Film na dan

Odavde već postaje ozbiljno.

    Gotovo nekoliko trenutaka posle vaspostavljanja moje minijaturne blog stranice, počela je da me goni misao - koji to film zaslužuje da bude prvi spomenut?! Odmah da izrazim zadovoljstvo napredovanjem u stilu, već mi se sviđa kako ova prva rečenica zvuči i kako već sve ovom drugom uspevam da pokvarim. Ali, ja ne bih bio ja kad ne bih upropašćavao nešto dobro započeto. Čak sam uspeo i da prvi pasus namenjen uvodu, preusmerim odmah na razradu. Pošto mora da postaje ozbiljno, neću se više zamarati nepotrebnostima.

   U jednom od prethodnih tekstova sam preneo teoriju po kojoj nešto što je univerzalno lepo, postoji. Nema sumnje, sporovi oko toga će uvek postojati. Umetnici, filozofi i mi obična raja ćemo uvek naći način da onoga koji mnogo priča nazovemo dosadnim filozofom. Međutim, iako se na neki način ovde priča o lepom, još konkretnije, želim da pričam o najlepšem od najlepšeg. Kako se često u holivudskim filmovima koristi : best of the best (ili čak best of the best of the best).

   Danas se vrlo lako može uočiti ko to voli da forsira sve te izbore za najboljeg, najlepšeg, najsnalažljivijeg, pa se prave takmičenja, pa svetske lige, prvenstva univerzuma. Da, čak ni univerzum nije pošteđen naših zemaljskih izbora, iako jedva čekam da neka vanzemaljska rasa uputi protest oko netransparentnog i nameštenog takmičenja za Miss Universe. Šta, zar se samo devojke sa Zemlje takmiče? Nemoguće. Naravno, odgovor je tačan - amerikanci. A koje je beše bilo pitanje - ah da, ko to voli da pravi poređenja i bira najboljeg?! 

   Amerikanaca danas ima i preko glave u kojoj god sferi hoćete, iako je verovatno najveći njihov uticaj ispoljen u industriji filmova. Nisam pogrešio, kod njih je film industrija. Odakle njima pravo...?! Dovikuje neko iz poslednjih redova... Šta vredi, sa njima nema rasprave, iako se o primeni njihove zle moći u sferi filma ne može toliko suditi koliko o nekim drugima stvarima. Sve ostalo mogu da sklepaju Kinezi. "Kadija te tuži, kadija ti sudi", pa tako, amerikanci prave i amerikanci biraju najbolje. Ozbiljno ili neozbiljno, njima na čast.

   Da se vratimo na pojam opšteg lepog. To što kao mali nismo znali za bolji film od Terminatora, ili za boljeg glumca od Žan Klod van Dama, pa čak i od sve četvorice zajedno, a onda kad smo malo porasli, i kao tinejdžeri puni sebe se ložili na "Američku lepotu" (American Beauty, 1999.), ne može nikako da nas svrsta u red ljudi koji su kompetentni za izbor najboljih filmova koji su ikad napravljeni na kugli zemaljskoj i dalje i dalje... Au, kakva rečenica, jedva sam izašao na kraj s njom. Da zaključimo, zna se da se u svim žirijima skoro uvek nalaze neke dekice ili bakice sa više godina iskustva nego naših meseci školovanja... Imamo li mi onda pravo da biramo? Imamo, samo je vrlo verovatno da ćemo "lupiti i ostati živi".

    Koji su to motivi svih tih izbora za najbolje filmove, da li su to pare (prvo što nam padne na pamet pri spomenu bilo čega iole sumnjivog), ili forsiranje neke osobe ili dela zbog veće reklame npr. (opet pare, hm simpatično), ili se zaista bira po "čojstvu i junaštvu" (da se ne zezamo, ipak je zbog para), na kraju krajeva nije ni bitno?! Gledao sam i analizirao mnoge liste najboljih ikad, a onda i pogledao neke filmove sa tih lista i ne mogu nikako da tvrdim kako ti filmovi nisu dobri. Čini mi se, da nikakvih skrivenih i lažnih motiva nema. Za izbor nekih sumnjivih ideja i likova slobodno pogledati izbor mirotvoraca dobitnika Nobelove nagrade. 

