Film na dan

Hohoho!

    Dok se većina vas već polako priprema za doček, a ljudi na istoku, sat za satom, već polako ulaze u Novu godinu, ja sam odlučio da ni danas ne ostanem bez teksta. Nemojte da se brinete, iako znam da ovo nećete ni da čitate, neću ni da vas davim puno. Ne mogu baš ni sebe da davim: ozbiljnost ostavljam za neki drugi put. I ovaj tekst će u tom svetlu da ostane znatno kraći od onih moji uobičajenih 1000 reči. I jedne slike.

   Ako je baš neko online i odluči da ovo pročita danas (dakle 31.12.) onda da mu kažem - prijatelju, beži odavde, idi ti lepo da se spremaš za noć. Kako kažu babe: "danas je ostavljen dan za veselje". Ili se to kaže za svadbena veselja? Nema veze, proslava je proslava. Pošto nisam odlučio još uvek gde ću i šta ću sa sobom, onda mogu i da dozvolim kratko odmaranje uz ono što sam u poslednje vreme jako zavoleo.

   Pisanje i rad na blogu. Na dočekivanje Nove godine nikako da se naviknem, možda zato što se događa jatko retko, na našu žalost samo jednom godišnje. Eh, da je više takvih dana. Da godina traje kraće. Eh, onda bismo se žalili na starost. Zamislite, dva puta se dočekuje Nova godina, a ovamo imamo od 70 do 150 godina. Suđeno nam ovako, ili su neki tako izabrali.

   Kako god okrenete, uvek nam neko drugi kroji sudbinu. Pa tako i našu radost. Tako i našu starost. Ne možemo ništa povodom toga, možemo samo da budemo srećni. Da se vratim na blog - ja sam tako svoju sreću pronašao uz filmove. Sve dok je ne budem pronašao uz neku devojku. Prva želja za 2013. je bačena u etar. Bože, u tvoje uši! Da li mi je onda bilo i previše filmova ove godine?

    Ne. I nije. Što ne znači da želje ne moraju da se ispunjavaju. Pre toga, moram da kažem, iako još uvek nije vreme za sumiranje rezultata, da sam jako zadovoljan svojim blogom. Doduše, još uvek ga nema ni mesec dana. Komentari su krenuli, neki ljudi su počeli da čitaju, sa mrtve tačke se pomerilo. Još jedna želja za Novu godinu bi mogla da bude vezana za mene, moje pisanje i blog. Konstanta je fizička veličina koja... Dobro, da. Uostalom, sve želje moraju da budu vezane za mene. Neiživljen sam.

   Devojka, pa blog, pa film. I fakultet na kraju. Ima li paketića dovoljno velikog da se sve ovo spakuje? Ako ga ima, Deda Mraze, unapred ti svaka čast. Bio sam dobar cele godine, zgazio manje mrava nego prošle, bacao smeće u kontejnere (koliko mi je trezvenost i antitrezvenost dozvoljavala), prevodio bake preko ulice... Dobro, nećemo baš toliko da se lažemo. Svima vama, svesnim pratiocima mog bloga, i onima koji će to tek da postanu, želim takođe puno sreće i devojaka (naravno ako već niste devojke) ove godine. Ili ako niste u braku. Ili ako ja već ne lupetam dovoljno. O-ho, preterah u ovom pasusu.

    Videh letimično i programe televizija za danas, pa dobro je to, nije loše. Što se mene tiče, samo neka je više filmova. Ono, nije da ih nema, samo, kvalitet nije baš zadovoljavajući. Iako se neki pomalo i trude. Kako televizijama, tako i vama - puno dobrih filmova ove godine. Starih, novih, domaćih, stranih, svih žanrova; pa da dođete ovde i da pričamo o njima. Kakav bi to blog o filmovima bio kad bi se na njemu pričalo samo o devojkama. Porniće ostavljamo za drugu priliku. Zašto mi je trebala ova ružna rečenica da upropasti sve?!

   I tako, mislim da će mi ovo biti poslednji redovi u ovom tekstu i zvanično u ovom danu, u ovom mesecu, u ovoj godini... Poželite mi sreću, ja vama već jesam, pa se družimo i sledeće godine. Au, čoveče, moramo da čekamo celu godinu do sledećeg susreta. Kako smo nekad padali na te naivne dečije forice. Hajde sad, u provod, u alkoholisanje, jer je večeras jedini opravdan dan u godini za to! Čak se i naši stariji uspavaju tek duboko iza ponoći. Mi dočekujemo zoru. Dobro, kako ko. Srećna Nova godina, i do viđenja! Hohoho.

Kakav bljutav naslov!

    Za početak da krenemo od nekog pojma, pa da vidimo gde ćemo stići. Može se iz naslova naslutiti nešto, iako je on namerno osmišljen da zvuči bezveze. Da bude odbojan, pre svega. Ako budem nekad hteo da uređujem novinske članke, verovatno mi neće dati da sam osmišljavam naslove tekstova "Baba ubila dedu", koji te prosto mame da ih kupiš. Pa kad se zezneš, a ti vidiš da nema ni "d" od divljeg. Kod mene, za promenu ima. Ovde se sve radi naopako. Može neka asocijacija? Dva pojma. Film i muzika. To sam znao i ja.

    Priznaću da mi je za ovaj tekst bila potrebna veća priprema, iako mi je malo onoga što se vidi strano. Baš smo juče pomenuli glumačku porodicu Fonda, i dali nagoveštaj da ćemo da pričamo o jednom filmu. Niste dugo čekali, vreme je za priču o onome što se zove "Goli u sedlu" (Easy Rider, 1969.). Nisam ni ja puno odugovlačio sa najavom teme, iako nam naslov kaže nešto drugo. Opet, kao i svaki put, napomena: ko je gledao - zna, ko nije - neka se uči. Kad je već toliko mlad. Sad, da vidimo, gde se razdvajaju oni sa ukusom za drogerantsku i strano-narodno-zabavnu muziku! Naslov teksta nam govori nešto drugo. Po drugi put. Rečenica, ne naslov. Rođeni da budemo divlji.

   Ne, nije Cecina pesma. Kad upropaštavam, da barem idem do kraja. A čija je? I da li je uopšte pesma? Ako spadate u grupu onih koji nisu čuli ni za film ni za pesmu, pa... Ne smem da vam kažem. Hajde više. Evo, dakle, stepski vuk, ili neka bude "Steppenwolf - Born to Be Wild". To je veza sa našim glupavim i na brzinu osmišljenim naslovom. Ko ume bolje da prevede, neka mi sugeriše, u svakom slučaju, neće biti uzet u obzir. Ja i moja diktatura ega. Opet podvojenost. Šta to sve imamo u ovom filmu? Odgovor bio prost kad bismo sabrali dva i dva. Koje je godine film izdat, kom muzičkom pravcu pripada bend Steppenwolf, da li naslov pesme asocira na nešto, da li smo pročitali na google-u?! Yes, yes + yes, yes. Down, Boy.

    Dva velika prijatelja: Denis Hoper kao reditelj i Piter Fonda kao producent (imena u zagradi ste mogli da vidite u prošlom tekstu, ne morate i ovde) su napravili film koji je i danas predmet obožavanja makar svih bajkera u svetu. Inače, oni su i glavni protagonisti filma, to ne mora opet da se pominje. Prema nekim izvorima podataka, ovo je putni film, ili uopšte ne znam kako da ga nazovem - road movie. I nemam pojma koji bi to žanr mogao da bude. Kao putuju od jednog mesta do drugog. Mi ne moramo to da znamo, već nešto drugo: njih dvojica voze Harlije tokom celog filma. Otuda i kultnost ovog filma. Harley Davidson čoperi (choppers), na to sam mislio. Za ovaj film su inače specijalno napravljena dva kompleta od dva čopera. I to ručno. Znači, opet dva i dva?

   Moram da skočim sa teme i sugeriram da je prevod filma na srpski ("Goli u sedlu") još bljutaviji od mog prevoda pesme "Born to Be Wild". Ovaj nam film govori o kasnim šesdesetim i kontrakulturi hipi pokreta. Govori o predrasudama koji je ostali deo američke nacije imao prema njima. Ne, mi u Srbiji nemamo predrasuda ni prema kome. Šta je sve tu što je nekome bilo na smetnji? Možemo redom: droga, drogerantska muzika, drogerantska kosa, ... Nije baš taj redosled, ali se naslućuje. Zbog toga sam i ja morao da imam jednu podužu pripremu za ovaj tekst. Ne, ne, nisam se drogirao! A tekst liči na pisanje nekog pod opijatima? Ma ne, ne, sigurno je neka greška.

