa sakupljanje perja. Znamo li čemu to služi?

   Znam da vi niste toliko priglupi koliko sam ja bio onog trenutka kad sam prvi put čuo za postojanje pomenutog filma (mada je to bilo jako davno), pa ćete zato znati i odgovor. Guščje perje se koristilo za punjenje jastuka. Danas je sve napravljeno od sintetike iako mi se čini da su perjani jastuci (ili jakne) jako skupi proizvodi i da ih još uvek ima u prodaji. Naš glavni lik je Beli Bora, Rom (ili ako hoćete - Ciganin) koji po selima u Vojvodini otkupljuje perja i dalje ih preprodaje. Njega glumi Bekim Fehmiju, dok je njegov konkurent u poslu Mirta Klasir, takođe Rom koga glumi Bata Živojinović. Ostali glumci u filmu su uglavnom naturščici.

   Film je po svojoj sadržini mnogo dublji od običnog pričanja priče. Tipičan je predstavnik crnog talasa u bivšoj Jugoslaviji, pravca koji nam je dao najbolje filmove u istoriji kinematografije. Ne samo kod nas, ovo delo je bilo cenjeno u celom svetu (Gran Pri u Kanu i nominacija za Oskara za najbolji strani film) mada je danas malo zaboravljeno. Osim odlične režije i odabira glumaca, treba napomenuti i izbor muzike i fotografiju Tomislava Pintera. Siva i smeđa, sumor i depresija su nam prve asocijacije na Vojvodinu. Zamislite onda takvu Vojvodinu punu blata i Roma koji žive u velikoj nemaštini. Na žalost i danas je tako. I nije samo u Vojvodini.

   Glavna mesta u kojima se odvija radnja su kafane, zbog čega je izbor muzike od presudnog značaja. Pesmu "Đelem, đelem" peva Olivera Vučo (Olivera Katarina) koja ujedno glumi pevačicu sa bitnijim uticajem na celu priču. Ostale numere je birao sam reditelj Petrović, a zastupljeno je najviše romskih pesama. Da ne bih preterivao sa detaljima, mogu da skratim. Možete da gledate film koliko god puta poželite, glavna radnja će uvek da bude najmanje zanimljiva. Tamo se gotovo ništa i ne dešava, što je u suštini i najbitnije kad se predstavlja jedno veliko ništavilo i propast. Za razliku od mnogih filmova iz drage nam bivše zemlje, ovaj film realno prikazuje život, bez svih blještavih boja komunističke propagande; ono što je ostalo iza pozornice. Sve ono što smo proživljavali a u stvari nismo ni znali da postoji, a zbog čega se danas češemo po glavi i pitamo: "odakle"?!

   Beli Bora, skupljač perja, kockar, alkoholičar, i kurvar (tako ga žena zove u filmu) se zaljubljuje u mladu devojku Tisu čiji je očuh baš Mirta Klasir. Ljubav je uvek sporedna tema svih velikih dela a glavna onih manjih. Mislio sam da prepričam malo podrobnije, ali sam ipak odustao. Film čak i ne traje dugo, može brzo da se odgleda, pa eto, nemate ni tih problema. Inače, radnja je smeštena u Sombor, ili barem deo Sombora, šta znam, njegovo predgrađe nije sigurno. Možda mi i ne želimo da imamo predgrađe puno blata. Treba spomenuti i ulogu Mije Aleksića koji glumi popa prilično zanimljive pojave. Obavezno obratiti pažnju na popa. Engleski prevod filma je I even met happy Gypsies, što je i stih pesme "Đelem, đelem". Malo više sam zalutao ili se zaleteo, pa sam ostavio iza sebe tekst nedostojan jednog vrhunskog dela filmskog jezika.

   Na kraju, iako nisam neki veliki borac za ljudska prava i ostale budalaštine, moram da priznam da me je film jako dotakao, i da mi je bilo mučno da ga gledam. Osećaj mučnine ostaje do kraja filma. I naravno, kako to u životu biva - prestaje kad se film završi. Mi se lepo vratimo u toplinu naših domova dok se pravi protagonisti ove priče vrate u dobinu svoje patnje i siromaštva. Kako god bilo, Aleksandar Petrović nam je ostavio delo kojim možemo da se hvalimo, a da li ćemo iz njega izvući neke pouke: na nama je. Uostalom i ceo svet je u krizi. Naše je da se uvek izvlačimo na nečije tuđe muke. Moralno posrnuće nam ne gine. Do viđenja i srećno u Novoj godini. Poprilično sam se namučio. Porazmisliću o svemu.

I filmovi.

   Zabporavismo ono "Naša Nova godina" da dodamo ispred. I treba da stoji ispred jer nam se čini kao da se samo ovde slavi dočekivanje još jedne Nove godine. Od viška glava ne boli. Tako se kaže. Kako se od vremena gašenja Srbije (usled formiranja Jugoslavije) promenilo mnogo stvari, tako se menjao i prioritet "Naše Nove godine". Mnogo je vode proteklo Dunavom, a mi smo mnogo stvari zaboravili. Čini mi se da najviše volimo da zaboravljamo.

   Da se ne bih previše zaneo, sasvim ću se malo osvrnuti na problematiku različitosti kalendara i osvrnuću se na ono što nam je na ovom blogu zasigurno bitnije. I filmovi. Od velikog raskola hrišćanstva 1054. godine veliki su se problemi nagomilali. Međutim, ni to nije mnogo važno. Pošto računanje vremena može da varira od mesta do mesta, došlo se do greške u pravljenju kalendara iz jednih, drugih i trećih razloga. Ko voli astronomiju i istoriju može da proučava ove fenomene.

    Hajde sad brzom brzinom da skratimo. Papa Grgur VII i greške u proračunu, danas su nas doveli do toga da postoji razlika od 13. dana. Tu nam dolazi ono spominjanje Srbije od pre 100 godina. Pojašnjeno: u Srbiji pre Jugoslavije (nisam siguran da li i u Jugoslaviji pre komunizma) se vreme računalo po starom kalendaru. Zovemo ga julijanski po Juliju Cezaru jer se razlikuje od gregorijanskog po papi Grguru. E sad, odakle veza pravoslavlja i Julija Cezara? Kad se raspala Jugoslavija, odjednom smo se svi setili naše vere i našeg starog kalendara.

   Tako to ide svuda, histeriji nikad kraja. Iako je komunizam pokušao da iskoreni religiju u bivšoj nam velikoj zemlji, nije uspeo da je izbaci iz glava svih ljudi. Onda smo u poslednjih dvadesetak godina svi postali vernici, svi slavimo Slave, i svi odjednom dočekujemo našu staru zaboravljenu Novu godinu. Kad se ide u krajnost, ide se do kraja. Mešaju se stvari koje ne može niko da sastavi. Pa se to lagano stišavalo dok nije došlo do ovih nekoliko poslednjih godina, gde je opet skoro svakoj osobi manje važno da li ove Nove godine ima ili nema. I kakve veze sve ovo ima sa filmom?

   Možda i nema nikakve, možda sam se opet uplašio nedostatka reči i misli, a možda čak i ima neke. Ono o čemu bih voleo da pišem je nedostatak pravoslavnih tema u filmu. Mislim da je današnji dan i dočekivanje pravoslavne Nove godine (iako je više ni sve pravoslavne crkve ne dočekuju) baš pogodan za jednu takvu temu. Vi i da mislite suprotno, više mi ne možete ništa, još malo pa stižemo na kraj teksta. Dobro, nisam baš toliko požurio. Da ne bih zabalavio i previše, možda je bolje spustiti se u pasus namenjen konkretnijim stvarima.

   Hvala. Tu smo. Pre svega: koliko nas ima? Ne vas koji čitate ovaj tekst, mislio sam na one pravoslavne veroispovesti. E sad, danas religija toliko i ne zauzima mesto u životima ljudi kao nekad, ali je zato sve više ima u politici. Verovatno pogrešno i opasno. Kako god, u politikama filmskih producenata, pravoslavlja je uvek bilo jako malo. Da počnemo od nas. Jugoslovenska kinematografija, iako jaka u vreme komunizma, nije mogla, ni smela da se ovim pitanjima bavi. Zato smo jako puno uskraćeni za filmove tih tematika. Može se napomenuti da je filmova sa srpskom tematikom, ili pričama iz srpske istorije bilo takođe malo. Sve u slavu bratstva i jedinstva. Ne zauzima ni jednu stranu, i nisam pristrasan (iako možda tako deluje).