   I tako, reč po reč, polako završih i ovo poglavlje, a da ne spomenuh ništa konkretno. Osim ako i dalje ne mislimo da se "Roki 4" i "Terminator 2" kolju oko titule najboljeg ostvarenja svetske kinematografije, onda za nas ima nade. A za mene, izgleda nema. Nikako da se odmaknem od ovih uvodnih stvari i da od opštenja krenem ka nečem konkretnijem. Hm, ostaću pri opštenju malo duže... Ozbiljno, ozbiljno, počinje.

   A koji je to onda najbolji film svih vremena - amerikanci kažu jasno i glasno da je to Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941.)?! Premišljao sam se da li baš njega prvo da spomenem, da prvi svoj konkretni tekst posvetim njemu, ali sam izvagao ovako. U svakom slučaju, biće razmatran. Mnogo buke ni oko čega, ovoliki tekst nepotreban, kad se ustvari zna se šta je najbolje. Scena iz jednog našeg filma: "Zašto napadati ovaj pošteni svet, kad se zna ko ovde voli da krade". Eto, odgonetnuli smo misteriju. 

Zahuktava se. 

   Na dobrom sam putu, krenulo mi ovo blogovanje, ili da stavim pod navodnicima, hajde neka bude - krenulo me ovo "blogovanje", i sad ne znam šta sam hteo da kažem. U svakom slučaju, ja sam zadovoljan, da ne budem patetičan i previše, jer ko sam ja? Uvek se nasmejem kad trebam ovo da izgovorim. Manje bitno. Počeo sam o filmovima, i nadam se da na toj stazi i ustrajem. Šta smo počeli, ah da, film kao takav?! 

    Kako ljudi dele filmove? Da vidimo - postoje pre svega strani i domaći. Sve što nije ćirilica se smatra stranim. Šta ćemo npr. sa filmom "Spasilac" (Savior, 1998), film skoro u potpunosti na srpskom i sa skoro celom srpskom glumačkom postavom i rediteljem, ali sa očiglednom stranom produkcijom? Ili još bolji primer, ko glumi Tita, oca svih naroda i narodnosti u fiilmu "Sutjeska"? E, tu je problem, mi smo promenili četiri (a možda još neku) države a i dalje nazivamo neke filmove domaćim.

  U političke probleme nemam nameru da ulazim, jedino što želim da zaključim je da je nepotrebno deliti filmove na domaće i strane. Mislim da je pojam "strano" vezan ipak za nešto što nam je nepoznato, nedokučivo. Onda je bolje reći da nam je film stran onda kad ga nismo pogledali ili ako nismo uopšte ni čuli za njega. Ne slušati distributere i javno mnjenje i njihove definicije stvari. Zahuktati mozak na radnu temperaturu.

   Dakle, podela filmova na strane i domaće je očigledno pogrešna. Kako to ide dalje? Stari i novi filmovi? Na ovom mestu mora da se pomene Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich, holivudski reditelj srpskog porekla i veliki poznavalac filmova). On kaže da je jedini nov film onaj film koji nismo pogledali. Da li pojašnjavati šta je pisac hteo da kaže? Ljudi koji se boje starih filmova kao žene godina, ne bi trebali da se smatraju poznavaocima i ljubiteljima istih. Ovo ide u prilog onima koji vole žene u godinama.