    Čak mi se i sviđa kako sve izgleda. Kad budete pogledali film, onda ćete moći da se složite sa mnom - i tamo je sve nabacano. I o filmu ćemo sigurno drugom prilikom. Ovde smo došli zbog muzike (koje nigde na horizontu). Za sad je samo droga. Možda eventualno alkohol. A nedostaje nam rokenrol. Rock & Roll, Man. Po prvi put je u jednom filmu u potpunosti korišćen rokenrol za dočaravanje atmosfere, iako je bilo prethodnih delimičnih pokušaja (i ne računaju se Bitlsi). Njih dvojica se dakle voze čoperima u želji da upoznaju Ameriku, i usput "duvaju", nailaze na hipi komune, prostitutke, i svašta nešto, dok u pretposlednjoj sceni imamo subjektivnu kameru koja dočarava korišćenje esida. Nisam probao, pa ne znam koliko je verodostojno. I sve vreme, radnju pratimo uz zvuke rokernola, kantrija i psihodeličnog roka.

    Za psihodeličnu muziku i psihodeličan tekst. Na originalnom izdanju albuma za muziku iz ovog filma je bilo samo deset pesama. Vidim da se u novom izdanju iz 2004. našlo 19. Da sam brojao numere u filmu - nisam, logično objašnjenje ovog fenomena moraju da budu pare. U ko zna čijem džepu. Naslovna pesma (ne iz našeg naslova, već iz filma) je "Ballad of Easy Rider" (posle fijaska sa već pomenutim našim naslovom ne želim više da prevodim nazive pesama), čijih je nekoliko prvih stihova napisao Bob Dilan (Bob Dylan) i dao Piteru Fondi nakon što je odlučio da ne sarađuje u izradi muzike za film. Zvanično, muziku za film je sakupio, obradio i prilagodio Rodžer Mekgvin (Roger McGuinn), gitarista bivšeg američkog folk - rok sastava The Byrds. Dilanovo ime je bilo u prvobitnoj odjavnoj špici, ali ja njegovo insistiranje uklonjeno. Ima više razloga za to. 

    U izbor pesama nećemo da ulazimo, što se mene tiče, nije loš: Jimmy Hendrix, The Byrds, The band, Steppenwolf. Posvećeno svim bajkerima - rokerima stare škole - drogerantima - hipicima - čupavcima - ljudima slobodnog duha. Etc. Naša pesma iz naslova je smeštena u uvodnu špicu filma. Nakon što su prošvercovali i preprodali drogu, dva junaka kupuju čopere i kreću u avanture. Scena vožnje traje dok traje pesma, potpun ugođaj. Ceo tekst smo sveli na dve rečenice. Pomenuli smo predrasude, ceo film je između redova ispunjen njima. Na kraju Vajat (Wyatt - Piter Fonda) i Bili (Billy - Denis Hoper) kao da moraju da budu ubijeni, jer se nikako ne uklapaju u sistem, u jednakost, u malograđanštinu. Podseća me na to koliko je danas sve manje ljudi koji nose dugu kosu. 

   Nemojte da se brinete što ćete da budete ošišani na "nulu", svetu ionako ne trebaju ljudi koji hoće, žele i umeju da budu drugačiji. Nisam hipik, ni roker, ni drogerant, ali jesam drugačiji. Makar i kao čupavac. Iako snimljen pre više od 40 godina, film kao da i dalje traži razlog svog postojanja. Lekcija nije naučena, a ni muzika poslušana. Evo ide Nova godina, imaćemo muzičke parade na svim televizijama pa ćemo moći da se opustimo i skratimo i mozak na nulu. Kakvi fleševi. Idem ja. Naravno, neću da zaboravim da postavim link. Rođeni da divljamo. Ma, batali.

Jer maštovitije nisam umeo.

   Šta to? Naslov. Zato je i podnaslov opravdao postojanje, a moja maštovitost se svela na izmenu jednog jedinog slova u imenu. Dakle, ko ne zna da čita na engleskom, ono y na kraju imena je ustvari i. I tako dalje. I mislim da niko nije toliko glup. I čovek o kojem se ovde priča se, prema tome, zove Henri Fonda. I ne zove se on prema tome, on je daleko veća ličnost od obične semantičke rasprave. I ne može nekoliko rečenica zaredom da počinje istim slovom. I nikako ne bi smele da počinju slovom i. Inače, osim toga?

   Osim toga, Henri Fonda je ličnost kojoj posvećujem ovaj škrabopis. Pošto ni dovoljno maštovit naslov nisam uspeo da smislim, vi pretpostavljate da će tekst biti daleko nemaštovitiji. Pa, možete da imate svoje sumnje. Pominjao sam probleme na koje nailazim u pisanju o pozatim ličnostima, to se i ovde prenelo. Dobro, na stranu sve to, o kome je ovde reč? Šta, kao niste čuli za Henrija Fondu? Hajde, nećemo ni to da vam uzimamo za zlo; osim zagriženim gledaocima, današnjoj publici je njegovo ime zaista malo poznato. Eto, ovde mu posvećujemo tekst koji on zaslužuje, jer nije bez razloga jedna od najvećih zvezdi američkog filma. 

   Bio. I to zvanično kao šesta muška zvezda u istoriji Holivuda (opet po izboru Američkog Filmskog Instituta - AFI). Opet nešto na i? It Won't Happen Again. Ovo na engleskom se ne računa. Zaključismo da je Henri Fonda bio, što će reći da nije više među živima. Tačnije, od 1982. Rodio se 1905. u Nebraski. Porodica mu kao vuče poreklo iz Holandije, a on sam je studirao novinarstvo, iako ga nikad nije završio. Kao i mnogi u to vreme, karijeru je započeo na Brodveju. Sa dvadeset godina je jedna gospođa prepoznala njegov talenat i uvrstila ga u svoju predstavu. Ni manje ni više, nego Dodi Brando, majka Marlona Branda. Barem znamo kako je Brando došao tamo gde jeste. Na stranu sve ostalo.

    Muvao se po raznim filmskim kampovima na istočnoj obali, gde je upoznao svog velikog prijatelja, i takođe veliku holivudsku zvezdu, Džejmsa Stjuarta (James Stewart). Posle uspešne role u brodvejskoj predstavi, odlazi u Holivud da snimi filmsku verziju komada "Farmer se ženi" (The Farmer Takes a Wife, 1935.). Do rata mu je karijera procvetala, a možda najbolju ulogu odigrao je u filmu "Plodovi Gneva" (The Grapes of Wrath, 1940.), reditelja Džona Forda (John Ford), glumeći Toma Džoada (Tom Joad) sina farmera iz Oklahome koji se na početku filma vraća iz zatvora. Tomova porodica je zbog tadašnje svetske krize morala da ode iz svog doma i da luta po Americi tražeći mesto pod suncem, a on je kao najjači predstavljao njenog zaštitnika. Scena na kraju filma gde se on rastaje sa majkom jer mora da beži, uz obostrano plakanje, je za mene jedna od najdirljivijih scena na koju sam u nekom filmu naišao do sad. 

   Uostalom, ko mene pita za bilo šta? Za ovu ulogu je bio nominovan za Oskara, i nije ga dobio. Kad je došao II Svetski rat, otišao je da služi svojoj zemlji i vratio se posle tri godine sa odlikovanjima. Posle nekoliko zapaženih uloga, odlučuje da ode sa filma i da se opet posveti pozorištu. Ako za neke možemo da kažemo drugačije, Fonda je bio podjednako uspešan i filmski i pozorišni glumac. Vratio se ubedljivo, ulogom porotnika #8, u (pogađate) ostvarenju Sidnija Lameta (Sidney Lumet) "12 gnevnih ljudi" (12 Angry Men, 1957.). Znam da ste za ovaj film svi čuli jer se na IMDb-u kotira jako visoko. Eto, možda i grešim u proceni da ne znate ko je Henri Fonda. Pošto se radnja ovog filma zna, nećemo je prepričavati, dodaćemo samo da je ovo bila druga nominacija za nagradu Oskar za glavnu mušku ulogu, i drugi Fondin "neuspeh". Ovo pod navodnicima je zbog onih koji smatraju da nagrada Oskar i ne predstavlja neko merodavno sredstvo ocenjivanja kvaliteta.

    Ne mogu reći da je u daljoj karijeri lutao između uloga, između Brodveja i Holivuda, ali se može reći da je njegov status zvezde ipak ostao neukaljan. U mnogim ulogama je glumio poštene idealiste, često i naivne. Može se u kontekstu toga spomenuti film "Bilo jednom na divljem zapadu" (Once Upon a Time in the West, 1968.), reditelja Serđa Leonea (Sergio Leone), gde Fonda igra Frenka, čini mi se po prvi i jedini put kriminalca. Pošto je početno odbio ulogu, na kraju je nevoljno odlučio da se okuša i u ulozi zlikovca nežnog lica koji ubija čak i žene i decu. Što se tiče žena i dece, to je već neka druga priča.

