Film na dan

Opet nešto nejasno.

   Ako krenete u prelistavanje poznatih vam reči na engleskom, ovde nećete daleko stići. A nije ni srpski jezik u pitanju, iako sam lako umesto sh mogao da napišem š: Kagemuša. Dve rečenice su dovoljne da nagoveste nešto dalje i egzotičnije. Dakle: dalje, daleko, istok, daleki istok, nije Kina nego Japan. Samuraji, mange, nindže, džudo, Piksi, i naravno bizarni pornići i horori, su nam neke od prvih asocijacija na Japan. Možemo onda da postavimo pitanje koliki bi to ozbiljan proizvođač filmova Japan bio. I moramo iz odgovora da izbacimo već pomenute bizarne "bolesne" filmove koje smo s vremena na vreme viđali po internetu ili ređe na nekoj televiziji.

   Za skretanje sa teme bizarnog i prelaska na klasično i ozbiljno moramo da siđemo u ovaj pasus. A sad, ono zaista bitno (nejasan je samo jezik). Pomenuti Holivud, italijanski i francuski film jedini su koji mogu da budu ispred japanskog. Ostali, verovatno ne. Tako se i dobija odgovor da je japanska filmska industrija jedna od najvećih i najbitnijih u svetu. Ne brinite, ova informacija je isprva i u meni izazivala nevericu (a ja sam takođe znao samo za nejasno). Svet je danas postao jedno veliko selo, ništa ne može da nam bude toliko daleko, ali su kulture i ljudi postali izolovaniji nego ikad. Kultura dalekog istoka i zapadnoevropska kultura nikad nisu znale za sebe do pre 150 godina, a onda su počele intenzivno da se upoznaju i prepisuju jedna od druge. 

   Mešanje informacija i spoznaja onih drugih je krenula. Japanski film je tako nominalno počeo da se razvija tek dvadesetih godina. Kad je došao rat, i kad se završio (Drugi svetski naravno), Japan je bio poražena i neprijateljska strana celog sveta. Izgleda je mešanje sa drugim sistemima vrednosti otišlo predaleko. Ljudi su počeli da se prisećaju šta oni zaista jesu. Vraćanje na stare zaboravljene motive, na samuraje, stari moralni kodeks i sve što ima veze sa onim što oni tad nisu više bili je počelo da se obnavlja, a film je sve to pratio. Tad će se i pojaviti neke osobe koje će ga odvesti na vrh. Najveća ličnost japanskog filma, može se reći i njegov otac, je bio (svima poznato ime, ali malo kome nešto bitnije i znači) Akira Kurosava.

   Moraću ovaj uvod da prekopiram kad budem pisao konkretno o japanskom filmu, jer sam otišao i predaleko. Kurosava je najveći, ali još mnogo drugih manje poznatih, uobličilo je sve ono što danas znamo ili ne znamo o njihovim filmovima. Imali su i oni svoj Novi talas, imaju i dalje dobre filmove, ali je sve počelo sa Klasičnim ili Zlatnim periodom japanskog filma. Dakle, obnavljanje, Kurosava, Rašomon, Sedam Samuraja, prepoznavanje u svetu i slava. Konačno dolazimo do onoga što je u naslovu naslućeno. Film o kojem ja želim da pišem nije iz tog klasičnog perioda, nije crno-beli i nije sigurno Kurosavin najbolji. Ali, opet, ko to može da zna?! Ima Zlatnu palmu iz Kana, možda mu to nešto vredi?

   Govorimo o 1980. godini. Idemo ono standardno - Kagemuša (Kagemusha - Shadow Warrior, 1980.), engleski prevod nam kaže - "ratnik senka", a prevod na sprski - dubler ili dvojnik. Definitivno govorimo o ratniku, što implicira da je film istorijski. Ništa čudno, znajući Kurosavu čiji su preci bili samuraji, i koje je on i reafirmisao u svojim delima. Takođe, svi događaju u ovom filmu su se i desili: kraj XIV veka, vreme velikih klanova, vladara i građanskog rata (Sengoku period, pre 1600. i doba Šogunata). Film otvara scena sa tri identična ratnika koji sede i razgovaraju - Šingen (vođa Takeda klana), njegov brat Nobukado, i treća osoba, lopov koji je izbegao smaknuće samo zato što ubedljivo liči na svog gospodara. Odlučuju da ga sačuvaju za svaki slučaj, onda kreću u borbu, igrom slučajeva, veliki Šingen gine, a kako ne bi nastala panika, on im na samtri naređuje da se o njegovoj smrti ne priča makar još tri godine.

    Eto nam zapleta, radnje i pojašnjenja svega nejasnog. Šingenove vojskovođe zato odlučuju da njegovog dvojnika stave na čelo svog klana (za njega naravno zna samo nekolicina ljudi bliski mrtvom Šingenu), ali da strogo motre i određuju njegove odluke i korake. Smrt vođe od koga je strepelo pola Japana bio bi veliki udarac za njihov klan. Dvojnika prihvataju lične sluge bivšeg gospodara, prihvataju ga konkubine, posle početne sumnje ga i unuk snebivljivo prihvata , sin takođe (sad već vođa svog novog klana), naravno i vojskovođe. Jedino Šingenov konj očigledno nema nikakvu nameru da prihvati ovog "uljeza". Kurosava, veliki majstor poetike i skrivenih poruka o moralu, nam ovim filmom lupa šamar i pokazuje ono šta zaista i jesmo. Prideva ima koliko hoćete.

    Konj tokom čitavog filma pravi probleme vojskovođama i samom dvojniku, iako ga čak ni neprijatelji ne prepoznaju. U jednoj bici, posle strahovitog napada na Takeda klan (neprijatelji Takeda klana su u ovom filmu a i u zvaničnoj istoriji bili jako poznati Oda Nobunaga i Tukogava Iejasu - google help), vojnici drugih klanova se ipak povlače nakon shvatanja da je Šingen aktivni učesnik bitke. Koliko je on bio jaka istorijska i vojna ličnost takođe može da se nađe na internetu (preporučujem). Ipak, jednog dana, pokušavajuću da uzjaše "svog" konja, on ga uporno izbacuje iz sedla, sve više ljudi to vidi i shvata da on ustvari nije on. Proteruju ga iz zamka, shvata se veličina prevare, a onda i problema; neprijatelji se ohrabruju, sin gubi glavu, uz protivljenje svih vodi vojsku u bitku, u poraz i na kraju u konačni pad Takeda klana.

    Veliki Takeda klan netragom nestaje, dolazi novi period u istoriji Japana, a što se tiče našeg lopova-dvojnika, i on ipak nešto gubi. Gubi prvo svoju ličnost, a onda i drugu svoju ličnost - ličnost velikog gospodara. Pogledamo li kraj filma, zaključićemo da je njemu ustvari najviše bilo žao gubitka. Biva slučajno ustreljen, a njegov leš reka simbolično nosi pokraj lepršave zastave klana koji više ne postoji. Film, koji eto nije nastao u periodu zlatnog doba japanskog filma, ali koji je ponovo pokazao kolika je veličina Akira Kurosava bio. Američki producenti su bili Džordž Lukas i Frensis Ford Kopola, donirajući deo sredstava da bi film bio dovršen kako treba. Ko su oni, to već znamo.

    Mislim da sam preterao sa ovom tekstom, i da ću imati muke kad budem opet pisao o japanskom filmu, Kurosavi i njegovim drugim filmovima. Mada, japanskih vrhunskih filmskih remek-dela ima još podosta, Kurosavinih takođe, pa se zato neću ni brinuti, jer reči neće nedostajati. Počeli smo sa Kagemušom, i nemamo nameru da se zaustavimo. U odnosu na druge, ovaj film je u koloru i gledajući ga imate utisak da boje pršte na sve strane. Znam sigurno da nisam zgutao LSD pre projekcije. Pomoćiće jutjub. A sad, neka se topi ekran.

Da se vratimo.