   Hm, da, da, nove lampe za stare. Teški i laki filmovi? Jedino naši političari (i onaj na koga se ovo konkretno odnosi) mogu, voljeni i nikad izgrađeni, beogradski metro da planiraju kao laki i teški. Šta to god da im znači, neka im je u prilog (da ne bude samo kao što je neka naša političarka izjavila da se razmatra između tvrdog i mekog metroa)! Tvrdo ili meko, teško ili lako, film može da bude samo film, a to što mi nemamo nameru da napnemo naš mozak makar za 1% više nego što ga napinjemo za neke druge stvari (napinjanje u širem smislu), ne može da nam dozvoli da ih tako klasifikujemo. Ako se od ove produžene rečenice nije makar malo zahuktao, onda ne čitati dalje, sledi hrpa besmislica. Mozak, naravno.

    E, da, koliko puta sam od nekog čuo - kako možeš da gledaš one tvoje gluposti, ništa se ne razume tamo, vidi traje scena dva minuta i ništa se nije ni pomerilo u njoj. Ovo i ne mora da bude toliko uvredljivo, jer "napadač" očigledno zna šta je scena. Filmski jezik ipak nije toliko nerazumljiv. Ja sam takođe samo prosti i ubogi učenik i polaznik škole filmskog jezika. Avaj, umetnički filmovi? Dobro, to nije podela, ali je neka vrsta podgrupe, podskupa. Da ne bih ovaj pasus razvukao na više redova nego što volim da mi pasus ima, u sledećem sledi pojašnjenje.

    Još uvek nisam siguran u sve podele ove vrste, ali u jedno jesam siguran. Osim ako se jasno ne naznači da je reč o npr. dokumentarcu, svi filmovi koje mi gledamo su NARATIVNI filmovi, što znači da postoji narativni tok, priča, smisao. Apstraktni, umetnički, već pomenuti dokumentarni, pa čak i animirani, eksperimentalni, kratkometražni, i ostali su filmovi neke druge vrste. Njih iako ima dosta, ima ih mnogo manje nego što ima ovih prvih, narativnih. Prema tome, na svakih stotinu narativnih, ja mogu da pogledam neki "umetnički". U suprotnom se ne opterećujem. Baš ako planiram da smuvam neku hipsterku, onda naširoko mogu da se upoznam sa svim čarima skandinavskog polarnog eksperimentalnog filma (ne mislim na poznate nam švedske porniće, jer oni nisu za devojčice - da mogu smajlić, ovde bih ga stavio).

   I tako ljudi, nemojmo praviti nepotrebne podele između filmova, gledajmo ih i učimo nešto iz njih. Ja kao veliki filmski prorok bacam kletvu na sve oni koji ubuduće planiraju da prave podele, nemojte braćo k'o Boga vas molim. Nisam očekivao da ću se ovoliko smejati sam sebi na ovim budalaštinama. Stajem. Zahuktan sam i previše. Bye, bye... 

Odavde već polako gubim lepršavost.

    Kako sam napomenuo, sastavio sam četiri grupe u koje ću da stavljam tekstove a da ću za početak svakoj da darujem po jedan, nešto kao pelcer... Da vidim kako će to sve dalje da se razvija, raste i napreduje. Ne želim da sve bude prolaznog karaktera i da me ova uzbuđenost oko pisanja blogova napusti posle nekoliko dana. Danas mi je ovo četvrti, ne verujem da ću nastaviti u istom ritmu, ali kad već imam inspiraciju, svejedno mi je. Odlepršaće mi misli ovih dana negde drugde, ni u to ne sumnjam.

   Moram svaki tekst da započnem nekim trabunjanjem, a moje opravdanje je da ja radim kao dizel motor, polako se zahuktavam, a onda kad uhvatim ubrzanje... Pa, valjda se zna kako to ide dalje. Ovom tekstu je dovoljan pasus i po nebitnih informacija, a odavde pa na dalje planiram da pišem o onome što i jeste tema - ličnostima na filmu.

    Zamislio sam da sve ličnosti podelim na nekoliko podgrupa. Možda sam i ukrao ideju, mada sumnjam, a ionako nemam nameru da kopiram sajtove za pretragu (o čemu sam već pisao). Uglavnom, da ne bih išao u širinu, to su realne i fiktivne. Ili prave i izmišljene. Ličnosti naravno. Oduševio sam i pevazišao sebe. I tako, ne ide mi baš nešto, naravno sve je predviđeno, ionako je ovo samo nebitan uvod.