    Najpoznatiji film iz tog vremena (a da je sa temom iz pre - jugoslovenskog perioda) je bio "Marš na Drinu" iz 1964. Iako bez pominjanja kralja i sa još nekim minusima, mene i danas čudi kako je u opšte uspešno završen. Nego, to je bila samo kap u moru. Simboli pravoslavlja su bili sakriveni ili ponekad izlagani ruglu mase. Valjda je tako bilo u svim komunističkim zemljama? Jeste, ali i nije. Najpoznatiji pravoslavni film svetskih razmera je onaj ruskog reditelja Andreja Tarkovskog "Andrej Rubljov" (Andrey Rublyov, 1966.). Doduše, ovaj film je, kao i sva dela Tarkovskog, više vizuelni doživljaj pun slika nego što ima jaku vezu sa portretisanjem života poznatog ruskog ikonopisca. U svakom slučaju, makar se jedno kinematografsko svetsko remek - delo može nazvati pravoslavnim (šta god da to znači).

   Nije se samo kod nas sve zaokrenulo u poslednjih dvadesetak godina, pad berlinskog zida je dosta toga promenio svuda u svetu. Čini mi se da se u Ruskoj, a i nekim kinematografijama iz okoline, pojavljuje sve veći broj filmova sa sličnim temama. U Makedoniji imamo i muziku koja može da se okarakteriše kao moderna crkvena (Anastasia, Mizar, ...), dok je kod nas još uvek sve nekako pod znakom pitanja. Gde je problem, i u kome, mi nikad nećemo dobiti prilike da saznamo?! Najbitnija stvar u pravljenju svakog filma su pare, pa ih neko verovatno ne da za takve stvari. Bitnije su nam jeftine komedije i ratni promašaji. Kad pominjemo pare, da pomenemo i Holivud (odmah se javila asocijacija) makar u jednoj rečenici - pravoslavni lobi (ili bilo čiji sa ovih prostora) je tamo verovatno još uvek slab za bilo kakve uspešnije poslove te prirode.

   Da završavamo, iako mi se čini da sam napisao nikad besmisleniji tekst. Nisam mogao da mozgam previše na ovu temu, kao i svaki put bih radije želeo da se otvori neka nova ideja za diskusiju. Dok se ne usaglase kalendari, neki od nas će verovatno da slave ovu "Našu Novu godinu", a ja pošto nisam ni onu "običnu", ne vidim razloga za to ni večeras. Daleko je bitnije da li ćemo u bližoj budućnosti gledati neke filmove za koje ćemo moći da kažemo: "E, ovo je naše". Svakako, u prvim tekstovima sam naglasio da podela na domaće i strane filmove ne bi trebala da postoji. Možda sam napravio grešku a možda sam samo sentimentalan. Pozdrav. Srećna Nova godina i jedna pesmica za potpuni užitak i vraćanje u detinjstvo!

Hipsteri, gde ste?

   Pre svega, da vam uputim moje izvinjenje (iako ne znam kome tačno) pošto ovaj tekst dolazi sa malim zakašnjenjem. Da se nisam trgnuo, ostavio bih pisanje za sledeći dan, što mi nije želja. Zablenuh se u filmove, naravno. Kad bih sa takvom ljubavlju mogao da učim, pitanje "gde bi mi bio kraj?" ne bi se ni postavljalo. Večeras smo tim povodom u nešto drugačijem izdanju. Ne mogu odmah sve da otkrijem, ali definitivno neću da govorim o svom školovanju.

   Svaki put kad krenem u izradu nekog teksta na ovom blogu, ja ne znam kakve će sadržine biti moje rečenice, ali imam temu. Ovoga puta, tema je muzika, pesma, ali film skoro pa i da nije. A film je glavna tema bloga. Uzeo sam malo slobode i dozvolio sebi poigravanje. Valjda imam pravo da imam pravo? Da nije možda Božić još uvek sa nama? Sutra veče se dočekuje Nova godina: može biti svega. Na moju žalost i žalost ovog teksta, osim onog kratkotrajnog zadržavanja snega, mi i dalje imamo suvu zimu.

   Kad malo bolje pogledam, to je žalost i svih nas. Umalo da se zbunim, zaboravih Sneška iz naslova. Razlog različitosti ovog teksta je to što ne govorimo konkretno o igranom filmu već smo se opet uhvatili u koštac sa crtaćima. Nisam baš želeo toliko da vas silujem sa njima, želeo sam da pišem ili se setim neke prigodne porodične ili božićne pesmice, i nijedna mi nije pala na pamet. Znači, i dalje smo u Božićnoj atmosferi? Kako to da objasnim - skoro i još par trenutaka - glasi odgovor.

   Inspiraciju sam našao u kratkom animiranom filmu britanske produkcije: "Sneško Belić" (The Snowman, 1982.), koji eto traje svega 27 minuta. Naravno, moja želja je da nikad ne pišem o onome što nisam pogledao. Zato nisam ni mogao da nađem neku drugu inspiraciju jer sam se u trenutku setio vrlo malo pesmica. Ovu sam "otkrio" preko nekih drugih izvora. Večeras nam je malo drugačije. Imamo i dubstep (čita se - dabstep). Pričaćemo o njemu negde pri kraju teksta, iako se u vreme izdavanja ovog crtaća nije ni nazirao. 

   Da bude jasnije: crtać nema nikakve veze sa dubstepom, dubstep im veze sa crtaćem. U stvari makar ih nešto jako tanko povezuje. Inspiracija. Kao i mene. Kad smo kod toga, i naš crtać je urađen po slikovnici (bez teksta) Rejmonda Brigza (Raymond Briggs), izdate 1978. Prva projekcija ovog filmčića je bila 26. decembra 1982. Dakle, pričamo o kratkom, televizijskom i animiranom filmu. Divota. Rediteljka je bila Dajana Džekson (Dianne Jackson), i ne treba trošiti reči na to koliki je uspeh u trenutku doživelo ovo ostvarenje. Nominovano je i za Oskara za najbolji kratkometražni animirani film. Pa dobro, tu nije imao uspeha.

    Ako smo kod drugih tekstova u nedostatku mesta morali da uprošćavamo prepričavanje, sa ovim filmom za to nema nikakve potrebe. On nam je uprošćen sam po sebi pa bismo prepričavanjem verovatno daleko više saznali ono što se u njemu dešava. Kao i slikovnica, i crtać je bez reči, pa i bez muzike. Treba napomenuti da je tehnika animacije malo neobična jer se radilo običnim suvim ("drvenim") bojama. Simpatično u svakom slučaju. Koliko li sam puta ovo napisao? Pobeže mi misao. Imamo jednu srećnu (verovatno britansku) porodicu koja se na Badnji dan priprema za proslavu Božića dok njen najmlađi član (sin, čije ime ne znamo) odlučuje da pravi Sneška Belića. Pretpostavljamo da nije imao šta pametnije da radi.

   Da li je bajka ili nije, u svakom slučaju, mali se "napalio" na svoje delo (Sneško zaista pristojno izgleda) i ne može da zaspi a da kroz prozor ne gleda svaki čas na njega. U ponoć se dešava magija i Sneško nam tako oživi. I sad tu ono kratko, i po meni bizarno: iz ne znam kog razloga, Sneško je toliko radoznao da je mališan morao da ga vodi od sobe do sobe ne bi li mu pokazivao šta kako funkcioniše. Izlaze napolje, pa još i voze motor, odlaze do šume, uznemiravaju jadne ptice. Dobro, sad sam ja preterao. Onda dolazi ono najbitnije za sve nas: Sneško želi da poleti i ode a mali mu ne dozvoljava. Uz prve zvuke u filmu, taktove pesme koja upravo kreće, njih dvoje počinju da lete. Tad i naš crtać postaje trodimenzionalan, ili mi se čini da postaje.

    Malo je tekst nepotrebno razvučen i sad moram sve da zbrčkam u jedan pasus. Pa neka ide... To je ta naša pesmica o kojoj želimo da pričamo. Kako sam već pomenuo, meni ceo taj crtani film deluje nekako bizarno i čudno. Da li je samo do mene, nisam se raspitivao, možda mi vi možete pomoći?! Kako film, tako i pesmica ima nešto "bolesno" u sebi. Pesmica se zove (a svi ćete je se setiti, verujem) Walking in the Air, i u originalu je izvodi dečak iz nekog crkvenog hora po imenu Peter Ejti (Peter Auty). Pošto je doživela ogroman uspeh, pesmica je prepevana, i zvanično je izvodi (takođe dečak) Aled Džons (Aled Jones). E sad, valjda je verzija pesmice ovog drugog dečaka nepošteno postala poznatija jer je bila hit na svim listama singlova po Britaniji. Što nije mala stvar. Ono što je nama najviše bitno - pesma je obrađivana još mnogo, mnogo puta (prepevavanja, remiksi, različiti aranžmani).