   Prošlo je tek ili već četiri dana, iznuđeno sam odsustvovao, a glava se već ispraznila filmskih tema i filma. No, ne smem da se zapustim, pokušaću, makar i na silu, da završim ono šta sam ionako imao u planu. Pisaću tekst o Feliniju. Kao da liči na prezime nekog fudbalera, možda takvih i ima, ali ovo nije tekst o njima. Još jedna ličnost koja zaslužuje da bude pomenuta među prvima. Napomenuo sam da želim jednog dana da postanem reditelj i da posebnu pažnju pri odabiru filma posvećujem upravo režiji. Ovde samo uopšteno.

   Ne pomenusmo ni puno ime ovog gospodina, a već brbljamo nešto. Nema ni onog originala u zagradi. Dakle, Federiko Felini (Federico Fellini), da stavimo stvari na svoje mesto. Etiketu najboljeg nećemo da lepimo nikome, tako ni Felinija ne možemo da nazovemo najboljim italijanskim, pa ni najboljim svetskim rediteljem. A da je među najboljima, jeste, spora nema. Možda može da se nazove najuticajnijim. Prvo morate da čujete za njega, pogledate njegove filmove, pogledate ih opet, pa još desetak puta, i onda iznova ostajati zbunjeni. 

   Stil mi se polako smiruje, a možda sam samo i umoran. Posle toliko uvodnog hvaljenja lika i dela Felinija, stiče se utisak da ne može o njemu da se piše tek tako, improvizacijom. Međutim, daleko od toga da su njegovi filmovi improvizacijia, sa druge strane nešto što se zove klasičan film nisu sigurno. Kod Felinija su spakovani na jednom mestu snovi, detinjstvo, magija, cirkus, duša, ... Simboli kojih, zajedno, vrlo malo ima u radovima nekih drugih umetnika. Zato i nastaje ta zbunjenost. Zbunjenost i opčinjenost. Što mu opet daje zbunjenost.

   Rođen je u Riminiju, u Kraljevini Italiji, 1920. godine. Podatak za neke druge možda manje važan, mi to ionako ne možemo da biramo. Međutim, Felinijevo detinjstvo i njegova opčinjenost detinjstvom je imalo veliki uticaj na njegove radove. Konkretno, pogledajte film Amarkord (Amarcord, 1974.), to će mi uštedeti nekoliko redova pojašnjavanja. Da se vratimo, ima toga dosta pre Amarkorda. U detinjstvu često bežao iz škole u cirkus (ili je voleo cirkus ili je mrzeo školu - za prvo nismo sigurni, drugo već možemo da razumemo), kasnije počinje da se bavi karikaturom i crtanjem, upisuje fakultet, piše kratke priče za radio emisije. I tako to ide sa svakom pričom, dok se nešto krupnije ne desi. Onda je upoznao reditelja italijanskog posleratnog filmskom talasa u ekspanziji, Roberta Roselinija (Roberto Rosellini). Talas je nazvan neorealizmom, i bio je takođe jedan od najuticajnih perioda u istoriji filma. Felini je pomogao Roseliniju oko pisanja scenarija za film "Rim, otvoreni grad" (Roma, citta aperta, 1945.), postao njegov učenik, naučio filmski jezik i nastavio dalje. 

   Nešto mi deluje kao da sam malo požurio, protrčaću preko teksta, možda ipak da malo lupetam?! Two plus two is four; ništa idemo dalje. Neorealizam, period koji je odveo italijanski film u sam vrh svetske kinematografije (danas je verovatno samo Holivud ispred njih) zaslužuje poseban tekst. Felini se osamostalio tek posle pet godina, a njegovi filmovi polako skreću sa neorealizma, i teme krize i bede u posleratnoj razrušenoj Italiji zamenjuju snovi, imaginacija, psihički problemi i možda nadrealizam. Prvi film koji je korežirao mu je bio Svetla Varijetea (Luci del Varieta, 1950). Već je tu napravljen pomenuti pomak sa neorealizma. Ne baš najbolji start, ali je kasnije krenulo.

   A krenulo se od ulice. Pa dobro, "Ulica" (La strada, 1952.), mešavina njegove vizije filma i ipak nešto malo neorelizma, delo koje ga vodi na presto vanameričke kinematografije. Baš su ga amerikanci i prepoznali, na 29. dodeli Oskara, u novostvorenoj kategoriji za strani film (filmovi koji nisu na engleskom - Best Foreign Language film), prvu nagradu odnosi Felinijeva Ulica. Eto, možda je upravo i poznat zbog toga što je prihvaćen u Holivudu više nego iko drugi. Na kraju je sakupio četiri Oskara u istoj kategoriji. Pretpostavljate da niko nema više od njega. I pogodili ste, nema. Još neki podatak: glavnu žensku ulogu u ovom filmu je igrala njegova supruga Đulijeta Masina (Giulietta Masina), osoba koja će imati velikog uticaja na Felinija i njegove filmove; sa kojom će imati samo jedno dete, a koje će umrti već posle mesec dana. Oni su ipak ostali verni jedno drugome do kraja: on je umro 1993., a ona 1994. Ljubav u praksi, tako deluje. 

    Uticaja u životu ima na sve strane, a uticaj koji je Felini imao na film je nemerljiv. Lista poznatih i velikih reditelja koji su došli posle njega je impozantan, a nema nepoznatog koji sme da se nazove rediteljem a da nije makar nešto "pokupio" od njega. Najpoznatiji saradnici su mu bili i producenti Karlo Ponti (Carlo Ponti, preminuli muž Sofije Loren) i Dino De Laurentiis, Glumac Marčelo Mastrojani (Marcello Mastroianni), kompozitor Nino Rota (pogledati holivudsko remek-delo - Kum, "The Godfather"; i pogađati kompozitora); a pomenutim filmovim bih dodao i "Kabirijine noći" (Le notti di Cabiria, 1957.), "Sladak život" (La Dolce Vita, 1960.), i 8 1/2 (Otto e mezzo, 1963.). Uz pomenutiu Ulicu i Amarkord, ovo su dela koja ne mogu da se opišu rečima. A "Osam i po" je film koji kao da nije sa ovog sveta. Pogledati. 

   Sumiramo: nikad više podataka u jednom tekstu, nikad više nabrajanja. Moram da ponovim da sam malo pogubio konce, i takođe moram da obećam da ću se truditi da ispravljam greške. Nije ovo wikipedija, ipak. Uostalom, imate je, pa je i posetite. Imate i internet kad ste već tu, pa lepo krenite Feliniju u posetu. Redom. Znanja nikad dosta. Ne prepoznajem sebe, zaista. Nešto mi ovde fali, neka svađa. Ah ne, moram u još jednoj iznuđenoj rečenici da pomenem jutjub, pa da postavim neki link. Hajde da pokušam. Biće toga još, bitno je da smo se vratili.

A bez filma?

    Polako, pa sve brže, moje stranice se šire. Već sam završio i trinaesti malerozni članak, dodatno uredio grupe, značajno uvećao broj reči po tekstu, ali sve nekako mislim da nešto nedostaje. Zahvatila me zaista neočekivana euforija oko ovoga, pišem kao po narudžibini, kao da moram svaki dan o nečemu da blebetam. Mislio sam da sam objektivniji, ali me izgleda ljubav prema filmovima obuhvatila celog pa tako tekstovi počinju da odišu istinskom i pozitivnom manijom. Svaki dobar film za mene postaje savršen, ali tako to valjda dođe sa svakom zaljubljenošću. Naravno, možda sam samo "bolestan u mozak" narodski rečeno.

   Dođosmo do novog problema. U ovim tekstovima u kojima ne pišem konkretno o flmovima imam prostora da brbljam, a to evo koristim do iznemoglosti. Prepravio sam stare kategorije i napravio šest novih. Znao sam da to neće dugo da ostane tako, jer meni đavo prosto ne da mira. Posle samo tri dana mi je opet sinulo - budalo jedna, gde ti je muzika?! Narodna, zabavna ili strana? Ostavićemo ljude koji vole sve što vole mladi iza nas i preći na jedan drugi (ne mora nužno da bude viši) nivo.

    Moja druga velika apstraktna ljubav je muzika. Naznačiću ovo "apstraktna" da ne ispadne da ne znam za prave ljubavi. Kakva gomila gluposti. Prava ljubav, pff. Dobro, film, muzika, seks, droga, alkohol, hm, hm, ... Imaginarno zakašljavanje... Da, da, film i muzika. Dva dobra ne idu zajedno? Kaže ko? Neki nepisani zakon hemije? Ne mogu da verujem da ovo moje "gluplje ja" opet ima nešto za reći. I ne ide zajedno, na kraju krajeva, ali mi već znamo šta je dobar film, a nadam se da znamo šta je dobra muzika. Onda problema nema, osim mog pisanja pod uticajem teških droga. Bogami, uhvatilo je maha.