   Rasprava o tome šta je najbolja stvar u filmu se danas svela na to koji film ima bolju radnju. Naravno, ljudi koji u filmu samo čekaju i digitronom sabiraju broj eksplozija, nisu uzeti u ovo razmatranje. Dakle, ako radnja filma nije zamršena a u isto vreme jasna i lako rešiva, onda ni film nije dobar. Ako baš glume Anđelina Džoli ili Džoni Dep, onda može da se govori o istinskom ostvarenju. Kombinacija ovo dvoje glumaca se baš i nije pokazala efikasnom, uzgred da primetim.

   Šta se desilo, i da li se ikad obraćala pažnja na ljude u filmu, na glumačku izvedbu, dobro osmišljenu ličnost, rediteljski touch? Da li smo ikad znali da obraćamo pažnju na te detalje? Šta to radi reditelj, gde postavlja kamere, iz kog dela scene dolazi svetlost; da li je protagonista alkoholičar, duševno oboleo, zaljubljen; da li su glumci zvezde, poluamateri ili naturščici? Ništa od toga? Čak i da je nešto, nije dovoljno, mora da bude sve.

   Ne mogu da tvrdim kako su gledaoci filma (a to smo svi mi) potpuno zapostavili uticaj ličnosti zarad dobre radnje, ali da se zanemaruje uticaj, to svakako mogu (da potvrdim dakako). Poznati reditelj iz perioda klasičnog Holivuda (pričaću sigurno i o njemu i o klasičnom Holivudu) Hauard Hoks (Howard Hawks) je rekao da film mora da ima ili dobru radnju ili dobre likove. A ja mogu da dodam nepisano pravilo hemije i fizike da dva dobra ne idu zajedno. Da li mi to danas nemamo dobre likove ili su svi filmovi toliko obogaćeni radnjom, mislim da ne mora da se kaže, čini mi se da se zna gde je savremeni film?! Otvorio sam raspravu sa sobom koju ne mogu da kontrolišem. Makar nije dosadna.

   Završavajući tekst, da sumiram sve što sam hteo da uradim i šta planiram da napravim. U ovoj grupi ću pisati o ličnostima iz filma, njihovom uticaju na razvoj filma i filmskog jezika kao i o međusobnom uticaju. Ko tu šta radi, ko je znao bolje da odglumi šmekera, a ko nije morao da se trudi oko toga. To me podseti na dokumentarac o Šutki (predgrađe Skoplja, najveće romsko naselje na Balkanu), gde su svi šampioni i svako želi da bude prvak. Sad kad sam završio, kao da želim još nešto da dodam. Naravno, misli lepršaju, a drugi tekstovi će morati da trpe moje gubljenje u svetu pisanja. Odavde nema više.

Idemo, popunjavamo polja.

   Umetnost radi umetnosti kao pojava mi je uvek bila fascinantna za tumačenje. Danas, kada je umetnosti sve manje, a pokušaja umetnosti sve više i nadolazi, lar pur lar polako zauzima svoje mesto među neupućenim "poznavaocima". Sa tim pojmom sam se susreo još u petnaestoj godini, a trebalo mi je bezmalo još deset da potpuno shvatim njegovo značenje. Uopšteno, raditi nešto samo zato da bi ga uradio je postao lajtmotiv skoro pa svih wanna-be pametnica. Ne volim da kritikujem javno, to radim u tišini svoje duše, ali volim da preispitujem sebe.

   Moguće da promašujem temu, i da je blogovanje preveliki zalogaj za mene. Zato neka ovo bude jedan od mojih poslednjih tekstova koji će se baviti preispitivanjem.  Samo sam hteo da vidim odakle ću da počnem i u kom pravcu ću da idem. Da se zadovoljim sa pisanjem nečeg tek da bih ga napisao, nije mi namera. Kako sam ja opasan, sam sebe hoću da linčujem. To se, čini mi se, na nekom drugom mestu drugačije naziva. Počinjem da se gubim, ovde stajem sa tim. Idemo.