   Da završavamo. Šta se dešava do kraja crtaća manje je važno: Sneško dečaka odvodi na skup Sneška Belića (valjda na Severni pol), pa se ujutru otapa. I valjda umire, što celom filmu dodaje na bizarnosti. Sad malo plačemo. Kako sam ja saznao za ovaj crtani film? Pomenusmo dubstep. Taj novoosmišljeni hibridni elektronski muzički pravac danas sluša veliki broj ljudi (naročito hipstera) i na žalost je postao mainstream. Ja sam ga slušao nešto malo pre toga, a u to vreme sam i čuo za jednu jako dobru obradu nekog potpuno nepoznatog lika jedne za mene tada nepoznate pesmice. Ostalo je istorija, i ostalo je napisano u tekstu iznad ovih redova. Taj tip, ili lik ili neki DJ potpisuje se pseudonimom Hereldeduke i ništa drugo pametno, osim obrade ove pesme, nema. Neka se trudi. Što se tiče jutjuba, tamo imate postavljen i ceo crtani film i obe zvanične verzije pesmice i mnoge obrade. Za vas sam odabrao onu moju omiljenu. Uživajte u dubstepu.

Ko je ko, a ko sam ja?

   Ah, glupog li stiha i još glupljeg pitanja iz neke tamo popularne pesme. Šta da radim kad odzvanja u glavi kao zvono, a ničeg boljeg nema!? Uvek tražim opravdanja. Hajde, radimo ljudi, uozbiljite se. Još jedna rečenica koja počinje pitanjem i sa "šta". Šta mi to tražimo ovde? I još jedno pitanje za autore, ili ako ih ima više (zar nije manje?): da li smo konačno pobegli od prazničnih pričica? Pa zar nam još uvek nije došla Nova godina? Neeee...

   Ne vredi vam da zovete u pomoć iako ne verujem da će vam biti preveliko mučenje. Pričamo o nečemu što je relativno blisko praznicima ali i ne mora da se uzme kao takvo. Imao sam jedan veliki problem, hteo da sam da napišem gomilu stvari o praznicima, specijale posvećene filmovima, ali nisam imao vremena. Zapravo, imao sam vremena, ali nisam želeo da po ceo dan budem zarobljen uz kompjuter. Tako da je sve ostalo na jednom tekstu dnevno, a mi smo došli ovde.

   "Sada kasno je"... Bljutavi stihovi će me odvesti u provaliju. U propast, možda? Ništa od najavljenog uozbiljavanja. Vi ste me već izvalili, svaki put kad nisam siguran da li imam dovoljno rečenica u svom rukavu, ja krenem da lupetam gluposti. Tako i ovde. I samo da znate, niste ni svesni, a već ste došli do sredine trećeg pasusa. Možda smo i na njegovom kraju. Naš Spartak će ostati uskraćen za jedan dobar uvod. FK Spartak iz Subotice? Spartak Moskva? Sofija?

    Kad sam u petom razredu osnovne škole učeći o Rimu saznao da je tamo postojao neki tip po imenu Spartak, u isto vreme mi je bilo i čudno i smešno. Kakve sad veze ima neki gladijator sa fudbalskim klubovima? Nadam se da sam dovoljno porastao da shvatim da nikakve veze među njima nema. Osim inspiracije ili možda krađe. Kao kad iz geografije učimo da u Južnoj Americi postoji reka koja se zove Orinoko. Ah, da, vi mlađi ne znate ni ko je on. Skoro pa se tekst dokotrljao do polovine, i to nikad brže. Možemo malo da se prisetimo istorije i doba Rimske republike (to je bilo pre carstva). Od 73. do 71. godine pre nove ere vođen je Treći ustanak robova ili Gladijatorski ustanak. Ili Spartakov ustanak.

    Osim u stvarima u kojima ne bih želeo a ni smeo da stanem kad mu vreme nije, ovde ipak mogu i može mi se. Šta? Ko nije pazio na časovima istorije neka se hvata za glavu, mada i ne mora kad već postoji google. Svaki ga put spomenem. Što se tiče istorije, toliko od mene, sad prelazimo na ozbiljnije stvari u koje spada i film. Možete slobodno da se sporite sa mnom u vezi toga koliko je slobode u interpretaciji nekog istorijskog događaja u svakom filmu napravljeno. Naše konkretno delo koje danas uzimamo u obzir je film "Spartak" (Spartacus, 1960.). A i kako bi drugačije kad pričamo o Spartaku? Najbitnija ličnost u ovom projektu je Kirk Daglas (Kirk Douglas), koji glumi... 

   Toliko glupi već niste. Važno je napomenuti da je on u ovom ostvarenju bitniji i od reditelja Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick). Naime, pošto ga neki producenti nisu izabrali za tumačenje uloge Ben - Hura 1959., on je odlučio da sam sebe stavi u ulogu jednog istorijskog junaka i da to delo i producira. Ima se, može se. Početno je za reditelja bio izabran Entoni Men (Anthony Mann), ali ga je Daglas posle samo nedelju dana rada i snimljene početne scene otpustio jer je smatrao da Men nije dorastao veličini projekta. Preuzeo je Kjubrik, iako sa malo iskustva u to vreme (znamo do kojih je visina došao kasnije). Ne treba napominjati da je ovo delo jedno od najskupljih, najekstravagantnijih, da je zaradilo mnogo para, četiri Oskara, i da traje tri sata. I tako dalje. Malo se izgubih u svom onom zezanju.

   Sad već shvatate da nećemo govoriti o celom filmu, za to će biti drugih prilika, ovde razmatramo njegovu najpoznatiju scenu. Naravno, neki deo fabule bi mogao da se zna, iako nas istorija nije ničemu naučila. Spartak, poreklom iz Trakije (prelistajte istorijske atlase), je bio rob i radio u kamenolomu, odakle su ga odveli na trening za gladijatora. Filmu, kao i u istorija (kojoj u poslednje vreme sve manje verujem) pominju dosta imena, pa bi delovalo malo prebunkirano kad bi se sva i spomenula. Najpoznatija ličnost u filmu je Marko Licinije Kras, koga glumi i najpoznatiji glumac u filmu (pored Daglasa) - Lorens Olivije (Laurence Olivier). Svi znamo priču o Spartaku koji sa sedamdesetak svojih saboraca gladijatora izvede pobunu u gladijatorskom kampu, a onda lutajući po Italiji sakupi do 120.000 ljudi sa kojima pustoši, hara, ili kako već hoćete da nazovete to. E sad, koje su bile njihove želje, ideje i zamisli mi nikad nećemo znati. A imamo istorijske podatke.

   U filmu se kaže kako su oni želeli da dođu do italijanske luke Brindizijum gde bi se ukrcali na brodove sicilijanskih pirata, koji bi ih za velike pare odveli daleko od Rima i vratili u njihove domove. U Holivudu nikad ne manjka patetike, znamo i to, pa je film pun priča o slobodi, domovini, borbi, nešto kao komunizam. Posle nekoliko dobijenih borbi, Rim odlučuje da se ozbiljno suoči sa pobunjenicima, šalje Licinija Krasa u obračun (ujedno ih i pirati izdaju), sve se uroti protiv njih, gube bitku i opet padaju u ropstvo. Kao kruženje vode u prirodi. Uh, da me čuju borci za ljudska prava. Ništa loše nisam mislio. Rimljani odlučuju da vođu Spartaka razapnu na krst i tako naprave primer svim ostalim robovima. Na pitanje "Ko je Spartak?", pravi Spartak (Daglas) ustaje i odgovara kako je on taj, ali u isto vreme ustaju jedan po jedan i solidarišu se s njim. Odjednom, svi su ustali i svi su Spartak (I'm Spartacus). Scena koja je kopirana i previše puta.

   Scena koja sažima ceo film u jednu rečenicu. Dakle, za tih nekoliko meseci lutanja, svi su na kratko osetili čari slobode, borili su se za sebe i druge, za svoj dom i svoja prava. A kad za to već nisu mogli da se izbore odlučili su da svi zajedno i umru. Rim je bio previše jak. Na kraju budu raspeti na krstovima celom dužinom puta od Apije do Rima (ne znam koliko je to u kilometrima). Još jedna stvar mi je zanimljiva: oni zapravo i nisu bili raspeti na krstovima nego na konstrukciji koja liči na slovo T. Da li je krst bio rezervisan samo za Isusa pitam se i dalje? U svakom slučaju, današnji Rim koji sve nas drži u novom robovlasništvu, ne želi da se pojavi novi Spartak i makar nas na trenutak odvede u slobodu. Da li ćemo na kraju svi poželeti da umremo za njega i sa njim, pitanje je koje bismo svi mogli sebi da postavimo. Laku noć i "lepi snovi".

A može i pod navodnicima.