    Fonda se ženio pet puta, ali na stranu to, na stranu prolazni brakovi drugih filmskih zvezda, neki Fondini potomci su ipak ostavili zapaženiji trag u Holivudu. Znači, nije se "mučio" uzaludno, pa se danas može razgovarati i o glumačkoj porodici Fonda, iako je svakako Henri i dalje najpoznatiji i najčuveniji. Njegovog sina znamo iz filma "Goli u sedlu" (Easy Rider, 1969.); naravno on nije Denis Hoper (Dennis Hopper - saputnik u filmu i reditelj), nego Piter Fonda (Peter Fonda), onaj sa lepšim Harlijem (pisaćemo nešto konkretnije o ovom filmu vrlo brzo). Piterova ćerka je Bridžit Fonda (Bridget Fonda), manje poznata, doduše imala je malu ulogu u filmu "Kum III" (The Godfather, Part III, 1990.) i još neke. Henrijevu ćerku (ili Piterovu sestru) znamo iz simpatičnog i kultnog filmčića "Barbarela" (Barbarella, 1968.). Ah, prelepa Džejn Fonda (Jane Fonda) kao Barbarela (ženski pandan Flešu Gordonu), smešni zlikovac Duran Duran, i još smešnija (ali podjednako simpatična) ona sprava za "mučenje". Nećemo dalje, ovo je ipak tekst o njenom ocu.

   Baš me zanima šta li joj je on rekao videvši je kako se skoro gola praćaka po onom svemirskom brodu? Dobro, profesionalizam pre svega. Piter i Džejn su za svog oca govorili da je bio uvek nekako na distanci, ali da ih je svestrano pomagao u njihovim karijerama, iako bez protežiranja. Ništa preko veze, morali su sami da stvaraju svoja imena. Kao. Poslednja uloga Henrija Fonde je bila u filmu "Na zlatnom jezeru" (On Golden Pond, 1981.), sa partnerkom Ketrin Hepbern (pomenuli smo u članku o njoj) i ćerkom Džejn u sporednoj ulozi i ulozi producenta. Kako je Džejn rekla, taj film je bio njen poklon svom ocu. Već ozbiljno zašao u godine i teško bolestan, Fonda je za ovu ulogu konačno dobio Oskara. Može se reći da mu je poklonjen zbog ranijih previda, iako se svi slažu da nije bilo nezasluženo. Ne mogu potvrditi, još uvek nisam pogledao.

    I tako, možemo da se vratimo na rečenice koje počinju sa i, ono najozbiljnije je prošlo. I priča o Henriju Fondi polako dolazi do svog kraja. I tako, još jedna velika ličnost je s moje strane ispoštovana, nadam se da se vama svidelo, nadam se da Henri nema ništa protiv. Ili da me njegovi potomci ne tuže za neka prava?! Šta znam šta sve može da me snađe. Ah, rečenica koja počinje sa š - nedoslednost. Idemo kući, ovde je kraj. Jutjub na moju žalost ne počinje sa i. Izašli smo.

... subotom popodne.

   Ko zna pesmu, svaka mu čast. Ovde ipak govorimo o nečem drugom. Pretprošli tekst je za mene bio manje opuštanje, bilo mi je ugodno, pa sam rešio da se dodatno odmorim. Ništa hitno, ništa bitno. A opet da se kaže nešto. Kao što i svaki put drndam o nečemu, mislim da ću i ovde da izvučem jedan solidan pasus a da zapravo ništa i ne kažem. Mogu da uključim i moju podvojenu ličnost, pa će i ona nešto da doda. I tako, evo ga, fin jedan pasusić - ja sam zadovoljan.

   Kažu da cilj opravdava sredstva, pa zašto ne bih i ja opravdao pisanje radi pisanja?! Dobro, dva pasusa bi bila i previše. Šta ćemo sa kolima? Nije ni subota. Hajde malo da se igramo, propitujemo, odmaramo mozak pred praznike i pričamo o kolima. A ne, to rade neke druge čikice. Nećemo da idemo u Monte Karlo i slikamo se ispred Ferarija pa sve to pokazati nekome na fejsbuku. Pa kad nemamo ni za volan od tog istog. Ne, ne, pogrešno ste shvatili, ovo nije priča o tom stvarima.

   Ovo je priča o nekim drugim kolima. Ovo je priča o filmu. O filmu i kolima. O, o, o, ... Baš se lagano osećam u ležernoj varijanti. Naravno, automobili, jedan od najbitnijih izuma čovečanstva (ili nam se barem tako nudi da mislimo), od svog postanka pa do danas, bla, bla, bla... Svi znamo tu priču. Ford, pokretna traka, točkovi, autoput, gorivo, brzina, udesi, filmovi... Dalje, ovo nije ni tekst o sportskim kolima na filmu. Nije ni o jurnjavama na filmu. Mada bi se mogla sklepati jedna fina pričica i o tome. Znamo da je sve počelo filmom "Francuska veza" (The Frech Connection, 1971.) i prvom ozbiljno snimljenom automobilskom scenom u jednom gradu. 

   Bez onih kadrova gde neko sedi u nekoj tamo kocki, klati se levo - desno, okreće volan desno - levo, ležerno priča i nema pojma šta radi. Ovo inače ne liči na pravu rečenicu. Mislimo li na one kvazi scene u kolima? Jaoj, pa nije valjda da se o tome ovde priča? Bravo, upravo smo i došli na ovaj blog sa tom idejom na umu. I da odmorimo glavu, naravno. Neko može da se priupita ima li potrebe da se uopšte priča o tome. Tekst je u smešten u grupu popularnih scena, kakve to sad veze ima? E, pa za vašu informaciju, Me myself and I smo veliki fanovi gore pomenutih scena. A sad idemo dole.  

    Mnogim ljudima se ne sviđa kad vide da je vožnja kolima na filmu ustvari jedna velika iluzija. Dobro, i film je iluzija, pa šta sad?! Takve scene se uglavnom povezuju sa starijim filmovima, onima u crno - beloj tehnici, što im dodaje na odbojnosti. Kada smo mi to odlučili da se otarasimo starog, nikad neću shvatiti. Ne vredi pojašnjavati da staro ne postoji. I baba je bila devojka. Mada, čini mi se da sam viđao i novije filmove (pre će biti serije) da još uvek koriste poznatu tehniku maskiranja prave vožnje automobila. Zapravo, ja i ne znam kako se tačno ove scene nazivaju i da li imaju neko ime. 

   Za mene su to klasične scene u kolima. Dakle, ne realne sa pravom vožnjom, nego one simpatične virtuelne, gde je sa pravim automobilima jedino zajedničko zadnje staklo. Shvatili smo. Ali zašto je to bilo tako? Razloga je svakako bilo više. Kad je film dobio zvuk 1927. godine, prvobitni mikrofoni i zvučne kamere su bile toliko glomazne da je i najobičnija scena kretanja glumaca bila teško izvodljiva. Zato imamo filmove u kojima svi nepomično stoje, a mikrofoni se sakrivaju u žbunju ili negde vrlo blizu glumaca. Naravno, tehnologija se menjala, pa se polako i tehnika snimanja poboljšavala. Prve kamere u boji (Techicolor) su bile još glomaznije i skuplje, da se jedva šta moglo snimiti a da se kamera pre toga nije čvrsto i dobro fiksirala. I to se naravno vremenom promenilo.

   Kakve ovo veze ima sa bilo čime? Pa ima. Jako je teško bilo snimiti bilo šta u pokretu, a još teže, auto u pokretu. Pre svega, nisu znali gde da postave i kako da postave kameru a da to izgleda minimalno zadovoljavajuće. Ne moramo ni da se ograničavamo samo na automobile - krupni kadrovi jahanja, vožnje kočija, pilotiranja avionom, skokova i vožnje luna parkom, bile su samo neke od najproblematičnijih scena. Problemi su se rešavali u hodu i u zavisnosti od mašte i majstorstva reditelja. Dakle, nemojmo mnogo da im zameramo. Takođe, nisu postojali dodaci na kamerama koji bi ublažavali trzaje (tzv. steadicam). A sve se to moralo snimiti.

    Možemo da napomenemo i sve opasnosti koje vožnja automobila nosi sa sobom, iako nam danas to deluje kao uslovljena radnja. Ljudi su se u početku jako plašili automobila. A mnogi nisu ni znali da voze. Glumci naročito. Ili pak nisu hteli, niti su im ugovori dozvoljavali. Kad sve to saberemo, dolazimo do ozbiljnih glavolomki za producente i reditelje tokom dugog niza godina. Danas je, međutim, taj način snimanja scena dosta jeftiniji, pa se u filmovima sa manjim budžetima i dalje koristi. Nama ostaje u amanet da gledamo kako neki glumac "kao" vozi, dok pozadi po više puta prolaze isti automobili, on drži volan, i ko zna gde gleda, priča sa svojom saputnicom, ulazi u krivinu bez ikakvog prisustva inercije, itd. itd. Pa dobro, meni je dovoljno simpatično.

   Filmovi imaju i previše dobrih stvari da bi nam se smučili zbog nekih nebitnih sitnica. Tačno je da danas scena vožnje izgleda realističnije nego kad zaista sednemo u auto; a kako to uspeva da se snimi, probaćemo da otkrijemo nekom drugom prilikom. Ovaj tekst je bio za sve one sentimentalne romantike i ljubitelje klasičnih filmova. Ne znam koju bih konkretnu scenu mogao da izaberem sa jutjuba i postavim je vama na uvid, ako me do sad niste baš razumeli, da se pojasni do kraja. Smislićemo nešto, po ko zna koji put. Vozi Miško!