   Još jedna stvar da se pomene, pre nego što u nepovrat zađem u magični svet filma (a zamalo da se izvučem sa malopređašnjom rečenicom). Ja sam jednom davno načuo ili pročitao negde da ukusi ne postoje a da univerzalno lepo postoji. Postoje osobe koje stvaraju to "lepo" (njih je oko 1%), osobe koje to stvoreno "lepo" razumeju ali ništa dalje od toga (takođe 1%), i velika većina posmatrača (98% po mojoj matematici) kojima ništa nije jasno a u isto vreme sve razumeju. Kad smo kod razumevanja, da se razumemo, ne vidim se u ovih 2 x 1%. Stojim iza toga da ukusi ne postoje, i da 2% iako deluje zanemarljivo, pravi upravo tu razliku. Uostalom, izvesna latinska poslovica je stara makar 1500 godina. Opet ne znači ništa, ali dovoljno da se zamisli čovek. Čovek jesam i jesam zamišljen.

   Sve to prevedeno na svet filma priča jednu drugu priču i baca drugačije svetlo na gledanje i razumevanje filmova.  I opet, da se preduhitrim jednom doskočicom, čini mi se da se u svetu umetnosti, film još uvek ne smatra istom. "Sedma umetnost" je samo nadenuto ime za širu javnost. Postoji samo šest umetnosti. Verovatno će se to u budućnosti promeniti, film će dobiti svoje zasluženo mesto, mada mi se čini da će to biti nametnuto kao što se i sve drugo danas radi - hajde da proglasimo film za umetnost, vidiš da masa to želi. Neka se varam, biću još zadovoljniji.

   Film jeste umetnost, filmski jezik je jedno moćno oružje, samo ga treba naučiti. Naučiti govoriti njime i naučiti slušati ga i razumeti. Koliko ljudi banalno prihvataju filmski jezik kao nešto lako razumljvo, može da se poredi jedino sa manipulisanjem engleskim jezikom. Danas ga svi znaju i svi se služe njime. iskreno mi je žao tog i takvog engleskog jezika. Samo zamislite nekoga kako izgovara: Jes aj du i vjer ar ju (ovo je verzija na jekavici) i ne mora ništa više da se doda. 

   I da se popuni još neko polje i završi, a onda nastavi dalje: nisam zamislio ovaj tekst ovakvim u trenutku pisanja, ali mi se ipak sviđa kako je na kraju ispalo. Obe opcije bi bile dobre, a tako je i sa jezikom filma, bilo da je improvizovan u potpunosti ili striktno vođen rigoroznim pravilima od početka do kraja - film je umetnost koja može da se stavi rame uz rame sa književnošću, muzikom, arhitekturom...

   Upravo sam suptilno svoj tekst uporedio sa umetničkim delom. Ako ste me unapred osudili za arogantnog, upućujem izvinjenje: ne, moj tekst nije umetničko delo, ali je pokušaj istog u stvaranju. Popunili smo. 

I evo nas ovde.

   Ako je u mom prvom članku bilo nekih dvoumljenja, sa ovim člankom sam rešio da presečem, pa će zato sve na dalje da bude definitivno. Predomislio sam se i za šđčćž karaktere, pa ni njih ne želim da izbegavam. Prvi članak sam pisao do kasno u noć, a ovaj drugi odmah po ustajanju iz kreveta. Za prvo pisanje sam i imao neku inspiraciju, za ovo drugo več počinjem da izmišljam. Zato je valjda najbolji album svakog benda onaj prvi, nakupi se sve u tebi, a onda moraš da se mučiš, smišljaš, kopiraš. Osim ako nisi super genije, što ja ne bih da priznam.