    Hajde kao i svaki put da se igramo pitalice. Imate li ideju? Dobro, sve po redu. Priznah juče da mi je dosta praznika, prigodnih filmova i priča na tu temu. Takođe sam priznao da neću ni da pišem o tome. Delimično tačno, a možda i potpuno tačno. Zavisi kako se uzme. Danas govorimo o jednoj ličnosti, o osobi bez koje se nisu ni mogli zamisliti svi oni grandiozni spektakli koje smo imali prilike da gledamo ovih nekoliko dana.

   Srce mi se napuni pozitivnom energijom kad shvatim da sam dobro započeo još jedan članak u nizu. Kažemo ličnost, mislimo na osobu a pišemo replike. Ona famozna igra pitalice iz prve rečenice bi ovde mogla da se završi odgovorom. Ukoliko se neko i ne seća, ili malo zna o tajanstvenoj ličnosti, možda bi upravo izgovorena rečenica iz naslova mogla da pomogne. Reč je svakako o Gloriji Svanson (Gloria Swanson) i njenom čuvenom: All Right Mr. DeMille, I'm Ready...

   Za krupni kadar. Međutim, ovde se ne govori o filmu "Bulevar sumraka" (Sunset Boulevard, 1950.) Bilija Vajldera (Billy Wilder), gde gospodin De Mil igra samog sebe. Ne, ovde se govori o gospodinu De Milu i njegovom životu, gde takođe igra samog sebe. Jedna od najčuvenijh rečenica u istoriji filmova je upućena upravo njemu, jednom od najpoznatijih holivudskih reditelja (svih vremena?, ili se može i bez toga?). Najameričkiji i najholivudskiji reditelj, pravi odraz studijskog sistema snimanja je bio baš on, Sesil De Mil (Cecille B. DeMille). I ono što stoji u uvodu ovde da zaokruži celinu - ne bismo imali sve one specijalne praznične megafilmove bez njega kao glavne figure iza svega toga.

    De Mil je čak izjavio kako bi od samo jedne stranice Biblije mogao da napravi film. Koliko je daleko otišao u portretisanju događanja, a koliko se odaljio od slobode filma može da posluži i izjava jednog njegovog kolege koji je rekao da je De Mil snimao najgore moguće filmove ali da je zarađivao najviše para; što bi opet značilo da je bio bolji (ili uspešniji) od svih ostalih reditelja u Holivudu?! Nikad duže rečenice. One stvari u vezi njegovog života ne moraju da budu nužno bitne: rodio se 1881. i tek u poznim godinama se upoznao sa filmom. Međutim, shodno datumima, bio je jedan od pionira Holivuda i filmske industrije uopšte.

   Radio je na početku svoje karijere na Brodveju kao glumac, scenarista i konačno reditelj. Prvi film mu je bio "Indijankin muž" (The Sqaw Man, 1914.). E sad, da vas baš ti datumi ne zbune mnogo, govorimo o filmu koji je nastao za vreme Prvog Svetskog rata, toliko smo daleko otišli u ovom tekstu. Osećam kako nekima i ne prijaju baš najbolje ovi podaci, molim vas, slobodno napustite projekciju. Kada je Holivud uspeo da se dokopa svoje slave, a to su počeci dvadesteih godina XIX veka, De Mil je već bio na vrhuncu svoje vrste, uspeo je da postane jedan od najangažovanijih reditelja.

    Treba napomenuti da su se filmovi pre ustanovljenja studija ređali kao na tacni (u zavisnosti i od dužine) pa je s tim u vezi i De Mil režirao oko šesdesetak nemih filmova, sve dok se 1929. nije prebacio na zvučne. Zvučnih ima petnaestak, a možda su razlog smanjivanja intenziteta snimanja bile i njegove godine. Umro je 1959., u 77. godini. Nećemo baš tek tako da skočimo preko svega i odemo na kraj karijere i života. Sahranjen je tu i tu, tad i tad... Ne, to ne. Svakako njegov danas najpoznatiji film (treba napomenuti ovo "danas") je "Deset Zapovesti" (The Ten Commandments, 1956.) sa (opet) Čarltonom Hestonom u ulozi Mojsija, kojeg smo imali prilike da gledamo ovih dana. I svake godine za Božić ili Vaskrs, mada ne znam kakve veze mi imamo sa Jevrejima, osim posredno preko Hrista?! Ali dobro.

    Njegovi zvučni filmovi su posle 1940. svi bili u koloru, a takođe i neki nemi ali u dvokolornoj tehnici (koja danas skoro da se ne koristi), čime je uvek bio ispred vremena, ili je želeo da bude mainstream kako bi se danas reklo. Pomenusmo religijske spektakle i "Deset Zapovesti", možemo da naglasimo da je De Mil pravio i istorijske i vestern spektakle. Uglavnom spektakle. To je valjda zaslužio time što je bio tipični studijski reditelj i pridržavao se striktnih producentskih pravila snimanja filma. Davao je publici baš ono što je ona nesvesno i htela a pre nego što je uopšte i znala da to želi. Nisu njegova dela bila konzervativna, naprotiv, bila su puna seksa, preljube, mučenja, nasilja i prevara. Samo, razlika je bila u tome što se na kraju svi pokaju i operu svoju prljavu prošlost, shvate greške i izvuku neko naravoučenije.

   Formula koju je koristio godinama, i koja je kasnije (do dan danas) kopirana na hiljade puta od strane drugih reditelja i producenata. Ako je neko rediteljski majstor po šablonu, onda je to definitivno De Mil. Nema tu baš nekih inovativnih tehnika, mada u ono vreme svaka nova stvar je bila pionirska. Govorilo se za njega da je bio strog i rigorozan, često je terao glumce da glume u opasnim scenama, a voleo je i tačnost. Mogao bih i da nabrojim neke poznate naslove, i da se ne ponavljam - google za sve ostalo. Svoj prvi (gore pomenuti) film je prerađivao još dva puta, a i ovaj drugi ("Deset zapovesti") je bio rimejk neme verzije iz 1923. Napravio je i priču o Kleopatri 1934., Samsonu i Delajli 1949., a jedinog Oskara za najbolji film dobio je za delo "Najveća predstava na svetu" (The Greatest Show on Earth, 1952.). Inače, to se smatra jednim od najslabijih "Oskarovaca", jer se zna koja su (makar dva) bolja filma snimljena te godine.

    Rasprave tipa ko je bolji i čije je najbolje nas možda i ne interesuju. Inače, te 1952. je ustanovljena nagrada "Sesil de Mil" za životni doprinos na filmu a uručuje se na ceremoniji "Zlatnog globusa" (Golden Globe Awards). On je i dobio prvu nagradu. "Kako može mrtav čovek sam sebe da nasledi"? Drugi put, drugi put... Sad se odjavljujemo i završavamo priču uz nadanje da smo nešto novo i naučili. Nije najbolji ali je najuspešniji. Mada ni to nije baš neka generalna slika De Milovog lika. U svakom slučaju, ne mogu više da se mučim. Do sledeće prilike.

U suprotnom ću dosaditi.

   Pretpostavljam da bi lagano moglo da se prekida sa prazničnim raspoloženjem iako po onom "našem" kalendaru Nova godina još uvek nije stigla. Danas je inače treći dan Božića, i dan kad se slama uneta na Badnje veče iznosi iz kuće. Kome je u srcu radost, kraja praznicima nema. Nešto sam previše raspoložen, a ume i to da škodi jer već osećam da mi nedostaje tečnosti. Ne u telu, već u pisanju. Možda se i kaže drugačije.

   Ono o čemu bismo pričali nema nikakve veze sa ovim prethodno napisanim. Ispraćamo Božić, a ja nikako da se otresem prigodnih tekstova na tu temu. Od kad sam napravio grupu tekstova sa crtaćima kao glavnom temom oni ne prestaju da mi okupiraju mozak. Zato ćemo danas još samo jednom da napišemo nešto malo o Božiću pre nego što praznik padne u blagi zaborav, a mi budemo o njemu razmišljali samo u budućem vremenu. Do tad ćemo se već ubaciti u prazničnu brzinu.

   Pišemo o još jednom animiranom filmu, pišemo o još jednom crtaću koji je Božićni, pišemo o iščekivanju praznika, a sa suzama u očima ih ispraćamo. Dosta patetike. Na Badnje veče smo pričali o delu Tima Bartona "Noćna mora pre Božića" koje govori o liku koji je kidnapovao Deda Mraza i pokušao da razume praznike iako to nije mogao niti umeo. Sa našim Božićem to nije imalo nikakve veze, a neće imati ni ovaj sledeći crtać. U svakom slučaju, bilo mi je simpatično za razmišljati o tome. 