   Spojićemo. Dobra muzika i loš film, loša muzika i dobar film, a kombinaciju loše muzike i još lošijeg filma ostavljamo iza. Složili smo se da dobar film i dobra muzika ne mogu zajedno. Ma to je rekla ona budala, to se ne računa. Sve je u našem ukusu. Ali ni ukusi ne postoje. O čemu mi onda ovde pričamo? Da popijemo jednu čašu droge? Možda i obrišem, pa krenem iz početka. Yeah, wright. Drogerantska muzika je uspela da mi popije mozak. Evo, neću više. Odlučio sam da napravim novu kategoriju pod kojom ću da pišem o onome što jako volim da vidim i čujem - o filmskoj muzici. Gde bih ja bio da mi nije muzike? Ili filma? Ili sebe trenutno? Najviše trebam sam sebi. Ah, evo ga ide.

    Svi znamo, barem se nadam da znamo, da je film bio nem sve do 1927. godine (pisaćemo i o tome konkretnije). Od svoje pojave krajem XIX veka, preko turbulentnih početaka, detinjstva i rane mladosti, zvuk i slika nikako nisu mogli jedno sa drugim. Teško ih je bilo sinhronizovati, pokušavalo se, ali bezuspešno. Pošto gledanje filma bez ikakvog zvuka ne stvara nikakav osećaj (i to sam probao, znam o čemu pričam), uz svaku projekciju su pijanisti (ili obični muzikanti) improvizovali neko muzičko delo i tako davali filmu glas (setimo se Kristine iz Maratonaca). Sa daljim razvojem pravljeni su i zvučni zapisi filmova, pa sve to tako projektovano, ali još uvek bez sinhronizacije. Nemi filmovi nisu bili bukvalno nemi, ali nisu mogli da pričaju. Tehničkim i umetničkim inovacijama se 1927. došlo do prve sinhronizacije zvuka i slike, a konkretnije od toga u nekom drugom tekstu.

   Muzika (pre svega zvuk) i film su se zaljubili i odlučili da žive zajedno. Naravno, prvo se počelo sa snimanjem pevanja i pesama, a tek onda glasa i dijaloga. Tako su nastali i novi žanrovi, a najveći proboj su doživeli mjuzikli. Spoj pevanja, igranja i na brzinu osmišljenog zapleta je brzo, lako i naprečac zaposeo bioskopske sale. I o mjuziklu ćemo pisati - žanr koji je danas u debeloj anonimi, a koji je upravo provodadžisao vezu muzike i filma (i moje dve najveće ljubavi). Danas naravno nijedan film ne može da se zamisli bez muzike, a nikako bez bilo kakvog zvuka. 

   Iako sam ja ovu novu kategoriju nazvao "Soundtracks", što bi trebalo da se prevede kao "muzika za film" (ovo sam pokušao bez google translation-a), u ovom tekstu očigledno mešam dve stvari: zvučni zapis filma (Movie score) i muziku za film (Soundtrack, Movie songs). Dve potpuno različite stvari, ali koje opet idu jedna sa drugom i zajedno sa filmom u paketu. Ideja za razgovor pod ovom kategorijom ima koliko hoćete, već sam napomenuo koliko mi je ta tema draga; filmske muzike je pun internet, a takođe se uvek napravi po neka lista najboljih ikad... 

   Eto, završavamo i ovo, tekst iz kojeg planiram da "izniknem mlade". Ova pilula za smirivanje je kratko delovala, izgleda da opet počinje. Moram na brzinu da završim, "pišem ovo, a ruka mi drhti, barabo jedna..." Dakle: film, muzika, filmska muzika, one love, ... Bežim, pozdravljam se, i razmišljam šta bi sa jutjuba moglo da se postavi. Hajde, da probam nešto random, internet je svakako pun tih gluposti. A kako ćemo bez filma?

Malo geografije.

    Previše glupiranja u ovom članku mi neće ostaviti dovoljno mesta za pisanje o jednom od najboljih holivudskih filmova ikada napravljenih. Zato ću svoj nepotrebno nezanimljiv uvod da skratim i da se bacim na posao. Jak mi posao - pisanje. Ah, Kazablanka (Casablanca, 1942.), poetična romansa koja ne ostavlja ravnodušnim ni one najuzdržanije od emocija. Oni (one uglavnom) koji su plakali gledajući Titanik, ovde sigurno moraju da puste po neku suzu. Iako ovde niko ne umire. Međutim, priča o ljubavi, časti, dostojanstvu i moralu je uvek bezvremenska i sa godinama ne da bledi, nego dobija samo još više sjaja.

    Malo sam se i ja zaneo, ja koji po prirodi uvek pokušavam da budem objektivan i odmeren. Pošto zauzimam stav između radikalnih ljubitelja filmske alternative (hipsterski "All time Top 10" fazoni, itd.) i onih koji stariji film od 2000. ne uzimaju u obzir, našao sam se skoro na ničijoj zemlji. Ljubitelja remek-dela klasičnog Holivuda sve je manje. Iako amerikanci svaki put za svoj najbolji film izaberu Kejna (pominjano), a Kazablanku stavljaju na drugo (eventualno treće) mesto, mora da se prizna da je upravo Kazablanka pravo oličenje zlatnog doba američkog filma. Sve što je klasični Holivud dao, nalazi se ovde.

    Zapravo, ako neko hoće da uđe u krug ljubitelja klasičnog Holivuda (kao što sam na kraju i ja postao), možda bi trebao da pođe baš od Kazablanke. Hajde, kad sebe pominjem na više mesta da kažem i to da sam i ja pošao odavde. Od Kazablanke. Moguće da je moj razlog bio taj što sam jedino za Kazablanku i čuo. To je kao neki film, grad u Africi, Maroko, Bogart. Toliko. Naravno, ja sam u sve ovo ušao kao totalni filmski idiot. Počeo od Kazablanke i vratio se njoj. Velike knjige moraju da se pročitaju dva puta u životu, iako čovek ne ulazi dva puta u istu reku, veliki filmovi moraju da se pogledaju makar dva puta. Da bih proverio kako moja oduševljenost prvim gledanjem (izazvana i filmskim neznanjem) nije neosnovana, morao sam ponovo da je pogledam. Pogledao, i još više se zaljubio.

   Da nešto i konkretizujemo. Producentska kuća koja je finansirala ovo delo je tada bila jedna od manjih. Sa Kazablankom i kasnijim klasicima učvrstila je svoje mesto među najvećim koje i danas zauzima - Warner Bros. Reditelj Kazablanke je mađarsko-nemačko-američkog porekla, došao u Holivud dvadesetih godina u velikom transferu nemačke škole kinematografije. Mihalj Kertes po rođenju, Majkl Kertiz (Michael Curtiz) u Holivudu. Koliki je uticaj nemačke škole filma na američki, i konkretno Kertiza na ovaj film, posvedočiće neki drugi tekstovi. Ali je neizbežan i jak. Za sve ostalo, mora da se pogleda film. U svakom slučaju mora da se pogleda. 

    Odmaklo se dosta u tekstu, a nije se došlo ni do zaključka. Lepo ja kažem da treba da se požuri i ne glupira. Ali, ko mene sluša. Preskočićemo radnju i ovaj put. Znamo makar jednu glavnu ulogu u ovom filmu. Rik Blejn (Rick Blaine), vlasnik noćnog kluba u Kazablanci, je prva velika, a definitivno i najveća uloga koju je Hemfri Bogart (Humphrey Bogart) odigrao. Čovek sa malo sentimentalnosti, cinik neutralnog stava, nepoznate i sumnjive prošlosti, hladan a u dubini duboko moralan i osetljiv. Da, za njega znamo. Moraćemo da ih ostavimo na miru (i Bogarta i Blejna), jer obojica zaslužuju makar još po jedan tekst. Jedan realan, a drugi fiktivan. Druga zvezda koja igra u ovom filmu je malo (ali sasvim malo) veća nepoznanica od Bogarta - Ingrid Bergman glumi Ilsu Lund (začudo se oba imena pišu isto), osobu koja je... Morala da bude opisana u sledećem pasusu jer se bez poznavanja radnje ne može znati ni njena uloga. Spustimo se. Hvala.