Opet nešto na engleskom.

    Ko ima ideju o čemu se ovde radi konačno može da kaže - dobro pa se ova budala setila da piše o nečem šarenom. Došao je i taj trenutak da popričamo o nekom holivudskom filmu u koloru. Koji je bolji film da se od njega krene ako nije "Istrebljivač" (Blade Runner, 1982.). Nećemo da budemo skromni, pa ćemo priznati da je ovo možda najbolji film koji postoji. Nije na vrhu, ali je u vrhu. Kako kažu popularne fejsbuk mudrosti - "ko razume, shvatiće". Moramo da skratimo sa glupostima, povećali su nam porez.

    Veliki primer kako jedno delo odoleva zubu vremena i kritike je i ovaj film. U ono doba primljen sa ne baš velikim oduševljenjem, danas postaje kultni klasik. 100's. Opet možemo da tražimo razloge njegovog početnog neuspeha, a uvek možemo da napomenemo kako su Amerikanci glupi. Istrebljivač u stvari ima malo akcije za nešto u čemu se očekivalo da pršti na sve strane. Tako se barem pričalo. Reditelj ovog ostvarenja je tada imao samo jedan film iza sebe, a danas je već štancer blokbastera. Posle filma "Osmi putnik" (Alien, 1979.), došao je na red Istrebljivač. O kome je reč? Ne pravite se glupi ako već niste - Ridli Skot (Ridley Scott).

    Glavni glumac je takođe bio tek na početku karijere, iako u poznijim godinama, ali i sa tri velika hita iza sebe. Kako je neko rekao: Harison Ford (Harrison Ford) nema nijedan jeftin film, svaki sa njim u nekoj ulozi je uvek zarađivao dobre pare. Bivšem stolaru je uloga u ovom filmu među poslednjim gde izgleda relativno mlad. Ali da ge ne uvredimo nepotrebno, ulogu Rika Dekarda (Rick Deckard) je nemoguće zamisliti bez njega. A nuđena je mnogima. On je ovde i narator i glavni akter (u novijim verzijama je izbačena naracija), i baš je zbog te naracije imao velikih problema i nesuglasica za producentima i samim Ridlijem. Ne, nije on skot.

    Da se dignemo polako na radnu temperaturu. Distopijska budućnost (distopija - suprotno utopiji) u Los Anđelesu 2019., naučna - fantastika i film - noar na jednom mestu. Bolje kombinacije nema. Zemljom vladaju velike korporacije, uspostavljena je kolonizacija drugih planeta, i na njima se vade sirovine. Na drugim planetama rade replikanti - humanoidni roboti, koji se po izledu i ponašanju vrlo malo razlikuju od ljudi. Proizvodi ih "Tyrell" korporacija, a njima je boravak na Zemlji zabranjen. Služe samo za rad, i to uglavnom težak. Poznato? Oni koji prekrše zabranu boravljenja na Zemlji, krše zakon i bivaju eliminisani (istrebljeni). Kad do toga dođe, na scenu stupaju specijalni policajci - istrebljivači. Naš heroj Rik Dekard je jedan od njih. Nekoliko opasnih replikanata je pobeglo i sakrilo se na našoj planeti, a njemu je ponuđen posao njihovog istrebljenja. Snebivljivo ga prihvata, i tako počinje.

    Scena grada iz budućnosti sa zgradom "Tyrell" korporacije koja zaklanja ceo pogled i magično-zbunjujućom muzikom u pozadini je scena otvaranja filma. Razmišljam malo, i kad bolje razmislim zaista ne znam koliko mogu od radnje mogu da pomenem a da ne okrnjim nešto, ili ne otkrijem mistiku. Neću puno. Glavni ženski lik u filmu je lik Rejčel (Rachael), najnoviji Tajrelov eksperiment, savršeni replikant, čija se različitost u odnosu na ljude vrlo teško uočava, a koju glumi Šon Jang (Sean Young). Inače, umalo da zaboravim, replikanti mogu da žive samo četiri godine i imaju ugrađena sećanja (prvo iz predostrožnosti, a drugo da bi se ipak mogli razlikovati od ljudi). Naravno, film je toliko dubok, da je nemoguće u jednoj priči protumačiti šta je on pokušao da nam kaže. Pogledati pod obavezno!

   Kad bismo prepričali film, mogli bismo da napišemo: "i tako on krene da juri replikante, jednog po jednog, sve ih smakne i završi posao". I na kraju se zaljubi. Pretpostavljamo. Mislim da neću uspeti da prenesem svu njegovu magiju na ove redove. Glavni antagonista u filmu je Roj Bati (Roy Batty), vođa replikanata, kojeg na kraju filma vidimo u predivno snimljenoj sceni borbe sa Dekardom (glumi ga Holanđanin Rutger Hauer). Vidimo ga, naravno, i pre toga. Ko je tu ko, mislim da ne bismo trebali da otkrijemo, baš zbog onih koji nisu gledali film. Oni koji znaju, neće ni da čitaju. Imamo Dekarda, Rejčel, Tajrela, replikante, korporacije, policiju, mrak, mistiku, jurnjavu, osvetu, požrtvovanje a preko toga predivnu muzičku pratnju. Inače, specijalni efekti nisu silovali ovaj film, pa tako deluje i realnije od "običnih" filmova, iako je snimljen pre 30 godina. 

   Muzika. Opet jedna reč - Vangelis.  Ako nešto zaslužuje zasebne tekstove i moju punu pažnju onda je to muzika u ovom filmu; onda je to Vangelis. Na krilima nagrade Oskar za muzičku temu u filmu "Vatrene kočije" (Chariots of Fire, 1981.), Vangelis je pristupio izradi muzičke podloge i za ovaj film. Pomenuo sam magičnu scenu otvaranja, pomenuo sam muziku u celom filmu, pomenuću i muziku na kraju filma. Zvuk i slika su ovde gotovo neodvojivi. Kombinacija klasične muzike i sintisajzera pod rukom Vangelisa samo pojačava genijalnost koju ovaj film nosi. Delujem kao da sam se uzbudio i previše. Pa ne vredi, najbolje snimljena muzika za jedan film je upravo ova. Nema bolje.

    Nećemo o ukusima, oni ipak ne postoje. Istrebljivač otvara pitanja na mnoge teme. Ona koja najviše smeta nama ljudima je ta da li su ljudi Bogovi? "Da li androidi sanjaju električne ovce"? WTF? Ma to je samo naziv knjige po kojoj je urađen film, autora Filipa Dika (Philip K. Dick). Dobro, da, zvuči istripovano. Inače, film ima nekoliko verzija, sa ili bez naracije, sa ili bez poslednje scene, sa ili bez jednoroga. Kako su krenuli, na kraju će od filma i ostati samo taj jednorog. Obratiti pažnju na jednoroga kad se bude gledao film! Pribeleženo. Mnoge kompanije su se diskretno reklamirale u ovom filmu, a uglavnom su sve doživele svoju propast. Tako je i nastalo prokletstvo Istrebljivača. "Atari", Pan Am", i "New Coke" (ovo poslednje nije firma, nego je koka-kola pokušala da podvali novi ukus pića, pa je to propalo, normalno). 

   Kako sam uspeo da na brzinu nabacam nekoliko činjenica u ovaj poslednji pasus, svaka mi čast. Ovde smo došli do kraja. Znam da ovaj tekst nije baš onakav kakvim sam ga zamišljao u najavi, ali da se ponovim: Istrebljivač je umetničko delo, gledali ga iz hiljadu uglova, dobićete hiljadu rešenja. Što je najbitnije, film mora da se pogleda čak i pod tačkom razno. Obavezno. Obavezno. Obavezno. A ja ću da pobegnem dok vam je mozak još uvek hipnotizovan. Može neki trejler, snimak, intro? Šta znače ove reči? Nešto sa jutjuba. Da, a to kao razumem. Pričaćemo.

Istina na filmu.

   Ili - pojma nemam. Došlo mi da napišem neki tekst u kome ću da odmorim mozak, u kome neću da skupljam podatke po internetu i gde ću da postavljam pitanja i ne dajem odgovore. Istina je negde tamo. A gde nam je film? Uklješten negde ovde. Kaže li se tako? Kako? Pa, negde ovde? Gde god da je, ljudi će uvek nailaziti na filmove sa nejasnim dijalozima, radnjom, i činjenicama. Koliko smo se samo puta mi nervirali oko toga? Eto, još jedno pitanje. Nemam pojma koliko sam se puta nervirao.

   Ne mogu baš da kažem da nisam razmišljao o čemu bih mogao da pišem u trenutku kad mi je sinula ideja za neki ovakav tekst. Nije ovo baš potpuna improvizacija, samo mislim da sam se malo zaglibio sa svim onim podacima i da hoću da se izduvam. A pošto ovo ionako niko ne čita, i nije neki problem. Dakle, šta to nama najviše smeta kod filmova pa nas tera na pljuvanje istih, i onda na komentarisanje "ma da, kao da je ovo moguće"? Pre odgovora da napomenem da sam u prošlim tekstovima pisao o nedeljivosti filma, i tome da je film jedna vrsta umetnosti. To stoji i ovde. Samo, u svakom žitu ima kukolja. 