   Može se reći da je Bartonu za inspiraciju poslužilo nekoliko ostvarenja iz prošlosti, a naročito jedan kraći televizijski crtać, napravljen naravno kao Božićni specijal. Svakako je taj njegov uzor bio crtani film "Kako je Grinč ukrao Božić" (How the Grinch Stole Christmas!, 1966.), inače da nije ne bismo pisali o njemu. I da ne bude zabune, pričamo o crtaću iz dalekih šesdesetih a ne o istoimenom filmu sa Džimom Kerijem (Jim Carrey) iz 2000. godine. A dobro, znam da sam dosadio "i Bogu i narodu" i znam da mi je tekst još dosadniji od ideje, ali probajte vi da se stavite u moju situaciju. Preveliki sam zalogaj zagrizao. 

   No dobro, idemo dalje deco. Verovatno je kod nas ovaj kraći film velika nepoznanica, ja nisam siguran, jer ga kao mali nisam gledao na televizijama, mada ne mogu da tvrdim to isto u ime nekih starijih generacija. Ko zna šta je sve tad dolazilo do naših ekrana?! Grinč je napravljen po istoimenoj knjizi za decu Dr Zeusa (Dr. Seuss), poznatog američkog pisca dečijih priča, pesnika i animatora. E sad, koliko je on nepoznanica kod nas je takođe nepoznanica. Hm, jesam li to dobro preformulisao? Njegovi najpoznatiji junaci su slon Horton (pre neku godinu izašao crtani film o slonu koji priča sa stanovnicima jednog zrna peska) i stanovnici tog istog zrna peska koje pomenusmo u zagradama čije ime bi se moglo prevesti kao "Ko", mada bi zvučalo priglupo. Naslov te poznate priče je "Horton Hears a Who!". Za to ste čuli, siguran sam. 

    Osim Hortona, znamo i za Loraksa (The Lorax), ili kad malo bolje razmislim, da nije ovog novog filma od prošle godine pitanje je i da li bismo znali. U svakom slučaju, nije na odmet približiti nam američke dečije priče, kad već imamo Harija Potera (ne, znam da on nije "Amerikanac"). I naravno Grinč. On je jedan jako mrzovoljan tip (od koje je sorte nemam pojma, možda je vanzemaljac jer je sav zelen) koji živi na vrhu planine iznad gradića (opet teško za prevoditi - Whoville) čiji su stanovnici naši junaci sa zrna peska iz prethodnog pasusa. Pa sve je izmešano, šta da radim?! Najsmešnije je to što Grinč ima srce "za dva broja manje" pa zato već 53 godine mrzi sve oko sebe, a naročito Božić. Ima i psa koji se zove Maks (Max).

   Producent, reditelj i glavni animator je Čak Džons (Chuck Jones) sa svojim prepoznatljivim stilom animacije. U vezi njega nema zabune, ako samo malo napregnemo mozak setićemo se njegovog imena na kraju crtaća o Dušku Dugoušku (Bugs Bunny) ili o Tomu i Džeriju (Tom & Jerry). Kad se budemo setili njega setićemo se i stila - svedena i uprošćena animacija sa "jeftinom" podlogom i upečatljivim likovima. Osim nekoliko pesmmica, jedini glas u filmu je onaj Borisa Karlofa (znamo ga iz priče o Frankenštajnu), koji je ovde i u ulozi naratora i u ulozi Grinča. Iako već u poznim godinama, sa svojim strašnim i opasnim glasom uspeo je da na pravi način upotpuni ovo remek - delo (od samo 26 minuta). Cela priča je ispričana u simpatičnim stihovima sa dosta dobrog rimovanja.

   Radnja je sasvim prosta. Kako ne može da shvati zašto su to naši likovi uvek srećni i radosni za Božić, Grinč pokušava da se preruši u Deda Mraza (a svog psa u irvasa), ukrade Božić i onda i svu radost. U vreće koje je poneo sa saonicama trpa sve što mu dođe šaka: poklone, ukrase, jelke, pa čak i hranu koje je pokupio iz svih kuća u gradiću. Najlepši trenutak je onaj kada ga jedna malena devojčica u pola noći priupita zašto joj uzima jelku. On joj on na to odgovara kako se jelka pokvarila, pa mora da se popravi, ali će je on sigurno vratiti. Eto; da li su crtaći za decu, prosudite sami?! Kada se, uprkos svim ukradenim poklonima, stanovnici Whoville-a bude i radosno dočekuju Božićno jutro uz pesmu i igru, Grinč ostaje zbunjen. Odjednom, njegovo srce poraste za tri broja i on shvata šta je to zapravo Božić. Vraća im poklone i u znak zahvalnosti prisustvuje prazničnoj proslavi.

   Kažu da je uvek najteže napraviti ono najprostije. Da li je tom logikom najteže i razumeti najprostije stvari, porazmislite sami. Nadam se da smo shvatili šta su praznici, porodica i radost i da možemo da zakoračimo u godinu bez ikakvih bojazni. Bilo bi lepo kada bi nam život bio samo malo veća bajka nego što jeste. Najgore je što u našim realnim bajkama nema zelenih čovečuljaka koji nam kradu radost, nego u većini slučajeva i ne znamo ko nam to radi. Nego, da se ne bacamo u depresiju, idemo dalje, a ja se uz najavu video snimka odjavljujem. Odjavljujem. Odjavljujem se!

A sad nešto potpuno drugačije.

   Dobro, iako je podnaslov našeg teksta naslov drugog filma, može vrlo dobro da posluži večerašnjoj svrsi. I danas je Božić, pričamo o praznicima, religiji, veri, svako ima pravo na svoje mišljenje, ... Nemojte da se zbunite, to je rečenica koju najviše mrzim pa je i ton sarkastičan. Sarkazam, ironija, parodija, nadrealizam - iako se trudim, daleko sam od tog nivoa. Gde bi to moglo da bude?

   Juče se ipak pričalo o ozbiljnijim stvarima bez ikakvih skrivenih zamisli, a danas se već polako udaljujemo od dogmi i moranja. Naravno, ništa se ni ne mora. Da, baš. Pretpostavljam da svi znate na koje ostvarenje naziv ovog teksta aludira? Ako neko i ne zna, da mu se pojasni - potrebno je dodati "Monti Pajton". Pa; i? Pošto nekome i dalje ništa nije jasno, da krenemo laganije. Ono što su "Top lista nadrealista" i "Nadrealisti" bili za staru Jugoslaviju, to su "Leteći sirkus Montija Pajtona" (Monty Python's Flying Circus) i "Pajtonovci" (Monthy Python aka The Pythons) bili za Britaniju, odnosno za ceo svet. Ne treba napominjati ko je od koga "prepisivao".

   O njima i njihovoj seriji bi se moglo danima, i biće, bez brige. Manje je poznato koliko su tačno igranih filmova napravili: ima ih pet. Uz još jedan, koji se neće otkrivati, naša današnja tema je drugi najpoznatiji, dakle "Žitije Brajanovo" (Life of Brian, 1979.). Pajtonovaca inače ima šest: danas najpoznatiji Džon Kliz (John Cleese), Teri Gilijam (Terry Gilliam), Teri Džons (Terry Jones), Grejem Čepmen (Graham Chapman), Erik Ajdl (Eric Idle) i Majkl Pejlin (Michael Palin). Ukratko, njihova serija je promenila svet; humor i parodija su dobili novi oblik, a nadrealizam je došao na male ekrane. Monti Pajton (po kome su sebi dali ime) je bio britanski pilot u Prvom Svetskom ratu koji je oborio više svojih nego neprijateljskih aviona. How's that for a start?

  Ipak mislim bi trebao da se pomene njihov prvi i najuspešniji igrani projekat, kao neka vrsta šlagvorta za dalji tok priče. Posle uspeha igranog filma "Monti Pajton i Sveti Gral (Monthy Pythons and the Holly Grail, 1975.), došli su do novih ideja, a svi su se složili da bi sledeće delo trebalo da govori o Isusu Hristu i onom vremenu. Zbog tematike same priče i još nekih sitnica, bilo im je teško da sakupe novac za budžet, pa im je u pomoć priskočio veliki poštovalac a ujedno i član Bitlsa (The Beatles) - Džordž Harison (George Harrison). Dogovor je bio da će suma od 3 miliona funti biti najskuplje plaćena ulaznica za projekciju još uvek nepostojećeg filma. U znak zahvalnosti, Harisonu je dodeljena jedna kameo uloga pri kraju.