    Upozorenje - sledi skoro pa minimalno pojašnjenje radnje - please be seated. Film je uočljivo sniman za vreme trajanja Drugog svetskog rata, i to za vreme pre bilo kakvih oslobodilačkih borbi. Znači, potreban je bio propagandni film. Scenaristi su prilagodili jednu pozorišnu predstavu, a nipošto nisu očekivali da će stvoriti nešto više od prosečnog filma koje je holivudska produkcija izbacivala svakog meseca. Naravno, stvorili su istoriju, a film je godinama dobijao samo još više na popularnosti. Radnja je smeštena u marokanski grad Kazablanku (Maroko je tad bio kolonija višijevske Francuske - konsultovati google; moguće da u filmu ima nekih istorijsko-političkih netačnosti), grad u koji su dolazili svi oni koji su dalje preko Lisabona želeli da prebegnu u Ameriku. Nabaviti papire je bilo teško, potpisivao ih je lično kapetan policije Luj Reno (Louis Renault); neko je ubio dva nemačka vojnika u vozu (i pokupio papire za bezbedan prebeg), a radnja je počela. Šta, zaboravili smo na Ilsu Lund? Veliki previd, moraćemo opet da se spustimo jedan pasus niže. 

    Već pomenuti Rik Blejn drži noćni klub u koji dolaze i Nemci, i Francuzi, valjda i Marokanci, sve u svemu više nacija nego što ih ima u Vojvodini. To je još jedno bogatstvo ovog filma, samo su tri glavna glumca američkog porekla, a ništa više nema ni američkih uloga u filmu. Iako je film crno-beli, kad kamera uđe u klub, čini vam se da ima više boja nego duginih nijansi. Majstorstvo njegovih tvoraca na delu. Tu će u klubu Nemci i pokušati da uhapse ubicu dva svoja vojnika, jer će on navodno tamo sigurno doći. Najzad, u Kazablanku i klub dolazi Viktor Laslo (Victor Laszlo), odmetnik, bivši logoraš i jedan od vođa podzemlja i pobunjenika protiv Nemaca po čitavoj Evropi. Dolazi sa jednom ženom. Ustvari, ona mu je supruga. Pogađate - njegova supruga je Ilsa Lund. Kakve veze ona ima sa Rikom Blejnom?

    Zaista sam preterao. Skratiću. Dok ulazi u klub, ona prepoznaje pijanistu Sema i naravno shvata da je Rik, baš onaj Rik koga ona poznaje. Njihova romansa iz Pariza godinu dana pre toga je prikazana kao flešbek, film u filmu. I mislim da više zasta nema smisla, film mora da se pogleda. Prepričavanje može da ode u nedogled, a nemam ni nameru ni redove. Nestalo mi mastila. Kao što sam i rekao: ko želi da krene u Odiseju spoznaje filma kao takvog, odavde može da krene. Sipajte benzin, zavalite se, i nećete zažaliti nikad. 

   Na kraju, film ima i najviše replika na listi najboljih (AFI 100 years...) (ko ne zna za: Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship, ne zna ni za film; a replika ima u svakoj drugoj rečenici), pesmu "As Time Goes By" na drugom mestu slične liste, Bogarta kao najveću mušku holivudsku zvezdu, i tako dalje i tako dalje. Ima sve. Dakle, nešto najbolje što nam je Holivud dao, i ako smatramo da nešto znamo o filmovima a Kazablanku nismo gledali, onda možemo samo da se pokrijemo ušima i od sramote zaćutimo. Konačno i ja da se otkravim kao zemlja posle kiše - šta ću, ponele me emocije... Dodajte mi maramicu da obrišem suzu. Hvala. A sad, jutjub, torrent, i na gledanje. Posle toga, laku noć, deco, čas geografije je završen.

Samo za 18+.

    Pokušaću da napravim privlačan naslov i još privlačniju prvu rečenicu i da time probam da privučem dva nova slučajna čitaoca na onih postojećih nula. Pornići, kako su to dobri filmovi, filmovi za odrasle, a da ih retko koja odrasla osoba i pogleda. Dobro, za mene su odrasli oni sa više od četrdeset, što me pozicionira u grupu mladih. Verovatno imam tu negde dvadesetak i nešto. Pa nivo edukacije koji se dobija u ovim filmovima - nesvakidašnje. Da li gledate porniće? Šta ste pitali: koliko često? Pet ili manje puta? Ah, ne, izvinjavam se.

   To bi od mog privlačnog uvoda bilo sve, hvala lepo, možete da se povučete, a ova dva nova čitaoca mogu slobodno da odu. Pa ne vredi, red na porniće još uvek nije došao. I ja čekam da se napravi neki sa nekom radnjom, dobrim kadriranjem i izborom glumaca. Biće vremena i za njih, jednom je Met Dejmon (Matt Damon) obećao da će napraviti pornić sa smislom, i nikako to da uradi. Mada, kad je u pitanju izbor glumaca, ne mogu ni da se požalim kako je loš, eto, i Stalone i Kostner su počinjali odavde. Odužilo mi se ovo nešto.

    U jednom tekstu sam govorio o tome kako među filmovima ne treba praviti podele. Naravno, i porno-film je film. I to je poslednja rečenica koja će da ima bilo kakvu povezanost sa lažnom temom ovog teksta. Među tim podelama se našla i ona koja filmove deli na stare i nove. A dakle, o tome se ovde radi?! Izvinjavamo se, odlazimo. Gde je starosna granica filmova? Bolje pitanje bi bilo možda - do kad su se snimali stari filmovi, a kad su počeli novi? Za neke ljude, stari filmovi su svi oni koji nisu iz XXI veka, a za neke još veće poznavaoce filmova, novi filmovi su samo oni iz druge decenije XXI veka. Hajde sad se lepo i vi poznavaoci spakujte i napustite ovaj tekst. Ostadoh sam.

    Nadam se da sam samo pesimističan što se broja poznavaoca filmova tiče. Ovaj blog sam i otvorio s namerom da pokažem ljudima da je film nešto mnogo više od obične zabave za naša čula. Kako lažem, otvorio sam da bih nešto konačno i napisao, a ionako su svi već pobegli. Ne, ne, nije nedostatak pisanja o pornićima razlog njihovog odlaska, rekao sam gore da neću više da ih pominjem. Nedoslednost. 

   Zna li se tačna godina razdvajanja starih od novih filmova? Iako zapravo deluje kao nešto oko čega bi moglo da se diskutuje, meni se čini da se ta godina jasno uočava. Pre svega, dalje da napomenem, postoje diskusije oko toga, ali ja sam lično presekao i za mene godina razdvajanja filmova na stare i nove postoji. Stare i mlade. "Bolje vruće pivo nego četir' ladna, bolje stara baba, nego čička mlada": kaže Rambo Amadeus. Dakle, starih ili novih filmova nema, jako je glupo deliti ih tako, film može biti samo jedan. Ali za gledanje. Za njihovo proučavanje postoji druga priča.

   Odgovor je 1967. Ko se beše rodio te godine? Ma ne budalo jedna, pitali smo koja je to godina koja razdvaja stare od novijih filmova. Ah, da, kolabirao mi mozak. Ipak još uvek nemam 18, možda zato i ne razumem o čemu se ovde piše. Zašto baš 1967. (ponavljamo je više puta, da bi se lakše zapamtila)? Da li je možda konkretno neki film imao toliki uticaj, pa se onda sve promenilo? I jedno i drugo, i treće i peto, odgovori su svi potvrdni. Tačno je, 1967. se pojavio film Boni i Klajd (Bonnie & Clyde, 1967. - i ovde da se zna godina), ne toliko kultni, ne toliko ni kvalitetan (da se razumemo, film spada u bolje američke filmove, ali ne u najbolje), koliko film koji je klasični Holivud poslao u penziju.