   S druge strane, koliko druge umetnosti prate granice i pravila stvarnosti? Da li je greška samo odraz neznanja i netalentovanosti ili namerne primene samo radi pojačavanja osećaja? To je pitanje na koje se baš i ne može dati jedan tačan odgovor. Umetnost radi umetnosti, ili kako bilo, mislim da bismo ovde morali prvo da spomenemo Holivud. Tamo se ipak najbolje uočava tanka granica između umetnosti, šunda, namerne i uslovljene greške i nečeg što zarađuje novce. I to da se audio - vizuelni doživljaji, koji se danas prave i lažno nazivaju filmovima, ne mogu smatrati istim sam negde takođe napisao. Ostaju nam samo filmovi.

    Prvo čega sam se setio, a to mi je jako privlačilo pažnju kad sam kao mali gledao filmove, su one tajanstvene laboratorije sa svim tim fizičkim i hemijskim eksperimentima. Epruvete bez prestanka ključaju, pune raznoraznih šarenih tečnosti, onda se pomeša nešto (čije ime ne znaju ni scenaristi) i dobije rešenje. Ili tajni napitak. I šta onda da radimo posle toga? Pošto sam upisao fakultet koji ima neke veze sa hemijom, zaista sam kao pravi laik očekivao laboratoriju nešto sličnu onoj na filmu. Dobio sam ja boje u eksperimentima, ali belu, mutno belu i prljavo belu. A bela čak nije ni boja. Da prestanem da gledam filmove sa glupim idejama? Ne...

    Pomenuh fiziku. Skoro sam gledao film "Ratnik" (Warrior, 2011.), gde je jedan od junaka profesor fizike i svojim učenicima objašnjava II Njutnov zakon. Sila je masa puta ubrzanje, a on tamo mlatara nekom palicom za bejzbol. Niđe veze na kvadrat. Da ne pominjem seriju "Štreberi" (The Big Bang Theory), valjda je za Amerikance sve što nije sabiranje i oduzimanje viša matematika. Možda ovo ide i u prilog svim greškama i nebulozama koje se prave na filmovima - i previše tačnosti ume da bude zamorno. Primer matematike i idiotizma je film "Dobri Vil Hanting" (Good Will Hunting, 1997.) - ljudi se muče celog života, vežbaju zadatke, a tamo neko dođe i počne da škraba po tabli kao da je Lajbnic ili Gaus. Ma nemojte, molim vas.

   Ono nekoliko ljudi koji ovo budu čitali će verovatno biti ražešćeni pa će nasesti na moju provokaciju. Otvoren sam za sve polemike. Možda sam trebao da nazovem tekst: "Gluposti i film"?! Druga vrsta gluposti (već sam se prebacio na novi naslov) u filmovima su sva ona naučno - fantastična izmišljanja, ali sa npr. pogrešno pretpostavljenom budućnošću. Da je kao po Terminatoru, već bismo bilo u debelim... Nećemo tu reč. "Povratak u budućnost 2" (Back to the Future, Part II, 1989.) je predvideo leteće skejtove već do 2015. godine. Može čak i čika Mrka da im pozavidi. Veliki sam fan SF-a, i fantazije u globalu, ovo napominjem samo zato što postoje ljudi koji će uvek reći da tako neke debilozne gluposti nikad neće gledati. 

   Na ovom mestu može da se priča i o tehničkim nedostacima, pa tako u svemirskom brodu možemo da vidimo fiksni telefon, mačeve od kartona, i milion drugih stvari. Mašta opet radi svašta. Ipak ne treba osuđivati fantastiku samo zbog nedostataka tehnologije. Čovek je hteo da leti još pre 2.500 godina, pa je znao samo da to može da uradi ako zalepi perje na sebe. Mada, kad se baš potrude mogu i da smisle nešto ne može da se prevaziđe ni današnjim "besprekornim" efektima. Svetlosna sablja je najlepši izum koji je film dao. Mogli bismo da završavamo polako?

   Pa hajde, bio bi red. E tako, dolaze praznici, mozak je na plaćenom odsustvu, pa ja moram da se krpim sam kako znam i umem. Obećavam da će se on vrlo brzo vratiti, ne dam ja njemu tako dugo odsustvo, uvek se ugledam na ove naše "gazde". Bili vi meni živi i zdravi, i nemojte mi se ljutiti ako vam ne nađem nijedan link sa jutjuba. Pojedoh se živ. Mrtva istina.

Deset upola s' lukom, možda?

    Inspiraciju za naslov teksta koji upravo pišem sam dobio iz jedne naše serije. Mislim da se svi sećamo ovoga: tajanstvena asocijacija, dobar humor i naravno kafana i serija "Složna Braća" (1995.). Sve osim toga, malo je zajedničkog sa onim o čemu želim da pišem. Razmišljajući kako da tekst nazovem, setio sam se kako sam uopšte prvi put i čuo za Kupera, Cinemana, i tačno u podne. A pojma nisam imao. Dobro, bio sam mali i znao sam jedino za Švajcenegera.

   Moraću da priznam da je u to vreme dr Nele Karajlić bio veći filmofil od mene. Danas, govorimo o nekim vrlo zanimljivim stvarima, govorimo o nečemu što se retko kad može naći zajedno na jednom mestu. U prilog tome idu složna braća i ćevapi. Već bismo polako mogli da se prebacimo na činjenično stanje. Jedan od najpoznatijih holivudskih filmova (iako sa slabom zaradom u vreme svoje redovne projekcije) je svakako onaj o kome želimo da pričamo: "Tačno u podne" (High Noon, 1952.), sa Garijem Kuperom (Gary Cooper) i Grejs Keli (Grace Kelly) u glavnim ulogama, i u režiji Freda Cinemana (Fred Zinnemann).

    Još jedan primer uplitanja nemačke kinematografije u klasični Holivud je i Cineman, iako poreklom Austrijanac. Dolazimo do zanimljivosti #1. Pretpostavljam da znade da je film "Tačno u podne" vestern (western), ili kako se kod nas odomaćilo - kaubojac?! Kako onda austrijanac da režira najameričkiji žanr od svih?! Kako je baš on režirao taj film i ko mu je to dao, nije mnogo ni važno. Inače, da podsetim sve, ovo je tekst o muzici, a ne o filmu, i da će o njemu konkretnije biti pisano nekom drugom prilikom sasvim sigurno. Pomenuh već da film baš nije dobro odjeknuo na blagajnama. 

   Razloga za njegovu tadašnju neuspešnost ima više, a u tome se i krije sva mistika. Da ukratko prepričam. Vil Kejn (Will Kane, inače proglašen za petog najvećeg heroja američkog filma) je šerif koji se upravo oženio u nekom tamo gradiću, ali i saznao da je Frenk Miler (Frank Miller), koga je on ranije priveo pravdi, pušten na slobodu i da vozom dolazi u grad na obračun. Tačno u podne. Radnja filma je obrađena u realnom vremenu, tako da sve ono što se dešava od otprilike 10:45 do 12:20 je pred našim očima. Za to vreme Kejn pokušava da nađe ljude koji će mu pomoći u njegovoj odbrani, i odbrani grada od bandita. Posle jurnjave tamo - 'amo, i raznih dešavanja, dolazi podne, a njemu niko ne priskače u pomoć. Osim žene. Tako se i završava, njihov brak i njih dvoje preživljavaju.

    Najkraće rečeno, film prezentuje mračnu stranu čoveka, opisuje kukavičluk i izdaju, glorifikuje pojedinca. Nešto potpuno atipično za klasične "prave američke" vesterne, gde imamo pucnjavu, jurnjavu, akciju i nasilje. Ovde je sve nekako na psihičkom nivou. Znamo da amerikanci ne vole kad moraju da uključuju mozak, pa je to po meni prvi razlog njegovog neuspeha. Jednostavno ga nisu smatrali svojim. Najviše kritika je dobijao od najpoznatijeg glumca vesterna Džona Vejna (John Wayne) i poznatog reditelja vesterna Hauarda Hoksa (Howard Hawks). Njima je bilo smešno to kako neko trčkara po gradu kao kukavica i na kraju mu pomogne niko drugi nego baš žena. Tako su odlučili da naprave svoju varijantu priče, koja je kasnije postala film "Rio Bravo" (Rio Bravo, 1959.). O tome drugom prilikom.

   Film "Tačno u podne" je dobio četiri nagrade Oskar: za montažu, odlično izvođenje lika Vila Kejna od strane Garija Kupera (glavna muška uloga), i još dve za muziku. Oskari za muziku se dele u dve kategorije: za originalnu muziku i za najbolju pesmu. Dolazimo do onog o čemu smo i hteli da pišemo. Tek sad. Dakle, to je bilo prvi put da jedan film dobije obe ove nagrade. Još konkretnije, pričamo o jednoj osobi, pričamo o najvećem muzičaru u doba klasičnog Holivuda, čije je ime Dmitri Tjomkin (Dimitri Tiomkin). Dolazimo do druge zanimljivosti vezane za ovaj film. Kako baš Rus da komponuje muziku za najameričkiji žanr koji postoji?