    Posle nekoliko bačenih ideja, zaključeno je da se neće rugati konkretno Isusu Hristu, nego njegovim pratiocima. Po njihovim komentarima, Isus je bio "definitivno prijatan čovek", a ništa od onoga što je govorio i pripovedao nije bilo neistinito i netačno. Onda su se osvrnuli na interpretacije njegovih reči od strane svih mogućih ljudi i institucija, od onog vremena do danas. To je makar moje tumačenje, jer paralela sa modernim svetom ima na pretek. Naravno, parodija je bila njihov zaštitni znak. Pajtonovski. Kao i svaki put, međusobno su podelili po nekoliko uloga. Brajana je tumačio Čepmen, a reditelj je bio Teri Džons, iako je Gilijam imao više rediteljskog iskustva. Snimanje je obavljeno u Maroku, dok je u postprodukciji eksperimentisano sa previše verzija, da bi se na kraju ostalo bez mnogih scena koje se danas smatraju izgubljenim.

   Da skratimo priču kao i svaki put. Iste noći kad se rađa Isus Hrist, baš negde u komšiluku rađa se i naš junak Brajan. U prvoj sceni vidimo kako Tri Mudraca greškom ulaze u njegovu kuću. Brajan odrasta u Judeji sa velikom mržnjom prema okupatorima Rimljanima. Član je Narodnog fronta Judeje (People's Front of Judea - PFJ), jednog od mnogih pokreta otpora koji se, osim sa Rimljanima, obračunavaju i međusobno, a uglavnom zbog trivijalnosti. Nakon nekoliko nesrećnih avantura, nađe se na trgu prepunom mudraca i proroka, gde silom prilika (da bi se sakrio od vojnika) počne da blebeta besmislice, a masa sva u blaženom čudu počinje da se okuplja oko njega i da pažljivo prati i upija sve njegove reči. Nakon večeri provedene sa nekom devojkom, ujutru ga ispred kuće zatiče masa ljudi koja ga sad već naziva Mesijom; svako njegovo delo proglašava svetim a svaka njegova reč mudrošću. 

    I nije baš moguće skratiti u nekoliko rečenica. Imamo još nekoliko neuspelih Brajanovih avantura da bi naposletku bio uhapšen i osuđen na raspeće. U isto vreme, Pilat i rimski vojskovođa Veliki K... (Bigus Dickus) odlučuju da poštede jednog od osuđenika. Masa kliče "Oslobodite Brajana", i pošto svi redom krenu da se predstavljaju kao Brajan (parodija na "Spartaka"), izabira se pogrešna osoba. Naš junak tako završava na krstu, a jedinu šansu za izbavljenje upropaštavaju njegovi saborci (PFJ), jer umesto da ga oslobode odlučuju da popiju otrov i tako se ubiju. Osuđen na dugu i bolnu smrt Brajan jedinu utehu nalazi u pesmici koju mu peva osuđenik pored njega Always Look on the Bright Side of Life... Tako mu to dođe najkraće.

    Ne treba trošiti ni reči na to koliku je buru u javnosti izazvalo ovo ostvarenje, a koliko i dan danas izaziva. Ruganje Biblijskih proroka, Biblijskih spisa, pristalica, poštovalaca, pa i savremenih revolucionarnih pokreta su glavna tema koja se provlači kroz ceo film. Iako se Hrist pojavljuje u filmu (u sceni u kojoj propoveda na Gori): kao što smo rekli, njegov lik nije ismejan. Sasvim suprotno, njegova je pojava jedina ozbiljna u celoj ovoj priči. Problem nastaje kad se njegove reči pogrešno protumače od strane onih koji su na kraju gomile i ne mogu dobro da ga čuju. I tu kreće parodija. Već pomenuti pokreti otpora troše više vremena na to kako će se zvati i čiji će ciljevi biti legitimniji, nego na realnu borbu protiv Rimljana: čime su jasno ismejani savremeni "revolucionarni borci". Poznatih i upečatljivih scena je u svakoj minuti filma. Bio je zabranjivan u nekoliko zemelja, a na plakatima Švedskih biskopa je stajalo: "Film je toliko smešan da je čak zabranjen u Norveškoj". Što i jeste bio nekih desetak godina.

   E sad, da me ne biste shvatili pogrešno (u stvari, čak bih i voleo da me shvatite pogrešno), morate prvo da pogledate film pa tek onda da pričate bilo šta o njemu. Ostale ideje koje se bave viđenjem Boga, Hrista i njegovih učenja, pristalica i pogrešnih tumačenja ovde nisu glavna tema. Postaću dosadan svakim novim ponavljanjem jedne iste fraze. I dalje smo u prazničnom duhu, malo smeha nikome nije na odmet. Ko ne razume neka pokuša da shvati, pa nisu fejsbuk misli poznatih mudraca napisane za džabe. Uvek gledajte vedriju stranu života. Link!

Da završim dok ne padne mrak.

   Najradosniji dan u godini za sve hrišćane dočekujem radno (ako se pisanje bloga može smatrati radom) u želji da mi cela godina bude takva. Neka tekstovi budu na drugom mestu, voleo bih ove godine da završim nešto pre njih, i zato ću se potruditi da malo kasnije uzmem knjigu u šake. Kao i juče i svih ovih dana, praznična i topla atmosfera nas nije napustila. Ostaće takva makar do sutra. Zašto smo mi došli ovde?

   Ispričaćemo jednu priču. U stvari, postavićemo neka pitanja, i ispričati priču. Ili je nećemo ispričati. Malo šale nije na odmet. Kako Božić treba da bude pre Nove godine, a mi ga slavimo po nekom drugom kalendaru, kod nas uvek sve nekako bude zamršeno i naopako. O tome, nekom drugom prilikom, mi bismo mogli da se skoncentrišemo na filmove. Dosta od uvoda, neka je srećan Božić.

   Sinoć smo govorili o temama, idejama i porukama prazničnih i Božićnih priča, njihovoj razlici u poimanju pravoslavaca i katolika i o tačkama razmimoilaženja. Glavna poruka bi uvek trebala da je ona ljubavna. Koliko mi neke stvari radimo mehanički, opet bi moglo da se priča mnogo puta i drugom prilikom. A o tome kako se na filmovima prikazuje Božić pojašnjavali smo prethodnim prilikama. Da li nam je onda ostalo nešto za priču? Hoćemo li da se ponavljamo? I da i ne. 

   Na dan Hristovog rođenja, mogli bismo da pričamo o Isusu. E sad, ja nisam toliko kompetentna osoba da bih mogao da pričam o Isusu Hristu kao liku, kao čoveku i kao Bogu. Mogli bismo cele godine o tome, a na kraju, imamo Sveto pismo, imamo Crkvu, a imamo i sveštenike, mogu oni da nam pojasne sve nejasnoće. Ne bih da pravim zabune i probleme, pa ću odvojiti veru od običaja i pravila. Jedino pravilo je ljubav. Hoćemo li da se ponavljamo?

   Da uzimam posao sveštenicima, nemam nameru. Dosta je ispričano priča, ja bih bio samo jedan u nizu falcifikatora, iako svako ima pravo na svoju ličnu veru. Blog koji sam napravio dozvoliće mi da se zadržim samo na viđenje lika i dela Isusa Hrista sa strane raznih reditelja, producenata i glumaca u velikom nizu filmova. Možda je taj niz i manji nego što nam se čini. Nisam bio lenj pa sam na najpoznatijem filmskom sajtu IMDb-u potražio u koliko se naslova pojavljuje Hristov lik. Danas je ta brojka došla do 362, na ovaj ili onaj način. Isprva mi se učinilo da je možda priča o Tarzanu više puta ekranizovana.

   Verovatno bih pogrešio u prethodnoj konstataciji jer je uopšte u umetnosti interpretacija Isusovog lika na milione. Dve hiljade godina maštanja. Knjige, pesme, slike, statue su godinama i godinama dočaravale ono što naše oči i uši nisu mogle da vide i čuju. Hrišćantsvo je, za razliku od nekig drugih, vizuelna religija, i na sreću ne zabranjuje portretisanje Njegovog lika na bilo kakav način, sa čime se danas otišlo i predaleko. Međutim, u ljubavi i ratu... Sa pojavom filma, mogućnosti su se samo uvećale. Ovde ipak imamo razliku, jer upoređujući ga sa drugim primerima, njegov lik nije ustanovio Holivud.

   Možda je na primeru Isusa Hrista Holivud ostao najdosledniji u pričanju i pripovednjau one jedne univerzalne istine. Koliko ima istine u Bibliji opet otvara vrata teme za neke druge rasprave i nije joj ovde mesto. Njega uvek zamišljamo isto: kao visokog muškarca u ranim tridesetim, sa dugom kosom i bradom, beloj odori, staloženog glasa... Moram da priznam da nisam pogledao dovoljno ostvarenja da bih dosledno pričao o kvalitetu svih tih izvođenja. Svaki reditelj se trudio da doda nešto svoje, dok su se Holivudski producenti striktno držali rigoroznog kodeksa. Da li su nam priče, potpuno slične u svojoj suštini, vremenom dosadile pa se danas i ne osvrćemo na nove Biblijske naslove, pitanje je nad kojim bi mogli i trebali da se zamislimo?! Ako smo nekad i pogledali neki dosadan biblijski film (a ima ih, i to podosta), zašto se odmah po automatizmu odričemo novih i sličnih izdanja?!