    Konačno je i Holivud dobio svoj novi talas, period od nekih 7 - 10 godina koji je nazvan Novim Holivudom. Čudna li čuda! Filmovi u sred Holivuda koji se bave nasiljem, puni krvi na sve strane, scene snimane napolju, droga, mafija, ubistva. Nije to baš ni toliko drastično kako se na prvi pogled čini, ali je svakako jedan iskorak koji niko od Holuvuda nije očekivao. Boni i Klajd je film koji govori o dvoje buntovnika koji u proputovanju i upoznavanju Amerike pljačkaju i ubijaju čisto eto zato što im se hoće. Poslednja krvava scena u filmu je dodatno šokirala sve čedne i konzervativne Amerikance. Glavni junaci filma bivaju ubijeni.

   U stotinak filmova koji su promenili Holivud, dešavalo se sve ono što je u starim filmovima bilo nedopustivo i nezamislivo. Tih godina (1966. tačnije) je i stari produkcijski kodeks (MPAA) ukinut i zamenjen sistemom rejtinga (MPAA film-rating system), što je značilo da više nema zabranjenih scena, sve je moglo da se snimi, ali nisu više ni svi mogli da gledaju sve. Eto opravdanja naslova i podnaslova teksta, sa uvodom sam vas samo zavaravao. 

    A onda su se pojavili Kopola, Lukas i naravno Spilberg, i svoje viđenje filma doneli na mainstream. Šta se desilo: pa producenti su shvatili da od nastavaka mogu da se uzmu dobre pare - Kum II (The Godfather Part II, 1974.); i da dobra reklama, specijalni efekti i visok budžet donose još više para - Ajkula (Jaws, 1975.)?! A zna se čiji je koji film i koji je bolji. Da se zna još jedno, sve ovo važi samo za američke filmove, sa ostalim stvari stoje drugačije, ali ništa drastičnije.

   Sve što je dobro, kratko traje. Ali, za neku utehu neka bude da je makar i trajalo. Pijemo i znamo da nam je lepo, znamo da sutra ništa od toga biti neće i nešto nas baš briga. Naravno, alkohol nije dozvoljen za mlađe od 18. Kao ni pornići. Ili da zabranimo i Spilberga? O njemu nekom drugom prilikom, do tad - da se zna: nove lampe za stare, staro za novo, a filmovi da se ne dele. I jutjub da priskoči u pomoć kad zatreba.

Ma nešto za decu.

    Odmah da razrešim dilemu, mada kad malo bolje razmislim nisam siguran da li dilema uopšte i postoji. Prva asocijacija na spominjanje pojma iz naslova su valjda crtaći. Crtani filmovi. Animirani filmovi. Kako već... Ili možda Diznilend? Ili Miki Maus? Ali to onda više nije prva asocijacija. Dakle, dileme ipak ima. I odakle meni ideja da na blogu o filmovima pišem o nekom zabavnom parku? Međutim, među ljudima koji ponešto o filmovima i znaju, zabuna apsolutno ne postoji. 

   Za mene takođe zabune nema. Volt Dizni (Walt Disney - iz naslova) predstavlja jednu od najvećih ličnosti u istoriji Holivuda i filma uopšte. Jedan od najvećih umetnika i inovatora, najvećih vizionara je upravo ovaj čovek. Sve samo najveće. To je moje mišljenje. Druga osoba je Čarli Čaplin. O njemu, drugom prilikom. Voltu je posvećen OVAJ tekst. O crtaćima i o Diznilendu znamo i svašta i nešto i previše. Čovek koji stoji iza svega toga je današnjem svetu ipak malo veća nepoznanica. Verovatno zato što je umro još davne 1966.

    Rodio se 1901. u porodici Irsko-Kanadskog porekla (ako je uopšte i važno), u gradu Čikagu. USA, of course. Pohađao noćne škole crtanja (ne verujem da bi danas uspeo da uradi nešto sa tim), pokušao da se prijavi kao dobrovoljac u Prvom Svetskom ratu, odbijen zbog mladosti, onda bio u Crvenom Krstu, a na kraju sa svojim prijateljem (takođe umetnikom u nastajanju), čudnog imena, Jub Iverksom (Ub Iwerks) osnovao studio u Kanzas Sitiju. Nema potrebe da ulazim u detalje, negde tamo se preselio u Holivud, sa bratom Rojem (Roy Disney) i prijateljem Iverksom napravio studio, počeo da pravi kratkometražne neme i naravno crno-bele crtaće, i imao neke uspehe, nemam pojma, tako kaže wikipedija. A ja neću da budem wikipedija.

    Ono što odvaja uspešne od neuspešnih, velike od malih, žito od kukolja (dobro, ovo baš i ne) je ideja. Ideja i ono što iz nje proishodi. Ideja koja je Diznija takođe nepovratno lansirala u svet besmrtnih je bio samo jedan običan miš. Pa, možda jeste miš, ali svakako više nije mali. Naravno, Miki Maus (Mickey Mouse). Njegovo pojavljivanje se poklopilo sa pojavom zvuka na filmu (1927. godina), i sve zajedno, Mikija sa Voltom odvelo u legendu. Prvi zvučni kratkometražni crtani film se rodio - Parobrod Vili (Steamboat Willie, 1928.). Ne treba napominjati koliki je uspeh ovaj crtać doživeo, koliko para zaradio i koliko ga je ljudi pogledalo. I dan danas gleda.

   Nije baš ni sve lako išlo Dizniju posle ovog uspeha. Danas svaka legenda izgleda šareno, ali biti deo nje u stvaranju je jedan veoma mukotrpan posao. Ustvari, odakle ja to da znam, možda su svi heroji samo sedeli skrštenih ruku i pili čaj?! NOT. Serijal muzičkih kratkih crtaća, Silly Simphonies, je dodatno učvrstio Diznijevu reputaciju, kao i prvi Oskar dobijen 1932. (za nešto tamo, nemam pojma). Od 1935., Diznijevi crtaći dobijaju boju (Technicolor), a Miki Maus svoje prijatelje (ne baš 1935., ali tu negde) - Paju Patka (Donald Duck), Šilju (Goofy) i psa Plutona (Pluto). U tom periodu nastaje i najbolji crtać koji je Dizni napravio (nacrtao, osmislio, šta ja znam) - Tri Praseta (The Three Little Pigs, 1933.).

   Onda dolazi još jedno delo koje je zauvek promenilo filmsku industriju, a animirane filmove dodatno. I konačno. Volt Dizni sa sad već brojnim saradnicima odlučuje da napravi dugometražni crtani film. Na kraju su ga i napravili. Više ništa neće biti isto, a razlog zbog koga sam ja stavio Volta Diznija u blog o filmovima je konačno opravdan. Što će reći - animirani filmovi su zbog njega i njegove kompanije postali ravnopravni sa igranim. Ta njegova kompanija (danas se zove The Walt Disney Company) postaje ravnopravni studio sa svim ostalim velikim i manjim holivudskim. Volt Dizni nije samo običan crtač i karikaturista, on je i producent, reditelj, tekstopisac, pozajmljivač glasova (konkretno Miki Mausu sve do 1947.), zabavljač, filantrop a sveukupno filmski genije.

   A koji je to dugometražni animirani film promenio filmsku industriju i poimanje crtaća uopšte? Imate pravo jednom da pogađate - tačno, Snežana i Sedam Patuljaka (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.). Taj film je nastao još davne 1937. godine; e to je podatak za divljenje. Pa moja baba je rođena te godine! Promenilo se od tad mnogo toga, ali način pravljenja crtanih filmova, koncepcija, teme i ideje su ostale iste. Snežana i patuljci su postavili pravila. Znamo svi šta se dešava u ovom filmu, ko ga nije gledao je verovatno imao traumatično detinjstvo. "Aj ho, aj ho, ne damo Kosovo". Tako valjda ide ona pesmica patuljaka.

   Ostaje i ona čuvena legenda da je Volt odlučio da se kriogeno zamrzne posle smrti (umro je od kancera pluća, valjda je pušio previše) i da mu telo stoji negde u nekom Diznilendu. Što se mene tiče može i tako. Šta je sve ostalo iza njega ne mora da se spominje: zabavni parkovi, desetine kultnih crtanih filmova, kompanija koja danas zarađuje milijarde, pa eto i zamrznuto telo (nije sigurno - urbana legenda) i šta ja znam šta još. Međutim, ono najbitnije što je iza njega su ideje. 