    Da li je to još jedan od razloga zbog čega su gledaoci izbegavali ovaj film, nećemo znati?! Ali o Tjomkinu i znamo ponešto. Nije baš bio Rus (poreklom Ukrajinac), ali jeste za ono vreme ostavio najviše traga i uticaja u Holivudu. Prebegao tridesetih godina u Ameriku, prvo boravio u Njujorku, ali se za vreme pada berze preselio na zapad i svoje muzičko umeće preneo na film. Ima 22 nominacije i čak četiri Oskara. Posebno se proslavio kao kompozitor u vesternima, što je i dan danas zaista fascinantan podatak za jednog neamerikanca. Možda ipak ne treba imati predrasude. Pošto se približavamo kraju, za priču o njemu ćemo naći drugo mesto i neko drugo vreme. Biće i od mene.

    Sad ono najkonkretnije. Šta je to toliko bitno u vezi muzike u filmu "Tačno u Podne"? Pa ovako: svi znamo da današnji filmovi imaju nešto što se zove uvodna špica, ili uvodna pesma, početak, zahuktavanje, kako već... E, ali klasični filmovi to nisu imali: postojala je kartica (title card), ili nekoliko njih, na kojoj su se ispisivala imena glumaca, imena nekoliko bitnih ljudi koji su radili na njemu (montažeri, scenaristi, reditelj, ...) i na kraju (ili češće na početku) naziv filma. Nije bilo onog uvoda, kakvih danas imaju npr. filmovi o Džemsu Bondu (oni mi prvi padaju na pamet, sa svim onim devojkama i pogledom kroz cev pištolja). Pošto sam ovo napisao, možete komotno da me pitate koji je to film koji je prvi imao svoj uvod i naslovnu pesmu. I Will Say No More.

   Pesma se se zove "Do Not Forsake Me, Oh My Darling", i ukratko peva o dešavanjima u filmu, dok kauboj jaše u pozadini. Koliko god da nisu voleli ovaj film, svi su priznali da su ga upravo uvodna scena i pesma spasili i da su najsvetliji trenutak u njemu. Pesmu inače izvodi tadašnja kantri zvezda Teks Riter (Tex Ritter), čovek čije ime ne može da bude više cool nego što jeste. I eto kako su jedan Rus i jedan Austrijanac promenili američki film, i pretvorili ga u ono što mi danas gledamo kao takvo. Dobro, nisu ceo film, samo početak. Samo toliko... Prvi tekst je morao da bude posvećen prvom soundtrack-u. Poštenije nisam mogao. Mi se čujemo nekom drugom prilikom, a da ne mislite da sam nešto zaboravio, izvol'te jutjub. Baš je neka zarazna melodija. 

Pa ko je onda?

   Za sve filmski neupućene duše, opet ću morati da pojašnjavam stvari iz početka. Na tom početku odmah možemo i da krenemo sa činjenicama. Odri Hepbern (Audrey Hepburn) je, pretpostavljam, jedna od najpoznatijih glumica klasične ere filma. Sebe sam smatrao filmskim laikom (pre nego što sam ušao u sve ovo), i ni na kraj pameti mi nije padalo da postoji nešto drugo. Ako sam znao da nabrojim makar tri glumice iz tog perioda, verovatno bih se začudio na spostvenom (ne)znanju... I da, konačno pišem tekst posvećen jednoj ženi, ipak ne želim da budem prozivan za eventualne previde. Živimo u društvu u kakvom živimo. Viva la revolucion.

    Simbolika ide do kraja, ako sam već odlučio da nešto posvetim ženama, neka to onda bude ženi koja je u Holivudu ostala najpoznatija baš po borbi za ženska prava. Varjače u ruke i na snimanje. A ne, nije to. Naravno, to je samo jedna od asocijacija na zvanično najbolju žensku glumicu koja je prošla kroz Holivud XX veka (AFI's 100 Years... 100 Stars). Da ne krijemo više ništa, dakle u pitanju je Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn, nikako ne sme da bude KathErine, jer je upravo ona ispravljala novinare koji su pravili grešku oko pogrešnog zapisivanja njenog imena). Nedoumice nema, nije Odri bila jedina sa prezimenom Hepbern, a nije bila ni najbolja (iako njoj pripada drugo mesto na istoj listi). Nema nikakvih problema, moje zaprepašćenje svojim neznanjem je tada bilo verovatno i veće.

   Govorimo o najvećoj ženskoj holivudskoj zvezdi. Ketrin je rođena u Konektikatu, 1907., bila napredno dete, izbačena sa fakulteta i otišla na Brodvej. A valjda je kasnije završila taj fakultet, treba da se proveri, ne moram baš sve ja. Kad je imala 14 godina, njen brat se obesio iz nerazjašnjenih razloga, pa je ona dugo slavila njegov rođendan kao svoj. Bizarno. Dalje, posle zapaženih uspeha na Brodveju, preselila se u Holivud, i već za svoj treći film "Ladolež" (Morning Glory, 1933.) dobila prvog Oskara za glavnu žensku ulogu. Možemo u ovom pasusu i da završimo svu famu oko toga - ona je najuspešnija glumica (po standardima Američke Filmske Akademije) sa čak četiri Oskara za glavnu žensku ulogu, uz 12 nominacija. Što je mnogo, mnogo je (više nominacija od nje ima samo Meril Strip - Meryl Streep).

   Tekstovi koji opisuju ličnosti mi uglavnom budu manje zanimljivi, baš zbog toga što ovde ubacim najviše podataka sa interneta, a najmanje svojih zapažanja. I za to sam opet kriv ja, nije sporno. Naravno, o ličnostima mora da se priča podjednako kao i o filmovima i ostalom što prati film. Opravdah samog sebe, sad mogu da se vratim prepisivačini. Nakon instant uspeha, krajem tridesetih nastaje nagli pad Ketrinine popularnosti, a ona postaje "otrov za blagajne". Skoro pa svi filmovi u kojima ja glumila u tom periodu su loše prolazili sa zaradama. Za nju su govorili da se nijedna zvezda nije tako brzo popela u očima javnosti i kritike a onda još brže pala. Dobro, vratila se ona posle, da nije, ne bismo ni pričali o njoj, don't worry.

   Film koji je vratio na vrh i ponovo u javnost je bio "Filadelfijska priča" (The Philadelphia Story, 1940.). Njena dva saradnika u tom filmu su bili Džejms Stjuart (James Stewart) i njen veliki prijatelj i dugogodišnji saradnik Keri Grent (Cary Grant). Klasična skroubol komedija (screwball comedy - podžanr koji danas ne postoji a koji je nekad bio jako popularan u Holivudu - pisaćemo) reditelja Džordža Kjukora (George Cukor), o ljubavnom trouglu, sa puno pametnih dijaloga, simpatičnih dosetki i raspleta, najuspešniji film te godine. Dobijamo novu Ketrin Hepburn, onakvu kakva će ostati u narednim filmovima - uglavnom će glumiti pametne, stabilne, drske, oštre i žene visprene na jeziku, a pre svega žene koje se bore za svoja prava. A dobro, ni prva ni poslednja - podrugljivo dopisuje muškarac. Sram me bilo.

   Njen privatan život se nije mnogo razlikovao od onog na filmu, ili obrnuto, njene uloge su bile prilagođavane njoj, i ona ih je birala. U holivudskim krugovima je bila čudak, gajila je antiholivudski stav, retko se slikala, retko davala intrervjue, nije pričala o svojoj privatnosti. Oblačila je pantalone u vreme kad ženama nije padalo na pamet da to rade. Eh, koliko muškaraca danas nosi suknju. Ketrin, Ketrin, ... Služila se i čudnim akcentovanjem reči, a Entoni Hopkins (Anthony Hopkins) je priznao da je ono upravo uticalo na formiranje govora Hanibala Lektora. Pomenuli smo njenu neprestanu borbu za ženska prava, da dodamo i da se ponašala kao muškarac (ustvari je sebe gledala ravnopravnu njima, opet u vremenu kad mu vreme nije), retko se i šminkala.  Zato su verovatno i kružile glasine da je bila biseksualna. Jako bitan podatak za ovaj tekst.

    Posle filma "Afrička kraljica" (The African Queen, 1951.), dalji uspeh u Holivudu joj je bio zacementiran. Snimanje tog filma je inače delimično obavljeno u Africi, a Ketrin je iz inata svima pila vodu sa lokalnih izvora i zbog toga dobila dizenteriju. Zgodno je da se pomene da je njen partner u filmu Hemfri Bogart (Humphrey Bogart) pio viski umesto vode. Naravno, nije dobio dizenteriju, a zaključak nije da ne trebamo biti tvrdoglavi nego da trebamo da se alkoholišemo. Još jedna sramota na moj račun. I o ovom filmu konkretnije drugom prilikom. Sledeća dva Oskara za glavnu žensku ulogu je dobila glumeći u filmovima "Pogodi ko dolazi na večeru" (Guess Who's Coming to Dinner, 1967.) i "Zima jednog lava" (The Lion in Winter, 1968.). Još jedan nedostaje.