   Reč po reč, nešto bi trebalo i da ispadne iz svega ovoga. Greške sam već našao, što u stilu pisanja, što u gramatici, ali ne vredi ispravljati. Da kao Kafka odlučim sve da spalim, ne verujem da bih bio srećan; pa neka onda od dva zla bude izašlo ovo veće - pišem i pisaću, pa kako bude. Definitivno, evo nas ovde. 

   Malo sam se pozabavio sa funkcionisanjem svog naloga, menijem i mogućim opcijama, a još pre sklapanja očiju, noćas sam odlučio u koje bih to kategorije podelio moje buduće tekstove. Ah, deco, stvarajte se i delite. To sam već uradio, a sledeće planiram da za svaku grupu napišem po neki uvodni tekst - da se ima nešto.

   Osmislio sam četiri grupe: opšte, događanja, filmovi u užem smislu i ličnosti. Prva grupa bi trebalo da sadrži opšte tekstove (kao što su ovaj i onaj prvi) a i opšte tekstove o već nadenutoj temi - filmovima. Čini mi se da ne mogu da pravim kategorije unutar kategorija, ili to ne umem, u svakom slučaju biće većeg gomilanja bez manjeg reda; mada sve ima svoje prednosti kad je već i previše mana.

  U grupi "događanja" planiram da pišem o događajima iz sveta filma, davno prošlim ali i aktuelnim, ili ako se meni baš nešto toliko zanimljivo desilo a da ima veze sa filmovima. Koliko ih gledam, počeo sam da planiram život prema filmu, a ne obrnuto. Život bez filma nekako ne mogu više da zamislim iako moram paralelno da završavam fakultet. No, to je tema za neke druge priče.

    "Filmovi u užem smislu" treba da sadrže tekstove o filmovima. Bravo. Nije što sam maštovit, ali da me vidi Ernest Hemingvej kako pišem, potapšao bi me po ramenu, definitivno. Kad već sam ne umem da budem samokritičan. Tekst mi je bezvezan, ali koga briga, kad već mogu ovde, zašto da trošim megabajte prostora na kompu. Nego, ona gore pomenuta kategorija će biti ispunjena mojim viđenjima filmova, verovatno oduševljavanjem nekim kultnim scenama, i definitivno preispitivanjem filmskih žanrova i pravaca. Pošto će ova grupa da sadrži najviše tekstova, red je da pasus o njoj ima i najviše redova. Iznuđena poslednja rečenica je upravo opravdala svoje postojanje.

    Na kraju, kad se bude pisalo o ličnostima, trudiću se da više informacija izvučem iz svoje glave ili iz osećaja i pretpostavki, nego iz wikipedije. Iako je ona nezaobilazno sredstvo. Ne treba ti znanje imas wikipediju, ili ko nema u vuglu ima na guglu. Ličnosti iz sveta filma bih podelio na reditelje, glumce i ostale. Najviše volim oblasti pod nazivom "ostalo" ili "razno". Reditelje sam stavio na prvo mesto nabrajanja jer još uvek imam želju da postanem jedan. Ali, to je definitivno neka druga priča.

  Ovde je kraj. I poslednja rečenica u poslednjem pasusu opravdava svoje nebitno postojanje. 

Pa dobro, neka bude.

   Nadam se da mi blog i blogovanje nisu toliko strani pojmovi koliko mi se cine dalekim u trenutku kreiranja ove stranice. Poznajem ja sve cari interneta, za blog sam cuo jos odavno, medjutim nista me tu nije privlacilo. Danas vidim da svi nesto piskaraju, nude svoja misljenja, traze mesto pod suncem, svojih pet minuta.  Za pisanje je potrebno procitati makar hiljadu knjiga. Dok sam se toga drzao, nisam prilazio blogu, a onda sam koriscenjem slicne analogije dosao do zakljucka da je za pisanje bloga potrebno procitati makar hiljadu internet tekstova. Nije bas najubedljivije, ali neka bude.