    Na kraju, koliko su njegovi filmovi revolucionarni i kvalitetni, mogu da posvedoče i naši komentari s vremena na vreme: "kako su ti crtaći nenormalni (kao u pozitivnom smislu) i kako ih je verovatno smišljao neko na teškim drogama". Kako se vreme neprestano menja, danas je ovo inače pohvala. Da se Volt slučajno ne uvredi. Prokrstarimo li jutjubom, nema šta nećemo naći, a ovde Diznija nazivamo narkomanom. Stvarno nije u redu. Jutjube, izvinjavam ti se.

Da probam da se ispravim.

   Po svom mišljenju, uspeo sam da zabrljam, a da ne bi došlo do tuđih mišljenja, rešio sam i da pokušam da popravim ono što mogu. Očigledno sam loš planer, možda samo i previše razmišljam o blogu, a trebalo bi o nečem bitnijem (opet stvari za drugu temu). To što sam previše komplikovan, sitničav i nepotrebno sistematičan, dovodi me dovde.

   Ako uspem da iz nebitnosti i gluposti izvučem tekst sa približno istim brojem reči onda sam zaista mađioničar. To što ću da silujem duhovitost, ostavljam po strani. Da, ja sam vrlo duhovita osoba, sve što kažem nasmeje stotine ljudi. Onda sam izgleda samo smešan. Hej, pa ovo mi se i sviđa, uspeo sam da osmislim još jedan pasus samo na glupostima. I koliko sam dosadan govori to što u gotovo svakom tekstu makar jednom pomenem pasuse, bezvezne uvode i nepotrebne gluposti. U sledećem pasusu neće biti tako. Evo ga opet. Smiri se.

    Šta se desilo ustvari? Čemu ovakva halabuka odmah po otvaranju očiju? Dobro, ništa nije bilo odlučeno naprečac, noćas nisam mogao da zaspim kako treba. Jaoj, jadan ja i moj blog. Čedo moje napravljeno krivo. Može i da se otpeva. Noćas me mučilo to što neke stvari ipak nisam dobro osmislio. Da prekinem agoniju.

   Ono što može da mi olakša stvar je to što ovaj očigledno filmski nebitan tekst mogu da spakujem u onu grupu (ili kategoriju) koju su mi ovi dobri ljudi administratori bloga (ah) dali (ali i svima), a to je "Generalna". Tu sam ja nešto pokušavao da je obrišem, da osmišljavam neke svoje nebuloze, ali na kraju nije mogla da ode, i tako mi je sinula ideja. Ko me je uopšte terao da "smišljam vruću vodu", kad već mogu da založim vatru?! As simple as that. 

   Već sam polako promenio sve što sam noćas sanjao kao pogrešno (ili se sanja pred buđenje?), a jedini mogući problem mi ostaje to što ne znam šta da radim sa svim onim nužno nepotrebnim uvodima u već objavljenim tekstovima. Mogao sam lepo odmah s nogu da pišem konkretno o stvarima, ali ne, ja se pravim pametan, pišem o tome kako sam jednom ustao na levu nogu dva puta. Ma, jel' moguće? Ili - je l' moguće? Ma odakle znam, pusti me čoveče.

    U tekstu o Normanu Bejtsu sam pominjao svoju eventualnu podvojenost. Ovo je izgleda otišlo predaleko. Dakle, gomila gluposti u svakom tekstu, i pominjanje nekih sad već nepostojećih kategorija. Promenio sam nazive nekima, neke obrisao, nove dodao, tako da ih sad ima šest. Ova "Generalna" je ostala neuništiva. Ipak, zaključio sam da u tekstovima ne menjam ništa, a ko bude rešio da čita ove moje članke, do ovog trenutka može da naiđe na nedoslednost. Nije nedosledno, ja sam umišljena budala. Oni koji me čitaju od početka (makar jedna osoba - da joj se ovde i zahvalim) znaće valjda kako treba sa mnom. 

   I da se ipak malo dotaknem filmova, kad već pominjem prekrajanje, izmene i silovanje kontinuiteta radnje. Zašto sam rešio da promenim samo nazive kategorija, ali ne i tekstove? A šta je to uradio Džordž Lukas (George Lucas) sa Ratovima Zvezda (Star Wars) ako ih nije unakazio? Sve u cilju da se radnja sinhronizuje sa ona nova tri filma, a na kraju su zagriženi fanovi ostali nezadovoljni i zbunjeni. Pošto ja ne želim da se bavim silovanjima, rešio sam da budem bolji čovek od Lukasa. Kako mi je žao čoveka, verovatno upravo štuca, a ne zna zašto. Ne moram da naglašavam da sam veliki fan Ratova Zvezda, never the less.

    Konačno, umesto stare četiri kategorije, sad postoji šest. "Filmovi u užem smislu" su od danas (pa ne znam više ni ja dokle, dok opet ne isanjam neke karakondžule) "Filmovi konkretno", "Opšte" je "Uopšteno o filmu", a kategoriju "Događanja" sam morao da obrišem jer me je jako zbunjivala (nisam znao šta bih pisao pod "Događanja", a šta pod "Opšte", nekako je počelo da mi deluje isto). Najveću muku mi je napravilo razmišljanje o ličnostima, a onda sam naravno još jednom zaključio da sam glup. Ličnosti i likovi nisu isto. Da li je samo do gramatike ili zaista postoji suštinska razlika, više u to ne ulazim, bivšu kategoriju "Ličnosti u filmu" sam podelio na dve nove: "Filmske ličnosti" i "Likovi u filmu"?! Tako je valjda razumljivije. Pišući tekst o Taksisti, shvatio sam da ću ako budem pisao i o celim filmovima ali i o delovima (scenama) da pretrpam tu jednu kategoriju tekstovima, a da će ostale ostati prazne. Eto tako je stvorena i kategorija "Popularne scene".

    To mu valjda dođe to, mogu da se ponovim i da kažem da je stanje takvo kakvo je sve dok mi opet ne padne neki kamen na glavu. Nisu baš zdravi ovi kompjuteri, zalude čoveka. I da, ovde nema jutjuba, nema slika, nema linkova. Suvo kao barut. Ispravljeno. 

Da prevodim?

    Razmišljajući kako dalje sa tekstom, nikako ne uspevam da dovršim ovu prvu rečenicu. Zato moram da je malo "poguram" pričom o tome kako ne mogu. Blog se polako razvija u jednu ozbiljniju stvar (ili ja to samo umišljam?!), pa je shodno tome potrebno održati njegovu svežinu na određeni nivo. Kod nas se kaže - "kad uđeš u kolo, igraš do kraja". U drugom članku sam nagovestio da ću u grupi tekstova "Filmovi u užem smislu" pisati o filmovima. Još jedan bljesak maštovitosti. E, pa, smatram da bi moglo da se piše i o delovima filmova - kultnim scenama koje se pamte intenzivnije i duže nego sam film.

   To me vraća na naslov. Kome ja to govorim? Ko to meni šta govori? Ove dve interpretacije su užasne, i nemaju nikakve veze sa onim što je zaista upamćeno. Volite li taksiste? Da, to su oni dosadni ljudi koji na silu započnu neku temu dok vas u pola noći vraćaju pijanog kući i spremaju se da vam to papreno i naplate. Ne znam kako to ide preko dana, nikad kao trezan nisam ni pomišljao da imam dovoljno para za taksi. Da li ovo ima neke veze sa francuskim filmom Taksi (Taxi, 1998) i njegovim nastavcima (kad se već pominju taksisti)?! Ne, nema nikakve veze.  Ozbiljniji filmofili mi se već smeju, ali da ipak ne bude zabune, pričamo o taksisti, ne o taksiju.