    Ne bukvalno najnovije, ali svakako najsvežije i najoriginalnije delo o Hristovom životu je ono Mela Gibsona "Stradanje Isusovo" (The Passion of the Christ, 2004.). Govorni jezik u filmu je aramejski, jezik kojim se služilo u ono vreme. Film sa puno istinskog nasilja, originalnih kadrova, film nad kojim se i Vatikan zamislio, nama ipak na ovaj dan ne daje za povod da se o njemu priča. Naime, koliko god filmova o Isusu bilo, glavna tema je Njegovo stradanje, pa se zato može pričati o njima kad nam dođe Vaskrs. Rođenje, i ostale Božićne teme su scene preko kojih se uglavnom pretrči, zato i nije čudo što ovih dana gledamo filmove sa nekim drugim slikama. Mogu i da nabrojim naslove najpoznatijih ostvarenja, ali ni to onda ne bi imalo smisla. Pošto govorimo o liku Hrista na filmu, bilo bi prigodnije pomenute neke glumce koji su ga igrali: Džim Kavizel (Jim Caviezel) u već pomenutom delu, Vilijem Defo (William Dafoe), Maks von Sidov (Max von Sydow), Ted Nili (Ted Neely), ... Vi pronađite naslove.

   I kad bih imao prilike za to, meni bi jako teško bilo da uđem u tu ulogu, možda zato što bi me obuzeo nekakav strah, da ne govorim o stvarima tehničke prirode (imam veliku glavu, iako su mi duga kosa i brada na mestu). Da li se danas preteralo u nekim stvarima, i da li je svetu bolje bez vere je opet nešto drugo?! Takođe je portretisanje Isusa Hrista u crtanoj seriji "South Park" priča za sebe. Danas je bitno ostati radostan, pun ljubavi za druge, i pokušati zadržati se na tom putu još samo 364 dana; do sledećeg Božića. Ko misli da je put dugačak i trnovit neka barem pokuša, ako ga i bude zaboravio usput, ne mora daleko da gleda, javiće mu se sam. Mir Božiji, Hristos se rodi.

... je Badnje veče?

    Pre svega da vidim mogu li ovaj tekst da napišem u jednom dahu, i bez pauza. Ne znam da li se kaže "Srećno Badnje veče" ili je "Hristos se rodi", ali smo i dalje u prazničnom duhu, koji eto traje danima. Baš nešto žalim ove naše poslodavce. Uneli smo slamu i naložili badnjak, i sad možemo na miru da gledamo filmove, ako ih uopšte ima na tv-u. Ako ih nema, mogao bih neki i da vam preporučim pa da ga pogledate, tako je do sad išlo. Nismo uzalud u prazničnom raspoloženju.

   Iako su naši senzibiliteti različiti, pa nas ni Holivud ne sluša i pravi filmove po svojim zamislima, možemo večeras da budemo opušteni bez obzira na sve. Možda sam ranije trebao da napišem tekst jer ste verovatno već doneli odluku. Dočekujemo Božić, sutra nema posla, iako bi bilo dobro da poradimo malo ili ustanemo rano, za svaki slučaj, da nam bude dobra godina. Šta bi najbolje ulepšalo jedno praznično i mirno veče? Pa naravno, crtani film.

   Dva teksta unazad smo inaogurisali novu kategoriju na ovom blogu, i zato moramo punom parom da pišemo o crtaćima ne bi li smo sustigli ove druge. Nećemo ništa da radimo na silu, mislim da bi jedan crtać zaslužio mesto na malim ekranima u sred Badnje večeri. Razmišljao sam i o tome koji bi to naslov bio dovoljno dobar da opiše veče pred Božić, ali se ispostavilo da bi se sve opet svelo na iste i pozate teme. Možda u našoj tradiciji i nije gledanje crtaća na Božić, ali na kraju, nigde nije zapisano ni da nije. U nemogućnosti dobrog sadržaja koji bi opisao događaje uoči Božića, odlučio sam se za naslov. Koliko sam pogrešio, ocenite sami. 

   Vrlo je napeto poći linijom kojom hodaju svi miljenici dela čoveka čiji film planiramo da pogledamo. Zašto on ima toliko obožavalaca, meni neće biti jasno, a ovo što sam rekao bi upravo moglo da izazove njihov gnev?! Ne smem da uradim ni jedno ni drugo. Drugo je da probam da ne razočaram sebe. Naslov "Noćna mora pre Božića" (The Nightmare Before Christmas, 1993.) je bio zaista primamljiv kao naslov teme za Badnje veče. Morao sam čak i da ga pogledam. Dobro, dobro, nema preterivanja, da je crtać loš, ne bih ga izabrao. Pomenusmo autora, a ime mu je Tim Barton (Tim Burton). Ah, taj Barton, hipster pre hipstera.

    Treba odmah reći da Barton nije reditelj ovog dela nego samo njegov producent i scenarista. Ustvari, on je razradio ideju, a neko drugi je sproveo u delo jer je u to vreme snimao je "Povratak Betmena" (Batman Returns, 1992.) i radio pretprodukciju za film "Ed Vud" (Ed Wood, 1994.). Sa podacima moram pažljivo, i dalje se plašim gneva koji bi mogao da bude izazvan. Osim njima, vernim Bartonovim pratiocima, široj publici je Noćna mora malo poznato delo, možda zato jer je stvoren onih godina kad nam je na prvom mestu bila borba za goli život. Nećemo o tome, skakavci su pojeli mnogo više od našeg znanja. Hoćemo li da nastavljamo, izgubismo silno vreme u raspravi?!

    Reditelj je bio Henri Selik (Henry Selick), a radilo se pod Diznijevom produkcijom. Ne znam da li je Barton još uvek pod ugovorom sa njima, ali znam da je počeo karijeru kao Diznijev animator, i ostao veoma bliski saradnik i danas?! Međutim, tema same priče je studiju delovala previše mračnom za nešto što bi deca trebala da gledaju, pa je pušten pod produkcijom krovne kuće Touchstone Pictures. Sad za sve one iz široke mase koji ne znaju šta je to toliko strašno u ovom crtaću, da pojasnimo. Pre svega, tema pliva negde između Noća veštica (Halloween) i Božića. U izmišljenom svetu, glavni likovi su smešteni u Halloween Town (ne želim ovo da prevodim), jedan od mnogih gradića u kojima žive čudna stvorenja sa kojima se upoznajemo na svaki praznik. Ili samo Amerikanci.

    Glavni junak među svim bizarnim stvorenjima ovog gradića je Džek (Jack Skellington), čini mi se i njihov kralj, koji ih iz godine u godinu vodi na svaku Noć veštica, gde su oni glavni organizatori ove plašljive večeri. Njemu sve to jednog trenutka dosadi a posle lutanja kroz neku šumu naleti na portal za Božićni gradić (Christmas Town), gde se upoznaje sa svim čarima Božića. I još jedno ili: ili misli da se upoznaje. Odlučuje da kidnapuje Deda Mraza, preuzme njegovu ulogu i čitavu proslavu Božića. Zajedno sa svojim sugrađanima organizuje sve neophodne pripreme. Ili makar misle da su ih organizovali. Dokle više ovo propitivanje? Još malo. Naravno, pošto ne znaju šta to Božić zaista i predstavlja, pripremaju ga prema Džekovoj ideji koja je dobronamerna, ali pogrešna. Šta znaju vampiri, duhovi, veštice, polumrtvaci, goblini i vukodlaci šta je Božić? Poznato?

    Jedina osoba koja primećuje da nešto nije u redu je Seli (Sally), devojka sastavljena od lišća i krpa, a kojoj je život podario ludi naučnik. I tema ljubavi je provučena kroz ovo delo, tako da imamo kompletno ostvarenje. Ne treba pominjati da im posao ne uspeva, deca se se uplašila bizarnih poklona (odsečene glave, zmije i ostalo), i policija kreće u poteru za uzurpatorom. Na kraju, Džek shvata svoju grešku, oslobađa Deda Mraza, vraća Božić, zaljubljuje se u devojku, srećno i dugovečno, bla, bla... Kao i svaki put - pogledajte; a vi Bartonovi poštovaoci nemojte previše da mi zamerate na eventualnim propustima. Treba napomenuti da je film urađen u tehnici "kadar - po - kadar", i da je napravljeno preko 200 maketa za razne likove, a čak 400 raznih modela Džekove glave za izražavanje svih osećanja i mimike lica. Sve u svemu, tehnika koja je dugo bila zapostavljena, dobila je nazad svoje mesto među umetničkim delima. Zar je malo što sam uporedio sa umetničkim delom?