    Partner u filmu "Pogodi ko dolazi na večeru" joj je bio Spenser Trejsi (Spencer Tracey), tada jako bolestan, a koji je umro nekoliko dana posle snimanja filma. Ketrin nije otišla na njegovu sahranu iz poštovanja prema njegovoj porodici, i nikad nije pogledala taj film zbog bola koji bi joj nanosila uspomena na Trejsija. O čemu je reč? Pa oni su bili najtajniji poznati par u Holivudu, eto, od 1942. pa do njegove smrti. Veza njihova je bila više od emotivne, i uvek mi bude zanimljiv odnos starijeg muškarca i mlađe žene koja se odnosi premu njemu sa dubokim poštovanjem. Bilo nekad... Da se ipak zna i to da je ona bila udavana samo jednom, i to još početkom tridesetih, pa se razvela, dok Trejsi nikad nije izašao iz svog braka. Nije imala ni dece. Feministkinje su joj zamerile na izjavi da deca i karijera ne mogu zajedno. Možda i bolje pravična iskrenost, nego lažna skromnost. Ovde zaključujemo da je nekad očigledno sve bilo bolje. A nismo verovali našima kad su nam pripovedali.

    Poslednjeg Oskara je dobila za ulogu u filmu "Na zlatnom jezeru" (On Golden Pond, 1981.), i to 48 godina posle prvog! Rekord u prilog njenoj dugovečnosti. Njen partner u tom filmu je bio, već na samrti, Henri Fonda (Henry Fonda), kome je bukvalno poklonjen Oskar za glavnu mušku ulogu, verovatno zbog ranijih "previda" oko njegovih filmskih izvedbi. Ketrin je umrla 2003. godine, u 96. godini života, a meni za zaključak ostavila tako malo prostora za zatvaranje ovog skromnog teksta. Dama simbol zlatnog Holivuda, ženstvenosti i borbe za prava žena, ličnost bez presedana. Od mene skromno: a i od koga je, dobro je i toliko. Malo nebitnih reči na kraju dok pokušavam da na jutjubu nađem nešto što bi bilo apropriate. Naćiće se valjda.

Pa šta bismo drugo?

   Eh, da vidimo koliko ste pronicljivi ovoga puta! Svaki novi tekst počinje da odiše nekom misterijom, iako se nikako namerno nisam želeo igrati sa mozgovima svojih čitalaca.  Moram da priznam da mi se nekako zasvidela ideja da u naslovu koliko-toliko uspem da sakrijem ono o čemu želim da pišem. A priznaću još više ako kažem da mi je ovo najtajnovitije do sad, i da je sadržina, još uvek, nenapisanog teksta obavijena najvećim mrakom. Da li je nekome poznata pesma? Hoćemo li da zaplešemo?

   Može, ali samo odavde. Imamo misteriju, a imamo i simboliku. Tačno je da postoji pesma koja se zove "Dance With Me" (dakle "Pleši samnom" - i nije ona domaća bljutava), čiji je originalni izvođač manje bitan (naročito za ovaj tekst), ali je takođe činjenica da je obrada pesme, za divno čudo, ipak poznatija i lepršavija. Još jedna nedoumica: tekst je stavljen u grupu popularnih scena, a mi ovde govorimo o muzici. Da li je u pitanju neka greška? Ne, nije. Bend koji je uspeo da obradi pesmu, a da zvuči bolje nego original (vrlo teško i retko danas) je francuski bend Nouvelle Vague.

   Sad već počinje da se nazire simbolika. Ime benda u prevodu znači Novi talas (ili hajde neka bude i Novi val), dok bi na engleskom bilo New Wave. Govorimo o francuskom bendu, a u nekim ranijim tekstovima smo negde napomenuli da postoji francuski filmski novi talas. Ustvari, on ne samo da postoji, nego je najpoznatiji i najoriginalniji novi talas koji je u svetu postojao. Kad se kaže Novi talas, na njega se prvo pomisli. Praktično, svi novi talasi mogu da traju i danas, to mu sad više dođe kao ideja nego kao period, ali je tehnički era tog Novog talasa trajala od 1958. do 1964. godine. Tehnički. Za ostale filmske i muzičke nove talase konsultovati internet (imali smo i mi naš, ali muzički). Začetnikom francuskog novog talasa se smatra reditelj Žan-Lik Godar (Jean-Luc Godard), verujem da je ime poznato.

   O njemu kao reditelju, o pravcu i nekim drugim filmovima konkretnije kao i svaki put, nekom drugom prilikom. Da mi vidimo gde nas sve ovo vodi. Francuska filmska škola svakako spada u sam vrh svetske kinematografije, ali nije se proslavila tek Novim talasom. Bilo je jako dobrih filmova i pre šesdesetih. Međutim, grupi reditelja, koju je predvodio Godar, a koja je i nadenula svom pokretu konkretno ime, se nije svidelo kako se filmovi prave po određenom kalupu i šablonu. Tako su se preispitivali svi mogući postulati klasičnog filmskog jezika: kadriranje, režija, vizuelni stil, naracija, i ostalo. Sam Godar je bio komunista, pa su i filmovi odisali socijalnom pravdom i više ličili na dokumentarce. Rekli smo da nećemo u detalje ovaj put, biće prostora i za to.

    Prvi Godarov film, ujedno i najdominantniji film ovog perioda je bio "Do poslednjeg daha" (A bout de souflle, 1960.), sa Žan-Pol Belmondom (Jean-Paul Belmondo) kao glavnom zvezdom. Ali, ovaj tekst nije posvećen njemu, posvećen je jednom drugom Godarovom ostvarenju. Ustvari, nije baš ni posvećen filmu, napomenuli smo na početku da govorimo o sceni. Da budemo precizniji, taj misteriozni film ima tri kultne scene, a ja sam morao da se opredelim za jednu. Govorimo o filmu "Neobična banda" (Bande a part, 1964.). Koliko god da deluje daleko ili nepoznato, kad se pogledaju te scene, čini se kao da su negde već viđenje, što dovodi do zaključka da su verovatno prekopirane više puta.

   Kratko možemo da se osvrnemo i na radnju, da se makar nešto sazna. Glavna glumica u ovom delu je Ana Karina (Anna Karina - bez smejanja, sleng za njeno prezime onda nije bio poznat) koja glumi Odil (Odille), devojku koja radi kao služavka sa svojom tetkom u kući izvesnog gospodina koji je pun para, a krije ih u ormanu (valjda ih je pokrao na prevaru). Na časovima engleskog jezika upoznaje dvojicu momaka, Franca (Franz) i Artura (Arthur), koji joj se isprva obojica udvaraju, ali se ona na posletku "zbliži" (ili šta već) sa Arturom. Pošto im ispriča za tajnu koju zna o novcu u kući, oni uspevaju da je ubede da ga zajedno opljačkaju. Naravno, ona je malo priglupa i dosadna, oni pohlepni, pa se neprestano kroz film provlače scene ubeđivanja i premišljanja. Dobro, nije film baš dosadan koliko i moje pisanje, moram da napomenem da je kod Godara uvek sve onako kako nije. Ili možda i nije.

    Artur i Odil provode noć zajedno, a sutradan u kafiću, zajedno sa Francom, kuju plan oko pljačke, uz ostale raznorazne detalje i zavrzlame. Pogledati film, dakako. I sad, u tom kafiću, se dešavaju dve od tri kultne scene: pošto su već počeli da razgovaraju o nečem dosadnom, Franc u jednom trenutku preporučuje da ćute minut vremena kako bi se nečim zanimali. Dešava se to da oni zaćute, ali iznenada zaćuti i zvuk na filmu. Mislim da je Godar prvi reditelj koji je tako nešto uradio. Kako nisu izdržali ceo minut, Franc ih prekida i primećuje kako je i to dosadno. Napomenuću i treću scenu, pre nego što se vratim na onu o kojoj i pričamo: dok posećuju muzej Luvr, oni se ne šetaju nego protrčavaju kroz njega, i tako obaraju neki tamo rekord (rekord protrčavanja kroz Luvr verovatno). Trčati kroz Luvr je, pretpostavljam, za dosadne Francuze bio veliki presedan.

   Najzad, ono zbog čega smo svi ovde došli: dok u tom restoranu smišljaju plan, a posle ćute skoro minutu, u filmu se ne dešava skoro ništa. Negde u sred tog razgovora Artur i Odil odlučuju da igraju. Franc priča sa nekim čovekom (valjda konobarom), i odlučuje da im se pridruži. I tako njih troje kreće da igra. Eh, svaka mi čast na rečitosti. Pesmu u R&B fazonu, koja ih prati dok plešu, ili oni prate pesmu dok plešu (to je npr. nedoumica i lepota ove scene) je komponovao Mišel Legrand (Michel Legrand). Sam Godar, koji je narator u filmu, u nekoliko trenutaka prekida pesmu da bi nešto rekao (ne znam baš ni koliko vezano za radnju), dok oni ne prekidaju plesanje. Zašto je scena kultna? Pa, postoji jedan noviji film sa scenom plesa, takođe kultnom, ali kojoj je uzor bila upravo ova scena. Dobro, nije to nešto što je određuje kao kultnu, ona je sama po sebi zaista fascinantna i razlikuje se od svega što se često sreće u filmovima. 