   Kako nisam znao koliko teksta mogu da smislim a da nešto ne zaboravim, odlučio sam da ovaj članak posvetim samo jednoj sceni. Govorimo o taksisti - da, da. Taksista (Taxi Driver, 1976) bi po meni mogao da bude jedan od boljih američkih filmova (iako je holivudski), doduše ne mogu da budem grešan sam prema sebi, redielj ovog filma ima makar jedan bolji film. Nešto vezano za bikove, da, film o stočarstvu. Reditelj Taksiste je danas ultra-mega-giga poznati reditelj američko-italijanskog porekla, a zove se ni kratko ni jasno Martin Skorceze (Martin Scorsese). Jeste, danas štancuje blokbastere kao na traci i forsira Di Kaprija više nego što bi neko drugi rođenog sina, ali na kraju ga baš i briga za moje mišljenje. 

   Međutim, glumac koji ga je izvukao iz anonimnosti (or is it other way arround?) i glumio u čak osam njegovih filmova, glumac koji (da razbijemo tenziju) izgovara gore spomenutu repliku iz naslova, glumac čija se ćerka zove po jednoj našoj reci - sad već kratko i jasno je Robert de Niro (ne mora na engleskom, piše se isto). Bio sam malo pregrub prema Skorcezeu, ipak ga poštujem, možda više kao filmskog istoričara nego reditelja. Eto, opet uvreda. Ako sam bio grub prema Skorcezeu, za De Nira ne verujem da će neko ikad moći da mu nađe neku zamerku (glumačku svakako), ja sigurno ne mogu. Spustimo se jedan red niže, sledi razrada.

   Taksista je drugi (od već pomenutih osam) zajednički projekat Skorcezea i De Nira i u nepovrat sa trona Holivuda lansirao je obojicu umetnika. Kolike su oni zvezde danas, ne treba trošiti pasuse. Tada je bilo drugačije. De Niro je uporedo sa Bertolučijem snimao film Dvadeseti vek (1900 - Novecento, 1976), a u pauzama snimanja se vraćao u Njujork, polagao kurs za taksistu, a onda vozio ulicama skoro dva meseca kako bi skupio iskustvo za svoju ulogu. Predanost i profesionalizam na delu. Konačno, De Niro u filmu tumači lik vijetnamskog veterana, bez nekog obrazovanja, obolelog od hronične neispavanosti i depresije, koji dobija posao taksiste sa punim radnim vremenom. 

   Njegovo ime je Trevis Bikl (Travis Bickle), a pošto se u ovom tekstu ne bavimo likovima, nego jednom konkretnom scenom, preskačemo punu radnju, zbog čega će svi oni koji ovaj film nisu pogledali, morati to da urade. Ako hoće naravno. I bez mehanike, mora iz ljubavi, naglašavaću ovo svaki put. Iz raznih vijetnamskih i post-vijetnamskih filmova nam je poznato kako su se pre ili kasnije američke žrtve rata ponašale (vijetnamske žrtve su - "blago njima" - bile mrtve). Bikl noćima luta u svom taksiju kroz opasne krajeve Njujorka, vozeći konstantno makroe, zavisnike od droge, lopove, ... Pošto mu se očigledno gadi sve to, on dobija želju da grad "očisti" od prljavštine.

    Onda nam tamo negde u filmu dolazi famozna kultna scena. Scena koja je ustvari De Nirova improvizacija. U scenariju je pisalo da naoružani i "napaljeni" Bikl treba samo da gleda u ogledalo. Umesto toga, sve je otišlo u istoriju pop-kulture. Zamišljajući imaginarnu konfrontaciju (da li se i imaginarno zamišlja?), Trevis Bikl izgovara čuveno: You talkin' to me? You talkin' to me? You talkin' to ME? Then who the hell else are you talkin' to? You talkin' to me? Well I'm the only one here. Who the fuck do you think you talkin' to? Ne samo što je postala kultna, ova replika je izabrana od strane Američke Filmske Industrije (AFI) za desetu najbolju repliku (filmski citat) ikad.

   I scena, i film, i Skorceze i De Niro, su otišli u legendu. Šta se dalje dešava? Iskreno, već sam došao do kraja članka i zaista ne mogu da preterujem sa brojem rečenica, nije mi dozvoljeno... Uostalom, definitivno ovaj film zaslužuje da se o njemu makar još jednom priča. Kao i Trevis Bikl. Kao i Skorceze. Kao i De Niro. Nakon nekoliko iznešenih uvreda na račun Skorcezea, nadam se da sam se "očistio". Nije on baš ni najbolji reditelj koga je Holivud dao, ali sa druge strane, zaključili smo da najbolji i ne postoji. Na kraju, da nije jutjuba, ne bismo ništa ni znali. Ma kome to ja pričam?!

2 in 1.

    Eto, jedan članak, a dve ličnosti. Osećam kako mi je sve teže da pišem, očekujem od sebe da budem u isto vreme i zanimljiv i konkretan. A šta da radim kad sam prosto biće, mogu samo jednu prostoproširenu radnju da izvodim?! Da li sam se prevario u nečemu na početku? Jedna ličnost, dve ličnosti? Ili je 3 in 1 sa dodatim šećerom? Previše pitanja. Odmotavaćemo odgovor. Ko zna, zna. I onda igra "Slagalicu". Moja greška je bila namerna, ali kad malo bolje razmislim, to i nije greška. Da pređemo u sledeći pasus, biće nam komfornije.

   Za sve koji se još uvek češu po glavi, o čemu ja to budala pišem, u pitanju je strani film, jedna reč. Svakako, pričamo o filmu Psiho (Psycho, 1960.). Teško da ima ljudi koji ovo delo nisu gledali, pa čak i ljubitelji isključivo filmova iz XXI veka, neretko priznaju da je baš Psiho jedan od nekoliko crno-belih filmova koje su pogledali. Da li znamo reditelja? Prelistamo li azbuku filmskog jezika, njegovo ime ćemo naći u skoro svakom uvodu - Alfred Hičkok (Alfred Hitchcock). Hičkok je alfa i omega Holivuda, njegova kičma i zaštitni znak. A Psiho je njegovo najveće remek-delo.

    No, ovde konkretno nije reč ni o Hičkoku, ni o samom filmu Psiho. Pričamo o likovima. O dvoje zapravo. Ili o jednom liku? Gde nastaje zabuna, i kako se pravi, pokušajmo da odgonetnemo?! Inače, da bih se potpuno odvojio od Hičkoka i filma Psiho, moram da napomenem da se Norman Bejts i njegova majka pojavljuju u još nekoliko nastavaka (tri filma i jedan neuspeli pokušaj od serije), u onome što bih ja nazvao veštačkim silovanjem Holivuda i njegovog pokušaja zarade što lakšeg novca. Naravno, najbolje je lako zaraditi, bez potencijalnog naprezanja moždanih vijuga. Hm, kako li bi se naši političari snašli u Holivudu?

   Kako sam na ovom blogu odlučio da pišem o dobrim filmova, loše nastavke neću da uzimam u obzir. A, možda samo ne želim da priznam kako nisam pogledao ni jedan nastavak ovog filma. Paralela se može povući sa serijalom o Hanibalu. Ni te nastavke nisam pogledao. Do neke druge prilike, pričam samo o onome što zaslužuje svu moju pažnju, a to je svakako i nedeljivo - Psiho. Pročitao sam negde da Holivud opet priprema "iznenađenje" u vidu filma sa radnjom koja se dešava pre Psiha, opet odrastanje, opet izmišljanje vruće vode. Ko ne voli klasike, može da sačeka ovaj. Izašao je i neki film o Hičkoku (glumi ga Entoni Hopkins), a govori baš o dešavanjima oko snimanja Psiha. Izgleda planiraju da mu umuvaju po nekog Oskara (filmu ili Hopkinsu, nisam siguran). I nikako ne smem da zaboravim da su i film i likovi nastali po istoimenoj knjizi Roberta Bloha, bilo bi ružno i bezobrazno prema njemu da ga ne spomenem. 

   Nikako da se usredsredim na Normana i majku mu Normu (simpatična igra reči), ovaj tekst me je odveo najdalje u pisanju budalaština. Da nisam ja bipolarna i podvojena ličnost možda? Neko želi da izađe iz mene. Tu smo. Rešenje oko zadate fame da li pričamo o dve ili o jednoj osobi je pred nama. Ljudima koji nisu pogledali film mogu da pokvarim kraj i zadovoljstvo, ali ne verujem da je neko ko krstari ovim blogovima uspeo da ne pogleda ovo ostvarenje. Tako je i sam Hičkok "naređivao" onima koji su izlazili iz bioskopskih sala nakon projekcija da ne govore drugima kako se film završava. Završava se baš kao i instant kafa. 2 in 1. Norman Bejts je njegova majka.  