    Vec sam poceo da pravim greske u pisanju, ipak nisam neki pisac, niti sam pisac uopste ako se ne racunaju petice na pismenom iz srpskog jezika. Imao sam i dvojke, nije sporno. Samo, da raskrstim sam sa sobom prvo, jer ako to ne uradim, onda cu svaki tekst da ispravljam po desetak puta, i onda cemu sve ovo?! Nisam siguran ni za interpunkcijske znake, čćšđž karaktere, stil pisanja, dinamiku teksta. Sve to ostavljam iza sebe i upustam se u pokusaj. Neka bude.

   Dakle, resio sam da blogujem. Vec postaje dosadno. Ocigledno blogovi treba da budu sazeti, ni prekratki ni predugacki, i da ne budu dosadni. Potrudicu se. Resio sam da blogujem, i resio sam da ne blogujem o aktuelnostima, istoriji, teorijama zavere i ostalim stvarima koje potresaju svet. A koje uglavnom budu i najzanimljivije za citanje i komentarisanje. Hvala, ali neka hvala. Pa dobro, pisacu o filmovima zauzvrat.

   Filmovi su postali moja nova ljubav, a gledanje filmova moj novi hobi. Gubljenje vremena sa smislom. Koliko sam duboko zaglibio neka kaze naslov moje blog stranice (ili sta je vec, blog portal) koju sam nazvao "Film na dan", ne zato sto cu bas svakog dana da pisem o filmovima, vec zato sto svaki dan odvojim za gledanje nekog filma. I nije bas mastovito kako mi se ucinilo na prvu loptu. Nema veze, neka bude.

    Pocecu ovaj pasus kao u bajci - sve je pocelo jednog dana kada sam poceo da koristim adsl internet i kad sam mogao da krenem sa iskoriscavanjem moje (jos uvek) najomiljenije opcije: unlimited download. A onda torrent, i sve ostalo, o cemu ne znam koliko moze da se pise, ali da se ne lazemo, svi znamo kako se "skidaju" filmovi, i sta se s njima radi. Gde to ide, kome smeta, i ko me prati i stavlja na crnu listu, ne znam. Verovatno sam paranoican i previse. Najmanje bitna stvar. 

   Onda mi je sinula ideja (koja ce me i dovesti dovde) da kad vec imam toliku moc u svojim rukama i glavi; zasto bih se patio sa losim bioskopskim snimcima najnovijih blokbastera, kad mogu da pogledam koji god ja hocu film i koje god godine da je snimljen?! Uvek sam smatrao da sam filmski neobrazovan, ali da sam toliko filmski neobrazovan, u tim pocecima nisam ni naslucivao... Jedini alat koji je mogao da mi pomogne je bio sajt IMDb, a koji mi je pre toga sluzio da proverim koju ocenu ima novi Rambo, ili koji film o Dzemsu Bondu je najbolje ocenjen... Kao kad imas bide u kupatilu, a setis se jednom godisnje da u njemu operes noge. No, dobro.

   Negde je moralo da se pocne, i kao sto sam vec napomenuo, nisam ni naslucivao gde ce ta voznja da me odvede. I jos uvek me vozi. Naravno, sve informacije o filmovima se uglavnom mogu naci i na wikipediji, ali me nesto bas i briga, o cemu se sve nije pisalo po stotinu puta, moze valjda i o dobrim filmovima. Sve informacije koje sam ja spoznao i saznao u i o filmovima, sve sto mi je zapalo za oci, sto mislim da je dobro i da ce se nekome svideti, sve cu to ovde da probam da isteram na videlo dana (bloga). 

   Onda neka krene, ovo je valjda prvi blog, a bice ih jos... Nadam se da cu uvek naci inspiracije i strpljenja za skrabanje na ovoj stranici. Inace sam metodican i volim da pazim na sitnice. Koliko ce sve to zajedno da izadje na dobro, ne znam. Na kraju krajeva i ne mora, samo neka ispadne nesto.  "Film na dan" is open for business...