    Da li da vam otkrijem tu drugu scenu pod uticajem ove naše? Pa, lako je. Petparačke priče (Pulp Fiction, 1994.) i ples Ume Turman i Džona Travolte. Eto, sad je lakše. A zašto smo pominjali bend Nouvelle Vague na početku? I to je lako. Njihov drugi album iz 2006. nosi naziv "Bande a part", a na njemu je pod rednim brojem #3 snimljena pesma koja se zove "Dance With Me", kao obrada pesme grupe The Lords of the New Church. Zašto je sad to bitno? U spotu za ovu pesmu je obrađena baš naša scena, uz naravno simboliku naziva albuma. Nikad više uticaja, obrada, prerada i krađa na jednom mestu... Nadam se da vam je sve ovo bilo zanimljivo, a za druge stvari - drugi tekstovi na ovom blogu i druge informacije na google-u. Jedino mogu da vam pomognem sa jutjubom; za pesmu se snađite.

Franke-šta?

   Frankenštajn. Bacićemo sve karte na sto. Nema skrivenih i nepotrebnih uvoda, prva reč, prva rečenica i sve nam se već otkriva. Ali, misterija ne bi bila misterija da se vi sad ne zapitate kakve veze ima naslov sa onim što ide dalje. Slobodno se počešite po glavi. Naravno, ovde se ipak govori o literarno-kinematografskom liku, pa će ljubitelji knjiga o već pomenutom Frankenštajnu sigurno znati ponešto. Ja eto, nisam nikad pročitao. Ne uopšteno knjigu, razume se.

    Spomenućemo i knjigu, mada kad malo bolje razmislim, nešto nisam siguran da je kod nas ima u tolikom tiražu koliko bi možda trebalo (preplavljeni smo Hari Poterom i Prstenovima - ovo napisano bez ikakve uvredljive namere). Možda je ipak ovo delo daleko više poznatije ljubiteljima gotike, ali da, oni su obuzeti vampirima trenutno (i njih danas ima na tone - ovde nema napomene). Meri Šeli (Mary Shelley), britanska spisateljica, je pisala roman "Frankenštajn, ili moderni Prometej" (Frankenestein, or The Modern Prometheus) od svoje petnaeste do dvadeset prve godine, i izdala ga tajno u Londonu 1818. godine. Smatramo ovo delo začetkom naučne fantastike (SF) i horora u popularnoj kulturi.

    Ostavićemo knjigu tamo gde joj je i mesto - ovaj blog posvećujemo filmovima. Od svog postanka pa do danas, stvaraoci filmova su u nedostatku svojih ideja, spas skoro uvek tražili u knjigama ili istorijskim zapisima. Holivud je naravno silovao ovu ideju do iznemoglosti, pa sad imamo na tone različitih prerada i varijanti jednih istih stvari. Naš junak nije spašen istog, jer se od početaka filma znalo da će Frankenštajn biti neiscrpna sirovina za duge i retko različite obrade. I tako, prva adaptacija je došla vrlo rano, Edisonov studio (pisaćemo o Tomasu Edisonu zasigurno) je uspeo da u 16 minuta (pričaćemo i o trajanju filma u to vreme) spakuje roman i izda ga kao film 1910. Naslov filma se naravno podrazumeva kao takav. 

   Pošto ja imam problem sa filmovima koje nisam pogledao, a nemam nameru da pišem o nečemu što ne znam, preskočići ovaj i još dva iz perioda nemog filma, i "baciti" se na četvrti i delimično peti u nizu. Dakle, na dela koja su ustanovila Frankenštajna kakvog ga danas poznajemo. Sad možemo opet da se vratimo na naslov, i postavimo pitanje - pa ko je taj Frankenštajn?! Misterija će biti odgonetnuta, nemajte sumnje, samo još nekoliko reči o tom četvrtom u nizu filmu i to šta iza njega stoji. Ali nemojte da preskačete redove, znaću ja sve, stićiće vas kletva. Tadašnji produkcijski studio (u ono vreme jedan od manjih) "Juniverzal" (Universal) je krenuo sa izbacivanjem raznih filmova sa čudovištima i naučnom fantastikom. Odavde su krenuli i Drakula, Fantom iz Opere, Vukodlak, Mumija i ostali... Ne možemo reći da im se nije isplatilo, zarađivali su zaista fine svote novca.

    U to fino društvance je upao i naš mali Frenki. Dobro, to mu samo ja tako tepam. Nismo konkretno napomeuli o kom vremenu pričamo, da pojasnimo, govorimo o prelasku filma na zvuk. Nekako mi se čini da je u ovom periodu nastao veliki broj finih filmčića, verovatno zato što su ideje još uvek bile sveže. Tako je prvi zvučni film o našem junaku bio "Frankenštajn" (Frankenstein, 1931.), iste godine kad se pojavio i "Drakula" (Dracula, 1931.). Mislim da smo svi nekad ili negde čuli ko je najpoznatiji i možda najsimpatičniji drakula od svih - Bela Lugoši (Bela Lugosi). Njega pominjemo zato što je on zapravo trebao da glumi i u Frankenštajnu, ali je on to na žalost ili sreću odbio, jer kako je govorio, upravo došao Holivud i nije imao nameru da bude lutka koja još i ne govori. Evo, načinjemo tajnu polako.

   Možda je tako i bolje, Lugoši je ostao samo Drakula, sa svojim simpatičnim akcentovanjem engelskog jezika. Ko li zna uopšte odakle je došao?! Naš junak je ustvari glumac koji je takođe došao u Holivud iz "ko zna gde" i koji je takođe ostao urbana legenda sa ne istim ali takođe karakterističnim akcentom. Pošto su producenti stavljali Lugošino ime na postere, a na uvodnu špicu filma znak pitanja "???", niko zapravo nije ni znao ko je on - Boris Karlov (Boris Karloff). Da odmotamo klupko do kraja. Reditelj ovog holivudskog klasika je zapravo bio Britanac, Džejms Vejl (James Whale). U ovaj i sledeći (koji smo suptilno spomenuli) film "Frankenštajnova nevesta" (The Bride of Frankenstein, 1935.), Vejl je uneo nešto sasvim novo. Filmovi puni mraka, straha, jeze, čudnih kreatura, tajni, leševa, pa čak i diskretno skrivenih gay poruka su uspeli da uzbune nežne američke gledaoce i da nateraju producente da malo po malo izbacuju razne scene iz filmova. Drugi film je u Švedskoj npr. zbog raznih cenzura skraćen sa 80 na svega 15 minuta. Konkretno o filmovima svakako nekom drugom prilikom, a sad da završimo tekst i rešimo misteriju. 

    Kao i svi ostali koji samo znaju da je Frankenštajn neko tamo čudovište i ja sam ušao u koštac sa ova dva filma. Znao sam da će biti dobri, možda zbog kritika o filmu, i to je bilo sve. Već na pomenutoj uvodnoj špici je stajalo: Henry Frankenstein - Colin Clive, a na kraju Monster - ???. Šta je ovo, upitao sam i sebe i film?! Radnju neću da prepričavam, to ću drugom prilikom, ali ću da skratim - Frankenštajn je ustvari ludi (ili genijalni, znamo koliko je granica tanka) naučnik, koji je pobegao sa fakulteta da bi se u nekom izolovanom zamku bavio svojim eksperimentima sa strujom i mrtvim leševima. Granica između nauke i fikcije je ovde još tanja, ali dobro, mašta radi svašta. Znači, naš DOKTOR Frankenštajn je uspeo da od delova mrtvaca (koje je prethodno ukrao sa groblja) i jednog mozga kriminalca (greškom ukrao iz laboratorije fakulteta) napravi svoje najveće delo - ČUDOVIŠTE. Čudovište koje naravno nema ime, a ni njegov tvorac ga tako ne zove. 

   U samo jednom pasusu uspeli smo da rešimo sve ono za šta smo se pripremali ceo tekst. Može se brzo i sumirati sve. Svi znamo kako čudovišta prolaze u filmu. Međutim, mnogi kažu da je drugi Vejlov film na ovu temu još bolji, i da se čudovište stavlja u jedan drugi ugao. A dobija i mladu. Eh, da meni sad neku ponudi mladu... Dalje su razni reditelji i produkcijske kuće pravile još mnogo filmova na ovu temu (što obrade ovih filmova, što prerade romana direktno), i sa raznim novim glumcima (iako se ovde zna ko je najbolji); pošto ih nisam gledao ne mogu da ih spomenem. Nama ostaje da znamo o čemu je ovde ustvari reč, a filmove ćemo uz kokice lako da pogledamo. Verovatno nas iz Holivuda očekuje još neka obrada. Do tad, jutjub i čuvena rečenica njegovog tvorca - It's alive. Jesmo li mi?