   Inače, još jedna rečenica za poslednji pasus: ne treba nikako zapostaviti Danija Elfana (Danny Elfman) jer je ceo film urađen kao mjuzikl, a njegova muzika i pesmice kao podloga cele priče. Koliko je priča mračna a tema pogrešna za ovo prigodno veče, procenite sami. Znao sam i pre početka pisanja da nije možda najbolji izbor detalja i priče, možda nije ni previše Božićna, ali svakako ima neke dobre razloge da se zamislimo. Iako je samo jedan običan crtać. Ovo treba da zvuči sarkastično. Na kraju, Božić nije nešto što se slavi eto tako radi reda: vidite od komšije pa probate i sami. Ne. Božić ne probavati sam. Uz želje za lepo provedeno veče i prijatno Božićno jutro i podne, ja se odljavljujem. A pre Božića, noćna mora.

Hm, čini mi se da ne.

    Možemo opet da se igramo kviza. Nagradno pitanje je već postavljeno, a nagrada je... Pa, neka bude tekst napisan do kraja. Ako se setite odgovora. I zašto mi se čini da je odgovor "ne"? Dobro, hajde, verujem da svi pratite najave tv programa, jer našeg favorita od prethodnih godina očigledno nema među najužim kandidatima. Nećemo da računamo kablovsku, satelit i internet. Nemojte, molim vas, da se praviti naivni. Znate, znate.

   Problem je kod mene nastao onog trenutka kad sam shvatio da film koji je svake godine bio prikazivan 7. januara, dakle za Božić, ove godine je izostavljen i zamenjem nekim drugim, koji se takođe po, ne znam kojoj, matematičkoj formuli smenjuju iz godine u godinu baš tog 7. januara. Taj moj problem se ogleda u tome što mi je ideja za ovaj tekst pala na pamet nekoliko dana pre svih tv najava. Nadam se da se ne ljutite. U svakom slučaju, nismo mnogo daleko od onog što ćemo i dobiti, baš tog 7. januara.

    Zašto se kod nas za Božić puštaju drugačiji filmovi nego što se to radi u zemljama sa katoličkom tradicijom, još uvek mi nije jasno?! Da li je Hristovo poimanje različito? I da jeste, smatram da razlika ne treba da bude toliko drastična. Da li su teme filmova različite? To svakako jesu. U katoličkim se zemljama puštaju filmovi sa već pomenutim elementima i simbolima, dok se kod nas puštaju filmovi koji imaju direktne uticaje iz Biblije. Naravno, ne treba razglabati koji je pogled bolji ili razumniji. Ono što je naša tema je jedan od takvih ostvarenja - "Ben Hur" (Ben-Hur, 1959.). Bićemo precizniji, nećemo da se osvrćemo na ceo film, uzećemo u obzir samo jednu scenu.

    To je jedan od onih filmova koji se pusti odmah nakon Božićnog ručka i traje sve dok ne padne mrak. Neka bude konkretnije: četiri sata sa reklamama. I više. Naša današnja tema je jedan od najuspešnijih holivudskih filmova ikad napravljenih. Po holivudskim standardima. Sa još dva filma (nećemo odgonetnuti koja) drži rekord sa najviše Oskara, tačnije njih 11. Uspeh na blagajnama je bio ogroman, vratio je kompaniju MGM sa ivice finansijske provalije, a davno zaboravljena simpatija prema epskim spektaklima je vraćena među gledaoce. Sa druge strane, nađe se po neki kritičar koji smatra da je delo previše kruto, i da je samo jedno u nizu holivudskih kopija. Pa dobro, negde smo između. Reditelj ovog čuda je bio Vilijam Vajler (William Wyler), još jedan u nizu stranaca u Holivudu (drugom prilikom).

    Radnja samog filma može da se skupi u nekoliko rečenica, iako on traje duže od tri sata. Nama, kao i svaki put, nije namera da detaljno prepričavamo, za to ćete morati da ga pogledate ako ga već godinama unazad niste. Makar njegov deo. Još bolje ako znate baš za onaj deo o kojem želimo da pričamo. Iako u podnaslovu filma stoji da je to priča o Hristu (A Tale of Christ), Isusa vidimo u samo nekoliko kadrova. Što ne mora ništa da znači, najbitnija je poruka. Kada na kraju filma Isus bude razapet na krstu, njegova krv pomešana sa vodom slivaće se niz planinu, a glavne junake će zadesiti čudo - zato jer su verovali u njega, a nisu mu ništa tražili zauzvrat. Niti je on njima. Možda ćemo ovaj film gledati za Uskrs, kad malo bolje razmislim.

    Glavni lik je Hrist, ali je naslovni ipak neko drugi - Juda Ben Hur, bogati princ i trgovac iz Jerusalima koga glumi Čarlton Heston (Charlton Heston). Nisam neki Hestonov obožavalac, pa neću ni komentarisati njegovu glumu. Posle nekoliko godina, njegov prijatelj iz detinjstva, rimski građanin Mesala se vraća u Jerusalim, sada kao tribun. I nemoj neko da me pita o kom istorijskom vremenu govorimo! Tokom paradiranja rimske vojske, sa krova Judine kuće, slučajno otpadne komad crepa i pada na glavu novog guvernera Judeje. Iako zna da je bio nesrećan slučaj, Mesala odvodi Judu u ropstvo, a njegovu majku i sestru šalje u zarobljeništvo. Juda je kao rob poslat da vesla na rimskoj galiji, a posle čudnih spleta okolnosti spašava konzula i postaje popularan i bogat. Negde na polovini filma, posle još nekih okolnosti, dolazimo do naše scene. Dolazimo do trke dvokolica.

   Kažem već da bi prepričavanje bilo uzaludan i nepotrebno veliki posao, pa ćemo ovde oštro da skratimo. U toj poznatoj sceni trke dvokolica u glavnim ulogama su nekadašnji prijatelji Juda i Mesala, sada u suprotstavljenim taborima. Arena u kojoj se odvija trka je izmišljena, kao i mesto, kao i sama trka. Nisam siguran ni da su to uopšte dvokolice; kočija kojom upravlja jedan čovek a vuku je četiri konja. Posle nekih desetatak minuta trke, Mesala biva pregažen, i na kraju podleže ranama. Naš junak pobeđuje i nastavlja putešestvije koje će ga na kraju dovesti do Golgote. Već smo pomenuli. Njegova majka i sestra će biti izlečene od kuge Hristovom milošću. To je otprilike srž. Samo, nije fora da se zaustavimo na dve rečenice. Scena trke dvokolica predstavlja jednu od najboljih, najautentičnijih, najinovativnijih i najuticajnih scena u istoriji filmske kinematografije.

   Jedva se izborih sa ovim rečima. Postoji nekoliko zanimljivih činjenica u vezi ove scene, postoji nekoliko mitova, postoji na hiljade ljudi iza nje, skoro pola godine snimanja... Ona je takođe jedna od najskupljih scena u istoriji filma, a zanimljivo je da je nije snimio Vajler nego njegovi pomoćnici. U scenariju je stajalo samo "trka kočijama" (the chariot race). Bilo je potrebno napraviti arenu, dovesti gledaoce, nabaviti konje, sinhronizovati kamere, kaskadere, glumce, statiste, scenografiju, ... Mamutski posao je obavljen, a koštao je ni manje ni više nego milion dolara (i za današnje vreme pozamašna suma za jednu scenu). Konji su bili dopremljeni iz Slovenije (poznata rasa lipicanera), a statisti su bili lokalni Italijani, gde se i snimalo. Inače, bačenih minuta scena je bilo 260 puta više od onih iskorišćenih, što je takođe rekord svoje vrste. Možda je ovaj jedan pasus malo za ono što ova scena predstavlja u svetu filma i po prvi put se osećam postiđeno.

    Pognute glave, moram da završavam, jer se sve ovo odužilo. Kad budemo pričali o nekim drugim stvarima vezanim za ovaj film, biće još nekih informacija. Inače, treba pomenuti da je ovo ustvari rimejk istoimenog nemog klasika iz 1925. godine, sa podjednako uzbudljivom scenom trke kočija. Do sledećeg Božića se možda slegnu utisci. A imate i internet, pa se možete informisati. Začudilo me to što se na jutjubu ne može naći verni isečak ove scene. Ne znam da li je razlog tome cenzura, piraterija ili nemar. Možda sva tri. Od mene ono najrelevantnije što sam uspeo da nađem, a vi se potrudite da pogledate film u celosti. Nije ništa teško, samo 200 minuta.