   Znamo, znamo, gledali smo. Psihologija podvojene ličnosti je verovatno neka ozbiljnija nauka, a ono što je Hičkok napravio sa ovim filmom predstavlja nauku za sebe. Entoni Perkins (Anthony Perkins) glumi Normana Bejtsa, iako je pred smrt priznao kako u poznatoj sceni ispod tuša (pisaću sigurno i o tome) ipak nije glumio lik svoje majke. Pošto je lice vešto sakriveno senkom i mrakom, nagađamo da je to uradio neki statista. Skraćeno, Norman Bejts drži motel negde u Arizoni, "Bogu iza tregera", u koji na prenoćište dolazi ljupka Merion Krejn (Marion Crane, igra je Dženet Li - Janet Leigh), bežeći od zakona jer je pre toga "odradila" svog šefa za 40.000 dolara. Izgleda se Norman zaljubljuje u nesrećnu Merion, poziva je na večeru u kuću (odmah i za motela), a sve to na nezadovoljstvo svoje majke. Svoje majke? Da. Majci se to ne sviđa, onda dolazi famozna scena ispod tuša, majka ubija Merion, onda nešto dosadno, još pola filma, "ovamo-'namo", Normana hapse, i film se završava. Skraćeno.

   Upravo sam nakazno prepričao celu priču, a da nisam ni trepnuo. Kad podvojeni priča o podvojenima... Poslednja scena i lice Normana Bejtsa (ko se ne naježi pri gledanju iste, ne može da ne bude boles'an, ja makar mislim tako), razgovor između njega i "majke" vredi svako čekanje kraja filma. Moram ipak da otkrijem o čemu se radi: majka na kraju potpuno preotima telo Normana Bejtsa i on ceo postaje svoja majka. A da mi ipak gledamo "Preljubnike" na Pinku? 

   Nekoliko Hičkokovih filmova kao temu provlači odnos glavnog junaka i njegove majke. I sam Hičkok je bio u prisnom odnosu sa svojom. Za dalje od toga nemam kompetencije da ulazim. Na kraju, mogu da zamislim koliko bi bolje rijaliti šou ""Gledaj majku, biraj ćerku" izgledao da ga je Hičkok režirao. Sad već nemam pravo da se sprdam sa tim. Možda jedino kad bi bilo "Gledaj svekrvu, beži od sina"... Ah, ti preljubnici, upropastiše mi članak. I na kraju neki nebitni video sa jutjuba (da, da, insert je iz filma "Psiho"), da pokušam da izvadim stvar.

Da ih postavimo.

    Ne, ovo više nije opšti tekst, ovo je konačno tekst koji govori o konkretnoj stvari. Ako niste znali, nemojte mnogo ni da se brinete, ali pre svega da pojasnim - ako niste znali, postoji film koji se zove "Pravila Igre" (La Regle du jeu, 1939.). Film koji ja ne stavljam na prvo mesto svoje liste, ali koji i pored Građanina Kejna zaslužuje da bude prvi o kojem ću da pišem (iako sam odlučio da koristim opciju shuffle pri izboru tema). Možda i zato što je u nekom širem krugu ljudi krajnje nepoznat, a sigurno daleko manje poznatiji od već pomenutog "najboljeg ikad" Kejna.

   Da opet i odmah postavim svoja pravila igre. Ovo nije tekst ni reditelja ni filmskog kritičara ni nekog velikog sineaste, ovo je tekst prostog i ubogog gledaoca. Prema tome, sve što poželite već možete da nađete na internetu i konkretno na wikipediji. Ali, ne možete da nađete ono što sam ja našao sve dok ga ne pogledate. Kao i sa knjigama, kritike mogu da služe samo za prepisivanje na pismenom iz srpskog jezika, za poznavanje duše i tela, treba je pročitati (a pre svega voleti - "ne mož' mehanički"). Zato svima preporučujem da ovaj film pogledaju, može da se nađe na internetu, iako nije baš toliko očigledno "nalažljiv".

   Reditelj ovog remek-dela francuske kinematografije je Žan Renoar (Jean Renoir), sin daleko poznatijeg oca, slikara impresionizma - Ogista Renoara. I meni je bila "cool" informacija kad sam prvi put naišao na nju. Njegovo drugo remek-delo je Velika Iluzija (La Grande Illusion, 1937); ostali filmovi su manje-više dobri, ali svakako ne mogu da se mere sa ova dva ostvarenja. Ta dva filma kao da stoje sama: u to vreme francuski zvučni film se i nije baš razvio (neće sve do pojave francuskog novog talasa), a i evropski filmovi su daleko zaostajali za holivudskim. Drugi Svetski rat je trebao da počne. Neko drugi je hteo da postavi svoja pravila igre.

   Po teoriji, ovaj film se svrstava u period francuskog poetskog realizma (koga je, čini mi se, činio samo Renoar). Film govori o kulturi koja je na rubu propasti i o odnosima između bogatih i siromašnih. Tako nekako. Konkretna radnja je malo zamršenija od toga. Spisak likova takođe. Inače i sam Renoar glumi u filmu - srednje bitna uloga. Čak je i bio zabranjen neko vreme, jer je u svojoj suštini duboko depresivan. Na kraju su se neke trake izgubile, pa je film ponovo "otkriven" tek posle dvadesetak godina (posredstvom zaturenih negativa). Zove se tako kako se zove zbog toga što glavni lik povređuje "pravila igre", objavljujući ljubav preko radija. I tu je tako nekako. Mešanje "donjeg" i "gornjeg" staleža, svet ogrezao u laž, a oni koji izgovaraju istinu i krše pravila ne prolaze dobro. Dakle, ništa se ne menja barem sedamdeset godina unazad.

   Konkretnije od ovoga ne mogu, uostalom, film se više bavi stanjem nego radnjom. Ono što je mene privuklo nije toliko radnja ili stanje filma, koliko dodir reditelja čija se kamera u filmu kreće gotovo pa savršeno. Možda zvuči kao da sam prekopirao iz nekog drugog teksta, ali ja zaista tako mislim. Kamera je u svakom kadru tamo gde treba da bude, a i glumci takođe. Renoar je poznat po dubinskom kadru (deep focus); glumci su smešteni i u širinu i u dubinu. Takođe mora da se pogleda film da bi se znalo o čemu je reč. Pogledati i Kejna u kome se koristi slična tehnika. Koliko sam čekao da pišem o konkretnom filmu, sad mi se čini da sam postao dosadan. O depresivnom filmu ja pišem dosadan tekst. Zakopaću sam sebe. A još nisam ni utvrdio pravila. 

   Nema tu šta da se priča, ko hoće da gubi vreme sa smislom i gleda filmove, ja mu preporučujem ovaj. Film nije u boji, na francuskom je i malo je "teži" za gledanje. Ja sam prvi protivnik podele filmova na teške i lake, ali moram da priznam bi za ovaj bilo potrebno malo "pripreme", makar sa nekim drugim filmovima u crno-belom tonu. Gazim sam po sebi. Tako mi i treba. Možda ovaj film i nije neki kojim bi trebalo da se krene u put "nove spoznaje filmova", ali je deinitivno film koji spada u sam vrh svetskih filmskih ostvarenja.

   Inače, britanski magazin Sight & Sound koji na svakih deset godina pravi svoju listu najboljih filmova (poslednji je bio ove 2012.), stavlja "Pravila Igre" u Top 10, svaki put od 1952. do danas. Neću da se pravim toliko pametan, pa da im osporavam nešto, te liste sastavljaju poznati kritičari i reditelji. Uostalom, opet njima na čast.

   Mogu polako da završavam, za poslednji pasus ipak nisam uspeo da smislim neku pošalicu, evo naprežemo mozak... Ništa, ne vredi. Izvinjavam se. Moraću sa nekim drugim stvarima drugačije da rukujem. Ili su filmovi ipak dosadni? Ma neee... Gde je igra, tu su i pravila. Pa i pisanja teksta. Ah, da, našao sam i link na jutjubu; nema muke - ima nauke.